Rastko Petrović

[SQUAW]

Noć Pariza

(Sa poslednjeg snimka materinog)

Da li moj otac prema...
Da li moj otac prema tebi, majko, beše zver
ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?
Majko, otac moj beše li zver
Kraj tebe, il' samo istoričar:
jer i sam ja zver?
Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar,
majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver!
E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti,
užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.
Nije li i tvoj život bio životinjski:
jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!

Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!
nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!
O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo...

Nikada! Zašto me nikada nisi išopala,
da se jedna ljubičasta modrica
na mom dečačkom debelom mesu rascvetala?
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag
i danas bi mi evo bio trag,
do kolevke mi pune krvi,
do porekla mi tvoga mesa,
samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Materice, ja bih da zderem sa sebe tu patnju.

[SQUAW]

Zverstva

Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke,
Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi,
Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova!
Smeću - ha, neukrotljivče!
Da izvučem i sve hajduke
Iz pomrčine gde neki hrast kašlje ludi
Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!
Iskaljujem se, evo, po tvom telu,
Udarajući te besomučno po licu
Izbijam jednu ljubičastu varnicu;
A tu mišicu belu,
I oblivenu krvlju i belu,
Umočili, majku mu! u apokalipsu.

Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi,
Planina nas, dolina kičevska, i grlo to i gnjat;
I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat! proklet! Proklet!

Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu,
Ne skidajući s usta mešinu jeda
Proključalu mišicu ti belu...

Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu
Deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanje-Sreće,
Sve je ipak - da l' prokletstvom u meni! - obećavalo veće
Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu:
Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene,
Ne samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.

Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva;
Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći...
Gde naći?
Kad naći?
Oba mrtva:
Majku mu! I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze!
Već skrivasmo se pod klupe i porube
Zločinci! - tih neba,
Trčalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze:
Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!

Ko dići kotve,
Ko prekinuti lance, za velike polaze?

Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube,
Zato smo britvama kidali užad živu sa krvi;
Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi
A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi.

[SQUAW]

Dvadeset neprikosnovenih stihova

U ustima još gadno od velikih imena,
I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje:
Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja;
O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje
U tajanstveni život tela!
Evo: otisci poslednjih rukovanja
Novoga zaveta;
Evo sva tela smeđa, debela i bela;
Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja!
Skoro me straši silna mudrost ove ruke,
Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih
pokreta
(Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo
smeta!).
I ta rebra savijena u luke;
Tajanstveno učešće jednog bedra;
Drhtaj! Puna sala i zvezda je noćas ova noć vedra,
Noć rukovanja!
Te ruke savijene zastave, noge: stovarišta drumova.
Jednom višom voljom ja stavljam ova slova:
Noć Novoga zaveta:
Zato te noćas ja obznanjujem toliko i za Svedočanstvo Sveta!

[SQUAW]

Preinačenja

Tako opori mornar pada u more
strmoglav,
Otčepljujućeg naglo primio ga i život,
A nagrizaće ga do zore
Tajanstva, i sva ta ljubav zamiriše na jod.

Jedino zbog ovih razderanih obala u rukama,
Kukavico, zadrhtaćeš zar opet!
nimalo strpljenja da prkosiš mukama,
Pljuni! Savladaće te pesnicama svet.

Stari mornar strmoglavljuje se u more
Čep majke, s glavom naniže kao u život,
Otčepljena boca krvavo vino toči u zore
Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše na jod.

Od rođenja je crtao dragane u smrt,
Tako umirući ceri se nad albumom;
Mornaru moj, sav taj vrt
Mladićstva svoga ne poredi sa snom:
Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

Pa zagnjuren, zagadiv pučinu, iz prošlosti očima,
Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost;
To nije kao kad si plave čakšire svoje
Krpio satima:
Neće svariti niko tu kost!

Iz tela bolnih i iz voća isisao si svetlost,
A potom sa rođenom jetrom izbljuvao to u besmrtnost,
Bio si pusta sprava za premeštanje stvarnosti:
Da li ćeš naići pritom na lik? spokojstvom da te ugosti,
Da spreči onaj krik opori užasa
negde daleko u večnosti (ujedom mračne otrovne tečnosti).

I iz zadaha posteljnog znoja i nikotina,
Ispe se kao rođaj po katarci,
Zatim se spusti do najmračnijih dubina:
Mi saznasmo za iznakaženost mu lica... al' udarci!

