Miroslav Antic

[SQUAW]

Atelje, 1975

Ja, koji tragam za kretanjem u sadrzini nekretanja, zar ne bih bio siromasan kad bih unapred znao kako izgleda sutra? Mozda ne bih ni mislio. Ne bih imao zelja. Prestao bih da poklanjam i poceo da otimam. Nikada ne bih pronasao nezadovoljno u zadovoljnom. Bio bih slep da sagledam nestalno u prirodi stalnog. Bavio bih se nekakvim preudesavanjem proslosti, pretvarajuci je silom u moju i svaciju stvarnost.

Ali sta ce mi stvarnost koja ne iznenadjuje, put koji nema raskrsca, nebo sto ima dna? Cime bih nalazio beskonacno u konacnom ili palio svetlosti u sadrzini tame?

[SQUAW]

Kad smo bili veliki

1.

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako luckasti,
šmrkavi i lajavi,
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

2.

Od juče smo ozbiljni.
I odjednom - čudno:
kao da smo zgrčeni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.

Prvi put smo veliki,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom, izgleda
ništa nije za nas.

Nevešti smo. Zbunjeni
u rođenoj ulici.

Zalutali zauvek
u ogromnom Danas.

3.

Kad smo bili veliki
do kuća, do drveća,
do tornjeva, planina
i do ptičjeg leta,
u džep nam je stao dan,
u zenicu okean,
i stala nam još u dlan
polovina sveta.

Od juče smo ozbiljni.
To nas je i sludilo.

Umesto da letimo,
na zemlju smo pali.
Odjednom se oko nas
sve strašno probudilo.

Prvi put smo veliki.
Prvi put smo mali.

[SQUAW]

O muzici

Oluja ima savršen mir
u svome srcu
i ona ga čuje
u mnoštvu paklenih šumova.

Zato se za nekog
ko gospodari svojim uhom
i čuje najskrivenije jedno,
kaže da pripada muzici.

Zato su velike vojskovođe
spokojne dok traje borba.

Zato ptica ima
čvrst oslonac u vazduhu.

Zato deca i u divljim zverima
vide igračke.

Zato pravi kapetani brodova
imaju svetionik u svojoj glavi.

Biti oprezan,
to je zadatak muzike.

Ne polakomiti se na mnoštvo zvukova,
njeno je dostojanstvo.

Pronaći meru ćutanja,
to je samo početak muzike.

Čuti pre svih,
unapred,
tek to je, konačno, muzika.

[SQUAW]

APRIL

Mi smo ljudi koji pletu korpe,
a upletu u životu samog sebe.
Eto šta smo mi.

Zamrsimo svioje lepe ruke
u grbave vrbe,
pa korenje počne
iz tabana da nam raste.

Eto šta smo mi.

Svi Cigani kao ljudi putuju
i odlaze.
Mi, u vrbe pretvoreni, čamimo u mestu.

Posle digneš četir zida,
opletena, ulepljena blatom,
i pokriješ snopovima pruća
i zalepiš na prozore mastan papir
i tako si gotov zauvek.

Svako drvo u proleće
luta šumom i peva.
Samo vrba u proleće plače,
jer vrba je naša sestra rođena.

Ne gledaj me u te moje crne oči,
uplašićeš se.
U svakom mi oku oguljena šiba
od zlata.

Eto šta smo mi.

[SQUAW]

[SQUAW]

Roždestvo tvoje

Prvi deo

1.

To je bilo jedne noći
o Božiću, trijestosme.
Nije mesec na krov seo
senke prstom da našara.

Nije nebo bilo usna
što će oku reći osmeh,
otečeno, teško nebo,
niz smrznuta polja stara.

Vojvodina. Vojvodina.
Zemlja punih buđelara.
Zemlja njiva. I tišine.
Zadovoljstva. Pesme. Рeda.

Vojvodina. Vojvodina.
Prazne staje. Neuk narod.
Krčme. Ćuške. Robovanje.
Golotinja. Umor. Beda.

2.

Oduvek je zemlja bila
prva radost, prva suza.
Kralj nad banom. Car nad kraljem.
Bog nad carom. Čuda trista.

Menjala se vlast i psovka.
Menjao se bič i uzda.
A grbača, savijena,
ostajala uvek ista.

I mnogi su pre rođenja
zakasnili za aprile
što će brižno da se nagnu
nad detinjstva tužna, trula.

A svima su po Bibliji
obećane zore bile,
penušave i sunčane,
pune cveća, pune frula.

3.

Šta je znao o životu
isceđeni crni paor?
Celog veka rintaj, stenji,
lomi vrat i snagu kašlji.

Nikad niko nije njemu
mrvu sreće u dlan dao.
Šta je znalo stado božje
kroz raj zemni, tup i vašljiv?

Pričalo se o kulturi,
napretku, otkriću, sili.
Postali smo gospodari
cele zemlje, celog neba.

Postali smo gospodari.
A u stanju nismo bili
da za svaka gladna usta
odvojimo parče hleba.

4.

Nikad nismo okusili
kako usna ispucala
gorči, boli i krvari
opečena krilom juga.

