Rastko Petrović

[SQUAW]

Sunčane lestvice

I

Videću opet one Lestvice Sunčane
Po kojima se sva Sunca dižu i spuštaju,
Svih svetova gde u čašu krv će da prisvane,
Videću opet jutra iz njih da igraju,
Grdna usamljena Sunca belih gledanja.
Zamučena, ženka, Sunca što stalno kapaju,
I jedva vidna, rođenja plavilom ogranja
Gusto spletenog neba, bez zvuka da igraju.

To more svetlosti, boja, spektralnih večera,
naći ću niklog iz trave pri voljenom vračanju
Il’ na ledenom tlu onih mladićkih glečera.

Osetiću tad smrtnu radost ponovnog mučenja,
No neću maći stopalu više u dizanju
Ni uterati međ sunca puls svojih grčenja.

II

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole, i beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljnji dah, sedefom, dok mleko se rađa
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava.
Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa
Niti ikada mogah izreći – koliko me to tad spasava
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće,
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je glupost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge,
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.

[SQUAW]

Sonet smrti

Pa i sred ogromne sale što davno već je znana
Sedeći nepomično vrebam Istrajnost naspram Smrti
Ja se ne sećam više otkad ni kolko ima dana
Da su nam pogledi tako unakrsno uprti

Jedno će od nas istrošeno sklopiti svoje oči,
I kroz njih se nikada neće vratiti već u slavu;
Tada će onaj što nadživi uspeti se da kroči,
Pa rukama hladnim da zastre pobeđenome glavu.

I to je Smrt, i to je Sunce, i to sve što u strasti
Znam da nikada ne podležu, u takvom borbe času;
I da bih prvi je srušio naporom ljudske vlasti.

Al još je ljubim i dahom tim svoj dah nisam mešao,
Sa radošću sam je gledao pred ticama što pasu,
Pre nego onaj nebeski krik i jednom sam prešao.

Smrt i njega našli su onda
Moćne mu čeljusti zarivene joj u grlo
Riđa krv otiče mešana,
Ta njegova krv iz usta na mlazeve

I njena iz grla potokom
Vrata krvlju behu poduprta,
U sobu – Sunce – nije imalo pristupa:
Gde življaše Vuk uistinu.

Kao olujina, tako Sunce divlje navali kroz prostore;
Dotle disah mir; zaleteh se strašno na prozore
Kidah zastor, zatvarah okna, trzah naglo pun besa;
Sa treskom okno odrubi ruke; videh žile, krv, živa mesa;
Ja videh sve to; kukah, urlah nebu, u patnji, očajanju;
O Sunca me točak zgnječi, i odvalivši oganj toči
Žar svoju – ja poznah mlaz što krvlju obliva oči;

Kao olujinom, tako Suncem zatutnjaše prostori,
Od njega branih stan, no krvavi su sad prozori.

[SQUAW]

Čas obnove

Posle svih večeri, vraćajući se opet kući
Lica izmučenog i oblivenog suzama,
Za sobom lik tvoj znajući kako se muči
Da izdvoji se još jednom bar nad stazama:

Videh, o, veličanstveniji od daljnjih predela
Oblakom u daljinu već odilaze krovovi;
Boja: još trag stvari što je kraj mene živela;
Tako i pristalosti otiču nebu gluho kao brodovi,

Niti zažalih prošlost što se isprazni,
Niti korak ovaj siromaštva, ni izlaženje iz ludila,
Svi ti sticaji i iskustva, dakle, samo linije,
Ja se nikada neću istrošiti u kazni;

Već, kao reka svojim celim tokom iz planine,
Tako duhom potekosmo odjednom iz matere,
Telo nam samo prva brana koju gonimo
Snagom što stalno za njim nadolazi.

Popnem li se na planinski vrh rođenja, da sagledam daljine
Ili ruku neku nestvarnu kad se pojavi i uzbere
Naš san, koga je reka trebalo tek da polazi,
Međ odblescima čuda misao se tek s bolom razbere.

Niti opazi kad reka izbaci telo na obalu
I van života nastavi svoje tečenje:
Niti joj pogled u stanju pratiti dalje
Liniju njenu uspalu:

Već tiho klone s njome opštenje
Baš na granici samoj razuma.
Lice se izmeni, suzno i sanjivo, od datuma
Kada ne protegne više telo strast već mrmljanje.

Zagledam li se evo u mirnu bregovitu poljanu,
Jedno telo već izdvaja se i ustaje,
Poznam tad njegov lik, i liniju njegovu znanu,
(Dok prilazi) strah me ipak da li će da istraje

U nesigurnome tome koračanju;
Gle moj hod! Pogledom svojim to privedem sebi svoj lik u neznanju,
I nasmejem se gorko, koliko je samo lak i neizvestan
Kao da pridržavaju, dodirom ga svojim, java još živa i san.

