Miroslav Antic

[SQUAW]

SUSRETI

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

[SQUAW]

PET I PO PARI DECE

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrović. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukčije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
- Pet i po pari dece! - kaže Pera sa ponosom. - Pet sinova i šest kćeri. I dva unučeta pride...
Biografija - u pet reči. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radiće dok ne umre. Petar Petrović Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unučeta (za početak)... sa dve flaše piva ispod pazuha ide kući s posla: to mu je za njega i ženu, za večeru, a deca...
- Snađu se oni - kaže Pera. - Ima pun lonac popare.
Lični dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram - napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvučem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rođendana nije događalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrčeni tako, godinama istim sokakom idu kući posle rada, hrabri, najveći junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeći celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni čamce, ni arkanj... vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko veče, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovačkom domu, uveče, pitaju stvarno prijateljski:
- Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta ću sa Perom. Ostaviću nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, nečeg ljudskog, nečeg divno šašavog, znaću da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabeđivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom...
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
- Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno - mogli ste kupiti dva "fiće".
Fićukam ja na "fiće", i Pera Cipela zajedno sa mnom, fićukamo četrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas...
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeći se rukama za neki nepostojeći volan života, mi, koji više volimo decu nego kučiće i mačiće, vozimo se u nemoguće, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i noćas ćemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

Miroslav Antić

[SQUAW]

"... Ciganin nije ni beo ni crn.
Ciganin je svako ko ima dva srca
jedno - da ga ubiješ u srce
drugo - da mu ga pojedeš sa usta..."

Antić

[SQUAW]

Uspomena

Lea

Rastali smo se,
ali naše detinjstvo ostaje
u prvom poljupcu kojim
sam obraz opekla.

E, moja ljubavi,
za ceo život dosta je
to malo ničega kad sam
najviše ti rekla.
Naše su oči tada pomešale
boje,
pa isto vidimo ovaj svet ludi
i tršavi.

Leo

I ja, kad grickam bombone
ili žvaku,
kad ližem kornet,
il nešto luckasto usnim,
il se bez veze isplazim
nekom dečaku
- osećam ukus osmeha tvog
na usni.

Razišli smo se.
i naše detinjstvo ostaje
svejedno kakvim stazama
sutra lutali.

Malo je bilo.
Al ipak,
Kad pogledaš: dosta je
sve ono što smo rekli
i prećutali.

[SQUAW]

Imena

Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako
i ne veruješ
da ima neko kao ti - isti,
isti na ovom drukčijem svetu.

I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.

Možda te neke Mire sad traže?
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide?

I ne znaš koliko kao ti,
takvih,
večeras ponovo nekog nemaju.

I ne znaš koliko kao ti,
istih,
za susret s tobom baš sad se spremaju.

I ne znaš ko su to, kao ti,
divni,
samoćom svoje dane razblažili.

A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.

I pođeš u život s pogrešnim nekim.
Drukčijim nekim.
Nekim dalekim.

A Boris,
Vera,
Vladan
il Sanja
još uvek samo tebe sanja.

[SQUAW]

Prva ljubav

1.

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više
ono obično dete,
ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

2.

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

3.

Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,

pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,

i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,

onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.

I sve se u krug vrti.
I nema te sile teže
koja bi mogla, ovakvog,
za zemlju da te veže.

Dok lupaš glavu šta je
i probaš da se setiš,
shvati:
ti letiš,
ti letiš!

Prvi put stvarno letiš.

4.

Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva juri.

Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.

Žurim da pomognem svakom
da se u sebi šćućuri
i shvati zašto se duri
i smeška u isti mah.

Junaci,
nos u jastuk!
Pileće moje duše,
drugo je kad se praviš
važan pred nekim drugom.

Sada si sam sa srećom.
Sada si sam sa tugom.
Sada si sam sa sobom.

Oblizuj svu noć usne.

Neki se vlažni poljupci,
koji te nisu dodirnuli,
na usni sanjivo suše.
Hajde sad, pravi se važan
pred svojom praznom sobom!

Malo namigni sebi.
Malo se naroguši.
Zapuši ogledalu oči.
I zidovima uši.

Ti misliš da ne znam ukus
šećera koji te guši?

Ti misliš: ja ne znam šta je
to što u duši pevuši?

Ova pesma je oko
što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti
kao tatu i mamu.

5.

Evo o prvoj ljubavi
još samo nešto malo.