Udarcem, čvrstinu neba zahvativši rukom,
Komad plavetnila odvuče za sobom:
Sada je njegov pad kao i grom,
A nebo sazrelo tako za more
Bujice neprekidno kaskadom
Izliće ceo svod do zore.

No mi ostasmo - trzanjem prirode iza smrti unakaženi,

Mornaru, tvoje - nesrećni:
No ne, ne, rad tvoje seni:
Mogućnost nove jave nas muči!
Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave,

I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave,
A azur nikad više,
Ni čeljust tvoga dlana nikad više;
Želudcem zar svojim žuđasmo
za voćno tvoje truljenje i pad;
Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean,
Taj plod detinjstva kojim nam sazre san,

I koji daleka glad odbaci u naše krilo.
Tada i ono što bi već bilo
Najužasnijim grcanjem i da se snilo, tražismo zacenjeni:

O, bolno neko prapotopsko meso;
Drhtanju našem kao da si streso
U nedra, sa grana svojih mornara
Ti, Okean! - toliko saznah: GO,
I čas preobraženja neodložnog da udara:
Jednom kornjačom korom u dno mramorne lubanje,
A iznad psećeg sna, koga dogriza senkom granje.

[SQUAW]

Zimski repertoar

Skok je preklane kokoši u nebo
Krv toči,
I revolverski pucanj,
To: gramofonska ploča,
U obrtanju , prstom svojim izazvati ariju,
To: gnezdo lastije u violini
Cele zime ostaće bez zvuka i bez ptica
Ta topla kuća selica.

U stanju da pođem za pukom,
Banda kroz polja kad zasvira,
Zamišljeno da živi o crnom
Luku, o hlebu i na senu:
O, na trulom plašću iza manastira!
U stanju da sanja pučinu crvenu
SUNCE, odsustvo četiri meseca:
Evo približuje se zima!

O afazija, o podnošenja, o mučna balkanska klima
Što vlada detinjstvom i snegom, i đonovima krvavo;
Siroti šegrt koji će noćas zaspati go,
Siroti balkanski vo!

Ne veruj, ne veruj ipak, u brlog, dim i tortu,
Zanosu novom begunac kad preda vizitkartu,
Prosjaku kome starom što čuva ulaz u portu
Kartu ovoga sveta! i jedan mišić za Martu
(Marta je devojče i dunja u ormanu);
U Indiji, u Kambodži, na Polovima, u Sudanu,
Svuda zima dođe u svoje vreme,
Svuda velike prosjake i sanjalice zateče bez spreme.

Spavajte, spavajte zajedno, kurjaci i magare:
Pejzaži izviru iz očiju i teku niz lice,
Suzni ogoljeni pejzaži,
Od savesti i mraza drhću ozeble ubice
Sa žudnjom izgledajući žandare.
Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva.
Da prihvatimo se njom vreline sunca,
O vi pleća gola sad u odmicanju begunca
Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva:
Više go no mržnja našeg odsustva;
Ne veruj ni u sumraku u mlaz sunčani aorte.

Nedogled, gde, pljuje svetlost međ oblake,
Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju;
I sva ta prekomorska putovanja
Koja obviju glave u vidike ko u saruke,
A nadmu trbuh trulom ribom po ostrvlju,
Ne razderu rođenja senke, svirepošću granja,
Ne ublaže oporu pljuvačku dubina
No još natope sve solju gorčine i joda;
Ima cela jesen, da mi se muči na modrost voda,
I na trud prelaženja preko krivina.

Suviše tesan prostor da se protegli,
Suviše malo zvukova kojima da se zeva
Pod pokrivače oštre neba, kojima peva
Revmatični bol sumnje, besmo legli.
O, san je vampir pun gnusobe i krvi,
A buđenje te vreba razrokim očima;
Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi
Koji si žrtva otrovnih gljiva. Ima!

Ima onih što, iz spavanja, probude se pa vide
Nedogled,
Očiju plavih kako sedi kraj prozora,
I pre no što upiju ga u pogled
Naloču se opet sna i umora.
Ima onih koji odlaze
Pod plotove da olakšaju utrobu
Kraj razbijenih flaša, koji prolaze
I nađu se odjednom u grobu.

Ima onih koji proklinju!

