Miroslav Antic

[SQUAW]

13.

Ej, slobodo, ej, oprosti,
niz plotove lud od želje,
ujedaću, porušiću,
prosipaću, izgaziću!

Niz drumove raskoračen,
na krstove izbekeljen,
jurišaću pred pijanim
nedeljama koje sviću.

Ko će tada da obiđe
mrtvu prošlost duž ravnice?
Da donese velik venac
od pšenice, cveća, trave?

Zar se nadaš, svete beli,
kada budu zadušnice
da ti seljak krst posadi
čelo glave?
On će zemlju da izgrize
očnjacima rala gladnog
i nad tvojim trulim lešom
zasejaće suncokrete.

Kakvo će ti biti samom
sahranjeno, modro, hladno,
podzemlje bez vaskresenja?
Tesko tebi, beli svete!

14.

Kad jeseni selom zađu,
zrele, puste, zlatouste,
umori se paorija.
Pripitomi. Zaboravi.

Od štrajkova sklanjaj glavu.
Od robije dalje prste.
Kao da smo, ne daj bože,
čas svi bistri, čas ćoravi.

Pretvori se sve u svadbe.
Sve u provod. Sve u slave.
Čim ti malo svane duga
zaboraviš šta je tuga.

Ume gazda i da časti.
Prepun stomak. Prazne glave.
U nedelje neke takve
vrtoglave. bandoglave,
malo sita i pršita
udala se Pepeljuga.

15.

E, pa smej se, svete beli!
I iščaši zglob vilice.
Kako možeš da se prodaš
za kiseli gutljaj vina

i za fićok šljivovice,
paorijo, sram te bilo,
bedo podla i jeftina!

Zar ću s tobom sutra poći
sekirama u ustanke?
Zar ću s tobom sutra svetu
obrisati dlanom suze?

Ili hoćeš da te kupim
za maramu, za opaže,
sakrivenu pod perine,
u zapećke, u bircuze?

Još računaš? Još študiraš?
Nije buna sreski vašar.
Nećeš doći zadovoljna
s punom kesom i buragom.

Ostavićeš kosti bele
duž drumova,i salaša.
Zasejaćeš puste brazde
krvlju, bolom, mržnjom, snagom.

17.

A kad crkneš od oranja,
žetvi, žena, viožna,
misliš da ćeš u raj poći?
U anđele? Ne! U tami,

baš u ime svetog oca
i u ime svetog sina
i u ime svetog duha
poješće te crvi.

Amin.

18.

Prošao sam Vojvodinu
od kafane do kafane
i grizao presnom rukom
birtašici rame celo.

I kraj šanka, zateturan,
upirao oči slane:
daj bokal što zna da vrati
proleće poneko belo.

Svega ima birtašica:
i nozdrva, i butina.
Nasula mi u mrežnjače
litru zuba, litru mesa.

Biće marta ove noći
bez bokala i bez vina.
Kosa joj je od vanile.
Oči su joj od šartresa.

Al ja nisam liker, ženo!
Oči su mi lokve kreča.
Nateraću svet da guta
vreli katran moga glasa.

Spusti suknju. Nikad nećeš
razumeti ovo veče
što se dimi drumovima,
i razliva, i talasa.

19.

Iz svadbe se vraćam noćas,
ženo - bože, ženo - brate.
Udala se Pepeljuga.
Od svatovca brk mi tinja.

Bilo slavlje: da se zvezde
u bunare sunovrate.
Bilo pusto kao uvek
kad se ženi sirotinja.

Zacenjena harmonika
redom žutih zuba - dirki
jede kolo, guta. žvaće.
Zjape mokra usta čaša.

Ogrezla su divlja lica
u med plemenite svirke
pune kletve i zakletve,
bećarca i očenaša.

Sviraj! Sviraj, nikad dosta!
Harmoniko, srećo prosta,
u kuću je dovedena
gola snaša, bosa snaša!

20.

Jedna noga pored druge
kao život do života.
Kikotanje pored tuge.
Bes. I bolest. Jad. I briga.

Joj, kakvo je pusto kolo,
sve pijano naokolo,
podivljalo i raspusno igra, igra.

