Ekatarina Velika

[SQUAW]

Album "Bistriji ili tuplji čovek biva kad..." (Jugoton, jul 1981) porodio je i zbrisao istovremeno najmoćniju postavu u istoriji beogradskog rock'n'rolla, Šarla akrobatu. Po kratkom postupku. Fanovi sa koncerata znali su da Milan, Koja i Vd neće propustiti priliku da na prvom (a, na žalost, i jedinom) solo-projektu protnu značajno više žestine od one koja se čula sa "Paket aranžmana".

No, oni drugi, koji su tražili deset novih pesama a la "Ona se budi", ovom pločom, svakako, nisu mogli biti zadovoljni. Zato je njen kvalitet, koji pored čisto muzičkog obuhvata i onaj eksperimentalni aspekt, bio glavni uzrok slabog komercijalnog uspeha. Ova ploča, jednostavno, nije ni zamišljena kao hit-ploča, pa takvih stvari nije ni imala. Nisu to bile ni "O,o,o..." ni "Ja želim jako", iako su se vrtjele na radiju. Uz to, ploča je, poslije izvesnog odlaganja termina za snimanje, objavljena tek u julu, u vreme kada su klinci već bili na moru. Za ozbiljnu promociju će na jesen biti kasno... Nervoza u bendu, kao rezultat neadekvatne koncertne aktivnosti (dakle i nedovoljnog trošenja
viška energije) bila je vidljiva. Milan će kasnije pričati kako je jedini pravi solistički koncert Šarla održan u LjubIjani, pred oko hiljadu srećnika. Uostalom, u to vreme u Beogradu je i bio trend, "koktel" svirki. Pod firmom BAS redovno je nastupalo više grupa, no ovo je rađalo problem kod ozvučavanja bendova nestandardnog zvuka odnosno rasporeda instrumenata, kakav je Šarlo upravo bio. Isti problem se ponovio i na koncertima u Poljskoj u jesen 1981. Upravo sa ovim organizaciono - promocionalnim nezadovoljstvima javljao se jak kreativni sukob dve, kako će se sledećih godina ispostaviti, potpuno muzički različite ličnosti - agresivnog i "prljavog" Dušana Kojića, odnosno nežnog, emotivnog i melodičnog Milana Mladenovića.

Još jedna bitna osoba u priči je Goran Vejvoda. Kao jedan od prvih koji su u gradu posedovali novu generaciju sintija (njegov CASIO VL-2 daće 1982. značajan doprinos neobičnom bogatstvu novih zvukova na ploči (Odbrana i poslednji dani grupe Idoli), bio je logično, pozvan od strane Vda (Ivan Vdović - bubnjevi) da obogati zvuk Šarla, ali je bio glatko odbijen od strane Kojića. Najviše se, medutim, razočarao Milan. Ideja o sintiju nije ga napuštala, a Kojić je pretio da će, ukoliko Milan kupi sinti, istupiti iz grupe. E, to je već bilo ozbiljno! Za sinti, koji je toliko želeo, Milan nije imao para. Sa tako organizovanim Šarlom, nije ih mogao ni zaraditi. Postojao je, dakle, ravnopravno jak finansijski problem. Milan će ga rešiti tek 1987. Koja ga neće ni rešavati.

IPAK SINTI!