A ja sam u stanju da pođem za pukom
Iz sobe svoje koja nema prozora,
Treba mišlju i voljom da ih probijem,
Sad je doba mraza, revmatizma i umora;
Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera
Dubina mokra koja zoru protera,
Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.

Postigoh li dakle dovoljno usavršenja,
I siromaštva čak uvodih li u čistine?
Ko je postio, ko razmišljao, kad nemogućna prekoračenja;
Ko, napušten od njuški, ne beše i od istine?
Ja!

Imah svoj južni pol, svoj Sudan;
Svoju košavu bar, koju ne delim.
Od sve čistijih obilja načinih plan
Proširivanja života - iz danas u sutra
Prošivajući sebe suncem (svojim; svaka motornost
druga: starija)

To:
Postoji revolverski pucanj iznutra
Što ubija.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom;
Doći će proleće, puno blata kao i zima;
Proleće nosi pune džepove pištolja;
Razbijanjem čaša raskrčiti mesta ekstazi (zakon neprobojnosti);
Manje crvenila na snegu posle samoubice.

[SQUAW]

Ovo o jednom pesniku

Čudo Gospode, veliko čudo!
More: ono, ono! svud more!
Mi smo se peli uz planine
A kroz granje i kroz gore
Modra,
Strašna - riblja - večera.

Čudo bože! ogromnog čuda!
Reči nam zvižde brže no kuršumi;
Bože, spasi dušu našu u prašumi!
Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele,
A oko kroz poderotinu lica:
Uči uglasti kostur kamena i sardele;
Pa uzbudljivije od ljubičica
Miriše ljuto mleko nepomuženih krava
Kroz planinu!

Ujed njegovog genija: iz tela
Izazvaće lučenje najljućeg otrova;
Ali jedna jedina reč, besprimerno sazrela,
Otpašće - ko smolom - s usnih uglova.

Pa deran koji pronađe ovo docnije,
Može l' oprostiti mladosti ljubav za bundžije:
Pomisli na njega, ovu pesmu što krije
Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

Da li će zveckati džepom; umirati od gladi;
I on razgolititi reči da osramoćene beže:
Prezrivo se cereći, odbiti ma šta da radi;
Bogohuliti danju, pod pokrivačima se moliti - kad leže?

Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje,
Da tamo zaboravi sve pesme
I čak bol svoj koji ne beše dubok:
Te noći bi jeo više i spavao bolje,
I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok,
I da je život dug.

Ali pred zoru, preko svih gubera, ubiti treba
Pesnika; da ne poteže ličnost svoju iz detinjstva:
Kao slučajni, zamešeni, kanap iz hleba
Kim neće nahraniti nikada sebe, kao ni zverstva!

Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,
Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;
I, ne izlazeći više nikada, hoće
Da izbegne - bar večno - toj gnusnoj kazni, toj hajci.

Al' zalud! u očima električnu viziju,
U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;
Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:
Odnese; a sa telom ujede - nepogoda - neizlečive.

Zatim se probudi, pogođen od udara,
- Mesto utroba da ga obavija, eto sudar:
Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi,
Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

Oseti se beskrajno nesrećnim; opor i star;
I da će ivica što se plavi,
Odviše širokog sveta za ugroženu mladost,
Da ga kao najbednijeg skota umori...

Tek tog trenutka On poče da govori.

[SQUAW]

VUK I

Mati me nije rodila ispod ovog ognjenog zida
Ustima oprala oči, ja sam dopuzio do dojke
Ali pružena i sad joj ruka kojom mi Sunce skida
I vetar sam i jutro dariva na obojke.

Mati me nije kao vučica jezikom umila
Ni dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti
Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila
Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti

Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled
U uzbuđenju strašnom da ona skriva Tajnu
Ja ne trudih se nikad ništa, nit sputah svoju jed,
I samo skrivah pogled na svetlost Njegovu sjajnu

Nozdrve behu pune mirisa nekakvih šuma
I sanjao sam divlje snove pune krvavih strasti
I preskočio sam davno granice svoga uma
Njegovoj željah samo izbeći vreloj vlasti

O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko
Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u gori
I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko
Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori.