On osta tu nem, ne usuđujući se prezreti
Ni opsovati stvarnost ovu krvnu, ni dići na mene ruku.
Ni spustiti pogled svoj, premda strepi da ću prokleti:
Ne poveri uzbuđenja jed pokretu providnom ni zvuku.

Zna da verujem u halucinacije, krvotok, rane i u jad,
U jednog sebe istinitog i nerazlučnog,
U dizanja, otupljenja, u neizlečivi pad:
Zato ga valjda, baš na beskućstva dan, spusti Bog.

Bezvoljno njemu psovka pojuri,
Ne znajući za ruku što pruža mi se iz detinjstva
Da spreči taj kobni glas i spusti dlan na usta;
O, koliko bola i staranja nad nastupom krenulog životinjstva!

To prvi princip počinje da deluje
Nad pokretom svakim i nestvarnošću,
I poslednja misao ne može da veruje
Da je sprečava smotra razorom i žalošću.

Kao čun niz reku pođosmo iz njenog tela
Uspavani brzinom i duhovnošću dubokih voda,
Nije li ruka njena to što od sumornosti i strepnje bela,
Oblak je još s izvora, i jedro skromnog nam broda!

I spusti, evo, matica do zore tajnog života:
Tišinu gde, mir i greh, ubrzga raspuklost gusta
I neki strah bez smisla; galije gladnih sramota,
Vi nećete poteći nikad kroz zločinačka usta!

Ni kada, s pretnje, zamućenost mi navre u očima,
Pa ona što je Nerazdvojna skrije ih svojim rukama
I strepi da li će moći da zlobu svoju zbrišem svojim noćima,
Ili ću otrovati njom još jedini spas mira u nebesima.

Taj neobjašnjivi, kobni, i povratni napad udesa,
Katkad na jedan jedini zvuk ili na suviše udahnuti dah!
Celo mi biće posle dugo trpi od potresa,
Gle, jedinu nju tih trenutaka od mene ne beše strah;

Toliko me je ljubila, i zaptivala oči rukama,
Il njena ljubav za mnom tad beše u mukama:
Večernje nebo odjednom kao crveni cvet izniče;
O ti, o ti, ko mi to tiho primiče?

Zar ona, devojka, koju željah da živi kraj mene
Nikad dovoljno golom, njen glas i tanka polovina;
Kako je lagano ništi noć i šuma i planina,
Neka je drugi ljubi neko: taj junak bolji od mene.

Ne besmo li zajedno pijani od vizije
Da izvrnuta, pod temenom, posmatramo nebesa;
Vrtoglavica nas zanela nad gusto – plave nizije,
U strmoglavljenju zaklonimo oči rukom! I udesa!
Baš tad na kapcima otkrijemo poslednje staze čudesa.

A kada, za čitav vek, pogledamo docnije:
Uvek još tu: sem kao da trepavicama odahnjujemo zavesu,
Učini nam se pod rubom vidika sve nedostižnije;
Od toga nam se rascepa glas, i zatresu

Udovi. A zemlji: Majko nam, jer pomeša sa sobom mater,
Ne gadimo te se, niti, gutajući nas, bićeš poslednja zver:
Ulazimo u tebe tužno kao što iziđosmo iz matere,
To je samo povratak k njoj; jer nema šta da se izbere:

Do spustiti i nju i sebe u čašu beskrajne vode
Kao što se spuštasmo sami u umor i znoj,
Ili visije planinske izvrnute u vir svoje slobode,
Gde potapasmo ožiljke sna razdravši plavila zavoj!

Naselih prošlost odjednom vojskom čitavom duhova,
Zapretoh u tišini njen glas lišćem još svežih grehova:
Kud god bih upravio pogled nasmešio bi mi se njen lik,
A zatim bih skakao noću čuvši materin krik –
Izišao bih tad iz sobe, smešeći se koliko sam sam,
Suze teku niz lice: jedino za Nju što znam.

S visija u krug dopre li krik
Imena tog, za mene jedina reč,
Jedino ime kome odaziva mi se duh,
U svim pravcima tada zakorača moj lik
A šum koraka tih ne shvati dalje sluh.

Ležeći, lice zamočeno u svod,
Sveg u suzama smuti me strašni jad;
Doziva, providnosti njene, ne osetih plod;
Po rubu, svuda, iskusivši glad.