Krajem sedamdesetih, Milan Mladenović i Gagi Mihajlović imali su postavu koja se zvala Limunovo drvo. Kako to obično biva u mnogim domaćim rock'n'roll pričama iz onog vremena, grupa je puno svirala, promenila priličan broj članova i spremala materijal za ploču kod Trulog u Zagrebu. Poslednja formacija: Milan i Gagi - gitare, Koja - bas, Vd - bubnjevi, pojavila se aprila 1980. kao predgrupa Pankrtima. U krajnjem očajanju, novi proboj pokušala je, što je uobičajeno (ali je začudo, ovde značilo i priličnu pozitivnu promenu u filozofiji) promenom imena. Ovaj prvi koncert Šarla akrobate, bio je istovremeno i poslednji za Gagija. Svoja muzička opredeljenja Gagi će sačuvati sve do jeseni 1981. Posle nekoliko svirki sa Dr. Spirom, i konačno poslednje (Atelje 212) grupa koja je pratila Dr Spiru odlučila je da nastavi svojim putem. Pored Gagija, svirali su još i Švaba (kasnije Du-Du-A, El. Org. - bas) i Dule (bubnjevi). U ovom triju Gagi će sačekati gnevnog Milana i nekako u isto vreme nazvati bend (i patentirati ime!) - Katarina II.

Tokom 1982. godine, a u saglasnosti sa Milanovom ambicijom iz vremena Šarla, bendu se priključuje Margita, nesuđena kuma prvog rock'n'roll grafita u gradu iz ulice Maršala Tolbuhina - neko je u vreme najluđe Papićeve medijske euforije za Dečacima (kasnije Idoli) na zidu ispisao MARGITA JE DEČAK. Margita je te 1982 godine uspešno završavala arhitekturu, i, uporedo s tim važila za jednog od najtalentovanijih klasičnih mladih pijanista u gradu. No, energija koju je jedne večeri u sali bioskopa "Topčiderska zvezda" primila slušajući Katarinu II presudila je u korist sasvim treće stvari - rock'n'rolla.

Prvog maja 1982. godine, Margita je upoznala ljude iz i Električnog Orgazma.
Počelo je druženje i tako je upoznala i Milana. Motivisan Margitinom izuzetnom
voljom za istraživanje za nju potpuno nove muzike i fenomenalnom tehnikom, Milan je kupio sinti na kojem je Margita imala prilike da vežba. Konačno (posle povratka sa tromesečnog puta u SAD), Margita postaje stalni član ekipe ispunjavajući time u potpunosti Milanovu potrebu za klavijaturama u bendu. U isto vreme, grupi se priključio i Bojan Pečar (bas, ex. Via Talas). Počeo je ozbiljan rad na materijalu. Postojale su već Treba da se čisti, Vrt, Ja znam... i Jesen, i postojao je poziv za Zagrebački bijenale, s kog se Katarina vratila dobro primljena od publike, ali i zapažena (pozitivno!) u mnogim novinskim reportažama. Zakone profesionalnog bavljenja muzikom, koji su se posle ovakvih uspeha morali poštovati, prvi nije mogao da ispoštuje Dule. Njegova interesovanja, jednostavno, nisu bila dovoljno jaka. Umesto njega, neposredno pred unaprijed zakazano snimanje u studiju "Druga maca" Enca Lesića, u grupu dolazi Vd. Snimanje kod Enca razvuklo se na pet meseci, ali se snimljena Jesen već vrtela na Diskomeru Studija B i bilo je krajnje vreme da se posao ubrza. U susret je izašla produkcija RTV Ljubljane, zakazano je novo snimanje u Akvarijusu i, za ukupno pedeset sati, krajem decembra 1983. godine rođena je prva ploča.

GAGI JE TAKAV ČOVEK...

Naziv prvog albuma (kao i ime grupe - Katarina II) laika bi mogao prevariti da se radi o još jednom nemaštovitom projektu u jugoslovenskom rock'n'rollu. Stvarnost je bila sasvim suprotna. Na ploči je elegantno promešana Šartova punkoidnost, kroz Bojanovo i Margitino klasičarsko nasleđe (muzički), odnosno, Milanova artistička senzibilnost kroz Gagijevu blago naglašenu angažovanost (tekstovi).

Zaboravljenom Hammond zvuku iz Margitinog sintija, koji je Katarinu II prevlačio patinom nekih ranijih vremena, suprotstavljaju se ovde nove ideje (suzdržani beli reggae Police, i funk Talking Heads). Posebno to važi za ovo drugo. Headsoidne su Ja znam... i Treba da se čisti (obe verzije). Headsoidan je i Milanov način ispevavanja, često recitovanje i brojni krikovi.

