Kako smo birali zanimanja

[euridika]

Imamo 14 godina i tada već treba da donesemo zrelu odluku da li hoćemo da idemo u neku srednju stručnu školu ili u gimnaziju koja nas obavezuje na studiranje. Posle gimnazije sa 18-19 god. odlučujemo čime ćemo se baviti u životu. Izbor je veliki i pitanje je da li ćemo da idemo za onim što nam srece želi ili za nekim zanimanjem koje bi moglo da bude profitabilno.


Koliko ste bili informisani o srednjo školi koju ste upisivali? Koji su bili razlozi da upišete baš tu školu?

Za one koji su nastavljali dalje posle škole kako su se odlučivali za određeni fakultet? Koliko entuzijazma, a koliko računice ili kompromisa je bilo uključeno? Kada kažem kompromis mislim npr. "Ne ide mi matematika pa ću da preskočim sve tehniček fakultete i odem na prava iako me prava uopšte ne zanimaju"

Koliko nam je prostora ostavljeno da radimo ono što volimo?

Koliko smo znali šta ustvari upisujemo i šta ćemo moći da radimo kada to završimo?

Kakve su misli bile kada smo počinjali, a kakve kada smo završavali?

Šta uopšte mislite o našem sistemu školstva u tom smislu?

Da li nas animiraju i informišu dovoljno o našim mogućnostima?

Da li biste nešto menjali da možete? Kakvo bi bilo vaše idejno rešenje?

[Dejan B]

euridika kaže: Imamo 14 godina i tada već treba da donesemo zrelu odluku da li hoćemo da idemo u neku srednju stručnu školu ili u gimnaziju koja nas obavezuje na studiranje. Posle gimnazije sa 18-19 god. odlučujemo čime ćemo se baviti u životu. Izbor je veliki i pitanje je da li ćemo da idemo za onim što nam srece želi ili za nekim zanimanjem koje bi moglo da bude profitabilno.

Ja sam se za svoje zanimanje koje sam izabrao odlučio pre 14. godine. Još u predškolskom uzrastu su me mačevi zanimali više od pištolja. Ni sam ne znam koliko sam se puta igrao mačevanja sa bratom i drugarima. Druga igra koju smo takođe praktikovali je potraga za blagom. Jedan od nas bi kod kuće nacrtao neku mapu sa zakopanim blagom i mi bi se sutradan rastrčali po kraju prateći tu mapu koja će nas odvesti do tog blaga.

Kako sam rastao, moje interesovanje za prošla vremena nije jenjavalo, tako da se još uvek sećam udžbenika Poznavanja društva kada smo počeli da učimo istoriju. Prva lekcija je bila doseljavanje Slovena, a od ilustracija je bila jedna slika nekog razrušenog srednjovekovnog grada, i mapa rasprostiranja Slovena. Sve te lekcije sam upijao kao sunđer. U petom razredu osnovne, tj. kada sam kupio knjige, prvo što sam prelistao bila je knjiga iz istorije i istorijska i geografska čitanka. Tada su mi omiljeni predmeti bili istorija i geografija (dok smo učili o svemiru i Sunčevom sistemu), a od šestog razreda to je bila samo istorija, mada me je gradivo koje je obuhvatalo drugu polovinu XIX veka malo zamaralo, dok Drugi svetski rat nismo obrađivali zbog bombardovanja.

euridika kaže: Koliko ste bili informisani o srednjo školi koju ste upisivali? Koji su bili razlozi da upišete baš tu školu? Za one koji su nastavljali dalje posle škole kako su se odlučivali za određeni fakultet?

Ja sam tada imao sliku čime želim da se bavim, i gledao sam da prilagodim srednju školu mojim interesovanjima. Pošto me više zanima materijalni deo istorije, od društveno-političkog, ja sam rešio da jednoga dana postanem arheolog. U skladu sa tim sam tražio srednju arheološku školu, ali sam se razočarao kada sam saznao da tako nešto ne postoji, ali je ostvarljivo ukoliko posle srednje škole upišem odgovarajući fakultet.

