Miroslav Antic

[SQUAW]

Vavilon, 1981

Njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo. Nanjušio sam krv kao jednorog i kopam nogom po jari šalitre, peska i sunđeraste zemlje. Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

S ukusom nagorelog sunca, izgovaram reči duge pet hiljada i pet stotina godina. Šapućem stvari koje su bile i još u meni traju. U međuprostoru od tog kipa do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom, kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč prepoznavanja u mome sećanju.

Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krečnjaka razdire njeno kameno telo i kamene vekove na nekadašnjem trgu ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od gladi.

Komadi zore, krti kao ovčiji sir i mirisavi, utolili su lavež predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko.

Pedeset i pet vekova boga Marduka muči pitanje da li da ustane iz zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se Tigrisa. Kakve li veličanstvene neodlučnosti!

Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, voda i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture pod ustajalim suncem. Miljama prema jugu Sumer. Huar al Hamar – otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva, zagledana očima prozračnim kao vrisak u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još nešto sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

Posle mene i svih pljačkaša lepote u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja, dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope, držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim prstima.

Ženu svih žena. Toplu i vlažnu, kao da se između nas nikada nije isprečio ovaj ogromni prostor civilizacije.

Dišem usoljen vazduh. Zatim priklanjam svoja usta uz njena usta. Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi hiljadu i pet stotina pokolenja:

Ništa, samo njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo.

[SQUAW]

[gerbes]

Višnjevčani tvrde (oni stariji) da se Mika sasvim slučajno rodio u Mokrinu, jer je njegova majka tada bila u poseti svojima (???)

Ova je meni najlepša (samo mi uvek istera kapljice neke vode iz očiju, što ne smem da spominjem da ne poremetim imidž balkanskog mačo tipa)

Balada

Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda.

Ej. zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja'

Jedne je noći udarila kiša
Tako krvnički ko čuvari reda

Ej zašto nisi bar porasla viša
Bar viša za pola pedlja

Jer kad su te u svitanja seda
Obešenu našli o drvo kraj vrata

Između bosih nogu i blata
Bilo je razmaka - samo pola pedlja

Ova fotografija me uvek podseti na Baladu...

[SQUAW]

[SQUAW]

Kuća Antića, 1986.

Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.

[SQUAW]

OČI

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.
Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.
Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.
Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
''Ne zidaj vrata veća od kuće'' kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: ''Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću''

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ''Niko me na svetu nije pokorio sem mene''

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se,
baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas,
a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

[Bloo]

Zna li neko gde bih mogao da nadjem sve Mikine pesme, da downloadujem... Nalazio sam ovako pojedinacno ali mi trebaju sve na jednom, mestu... Ako neko ima ili zna gde ima, pliz neka javne...

[SQUAW]

ODLUKA

Život je sve nešto iz
početka,
juce i pekjuce sutra ne vrede,
nema na svetu dva ista
petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa cemu onda
razocarenja?

Ako je jedna ljubav -
corak,
odmah se drukcije i
lepse sanja,
i kad si najvise tuzan i
gorak,
nekih se novih ociju
setis,
i shvatis da letis ...
divnije letis.

Ko je jos video da decak
pati?
Da kunja kmezav i da
place?
Svako put moras iznova
znati,
da volis bolje, da volis
jace,
ne da se vadis,
ne da se tesis,
vec da se istinski do
neba smesis.

Nema na svetu dve iste
srede,
dva ista utorka,
dva ista petka,
Sve nove ljubavi
drukcije vrede.

Zivi se svaki put iz
pocetka,
zivi se da se nikad ne
pada.
Da budes snazniji posle
oluje,
i da se u tvom srcu vec
sada
100 zlatnih zvezda
unapred cuje.

[SQUAW]

Na današnji dan se rodio genije koji se odazivao na ime Miroslav Antić

Svima vama koji ga volite, poklanjam ovu pesmicu i pozdravljam vas

CRTEŽI

Ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate,
i na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.

Zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte,
i ne znam sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.