Uz sve navedeno, ploča je nosila sjajan potencijal za koncertno izvođenje. Sve je zapravo, ostalo u skicama (što ide, svakako na dušu i kratkom roku za snimanje), a tekstovi, iako nadrealistički sasvim su zgodno bili pamtljivi što je naravno, produkovalo prave horove oduševIjenih fanova u publici. Zato je i logično da Milan nije mogao da čeka Gagijev povratak iz vojske. Ploču je trebalo hitno promovisati. Kada se Gagi vratio, Katarina II je imala-novog bubnjara (Vda je zamjenio Firči) i nekoliko novih stvari, vidno komercijalnijih i stilski ujednačenijih. Ni Gagija, međutim, nije više zanimao ozbiljan rad... Godine 1985, povodom objavljivanja drugog albuma, Milan će to objasniti ovakvim rečima:

Gagi je sjajan gitarista. Međutim, on je čovek koji nikad neće dati sve od sebe da bi grupa što bolje funkcionisala. I mrzeće ga da pomeri pojačalo prema sebi, da okrene zvučnik kako bi se bolje čuo. Sve vreme sebe zavarava da nešto radi, a u stvari ne radi ništa i ništa ne daje od sebe, iako bi mogao mnogo da pruži. Ali jednostavno, takav je čovek. A za takve ljude nema mesta - ili ćeš da radiš nešto kako treba ili nećeš da radiš nikako...

[SQUAW]

OČI BOJE MEDA

Uspešni koncerti po klubovima i manjim salama - ravnopravno u tri najveća rock'n'roll centra (Beograd, Zagreb, Ljubljana) bili su idealan poligon za ispitivanje novog zvuka. Već na sledećoj ploči pesme će postati komunikativnije, pitkije, ne izgubivši pri tom nadrealističnost i specifičnu muzičku boju. Ovo je potpuno razumljivo ako se pogleda poleđina omota prve ploče - najnekomunikativnije tekstove (mada nikako ne i loše!) - Vrt i Platforme napisao je upravo Gagi.

Za snimanje drugog albuma odabran je tada tek otvoreni studio SIM, u Zagrebu. Ploča je nastajala tokom januara i februara 1985, imajući neprijatnu sudbinu da svoje izdavanje dočeka u vreme najveće euforije klinaca za Bajagom, Plavim orkestrom i Dugmetom. Za razliku od tri navedena sastava, koji su svoje omote peglali tako da budu po ukusu male dece i starih čika, sa omota albuma grupe Ekatarina Velika, istog naziva Ekatarina Velika, gledali su Milan, Magi, Bojan i Firči, iscrtani po licu i telu raznim simbolima, nalik indijanskoj obrednoj tetovaži. Omot krajnje psihodeličan, čak mističan,
pakovao je mnogo otvoreniju ploču od prvenca, no ipak dovoljno daleku od šablona neophodnog za tiraže izražene u stotinama hiljada primeraka. Otvorenost su nosile pre svega kompozicije Modro i zeleno, To sam ja
i Tatoo. Za Oči boje meda urađen je sjajan spot (prvo mjesto u referendumu kritičara ROCK-a te godine). Kritičari su ovoj ploči podarili još tri plasmana u istoj anketi:

Drugo mesto (kategorija rock sastava) i dva treća - kategorije albuma i singlova (Oči boje meda). Za reakcije publike, egzaltirane izgledom Malog Loše i Bajage, još uvek je bilo prerano. Konačno, ni EKV nije bila nezadovoljna. Baštu SKC-a je punila kao od šale, Kulušić isto...