Nemilosrdno onda ujedao bih je za dojku
Ona otklonila bi mi glavu i ne bi razumevala taj bes
Milovala me po čelu i užagrenom uvojku
A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me bes:

Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište
Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen
Pokatkad savladan pokrivah ranama svojim ovo poprište
No često zaražen Suncem jurah zaplamljen

Varoškim đonom tvrdim kvareći polja ječma
Osećah u sebi grozno praotaštvo kako se strvi
Jezika otečenog kukah i bejah žedan
Da izvršim, o da izvršim već jednom Osvetu onu krvi

Majko ja sam i tebe vređao svojom rečju
Opevao muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom
Ne pitav za bol tvoj u Objave mi zvečju
Kada bih se svakim stihom vraćao opet u dom.

Kao vučica ti mi umi jezikom vid
I mračnu prugu besa niz divlju ovu kičmu
I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid
Godina toliko već je da spremam divlju sič mu:

Pokloni Sunce, čija prlji me vrela sačma
Zalud me mleko tvoje blaži i vraća moć
Osećam da se budi ono što tako davno začma
U krvi našoj, majko, u praotaca noć

Neumitno, đonom ću gaziti polja ječma
I pijan od besa juriti kroz ravnicu tu krečnu
Jezika otečenog kukati i biti žedan sve većma
Da izvršim već jednom Osvetu onu večnu

Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan
Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve
I za vratima čekah krišom rođaj ti večno slavan
I jedino rad tvoga lika žrtvovah one sne

Ceo dan ostah skriven ukočeno motreći ti hod
Potom bih noću besneo divlje, vikao zvučne reči
I međ onima što me kore ne bih razaznavao rod
Jedino bih se trzao naglo čuvši mater da ječi

Jer ja sam i nju, svetu, vređao svojom rečju
Opevao muke njene, ne sklopiv oči pred Tajnom
Ne pitav za stid njenu u Objave mi zvečju
Kada bih svakim stihom vraćao sebe u dom

Nit vučica mi umi vlažnim jezikom vid
Nit mračnu prugu besa niz ovu večnu kičmu
Da spremi me za Sunca oganj, sa njim na zavist i stid
Pa ipak godina tolko ko zver otrovnu nosim sič mu.

[SQUAW]

VUK II

Oko ponoći se digoh malaksao snom,
Zamočih glavu u vodu, dugo ostadoh nem,
Zamočih ruke nadute, i ne pogledah u dom:
Svežina jedina tada postade brižni šlem,
Protivu dana koji poda mnom i sada čeka
Kao zamorna duboka reka.

Sednem li na stolicu prazan, bez volje,
Zagledan kako kvase vlažni dlanovi rublje:
Postelja zalud čeka da iznuri još bolje
Život moj, zavist joj i srebroljublje,
Pohlepno cvile da legnem opet u grob;
Rasejano se smeši i gleda suznih očiju blesavi u meni rob.

Samo zaspim: truljenje po telu raziđe,
Poslednja snaga na život upne se da me probudi;
I dugo čeznem da svetlost u mene naiđe,
Razjedinjena zbriše kroz glavu i kroz grudi:
Strašna glavobolja i umor nad otvoren grob me zanesu,
I senke zbrkanih stvari na ruke mi nanesu.

To tada dugo, dugo, odmaram glavu u vodi,
I ruke gledam kako, ko davljenici, tonu:
Sva jučerašnja patnja ovde se oslobodi,
I sve nadanje koje proveravah nekome o snu,
Ko pesma da je ptice malaksale na gnezdu,
Koja ni sama ne može više pogledati tu zvezdu,

Toliko na svaku svetlost prepadaše joj muka.
Ja zastor ne dižem s okna: toliko već je dana;
Prigušeno mi samo dopre poslednja ulična huka,
Ali otkada, gle, ni jedan šum ne pođe iz ovog stana,
Do šum kojim točim iz suda u sud vodu,
Svi prolaznici ko da slute voljnu grozu u brodu...

Ti voljna patnja dana si mi sveg,
Ti daljnje radosti bolne, ti steg;
Ti brižne ljutnje, ti ljubavi san,
Ti željna miso što uljuška mi dan:
Ti bolna žudnja kolko me koštaše tela;
Ti voljna, bolna patnja, ti zavisti mi bela.

O, strašna, ti!

Po večeri jednoj ipak iziđoh iz tišine,
Iđah još jednom gorući istome prijatelju,
S kim slušah toliko mladalački lik istine,
I koji me zalud, sa tugom, čekaše u nedelju
Davnu; izrazih sumnju svoju u veliku objavu obnovljenja,
Govorah mnogo, sam se gadeći, zlobu svu svojih uobraženja.