Redovno smo prali zube.
a neko je bio žvalav.
Imali smo nežne ruke,
a neko je bio šugav.

I naravno, nismo znali
za obične stvari mnoge.
Da, na primer, pravdu dele
bičevima duž svih sela

i da možda treba nekom
par čarapa i cipela,
kad već ima obe noge.

5.

Dugo su se prosti ljudi
obraćali bogu smerno
verujući u njegovu
čudotvornost svemoguću.

U selu je bilo groblje.
A pop, blažen neizmerno,
i ugojen neizmerno,
zidao je novu kuću.

I zar neko da posumnja
da je gospod dušom jalov
i zbog njega da su dani
tako trošni, šturi, krti?

O, ne. A to što se često
bolovalo, umiralo,
to je prosto kao pasulj:
pa ljudi smo, bože, smrtni.

6.

Veče nikad nije znalo
smeh lepršav da donese
ko uzdarje nevestinsko,
da ga prospe u sva vrata,

pa da više ne krvari
pogrbljeni, krivi mesec
nad zgrčenim jatom kuća
od naboja i od blata.

To je uvek bilo tako.
Ko bolesnik leglo polje.
Cerila se trijestosma
niz svod modar i olovan.

Nokti. Nokti usred glave.
Nokti crni od nevolje.
I pramenje guste kose
počupano. Od bolova.

7.

Krio sumrak u dnu duše
šta svitanja za njim nose:
uplakano nesanice,
ili plavo snova toplih.

Da l će poći povorkama
mrke snage da prkose
teškoj šaci ovog doba
udarcima što ih opi?

Ili treba sačekati
da još koje leto zrelo
otme zadnje kapi želja,
zadnje mrve radovanja,

pa da boli do nesvesti
ruka gruba, ruka svela,
donesena mrtva, prazna,
malaksala, sa oranja?

8.

Zar ne liči sneg na grudi
negovanih gradskih žena,
a kuće su toj belini
nepotrebne, crne kraste?

Upamtite, ljudski ljudi,
nikad neće doći smena
ako snaga čeka ruku
da ozdravi, da zaraste.

Ranu treba razderati
ko košulju! Neka boli!
Osmeh nije nikad jači
nego oči pune krvi.

I zar može da se mrzi.
i zar može da se voli,
i zar može da se želi,
ako nije s graškom znoja

buknula u tristo boja
krv umornih po obrvi?

9.

Noć je pala tako naglo
kao s krova mrtva vrana.
Pod prozorom beli vetar
naricao muklo, strašno,

Da to nije vejavica
umesila, možda, danas
u naćvama mrtvih reka
hlebac želja snežnim brašnom?

Ježile se malje mraza
po temenu starog krova.
Kao pseta prebijena
puzale su plave senke.

Survalo se Badnje veče
na vratove bagremova,
raznoseći podskočice,
jadikovke, terevenke.

Daleko od svih gradova,
balova, vesenja, vriske,
daleko od krinolina,
spavaćica i goblena,

u jednome malom selu
u čađavoj izbi niskoj
rađala je trećeg sina
vojvođanska jedna žena.

[SQUAW]

10.

I to dete biće sluga.
I to dete biće pseto
naviknuto da umire,
da crkava svakim danom.

I srešće ga urlik majke.
I kanuće nad krevetom
podivljalo radovanje,
drhtavo i poderano.

Pokidaće reskim plačem
vreli vazduh sobe tesne.
Pašće krvav na dlanove
uplakane staramajke,

dok u kujni ded i otac
sa susedom piju, besne,
i otvrdlim glasom vezu
sevdalinke i šalajke.

11.

Sused kaže voleo bi
da se zora ne probudi.
Da noć ova večno traje,
jer zenicu peku dani.

A u mraku svi su isti,
svi su ljudi prosto - ljudi.
Ne vidi se da l su gladni,
Bosi ili poderani.

Star je sused. Star. I priča
nije gorkoj usni laka.
Sporo kreće dah za dahom,
težak, mokar, prepun dima,

jer na toj je istoj usni
jedan rumen osmeh zaklan
davno nekad, nekog maja
na dalekim drumovima.

Davno nekad, nekog maja,
pod zastavom svetlog kralja.
išao je na juriše
golih grudi, golih šaka,

a iz rata vratio se
sa gvozdenih pet medalja,
bradat, prljav, pun vašiju,
gladan, tmuran, sed i sakat.

12.

Na povratku iz daljine
čekala je iza okna
da se dođe, da se stane,
da se rukom kucne tajno,

obrečena jedna ljubav
crnokosa, crnooka,
jednostavna ko reč prosta
ispred praga zavičajnog.

Toga maja pod prozorom
cvetale su žute lale.
Šta je bilo grubom borcu?
Šta je bilo da zasuzi?

Čim da kuca sakat momak?
U majčinu sve medalje
što dobuju po vojničkoj
poderanoj SIVOJ BLUZI!

13.

Bolela je svaka čaša
primicana do usana
tuđom rukom što je lila
požar vina preko struna,

preko vrata violina,
o