Nek ne zaboravi niko:
ona je čudno večna.

Drugi put kad se zaljubiš,
izbriši onu od ranije.
Druga nek bude prva.
Nek bude kao nebo
što se uskovitlalo
kad je u zoru palo
u ogledala rečna.

Treći put kad se zaljubiš
izbriši obe ranije.
Nek treća bude prva.

Nek peta bude prva.
Nek stota bude prva,
ako se pošteno diše.

Kad ljubav brojiš do jedan,
onda je ima najviše.

I kad godine minu
u beskraj,
u daljinu,
pa sretneš poslednju ljubav,
ne upoređuj je nikad
sa onim što su u tebi
davno uveli cvetovi.

Jer i poslednja ljubav
čudna je,
mlada je,
luda je,
i prva - ako je prva,
prva je,
prva je,
prva je,
kao večito novi
i nepoznati svetovi.

6.

To, kako da se voli,
ne uči se iz knjiga,
ne uči se u školi.

To se uči iz sebe
kad se otvori srce,
pa boli,
ili ne boli.

Tu ne vrede unapred
neki računi i znanja.
Jer po hemijskom sastavu
ljubav je najčistija svetlost,
svetlost sa divnim,
fantastičnim
talentom ubrzanja.

Ona je ogromna ljuljaška
između radosti i samoće,
kad se najviše hoće,
a niko ne zna šta hoće.

I niko ne zna šta neće
odavde do ivice sreće.

Sad me, valjda, razumeš:
ljubav je - kad nekog umeš,
ali kad kroz tog nekog
i sebe predivno umeš.

Zato i vredi sanjati.
Zato i vredi želeti.
Šta nas se ostalo tiče.

Zato i vredi kroz život
kao plakate podeliti
svoje šarene misli
koje na večnost liče.

7.

Najzad,
u prvoj ljubavi
rađa se i prva bora
ovde negde na čelu
i celog života te prati.

Rađa se prva tuga
i prva ljubomora.
I prvi put se pati.

Ti boru obriši dlanom.
Preko nje docrtaj drugu
koja će biti prva.
I osmehom je pozlati.

I neka ti se sve bore
kroz koje vreme ore
u zlatne niti razgore.

I drugi put kad se pati,
i peti put kad se pati,
i stoti put kad se pati,
uvek se prvi put pati.

I kad se budemo sreli
u nekom drugom stoleću
i u tvom oku nađem
lepotu sličnu proleću
i u mom oku nađeš
lepotu sličnu proleću,

nemoj da me prepoznaš.
I ja ću začuđen stati.

To, tada što ćemo dati,
tek prvi put ćemo dati.

8.

Ne pitaj zato otkud
odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.

Ne pitaj otkud kiše
odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače.

I trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.

Ljubav prva i prava,
upamti:
kad god se javljaš,
znaj:
ti se ne ponavljaš.
Znaj, ti se iznova stvaraš
i na usni nam šaraš
nešto nežnije,

belje.
Ne sećanja.
Već želje.

Uostalom, šta vredi
da se o ljubavi prvoj
i dalje toliko soli.

Izvoli,
sam zavoli.

Pa ako je i tebi
isto ovako - ti kaži.
A ako nije isto,
onda sve ovo ne važi.

[SQUAW]

O ČEMU PRIČAMO DOK ŠETAMO

O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?

Ustvari: mi samo ćutimo... ćutimo
i gledamo se kradom.
Ustvari: mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.
I sanjamo. I skitamo... skitamo
i katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači
i od svetiljki grad požuti,
odjednom znamo sve što znači
to što se ovako ćuti.

Ustvari: mi to u sebi slutimo
reči narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje.

[SQUAW]

SVE BOJE SVETA


Čudan je ovaj svet u meni
kad se od lišća zazeleni
ili poplavi kao svila
od dečije kose i ptičjih krila.

Čudan je ovaj svet u meni
kad sve požuti i porumeni.

Van mene dosta boja živi.
Van mene katkad svet i posivi,
ili se smrači i naoblači.

Dobro je zato što postoje
i ove moje lepše boje.
I neki osmeh sunčan i plah.
I vetar nečujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni živi sto vatrometa
nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.

Ponekad želim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa žutom travom,
i moje žuto sa noći plavom,
i moje plavo sa rekom snenom…

Jedino čuvam ono zeleno
za neke oči što nisu moje,
al iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oči i druge boje.