Instrumenti muzički

[itebejac]

O orguljama se retko piše i malo zna.
Ako neko hoće koncert da organizuje nek mi se javi...

http://www.gradjanski.co.yu/navigaci...&najcitanije=1

"Tužne vojvođanske orgulje

Novinar: Z. Surla, Fotoreporter: V. Jovanović


Nakon gotovo tridesetogodišnjeg rada, istoričar Đerđ Mandić objavio je knjigu "Vojvođanske orgulje", posvećenu tom pomalo zaboravljenom instrumentu kraljevskog zvuka, u izdanju "Agape" i Zavoda za kulturu Vojvodine. Na određen način, i autorov rad pratila je sudbina samih orgulja.

Nemar

– Ne samo da mi u istraživanju niko nije ni materijalno ni moralno pomagao nego sam, kako me je na vreme upozorio pater Kilbertus iz Beograda, nailazio na nerazumevanje i osporavanja u samim crkvenim krugovima kad sam tražio informacije o orguljama. Ipak nisam odustao, iako je trebalo preći hiljade kilometara do svake crkve s orguljama i pronaći potomke graditelja orgulja širom Evrope. Orgulje na području Vojvodine uglavnom potiču iz 19. i 20. veka, osim nekoliko primeraka iz druge polovine 18. veka koji se smatraju mlađim instrumentima od evropskih. Prvi trag o nabavci orgulja odnosi se na franjevačku crkvu u Baču 1719. godine. Te orgulje bile su u upotrebi do 1827. godine. Hronika franjevačkog manastira u Pančevu kaže da su iz radionice bečkog orguljara Antona Valtera orgulje dopremljene 1791. godine – kaže Đerđ Mandić.

Do danas je naš sagovornik prikupio podatke za 175 instrumenata u Vojvodini, ali smatra da je taj broj mogao biti za trećinu veći da mnoge nisu uništene posle Drugog svetskog rata.

– Devedesetih godina prošlog veka uništene su orgulje u crkvama u Prigrevici, Karavukovu, Starom Futogu, Bačkom Novom Selu i Putincima. Danas su orgulje prepuštene nemaru, nestručnoj popravci, a donedavno nije bilo ni želje ni sredstava da se obnove. Može se postaviti pitanje ko bi svirao na obnovljenim orguljama. Crkva ne školuje crkvene orguljaše, a oni koji završe odsek za orgulje na muzičkoj akademiji budućnost vide u inostranstvu. Od nekoliko koncerata godišnje niko ne može da živi – smatra naš sagovornik.

Celebris artifex

Od svih sačuvanih primeraka, trećina su mehaničke orgulje, a ostale su pneumatske, izuzev jednih elektropneumatskih. Interesantno je da je gotovo 40 odsto orgulja izrađeno u dve velike radionice – "Angster" u Pečuju i "Vegenštajn" u Temišvaru – dok ostale potiču čak iz 39 različitih radionica, a poreklo 12 odsto orgulja još nije utvrđeno. Po rečima Mandića, malo je poznato da je u Vojvodini bilo dobrih orguljara, ali njihovo postojanje nije zabeleženo u monografijama gradova ni zanatskih udruženja, čak nije zabeleženo niti iko zna da je jedan primerak u Novom Sadu izgradio naš sugrađanin.

– Orguljara je bilo i u Apatinu, Zrenjaninu, Bačkoj Palanci, Subotici, Kljajićevu i Padini. Među istaknutim orguljarima svakako je porodica Fišer iz Apatina. Kaspar Fišer je 1797. godine u apatinskoj crkvi izgradio svoje prve orgulje s dva manuala i šesnaest registara. Potom je izgradio orgulje u Novom Sivcu, Kljajićevu, Odžacima i Savinom Selu, a van teritorije Vojvodine gradio je i u Osijeku, Valpovu... Kod njega su zanat učili Antal Verle, Pal Pump i Andrija Fabing. U matičnoj knjizi umrlih pored imena Kaspara Fišera u Apatinu stoji "celebris artifex", to jest vrhunski umetnik – navodi naš sagovornik.

Između dva svetska rata, u Kljajićevu je radio Franc Lindauer, rođen u Deronjama. Zajedno sa zagrebačkim orguljarom Milanom Majdakom osniva radionicu iz koje su potekle mnoge orgulje u Hrvatskoj, a one u Kljajićevu Lindauer je sam izgradio.