Pretrnuh, zar će izdeliti me sveg njen stas,
U bolu kriknuh imena njenog glas
Pa sve, što mi ode kad, vrati se strasno u taj čas;
Zadrhtah, učini mi se, u daljini, njen hod!

I tako me raskida i štiti njen duh,
Al nigde ne naiđoh prolaska njenog trag,
Zalud mrvila za sobom stvarnosti kruh,
Iz svakog sna pretekne pokret joj blag

Al ne i deo tela kojim pronese ovaj dah.
Suzama vrelim tako zbrišem joj osoben lik,
Pa, da poznati je više neću, obuzme nad njom me strah:
Očajnim, jedinim, bolom ispustim iz sebe krik.

Tada se prene ona i smešeći se gleda kroz bol,
Spusti mi ruke na lice i utopi me u san;
Nada mnom širi se osmeh njen i tmura plačna dol;
Lijući teške suze tražim je kroz njen stan.

Prihvativ najzad joj ruku, kao da svoju ne znam sklopiti nad njom,
Već pun jecaj gledam iz mira njenog meni taj zrak.
Katkad jedrima sna doplovim u nju kao u dom.
Kada me zaveje plavila njenih očiju znak.

Zatim je gubim i nigde na njen ne naiđem trag,
Kao mlaka svetlost, draga, u suton se raziđe,
Kroz tugu moju samo još korača u daljinu blag
Taj stas, koji će negde morati da naiđe

Na ovu žudnju i na kobni ovaj glas:
„O ti, o ti, učešće čije zastruji kad-gde u meni,
U stvarnost vrati lik svoj satrveni,
I ne spreči, ne spreči, jedini za mene spas“.

Jer ne smetoh s uma, da će naići opet onaj strašni čas:
Kada će sve telo ovo zatresti pobuna.
Zato s užasom motrim da ne nestane njen mirni stas,
U trenutku kobnome tada za mene jedini, jedini spas.

Kada bi večito htela biti gola preda mnom,
I koračati s rukama spojenim niz struk,
Pred poljanom, tako rumena kao da se obavija snom,
Ni jednim pokretom ne bih povredio njen muk!

Kao ogledalo ja bih se bavio samo njom,
Ali neka me ne ostavi samog u trenutku užasnom;
O prisna, prisna, sve moje mane i moje zlo zaboravlja:

Osmehom, celim telom toliko ume da uteši;
Nadnesem je nad svoje ruke i moja ruka ozdravlja,
I samo, povučem li je grubo, prestaje da se smeši.

Sada sam ceo ovaj svet skoro napustio,
Čim odvojim pogled od čega to odlazi već u linije;
Ceo ovaj red zgrada što sam, od detinjstva da izniknu, pustio,
Sada gledam kako se u nekoliko večernjih boja razvije.

Raziđu se tako u plavilo ulice drage Beograda,
I bregovi što su oko njega, i šume što su k zapadu još dalje,
Svim tim jedna ljubav za rasticanjem ovlada,
I za svim tim, moja, proteče ljubav sve dalje.

O, toliko dana već kako napuštaju me stvari,
I moja privrženost, za njih, sa njima da odlazi,
Samo duboko plavi krug sve dalje što se širi,
I kakav bledi odbles daljinom što prolazi!

Sve manje ovom svetu moj duh kao da pripada,
Čas ležim, čas koračam, i ne čujem ničiji više glas;
Niti mi sunce pošlje rukom svoj pozdrav sa zapada,
Samo mi kane koja suza, učini li mi se u daljini njen stas.

Jednom jedinom linijom poteklo je, nada mnom, sve što je bivalo,
To gusto-zračna reka neumitno otiče beskraju;
Bože moj, javu znam, ali šta bi sa onim što se snivalo,
Toliko naše mladosti kom plavom otiče beskraju?
Plačem, jer se takvom istom linijom gordio negda njen stas.

Potrčim katkad senkom te čudne reke što pada po tlu,
Ja se ne mogu umoriti više nikada – kao u snu,
I trčim tek da ne stojim, niti poznajem jade nit spas:
Iz dana u dan prebijam bezmerne prostore,
Plavilo odmakne odjednom providne svoje zastore;

Samo nada mnom ona duboko zanosna linija,
I senka linije poda mnom sve zanosnija,
Kao da smo se hteli poštopoto jedno drugom prikučiti,
Kao da je sav cilj bio jedno se u drugo uliti.

[SQUAW]

Ruke koje su ljubile!

Kad čovek umre, ruke prve zaneme:
Ruka umrlog ko noćno voće zri,
Ko uspavane ptice čija srca još streme,
Tako ćute te ruke, dok oganj pod njima vri.

