Jovan Ducic

[SQUAW]

Bukva

Celo je nebo u nju stalo,
Senke joj kao provalije;
I sve je polje za nju malo,
I potok mrava iz nje lije

Prolaze kroz nju sjajne vreže,
I jedan crni refren zloći;
Jejina jedna tu sad leže
Novog i strašnog cara noći.

Stoji pod suncem koje daždi
Tvrđava usred polja naga.
A grom jedanput kad je zaždi,
Nestaće kao bog, bez traga.

[SQUAW]

Mravi

Sve putem koji vodi slavi,
Krenuše kao vojske mraka,
Biće se danas kao lavi
U noći tuđeg mravinjaka.

Učiniće ga opštim grobom,
Svud ostavivši smrt i senke;
Poneće svoje mrtve sobom,
I novo blago i sve ženke.

A vratiće s mirno tada,
Sve kao reke koje plave, -
Dokle za krvav zapad pada
Krupno i strašno sunce slave.

[SQUAW]

Suncokreti

Tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati zeba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:
'Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...

'Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo -
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!...'

S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene -
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

[SQUAW]

Međa

Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira -

Ko čeka na međi? O, ta
Najveća tajna što traje!
Granica dveju lepota
I dveju sujeta! Šta je?

To nemo raskršće vera,
Most bačen između sreća,
Ta međa dveju himera -
Neg život i smrt je veća!

Znam čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
i crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta...

A strašna međa šta znači,
Što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
Od svojih obala šira.

[SQUAW]

Kob

Milanu Rakiću

Srce sa svojim zlatnim ključima
Bije u brave tamne kapije,
Gde čami zla i nedokučima
Istina moja koja vapije.

A laž sa usta koja poljubim
(Otrov u zlatnoj čaši pričesti
Ubica sa mačem svojim stogubim)
Mrači sve pute moje ničesti.

Sjaji dan međ crnim borima;
Mrkne noć izmeđ belih krinova;
Božji lik trepti na svim morima;
Svaki čas svemir niče iznova.

A veru moju crkva ubila,
A moju sumnju strah zaledio;
Usta me laži samo ljubila
Izdajnik samo za mnom sledio.

Moj se duh božjeg vina napije,
Srce se svetoj reči otvori,
A bdim pred strašnom bravom kapije
Kao pred gradom gde su zlotvori.

[SQUAW]

Tajna

Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina, -
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama...
I pojmih kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje,
Poljem kroz naše svete klasove,
Kraj puta k meni, atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.

[SQUAW]

Natpis

S mora na čijoj crnoj ploči
Sva mirna sunca sedaju,
Do na breg smrti s koga oči
Na oba sveta gledaju -

Ponor po ponor, gde god sinu
S nebeske svetle čistine...
Dok putić jednom najzad minu
Između sna i istine...

Vaj, ništa više da ne prene
Taj puhor sna i zamora,
Penji se tiho, zimzelene,
Uz ploču bledog mramora.

[Ivana-psy]

Zašto?

K'o pobožni Braman što sa stahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I svešteni pep'o vetar ne razduva -

Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnika mili'?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!

Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javljala se tajno;

Kako li je srećna duša koja znade
Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotno bleska,
Dok svetova kraj nje blude milijarde;

I mora svetlosti sjaju i trepere,
Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna,
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere!

I zašto ne osta tvoja knjiga mala
K'o grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnila nije
Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!

I ceneć' značenje svojih svetih muka,
Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje,
Zašto nisi srce progutala svoje,
Kao Belerofon, gordo, bez jauka!

[Ivana-psy]

Plava ptica

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....