– Anton Fajfer iz Bačke Palanke prepravio je 1932. godine zemunske orgulje, a popravke je uradio i u Futogu, Ratkovu, Temerinu i Baču. Adam Kajlbah izgradio je orgulje u crkvi svetog Roka u Novom Sadu, a Đula Hubmana u evangelističkoj crkvi u Janošiku i parohijskoj crkvi u Skorenovcu. O mnogim orguljarima koji su radili u devetnaestom veku nema sačuvanih arhivskih podataka, ali znamo da je majstor iz Zrenjanina Matija Tekstoris izgradio orgulje za evangelističku crkvu u Bačkoj Palanci 1836. godine, a njegov sugrađanin po imenu Klajn u Lovćencu – kaže Đerđ Mandić.

Koncertne

Od stranih graditelja, a bilo ih je tridesetak, treba izdvojiti Jozefa Angstera, rođenog u Jagodnjaku u Baranji, jer se njegove orgulje nalaze u Apatinu, Bačkom Bregu, Baču, Bačkoj Topoli, Bačkom Brestovcu, Bajši, Bezdanu, Somboru, Subotici, Zrenjaninu... preko četrdeset na području Vojvodine. Leopold Vegenštajn rođen je u Donjoj Austriji, veštinu građenja orgulja učio je u Beču, njegova radionica bila je aktivna gotovo 60 godina i za to vreme izgrađeno je blizu 400 orgulja. U Vojvodini je radionica "Vegenštajn" sagradila 30 orgulja, od Bačkog Monoštora, Bele Crkve, Kikinde, Novog Itebeja, Vojlovice, Vršca do Zrenjanina. Iz radionice Filipa Antulića Sobana jesu orgulje u Bačkom Petrovcu, a iz radionice Josip Brandla one u Gudurici, Laliću, Ruskom Selu i Vršcu – nabrojao je Mandić.

Jedine koncertne orgulje u Srbiji postoje u beogradskom Domu sindikata, dok su u svetskim muzičkim centrima nezaobilazan instrument.

– Zanimljivo je i da su sve do 1955. godine orgulje postojale u novosadskoj Sinagogi, kada su prodate Muzičkoj akademiji u Zagrebu. Podatke o orguljama imam i za Beograd, a pre dve godine obišao sam Kosovo i Metohiju, tako da bih u novom izdanju, pod uslovom da se nađe sponzor, mogao da dam pregled ovog instrumenta u celoj Srbiji – najavljuje Đerđ Mandić."

[nenad.bds]

GAJDE

Slikah danas na Futoškoj kupisijadi gajdaša, pa mi dodje u pamet asocijacija na naslov iz posta o orguljama 'Tužne vojvođanske orgulje'.

Ovog gajdaša ponekad možemo videti i u centru N. Sada, uz sličan osećaj kao što vidimo u istoj ulici i egzotične svirače sa Anda.

Pročeprkao sam malo po internetu, pa ispada da me taj osećaj (da su gajde već zaboravljene i skoro egzotika na ovom prostoru) i ne vara i vara. Gajdaši i njihova muzika se vrlo retko čuje, a čini mi se i skoro nikada van neke prilike kad se prikazuju stari instrumenti i muzika. S druge strane, na netu sam s lakoćom naišao na dvadesetak aktivnih gajdaša kod nas i u našoj okolini.



''Gajde su nekada bile uobičajen instrument širom Evrope. U Srba i ostalih Južnih Slovena gajde se sviraju i danas mahom u selima. Što se Evrope tiče svaka zemlja ima svoj tip gajdi (bag pipes), međutim u mnogim zemljama to više nije taj izvorni tip gajdi, već su usavršene do te mere da su na sviralu dodati čak i mehanizmi sa klapnama, primitivni piskovi od trske su zameljeni industrijskim te se i zvuk uslovno rečeno profinio i prilagodio više klasičnom izvođenju. Međutim, ovim tehničkim poboljšanjima zapadnoevropski tipovi gajdi mnogo su izgubili od svoje ruralnosti i rustike zvuka.

Gajde, gajdaše i njihovu muziku kao deo današnjice vidjamo vezano za Veliku Britaniju.