Belje no teški mesec koji više neće da nose,
One se razlistavaju već u istrulelo cveće;
Niti će provući prste kroz sunca zračne kose,
Tako spuštene mirno na grudi – brežuljak sreće.

Ispod livada vlažnih, i svežih crnih kora,
Ove ruke ožive preobraženjem u zvezde,
I probijaju se kroz zemlju u pravcu dalekih mora;
Izmeđ vulkana i neba ruke umrlog jezde.

I provlače se lagano, fosforno ponorne reke,
Tankim mlazima sjaja, ruke koje su ljubile,
Kroz tamnu ponoć zemlje, izmeđ žilica smreke,
Ispod toliko bilja koje su svud sadile.

A te sam ruke negda toliko ljubio,
Osetio im tad svežinu da spira glavobolju;
Trag divnih ruku pod knjigama se izgubio, -
No pređoše odjednom same u tajnu životnost bolju.

Odjednom u svom toku, probivši bok planina,
Izbiju te svetle reke ko zračni izvori;
Ko oganj daljnji kraj kog spavaju psi čobanina,
Ta prva plamena zvezda, na mračnom nebu, gori.

[SQUAW]

***

Nešto što je jako neprijatno
Što je osećanje sramotnosti,
Strmoglavo,
Što ste izazvali sami kao priznanje,

Što je pohvala od ljudi za koje bi želeli
Da je njihovo mišljenje za vas tajna
Jer ih ne možete uveriti
U nešto u šta niste uverili sebe.

Nešto što vas zauvek čini nestrpljivim
U želji da potčinite tuđu misao
I osećanja

Nešto što zaustavlja dah pred likom koji je u srdžbi
Nešto što niko neće razumeti
Nešto što vas duboko rani
I gde ne možete čekati da se zaboravi
Gde žena koja leži na pesku
Izgleda vam toliko u vama i toliko izvan vas
Gde ljudi koji pevaju izgledaju tako izvan vas
Da se osećate na granici apsolutnog
Negde gde je dan što i noć
Beznadežno van čovečanstva
Prvi trenutak kada moraš živeti sam od svoje krvi i disanja
Pre prvog krika i zraka
Apsolutno pre prve želje da ne živiš.

[SQUAW]

Bitinski pastir

Iznad ovaca samo teška planina,
Bitinija sa svojim bregovima,
Veliko veče Azije koje ih koso preklopi,
List knjige koju vetrovi čitaju,
Daleki dah mora i ostrva što se stresaju.

Silaze, tako, padinama Bitinskog Olimpa,
Bezbrojne, neznatne, užurbane kao miševi,
Radi torova pokraj Bruse,
Radi zbijenosti koja štiti od vukova.

Najpre jedno ogromno stado; hiljade i hiljade ovaca,
Klateći vruće, nabijene mešine mleka –
Za njima jagnjad omađijana –
I ovnovi, u istom ritmu, mužjaštva i svoja zvona.
Oči im sjaje u večeri plamičcima,
Na nogama tako tankim, tako nespretnim, reklo bi se da hramlju.

A onda, skačući s busena na busen, nizbrdo,
Iskrsnu on ogrnut prevrnutom kabanicom,
Kao mesečina, skačući niz bregove,
Zvezda, što se sa neba samih skotrljala.
Čovek kao svi drugi ljudi,
Pastir kao svi drugi pastiri;
Na nebeskom bi prstenu bio sjajan, u noći, međ brdima izgubljen.

Mladić, bez naročitih misli, bez čuda,
Prosto naprosto, mladić ogrnut kabanicom.
Samo glava tamna, od sunca preplanula,
Samo oči, noći i vetru otvorene.

„Zovem se Selim. Rodio se u Bosni. Gonim trista ovaca.
Govorim ovi jezik, i mnogi su naši ođe u brdima,
Il su u Brusi dućandžije.
Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio,
Ni goru oko Glamoča.
I tamo sam čuvao ovce stričeva.

„Zemlja je ko zemlja,
I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa dosta,
A janje koje čuvam, dižući ga do ovce,
Kolju ko i ođe,
A onda je svedno za čiji nož i za trbuh čiji.

„Da, neženjen! Čime bih to čeljade preranio;
U kojoj postelji da me čeka,
I pošlje čije, moju glavu da zagrli?
Jednom je prišla jedna đe sam spavo,
I bila tiha i slatka ko mehlem,
I suza za njom mi ostanula,
A ipak sam je u noć odgonio.

„Jer ja sam čojek, a žena ti je žena,
I pošto si je već imo,
Sa nesrećom je bolje u postelji no s njom,
Jer večeri su duge a treba živjeti sa svojim mukama,
Provesti sa svojim brigama;
I dosta je brojati njih, ko ovce da se ne zagube.