Na, trgu, naslonih se opet na zid, plačući u strašnom bolu:
Taj život, u kome svaka strast oteče naglo u uspomenu:
Taj život gde se ne usudih ubiti draganu onu golu,
I gle utopih i nju, i neukrotljivost, u mladost svoju smetenu;
Ne, ja bih hteo da zaustavim sve to, ma za najkraće neko vreme,
Odmoriti se, u praznini, od neumitnosti ove neme.

Sada razumem svoj plač kad vraćo bih sebe kući,
Gde u postelju uz sebe spuštah i svoju smrt,
Smrt, s kojom je teško u život se opet dovući,
I zbog koje nigda nikada ne usnih nijedan vrt:
To je kao leći gorko u mirno zvezdano polje,
Čekati još jedan jedini lek: mrak crn, da duši bude bolje.

O mnoga tamna uzbuđenja,
Čudni i grozni pokret tela,
O davna moja otkrovenja,
I žeđ opojne sumnje ždrela,
Sve je pod mržnjom upoređenja,
Sve na pragu mi žudnog usmrćenja,

Mišljah na sve stare susrete,
Na zanose koji me nadvladaše;
Ako ljubljah, ako mržah, nigde ni jedne osvete,
Čas iz radosti, čas iz ponora ruke mi isplivati znaše,
Ali sve to dakle tad još izbrisah iz sebe uzaludno:
Ovo razranjavljeno biće, u smrti svojoj budno,

Iskrivljeno u osmeh bola, gledaše odvojeno od sviju,
Žudno ničega Praznog, ko negda što je sna;
Dečji lik što materine ruke miju
No, noćas tako bol smeši mu se evo sa dna.
Hteo bih umiti ga svežom vodom još jednom,
Al zalud (ne mogu više pomoći ni pokretom, ni snom).

To tada počeh da dišem pravilno i duboko:
Malo spasa naviraše uz gutljaj mlaka daha,
I već je uticalo u mene ono što beše samo visoko,
Kao okeana deo, prodorom prvim kraha,
Ali što uneće, u sredinu svoju ipak, celi brod;
To podesih slučajno dah svoj, sa dahom kojim diše svod.

Sa svakim dahom blaženstvo je više u meni,
Il me njemu snađe nebeski brodolom,
Zar u poslednjem času, kad besmo satrveni,
Talas nas Njega preli ko blažen dah za dom:
Iz očajanja osmeh preveze Nas u tugu,
Od čeda do pasa, i preko grudi, prevučem Liniju Onu dugu.

Suzama svetim, i spasa, otiče talas sa lica,
Zrak, kojim dišem sad, pun obećanja je bolnog zrak,
I nebo mesto zvezda pruža mi vrt ljubičica,
Između mene i njega zračnog opet je sveti brak;
Ja nisam više tu! Il da! Oh, da; da! ne! Mene je još jedino, gle, strah,
Dokle će uz božanski, božanski, znati ići moj dah!

Ne, ne, ne; oh, ne! Izgovorih Smrt, i reči: Ona, njen Dlan!
Na svaku reč bih gubio svest, dolazio sa krikom sebi;
Hteo bih da dišem dublje, grudima proširim ležaj i stan,
Da plačem, da zahvaljujem na onom što i ne bi
Nikada u životu, na putevima koji i ne vode kroz svet,
Bejah toliko slab, da samo gubljah svest.

Kad bih došao k sebi, pred samim Božijim likom osetio bih svoj
Trenutak bi nam se mešao dah i razroko bih posmatrao mu vid.
Saznah da ga nikad neću zgledati, i oblivaše me znoj;
I opet gubljah svest, ko užas da je to i stid:
Samo bih duboko cvilio u meni, tako neshvatljiva beše ta kob.

Reših se da izgovorim ma šta, no izgovarah: Smrt,
Osvrnem se na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt;
Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt,
Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt;
Jednu reč pronađoh silom, beše to: vrt.
Podlegoh tada bez snage: znam, ti dođe ko slik na Smrt.

O, pa ako, ako moram umreti, jer prestaje mi disanje,
I biva ispunjena pučinom poslednja mi praznina,
Pošto me izgube iz vida neće shvatiti ćutanje;
Smrt, smrt, smrt, svetljenje, o pa ako... istina;
O pa ako moram umreti, jer prestaje mi disanje
I prestaje, u prostor, mog tela sporo zidanje.