Izbor srednje škole koju ću pohađati je izgledao ovako. Jutro kada su se predavali papiri za upis, ustao sam, obukao sam se, uzeo informator i potražio školu do koje sam mogao najlakše da dođem gradskim prevozom, pošto živim na periferiji. Izbor je pao na ekonomsku školu, a pošto nisam znao gde se ona nalazimalo sam lutao. Tražeći nju ja sam obišao prvo neku osnovnu školu, pa Zemunsku gimnaziju, onda smo produžili preko Poljoprivrednog fakulteta, dok na kraju onako izgubljeni nismo došli do cilja. Kroz srednju školu sam prošao bez problema (iako nisam bio zainteresovan za nju), i na kraju četvrte godine su počele priče šta dalje. To me nije opterećivalo pa sam se bacio da vidim gde je Arheološki fakultet. Ni njega nije bilo, ali na Filozofskom fakultetu postoji upravo taj smer. Prijemni položim bez problema i posle toliko godina konačno sam bio na pravom putu da ispunim dečački san.

euridika kaže: Koliko entuzijazma, a koliko računice ili kompromisa je bilo uključeno? Kada kažem kompromis mislim npr. "Ne ide mi matematika pa ću da preskočim sve tehniček fakultete i odem na prava iako me prava uopšte ne zanimaju"

Entuzijazam je bio nemerljiv. A što se tiče kalkulacija, gledao sam samo da izbegnem fiziku, ili da je bude u što manjoj količini, jer mi ne leži.

euridika kaže: Koliko nam je prostora ostavljeno da radimo ono što volimo?

Dovoljno, samo što u velikoj meri ono što volimo nije ono što će nam doneti mnogo novca. Ja sam izabrao ono što volim.

euridika kaže: Koliko smo znali šta ustvari upisujemo i šta ćemo moći da radimo kada to završimo?

Nisam znao mnogo toga, ali mi je bila sledeća misao na pameti: ako završim za arheologa i ukoliko se ukaže prilika da se zaposlim u toj oblasti ja neću imati prepreka, a ako nema posla u toj struci onda imam ekonomsku školu kao rezervu. Za razliku od toga, ako ne završim, mogu da traže arheologe na svakom ćošku, ali ja i pored tolike ljubavi i želje neću moći time da se bavim, već ću morati da se zadovoljim nečim drugim, što bi opet bilo nešto sa ekonomskom školom. Malo je konfuzno objašnjeno, ali je meni kristalno jasno.

euridika kaže: Da li nas animiraju i informišu dovoljno o našim mogućnostima?

U vreme dok sam ja upisivao to nije bilo dovoljno rasprostranjena pojava, ali se sada iz godine u godina situacija popravlja.

[zillertal]

Svoje danasnje zanimanje lekara odabrala sam tokom zavrsnog razreda gimnazije samom igrom slucaja, mastovita i zagledana u nekakve duboko humane ideale da pomazem nesrecnima sirom sveta, a u to vreme su ubili Che Guevaru, zvanjem lekara u Boliviji. Sanjala sam da odem medju siromasne, ugnjetavane ljude dalekog kontinenta i zivim za njihove zivote. Pisala sam pismene zadatke o tome, pisala maturski rad posvecen toj temi, maladalackim zanosom poneta. I uz malo truda, jer uvek sam znanje prikupljala za sebe /ne za ocene/, a volela da upijam novo i bila uzasno uporna u svakom postavljenom cilju, postadoh lekar. Verujte, danas, na zalasku radne karijere, zaljubljena sam u njega vise no ikada, uzivam u komunikaciji sa ljudima, posebno sa mladima, jer mi se cini da su uskraceni za mnogo toga sto smo mi natenane konzumirali od lepote zivljenja. Svako vreme nosi svoje nevolje, ali zivot je u biti lep ako ga osmislis i mnogo, mnogo truda i upornosti ulozis, a malo ocekujes od srece. Slika Che Guevare je i danas na mome mobilnom. U Juznu Ameriku nisam nikada otisla, ljudi kojima treba podrska i pomoc ima svuda. U vreme nase mladosti nije bilo pedagoga, niti psihologa u skolama, te smo sami odlucivali i mislim da deci treba otvoriti sve prozore prema svetu, kako ja to volim da kazem, a oni neka izaberu kroz koji ce gledati tokom zivota. Bitno je da to sto radis radis sa lakocom i volis pre svega. I ne zalis truda.

