Jovan Ducic

[zmax]

Akordi

Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
Gde šušte zvezde; i meni se čini
Da često čujem u nemoj samoći
Pevanje sfera na toploj vedrini.
I čujem tiho u osami tako
Večiti šumor iz zemlje i svoda;
I slušam dugo, nemo i polako,
Te reči lišća i taj govor voda.
I ja razumem te glase što huje,
Taj jezik Bića i taj šapat stvari...
Često sve stane, još se samo čuje
Kucanje mog srca. No isti udari
Čuše se šumom, mirno zakucaše
Udar za udarom, iz stabla; i jasno
Kucnu iz crne rogozi i šaše -
Duž celog polja ... Najzad, mnogoglasno,
Dole, pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvono,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono.

Poznanstvo

Kada je poznah, nebo beše mutno,
Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;
Jesenje vode šumile zloslutno,
I sve očajno žurilo za mrenjem.
I mladost moja nije više znala
Za dane strasti i trzanja njina:
U moju dušu njena sen je pala,
Bleda i hladna, kao mesečina.
Glas njezin beše ko muzika tuge:
I zato mišljah, u slušanju mnogom,
Samo na prošlost, na jeseni duge,
Na hladna neba, i na tužna zbogom.
Poljubac njezin beše tih i ledan,
Mramorni poljub; a kosa joj plava
Odisala je setan miris jedan
Bokora ruža koji docvetava.
I mnogo puta, u jutra, bez moći,
Prenem se kao iz olovnih uza:
Ja ne znam šta sam snevao te noći,
Ali mi oči mutne, pune suza.

[zmax]

Tišina

Zaboravljen predeo u proplanku dugom,
Obale pod teškom tišinom i travom
Tu večernje vode huje tihom tugom,
A žalosne vrbe šume zaboravom.
U zelenoj jasnoj pomrčini granja,
Tu nađem Samoću, u ćutanju večnom,
Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja,
I ogleda lice u modrilu rečnom.
Ko zna otkad tako. No u nemom dolu,
Glas pane li samo u ta mesta čista,
Sva tišina teško uzdahne u bolu;
Refren patnje ode od lista do lista.

Jedne večeri u suton

Nebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
Muzika kiše. Mi smo bili sami.
Hujaše negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom čelu i licu od svile,
Gde mutno veče umire, polako.
Mi besmo nemi; ali mi se čini
To veče da smo u ćutanju dugom,
Sami i tužni u hladnoj tišini,
Svu povest srca rekli jedno drugom.
I tajne misli bolne i zloslutne,
I strah od patnja kojih nema više...
Slušajuć tako te večeri mutne
Vetrova pesmu i muziku kiše.

[ognjen56]

Refren

Snevaj,da uvidis da prolazni snovi
Jos najblize stoje postojanoj sreci;
Da ne pitas nikad,zasto jadi ovi,
A ne koji drugi,a ne koji treci.

Ljubi,ljubi silno,uvek istovetan,
U ljubavi samo ti ces jasno znati:
Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se vecno pati.

I umri,da spases verovanje cisto,
Da si kad god stao pred istinom golom:
I da u zivotu nisi jedno isto
Jednom zvao srecom,a drugi put bolom.

[DBlica]

PESMA TIŠINE

Zborim ti nestaloj, dok žalosno plavi
Mrtvi sjaj mesečev na planinskoj rti.
Ti si još uza me: vrata su ljubavi
Uvek otvorena, kao vrata smrti.

Reči neslušane, vi lepote čiste,
Istine u zračnom neporočnom ruhu!
Reči u samoći očajanja, vi ste
Setni govor s Bogom, njegov glas u duhu.

Iz smrti u život neprekidno hodiš:
Za moj san umrla, živiš u mom bolu;
Mreš u mojoj veri, u sumnji se rodiš;
Bednu, a kroz suzu ja te vidim holu!

Iz mog blagoslova prešla si u kletvu,
I bol odricanja: tvoj vek svagda traje...
Večno seme sprema svoju večnu žetvu,
Ljubav se zariče i kada se kaje.

Tako se obnavljaš večna, nesavladna,
I novorađana u mojoj samoći...
Dok zvučni sutoni padaju i hladna
Svetlost prvih zvezda, ti se tkaš od noći.

[gaga73]

STARI ZAPIS

More će ti govoriti o Beskrajnosti, nebo o Čistoti, a mračni čempresi o Tuzi. – A ti ćeš reći moru i nebu i čempresima: ''Moja ljubav ima u sebi i vašu beskrajnost, i vašu čistotu, i vašu tugu. Jer zato što vas je moja duša obožavala, ona se sazdala od onog što je obožavala.''
Zvezde će ti govoriti o Večnosti, a zore o Svetlosti. – A ti ćeš odgovoriti zvezdama i zorama: ''Iz moje ljubavi se rađaju mlečni putevi i nebeska kola, i mirna svitanja na planini. Jer vaša večnost i vaša svetlost nisu drugo nego atributi ljubavi.''
Večernji sutoni govoriće ti o Smrti, a tišine o Zaboravu. – A ti ćeš odgovoriti sutonima i tišinama: ''Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna vera u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine čoveka, a to je Ljubav koja je, kao i Smrt, uvek slepa moć prirode, a ne cilj čovečje sreće ili nesreće.''