Slava tebi, paorijo!
Žilava si do zla boga.
Plikova ti puna šaka
i masnica puna leđa,

žrgutanja puna usta
i žuljeva puna noga,
a još uvek tancaš, cupkaš,
brojanice masne ređaš.

Slava tebi, paorijo,
ko te smućko i stvorio.

21.

Bar da može kolo takvo
da iziđe ispod trema,
kroz sokake da se pruži,
kroz ravnicu da se spusti,

da u njemu smrsi ruke
ko god noćas sreće nema,
da do srži obraduje
život ovaj, život pusti,

Panonijo, majko stara,
pristao bih da me zgaze,
pristao bih da me prostru
ispod nogu ovog kola,

da od moga presnog mesa
flasterišu nove staze
kojima će proći sunca
bez gorčine i bez bola,

samo da se takvo kolo
vine u svet i donese
duše onom ko je kleo,
snagu onom ko je plako,

pa večito u kovitlac
da se vitla, da se trese,
uvek tako, Vojvodino.
Uvek tako.

22.

Udala se u šesnajstoj,
pogurena, tiha, mala.
Рodila je dvoje dece.
Opet bilo malo hleba.

I ko nekad njena mati,
sadjeonašaputala:
tolko brašna, tolko gasa,
ovo nema, ovo treba.

Pai pak je Pepeljuga
osetila krov nad glavom.
Prijao je gutljaj mleka
od mršave svoje krave.

Prijao je gutljaj neba
avgustovskog, mekog, plavog.
Vratio se prag, detinjstvo,
višnja, noći, plot i lavež.

23.

I večeras, dok nad krovom
vetar s neba srebro skida
i za oknom pali zvezde,
plamte dve zemaljske sveće.

To su oči Pepeljuge.
U krevetu pored zida
ona noćas sebi rađa,
ona noćas suncu rađa,
svom velikom snu o sreći
rađa noćas dete treće.

[SQUAW]

Četvrti deo

1.

Noć se peni. Sneži. Mrzne.
Pepeljuga dete rađa.
Bol za bolom gorak trne.
Ruke rastu. Soba raste.

Rastu trave, njive, kuće,
reke, sela i predgrađa
i smetovi beli, beli
ko postelje srebrnaste.

Nadima se svet i krupnja.
Okreće se oko sobe.
Suze. Vrisak. Kikotanja.
Nadolaze čudna lica.

Rastu usne. tvrde, mokre,
u debele zmije oble
sa kojih je spao miris
oblaka i ljubičica.

2.

Noć se dimi. Kipi. Jari.
Među rubljem i mukama
Strah je ruka crna. suva,
što noktima meso kida.

A u sobi, nad krevetom,
sa Isusom na rukama,
božija se mati smeška
pozlaćeno s vlažnog zida.

Gledaju se oči žena.
Nasmejane. I otekle.
Mati boga. I čoveka.
Glođe vetar crep na krovu.

Zašto usne sa ikone
nisu išta božje rekle
u noć ovu?

Zar bi bila takav napor
reč utehe neka lepa
od koje će makar malo
biti širi osmeh žene,

a da nikad to smejanje
ne podere, ne iscepa,
ne osoli teškom krvlju
njene prste izgrižene?

3.

A Božić je. Januar je.
I sneg, mekan kao plesan,
svu je zemlju upalio,
svu je zemlju otrovao.

I bela je noć ko nesvest.
I drveće krzna stresa.
I teško je biti noćas
pošten pravoslavni paor

Otegle se sa krovova
skamenjene suze leda.
Smrzle su se zemlji-gumi
smeđe sapi pune zdravlja.

I Božić je. I januar.
Iza belih nedogleda
dan se javlja.

Od atara. do atara,
od usana. do usana,
od osmeha, do osmeha,
od jauka, do jauka,

molitva je pošla stara,
zagrcnuta, prošaptana,
isceđena kao život,
žuljevita kao ruka.

4.

Spustila se Vojvodina
pred ikonom na kolena
i razlila iz očiju
pogled pitom, čist i blistav.

A u jednom malom selu
rodila je neka žena
novog boga i čoveka.
novog sina, novog Hrista.

Slivao se znoj i užas
niz butine i postelju.
Izgrizla je gorke ruke.
Poderala tešku kosu.

