Matija Beckovic

[Lady in red]

OČINSTVO


Mogao bih biti otac svome ocu

a, evo, još sam dete i siroče,

mlađi si bio od mene, moj oče,

kad me ostavi tvome ubiocu!



I sad mi oca on ne da za oca

i ne oprašta mi svoja nepočinstva,

i drži me žedna bez kapi očinstva

i ne uklanja s mene motrioca.



Ali ja silazim na dno praočinstva

da tražim svome sopstvu nosioca

i srž svoju zgrejem kod svog stvorioca

i primim sramotu zbog toga zločinstva.



Ako duh nema groba, ni pepela,

o, daj meni, tvorče i praoče,

jer, evo, svako sa svoga raspela

viče: što si me ostavio oče?



I huli kao Vlah sa nabikoca

zato da bi ga mogli doubiti,

i za smrt moli iskorenioca,

a sve reči su samo jedna: BITI.

[Lady in red]

DVA SVETA


I uskoro ćemo, taj dan doći mora,

uputiti molbe upravi zatvora -



da nas liše straha, slobode i zime

i na robiju tešku da nas prime!



A kad nas u lance bace i povežu,

neka svet izgubi sramnu ravnotežu!



I od dva sveta svet ovaj čine,

nek` svet robijaša bude svet većine!



A čuvari nek` nas, iz straha il` srama,

jene noći mole da budu sa nama!

[Lady in red]

OTKAD GLAVU PROMOLIH IZ MAJKE


Otkad glavu promolih iz majke

Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.



Umesto da sam na dugačkom štapu

Otud prvo isturio kapu



I dok potroše uk ispamećenja

Odlagao muku svog rođenja.



(Da nisam gologlav i goloruk bio

Još bih se u majci ko u rovu krio.



A moj štap i kapa od veka do veka

Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)

[Lady in red]

SLAMKA


U onoj noći s petka na subotu

Sudnjega časa u tvome životu

Čistaja djevo i najređi cvetu

Poslednje što si ti od mene čula

Bilo je: "Volim te

Najviše na svetu!"



Ali na čemu bi onaj što ne ume

Više živeti održao sebe

Da mu na usnama što se ne dvoume

Ne dodade slamku

I reč

"I ja tebe!"

[Lady in red]

KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant, ta država u daržavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori ćak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

[Lady in red]

KAD SAM JE DRUGI PUT VIDEO

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i ične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su usi pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena šumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

[Lady in red]

PRIČA O SVETOM SAVI


Kad je Sveti Sava išao po zemlji

Još pre svog rođenja

Dok se zvao Rastko

Kao što ide i sada

Samo ga ne vidimo

A možda je to bilo i docnije

Krenuo je Savinim stopama

Ka Savinom izvoru

Ka Savinom vrhu

Kuda i mi idemo

Jer drugoga puta i nema.

Kad je negde oko Savina dana

Naišao Savinom stranom

Napali su ga psi

Kao što i sad napadaju

Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.

Putnik je najpre sastavio tri prsta

Kakve je odredio da se i mi krstimo

Plašeći ih znakom

Od koga su još više pobesneli

A ni do danas nisu uzmakli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen

Ali kamenje beše zamrznuto

Svezano za zemlju studenim sindžirima

Jer beše jaka zima

Kao i ove godine

Kao uvek oko Savina dana.

Već su raznosili Savina stopala

Savin kuk i Savin lakat

Po prodolima i jarugama zemlje

Zbog koje je podeljen svet

Kad je Sveti otpasao mač - usta

Jedino oružje koje je nosio

A koje je i nama ostavio

Govoreći ove reči:

- Neka je prokleta zemlja u kojoj su

Paščad puštena, a kamenje svezano.

[Lady in red]

Reče mi jedan čoek

Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i vidjet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li -
velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od
onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio,
jes - nes, dana mi današnjeg,
more li to bit - more.

Te živni, živni, nećemo nikud,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,
glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago - da izlaze kolac,
a ne vjerujem bogami,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj - moj bogomi - ama neka,
e kad je tako - vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to - kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to
moze desit.
vjeruj ga - taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade čič na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nesto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izlize i istanji,
na kule na vile,
da se spuže ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilez, prosula po famelja,
desetoro onijeg puža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li - jes, nije čoče - jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup života,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rasta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja ,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prođe dan i noj, dvije
poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore - ogranu bogami,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primjenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o
svome jadu,
ali kad navlači priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.

A nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit - može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
a mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornog mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima iše u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.

Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

[Bishop]

POEZIJU VISE NIKO NECE PISATI

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.