[Ca blues]

.....zanimanje kažeš....e ...eeeee...


....gimnazija se nekako sama po sebi nametnula...pojma nemam kako....sećam se da kad sam rekao da hoću da upišem gimnaziju majka me pitala.....ti si dakle odlučio da studiraš????.....meni bilo nešta neprijatno .....pojma neznam zašto....kao da se išta drugo moglo očekivati od deteta univerzitettskih profesora....

....po nekom sličnom impulsu upišem i prestižne studije....ondak odem na odsluženje vojnog roka i pojma neznam kako i zašto tamo se predomislim i sledećeg juna upišem drugi fax....malo manje prestižan....u stvari na prvu loptu gledano mnogo manje prestižan....

....krajem prvog semestra mi bilo jasno da padam godinu zato što nisam overio semestar.....uopšte se nisam pojavljivao na fax....izuzev u klub....

....pa i sledeće godine isto....tek treće godine krenem redovno posećivati vežbe i predavanja....da bih u junu te godine očistio prvu godinu sa okruglim, dvocifrenim, prosekom ocena....

...onda to krene po inerciji...i tu negde se začne ideja o univerzitetskoj karijeri....


...negde u to vreme sticaj balkanskih istorijskih okolnosti me povuče davnošnjoj i uvek prisutnoj u mom životu ljubavi....fotografiji....


...umeša se tu i nomadsko-avanturistički duh.....povuče me i slava i lova i jebemliga šta sve ne.....ustvari povuče me sopstveno ja koje se sve jasnije počinje manifestovati ....meni naravno....


...završe se studije u međuvremenu...i ybg...na odseku za poslediplomske studije koji je meni bio po ćefu ne prođem....nekada sam imao pun qur objašnjenja zašto je to bilo tako...vremenom mi je postalo sasvim jasno da je tako trebalo....drugačije ja ne bih bio ja.....

....par meseci kasnije....tvrdo sam odlučio da ću se u životu baviti samo ovim što sada radim, i što sam oduvek radio....ići i nositi fotoaparat u ruci....ma šta to značilo....


.....cenim ga da sam u svom poslu extremno uspešan.....to tvrde i neki stručni kritičari ali ko njih faka, otkada kritika zna šta je umetnost i uspeh.....

....u svoj posao sam beznadežno zaljubljen i u mom kratkom i dosadnom mačećem životu je izgleda sve bilo podređeno njemu....tako da smo posle svega ostali reportaža i ja....nisam siguran da bilo ko i pod bilo kojim kriterijumima može razlučiti gde prestaje jedno a počinje drugo i obrnuto....


...da li sam srećan....pojma neznam...ne razmišljam o takvim stvarima.....u stvari ne znam na koji način bi trebalo razmišljati o takvim stvarima....


.....kristalno mi je jasno samo to da.....živim u potpunom miru sa samim sobom.....a i predsobljem.....

...da li sam extremno extremno uspešan.....saznaću na kraju svoga dosadnoga mačećega života, kada proverim da li živim u miru i sa terasom....a možda i neću....džebemliga.....

[euridika]

Ca blues kaže: ....u svoj posao sam beznadežno zaljubljen i u mom kratkom i dosadnom mačećem životu je izgleda sve bilo podređeno njemu....tako da smo posle svega ostali reportaža i ja....nisam siguran da bilo ko i pod bilo kojim kriterijumima može razlučiti gde prestaje jedno a počinje drugo i obrnuto.... ...da li sam srećan....pojma neznam...ne razmišljam o takvim stvarima.....u stvari ne znam na koji način bi trebalo razmišljati o takvim stvarima...

Ovo je velika sreća, možda ne kompletna, ali nikada nismo kompletno srećni i negde se uvek plati, ali oni hrabri koji priznaju i zagrizu, plaćaju još više i to tako ide.