I belinom mokrih zuba
zalajala krv i želju
na uveli mehur svetla
iz kandila masnog prosut.

Rodio se novi čovek
i popio pričest bola
koji će ga uvek peći
u seljačkom grlu kletom.

I popio dah smrznuti
vetrovitih rodnih polja
i veliko belo nebo
rastegnuto božjim svetom.

5.

Nije vera u klečanju.
Nije vera u svećama.
Moj sirovi divlji narod
krstio se i kad kolje.

Neka peva ovaj tropar
dogod čezne za srećama.
Dogod bude humki, vrana,
i kostiju rodnim poljem.

Rodio se novi čovek.
I neka je blagosloven.
I ako se može nešto
mesto boga jutros reći,

neka bude živa rana
na nedrima zemlje ove
kroz koju će potocima
pokvarena krv isteći.

I nek nikad ne zažali
ako grca i crkava
da bi sutra mogli drugi
nasmejano da se rode.

I nek nikad ne požali
svoja oba oka plava
kojima će molovati
strehe neba i slobode.

6.

Spavaj, spavaj, plavooki.
Nek te navek sreća prati.
Još u kujni piju troje.
Ispod okna dan se gega.

Spavaj, spavaj, plavokosi.
Januar se razgranati
rascvetao iznad krova
u milion mrva snega.

A u sobi kaplje mleko
na jastuke mokre, tople.
Sisaj, sine, zaveštanje
što rumene snove čuje.

Ima zašto da se taho
na uzglavlju oči sklope.
Spavaj, spavaj, ima zašto
na tom svetu da se snuje.

U prozore buna kljuje.
Šapću polja. Šapću vode.
U srcu ti odjekuje
pucanj krvi i slobode.

Spavaj bože od čoveka.
Vredelo je da te rode.

7.

Nije ljubav izmišljena.
Jer daljine kad okopne,
biće zemlja živa bajka,
biće zemlja za dečaka.

I kad vetar, zajapuren,
kao čoban zore popne,
bele zore da napasa
duž utrina i pašnjaka,

neće više kao danas
Panonija biti tuga
što tumara poderana,
zagrcnuta gladnim plačem,

a u susret prosjakinji
nigde brata, nigde druga,
da joj pruži, da udeli
komad srca i pogače.

Napiće se jednog dana
žedna višnja mlazom kiše
i rasplešće gustu punđu
i oprati u barama.

Neće čovek nikad više
na umore da miriše.
Ćilim žita biće prostrt
u daljine samo nama.

8.

Kad utrnu psovke, kletve,
i ožiljci tuđeg biča,
uz lice će širok osmeh
da nakosi radovanje.

Oživeće na usnama
grč stoletni. Nepomičan.
Biće zvezda, biće ptica
kad razgrneš rukom granje.

Doskitaće niz drum prappš
voćke bele i proleća.
Čekaće ih ded i otac
sa buklijom nasred njiva.

Za tebe je, ne od boga,
već od ljudi mart obećan,
da se čistim zenicama
niz pustare osmehiva.

9.

Tog je jutra sneg kućerke
u pokrovce bele utko.
Kao oči slepog starca
svod je bio siv i mutan.

Urlao je ranjav vetar
i pred svakim zavijutkom
posrtao bos i dronjav,
bez šubare, bez kaputa.

Januar je daljinama
razdrljio golu sisu
i grizao kao skitač
zabasao tuđim krajem.

Na raspeću iza sela
rđao je gvozden Isus
pod gubicom surog neba
što smrznuto tužno laje.

U njegovo ime sveto
gulili su, krali, klali.
Nikad nije sišo s krsta
radi mira i spasenja.

Ostao je gluv i zgrčen
kako su ga zakovali.
On je umro. Al će sutra
ipak biti vaskrsenja.

10.

Rđaj, bože, na svom krstu
i sa svojom svetom knjigom,
ti, što mome rodnom kraju
pomogao nisi nikad.

Razbojnik sam, onaj zdesna
na raspeću što je digo
srce svoje mesto krsta
na zvonaru bezbožnika.