Mi ćemo se fokusirati na južnoslovenski tip gajdi. Ovaj instrument u veoma srodnim oblicima javlja se u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Albaniji, Hrvatskoj.

Pomenućemo neke tipove gajdi pronađenih na prostoru Balkana: južnomoravsko-makedonski tip, najrasprostranjeniji tip, svira se od okoline Niša pa sve do juga Makedonije. U okolini Niša sreću se svrljiške gajde koje imaju gajdenicu (sviralu, gajdarku) sa duplom cevi, postoje još i erske gajde, zatim vojvođanske gajde koje imaju meh i takođe dvocevnu sviralu.

Svaki tip odlikovao se različitim štimom (uglavnom netemperovanim), kasnije su majstori uhvatili kalupe po kojima su pravili gajde preciznijeg štima.

Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: Gajdenica (gajdurka po makedonski, svirala, gajdarka) deo koji daje zvuk, ima rupe gde svirač prebira prstima i kroji melodiju sa ukrasima. Broj rupa se kreće između 6 i 8. Gajdenica se pravi od tvrdog drveta. Najčešće su to šimšir ili zelenika, dren, jorgovan i šljiva.

Na vrhu gajdenice nalazi se krivi završetak koji se nekada pravio isključivo od bivoljeg ili drugog roga, a danas majstori ovaj egzotični materijal zamenjuju drvetom. Sa vrha ovog dela na uzici od kože visi zub od vuka, divlje svinje ili medveda...ili kandža orla ili sokola. Ovaj oštri predmet služi kao amajlija, ujedno i kao alat kojim su se doterivale rupe kada su štimovane pomoću pčelinjeg voska (veličina rupe se sužavala kapanjem pčelinjeg voska).

Pisak se nalazi u spoju između mešine i gajdenice. Vibracijom njegovog jezička dobija se zvuk. Pisak (piska makedonski) pravi se od sirove barske trske ili od mladica zove. Pisak se nakratko uroni u vrelo ulje kako bi se zaštitio od vlage. Štim gajde u mnogome zavisi od piska i od klimatskih prilika te se gajdašima savetuje, ukoliko sviraju zajedno sa drugim instrumentima uvek imaju sa sobom nekoliko pisaka, koji se u štimu razlikuju za nekoliko centi ili pola stepena.

Svi prstenovi u koje se uglavljuju drveni delovi, kada se spajaju sa mešinom, zovu se glavčine i prave se od kravljeg roga (danas usled nedostatka materijala, od drveta).

Drveni deo u koji se duva ima povratni ventil, sa klapmom od parčeta kože, a u novije vreme od gume.

Velika dugačka cev koja daje dubok (bas) ton takođe ima svoj veliki pisak i zove se prdalo (brčalo na makedonskom), bas, bordun, ili drndalo. Sklapa se iz tri dela i pravi se od drena, šimšira ili zelenike.

Mešina se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, potapa u krečnu vodu i tako impregnira. Deo sa krznom okreće se unutra da drži vlagu i toplotu.

Ceo instrument maže se lojem ili voskom na svim spojevima da ne pušta, a mešina se maže svinjskom mašću da bi se očuvala.

Ovakav oblik gajdi nije se promenio vekovima. Velike vojne i ropstva narod je prošao lečeći tugu zvukom gajdi.

Danas se gajde sviraju uz goč tj. tapan pa i uz tamburu.

Postale su sastavni deo neofolk i neovizantijskih muzičkih sastava, kao i svih grupa koje se bave arhaičnom muzikom.

Sam zvuk gajdi vodi duboko u prošlost u zadnje repove korena naroda. Veoma dragoceno je to što na Balkanu postoje i danas se prave primitivni tipovi gajdi koje su svirali i naši preci. U prošlosti su se na gajdama svirala kola i ora i bile su verni prijatelji pastira, pored frula i kavala. Pastiri su bili oni koji su ih najčešće i pravili idući za ovcama.

Na saborima gajdaš bi obično stao u sredinu kola i svirao dok se kolo vilo oko njega, on bi se pak okretao licem čas jednima čas drugima, pokazujući svoje uživanje (merak).

U narodu se kaže duva u gajde.''

(iz Vikipedije)