„Vremena su se promjenila, i više nije ko što je bilo.
Ja sam bitinski čobanin, al znam da je s ovu stranu Amerika, i s onu Kina,
Da jedni trče za ovcama i drugi za mašinama,
I da ljudi uveče broje ovce a noću broje brige.

„Ja sam ovčar, ali šta sve to znači?
Ovčari ne sviraju više frule kao nekada,
Ovčari sviraju u svoje nesreće,
I ništa više nije ko što je bilo, jer zašto bi i bilo:
I ništa više ne odgovara onom što predstavlja,
Ni to da sam Turčin, kad sam ustvari Bošnjak,
Ni to da čuvam ovce pod Olimpom, kad ovaj ustvari nije Olimp.

„I znam da je gramofon kutija,
Da ako razbijem postoji jedan drugi;
I ja više ne verujem i ne klanjam.

„I ja više neću imati sina,
Jer ni otac mene nije morao imati,
Jer jedan rob ne mora rađati drugog,
A slobodan čojek dovoljan je sam pred vječnošću.
I neću otići u Ameriku,
Jer bih i tamo čuvao ovce;
I znam što znam;
I znam da, što jednom treba i hoću da učinim, učiniću“.

Tako govori jedan mladić, ogrnut noćju i kabanicom,
Pod planinskom vejavicom,
Pod nebom oštrim, tamnim, hladnim,
Kotrljajući se za ovcama niz bregove,
Neznatan, bedan, sićušan, izgubljen,
Skoro bez misli, skoro bez čuvstva i bez užitaka,
Bez veze, skoro glup, skoro idiot,
Dragi kamen ispali sa nebeskog prstena,
Otkotrljan po ovim prostranstvima Bitinije,
Po ovoj Maloj Aziji i Olimpu,
Kao da je bilo gde drugde;
Sa nebeskoga prstena kojim svaku noć
Jedna nesreća sveta drugu verava.

I tako govori, kao što bi i ma koji drugi
Svodio svoje reči i svoju krv niz bregove.


Na brodu „Bul-džemal“,
Februara 1932.

[SQUAW]

Sve u galop

U galop, u galop, u galop,
Moji perunski konji,
Hop!
U galop, u galop:
Nosimo jedan simbol i jedan bol
U galop.

Nosimo. Grudi nam pune slutnja,
I sebe ko jedan simbol;
U galop: nosimo simbol ali i bol,
Kroz žita i kroza sve kroz magle;
Preda mnom Veliki Medved, i Severni pol,
I noć, i mesečina, i drum,
Tap, tap, brum, brum,
Topot, i široki, svetli drum,
U galop, u galop!

U galop, u galop, u galop!
Moji perunski konji.
Hop!
U galop, u galop:
Nosimo jedan simbol i jedan bol
U galop.

I kao veliki meteor sa Zvezde
Najmanji, najneznatniji simbol dolete,
I u srce me pogodi;
Meteor, kao neznatni bol i izvor.
I legoh, i bolovah, i umreh i sahraniše me,
I davaše mi daću;
I digoše mi spomenik, i zaboraviše.
I dođoh, i legoh, i umreh.

A vi u galop, u galop, u galop,
Perunski moji konji!
Hop!
U galop, u galop,
Ponesite mi leš kao simbol
U galop.
U galop dosado!

[SQUAW]

Ponoćne delije

Kroz čarnu goru oni jaše,
Kroz čarnu goru oni zure,
Sa neba kaplju puste ure,
Ponoćne delije kroz noć jaše.

Dragane divne svoje čini
Istkaše čežnjom po planini;
Kroz granje zvezda sjaj se lije
Po putu jezde žar-delije.

Gde kopne ponoć rujnog granja
Šapuću daljnjih reč dragana,
S rukom na srcu koje bije,
Nad konjma snijuć san delije.

Tu besne zveri izdisanje,
Tu kaplje krvi lišće krije,
Dok projahuju kroz sve sanje
Ljubeć kob svoju kob-delije.

Konjici ko da njini vrani
Ne tiču tle zemlje gora
Već da su oni novi dani
Bez sjajnog zraka i bez zora

A grdne senke što se vinu
Ko da su senke konjskih krila
Što pođu sa njih u visinu
Kroz jarku svetlost zračnih svila.

I ljubav naša čak ih skrije
Od nas. Ni topot više nije
Dokaz da behu noćne ure,
Minuše mračno kob-delije.

Jarki pastiri naše paše,
I tolka čežnja, žal i tuga...
Nad zemljom tamnom kud projaše
Svodom zasvetli nova pruga.