[SQUAW]

Uspavanka


Svet ovaj, u stvari,
i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane.
Možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kada se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha,
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

[SQUAW]

Poraz jedne zvezde

Miroslav Antic

Moj umor potice od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena, vidis kako na tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija te da nista ne pocinje od tebe i da se u tebi nista ne moze zavrsiti.
One ti kazu: izmisli da tvoji okeani imaju ukus soli koji nije nalik na so ovih nasih okeana sto su bili. Izmisli da planine imaju drugu grbavost, svetlost, drugu prozirnost, zemlja drugu mekotu... Izmisli, vicu mi one svojim zutim glasovima obojenim sa nesto malo crvenog, izmisli, vicu da tvoje alge imaju drugu klizavost, da tvoji talasi imaju drugu boju glasa.
I jos mi vicu: zar mislis da su Gonzalo Nodal ili Vikinzi, Kolumbo ili ma ko od njih, vadili rukama kontinente iz mora? Zar mislis da ste vi na zemlji sami stvarali boje, ukus aprila, miris sna? Zar mislis da stvarno mozes biti nesto drugo nego sto smo mi bili od postanka?
Govorim tako sa zvezdama. Kao sa smrcu. Ja znam da su one odavno negde umrle, u tim prostranstvima moga oka.
Kad uhvatim njihovu svetlost u dlanove, ona se raspada kao rondjave svetle krpe i kida kao pepeo. Jer, zvezde su odavno umrle. Ovo je samo svetlost koja dolazi do njih, bas kao sto ce jednog dana svetlost mojih snova doci do nekog drugog i dotaci mu rame ili uho, usne ili onu lepotu oka koja se naziva osmehom.
Govorim tako sa zvezdom. A ne mogu jos da umrem, iako mi svaka stvar koju srecem govori kao pokojniku. Ne mogu da umrem zato sto mirisem na ribu, na vodu Dunava, na travu koja nice oko panjeva, na tisinu... Stvarno, mirisem na tisinu.
Onda: uhvatim sebe da je sve to vec nekad bilo. Bili su cvetovi, bio je april, bili su tihi koraci po vodi, bio je smeh koza pretvoren u iskezenost, bila je dobrota i zlo, puzevi, skoljke, ljigavost riblje koze, sve je vec jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje moranje, moja usamljenost, moja vrtoglavost koja se rastavlja, dise, ide nekuda i posle mi se mrtva vraca.
Zaklopim oci. Ali to ne znaci da sam ugasio sazvezdje. Nebo moze biti siromasnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiji, ali ne i za njenu svetlost.
Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: vec je umorna od mog umora.
Neka nova planeta koja tek raste iz pramagle.

[SQUAW]

Đacki korzo

U prvi sumrak
svi se tu sjate
ozbiljna lica
držanja kruta.
Odu do ugla,
pa se vrate.
I opet tako.
I opet tako
još dvesto puta.

Šarena povorka
gura se, šeta...
Hiljadu kapa
i bereta...
Hiljadu šubara
i kačketa...

A uz put pogled
poneko baci,
il nešto bajagi
nevažno kaže...

Ruku na srce:
šta sve ti đaci
uporno traže
dok troše đonove
i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate,
i opet tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula,
idućeg maja,
tamo i natrag,
i nikad kraja?

Čarape žute,
zelene,
plave,
i duge noge
kao štapovi.

I neki zvrkovi
na vrhu glave.
I šiške na čelu
kao slapovi.

I podgurkivanja.
I zavirkivanja.
I zadirkivanja.
I dobacivanja.

A možda ipak,
ko će znati,
možda tu ipak
nešto postoji?

Možda to nisu
prazni sati
kad se u gužvi
šeta i stoji,
pa počne tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula
ili aprila...

Možda tu nekom
rastu krila?

Možda tu počnu
sva putovanja?

Možda se ovde
najlepše sanja?

Možda se ovde
najlepše zeli?

I možda su se
baš ovde sreli
putevi neki
dugi i tajni,
putevi beli,
putevi tajni?

I možda su se
baš ovde sreli
osmesi neki
- zavoleli?

Možda baš zato
jedino vredi
da su u gužvi
ovako luta,
pomalo šašavo,
pomalo sneno,
pomalo smišljeno
i besmisleno,
pomalo onamo
i malo natrag,
i opet tako,
još bezbroj puta.