Šta čovek da kaže posle ovoga, a da ne zvuči kao komporomis i odrađivanje posla...

Osnovna škola lokalna škola u mom seocetu u kom sam živela, na 5 min od kuće, tamo zavolela matematiku najviše i fiziku pomalo, veliku budućnost mi predviđali, slali me na takmičenja, osvojila čak 4 mesto u gradu iz matematike.

Kao dete roditelja koji nemaju fakultetsko obrazovanje nisam imala neke smernice po defaultu već su to bile reakcije tipa "Ako ti misliš da je to dobro, mi se slažemo."

Gimnazija, huh, u nju sam ušla sa ambicijom da studiram ETF, izašla, potpuo utučena, profesori matamatike i fizike mi ugušili svu ambiciju i polet sa kojim sam ušla u tu zgradu, nisu bili loši ljudi, ali su bili jako loši profesori, na sreću tu se našla žena britkog uma koja me je zalepila bespovratno za periodni sistem elemenata.

Fakultete, jedan od najlepših perioda u životu što se tiče života i ljudi koje sam srela, i jedan od najtežih što se tuče tretmana profesora i mentalne torture kroz koju sam prošla. Upisala sam ga iz inata i završila iz inata, i iz inata potpuno promenila pravac i iz inata magistrirala na drugom odseku. Iz inata nisam prihvatila poslove za koje sam trebala da plaćam da bi ih dobila i iz inata sam otišla iz države u momentu kada sam, konačno, regularnim putem, bila primljena na jedan Institut.

Ovo je posao od koga živim, nije posao mojih snova, divim se Ca blues-u za to što je bezrezervno krenuo za srcem, što se tiče posla, mislim da je jako, jako važno ići tako, samo neki mogu a neki ne, ja nisam mogla, ja sam onako, lagano, korak po korak, uz mnogo kompromisa. Još mi se čini da nisam tamo gde želim da budem, čini mi se, samo da uradim ovo što sam počela, dobijem ovu, nadam se posledenju, diplomu u životu i onda ću da krenem za srcem, tako mi se čini, ali videćemo.

[memento]

Iako sam, jelte, sto ono kazu, bio dete kome su mnogi proricali dosta svetlu buducnost i sto je mene neobicno nerviralo, posle zavrsene osnovne skole i gimnazije napravim izbor fakulteta (po svojoj zelji) i odem u `beli svet` kako je tada govorila moja vec davno pokojna baka. Posle fakulteta sam svako malo isao na neke specijalizacije, koje sam ja takodje vredno i uspesno zavrsavao i to je nekako islo do rata. E, onda se sve to poremetilo i evo mene poput Balasevicevog Panonskog mornara nasukanog u banatskoj stepi kako izvodim mentalne i svekolike druge akrobacije u pronalazenju zanimanja, odnosno nekog posla, kako bih svojoj porodici obezbedio bar prostu reprodukciju zivljenja. Znaci profesialni zivot promasen. To ne mogu do kraja kompenzovati ni neki bledi uspesi koje povremeno postizem na ovom politicki obojenom trzistu ljudskoga duha i ostalih vrednosti, vec samo moja zaista sjajna porodica. Zbog nje mi i nije zao sto sam profesionalno tako prosao....

[DrinChe]

srcem.majke mi.
nekad mi samo bude žao,ali brzo prođe.

[Gospodin Ne]

Ja ga jos uvek nisam izabrao i imam osecaj da cu do poslednjeg dana ostati maloletnik u toj odluci.
Ponekad mi taj (ne)izbor zakomplikuje zivot ali nema veze, to je cena (moje) slobode...

[ser_gogsy]

...Nisam ga birao....biralo je ono mene

u ono vreme, ne svestan činjenice da su Rodbinske, partijske, bratske, zemljačke i kumovske veze predsudna stvar prilikom zapošljavanja . . . .uđoh u sasvim pogrešan vagon, pogrešnog' voza, koji je istini na ruku bio na pravom koloseku, al' u pogrešnom smeru . . . . . i tako....evo me kako egzistiram na "određeno" ..... sa nadom da neće još dugo