Uz put, Tatoo je stigao i na film (Tajvanska kanasta, Gorana Markovića). Margita fenomenalno glumi sestru glavnog junaka, a ima i bend (naravno, kompletan EKV), koji u pivari izvodi Tatoo. Ovaj aspekt multimedijalnog rada nikako nije zanemarljiv u slučaju EKV. Milan je snimao film Crna Marija, a Žika, tadašnji bubnjar EKV je profesionalni glumac. Margita je radila muziku za dve pozorišne predstave (Klasni naprijatelj, Tri sestre) i TV-dramu Plavi, Plavi. Pored toga Margita je sarađivala sa grupom Karlovy Wary, a Milan se bavio produkcijom (Gustav i njegovi dobri duhovi, Fit).

TI SI SAV MOJ BOL

Ni 1986. godina nije mogla da prođe bez personalnih promena. Ovoga puta, zbog neozbiljnosti je izleteo Firči, a za bubnjeve je seo jedan od najperspektivnijih mladih beogradskih bubnjara - Ivan Ranković, zvani Raka, bivši član grupe Tvrdo srce i velike uši. Njegovim dolaskom EKV nije dobila samo dobrog svirača svog instrumenta, već i kompletnog muzičara. Raka je solidan gitarista, dakle (barem idejno) mogao je doprineti kvalitetu novih kompozicja. Studio SIM je takođe imao novog gosta. Zvao se Emulator II i predstavljao je prvi pravi sampler u našim krajevima. Svojim magičnim bojama, Emulator II je doprineo pravom oplemenjenju zvuka EKV. Pametno, sve je to na sve strane rašireno u produkciji, pa je krajnji produkt bila vedra, jaka, skoro navijačka (u kompozicijama Ti si sav moj bol i Budi sam na ulici) ploča, pod nazivom "S' vetrom uz lice".

Dalje, ova ploča ima neviđeno dobru dinamiku (za naše uslove, naravno), do vrhunca dovedenu EKV filozofiju u tekstovima, veliki hit - Novac u rukama, i konačno, najmoćniju EKV pjesmu do danas Ti si sav moj bol, onu istu koja će i najdrvenije na koncertima uspevati da razdrma. Muzički najjače Soba, Kao da je bilo nekad i Stvaran svet oko mene, svojim egzotičnim ritmičko-melodijskim rešenjima donose sasvim nov kvalitet opusu EKV. Sve zajedno, sasvim dovoljno za novu uspešnu seriju svirki i za dobre plasmane u godišnjim anketama. U anketi kritičara ROCK-a album je zauzeo četvrto mesto, a sama EKV je na petom (rock sastavi), i četvrtom mestu (scenski nastup), a Margita na trećem (instrumenti sa klavijaturom). Iste godine, EKV snima živi album
(5.11., Kulušić) koristeći na najbolji način rastuću populamost. Dobrom živom pločom "EKV Live!1986" grupa je na najbolji način raznim pametnjakovićima dokazala da dobri zapisi sa živih dešavanja nisu karakteristika samo Engleza i Amerikanaca. (Čast Orgazmu). No, shodno svojoj lepršavoj prirodi i neviđenoj energiji, Raka odlučuje da ode iz sastava kako bi kao gitarista, sa svojim starim prijateljima iz Tvrdog srca napravio "Ulicu od meseca".

LJUBAV...AH! LJUBAV

Godina je 1987. Opet novi bubnjar, opet dobar, ovog puta Žika Todorović iz Discipline kičme. Ploča rađena u leto. Milan će kasnije za ROCK pričati kako ovaj, četvrti studijski album u karijeri grupe, nazvan "Ljubav", nije pretrpeo veliki uticaj od strane producenta Teodora Janija (Theodore Yanni). Pre svega, to je snažna rock ploča, sa agresivnim gitarama i pumpajućom ritam-sekcijom. Drugo, to je ploča koja zvuči začuđujuće živo, gotovo kao da je snimana all together kako se radilo početkom šezdesetih... Pesma Zemlja je nosila jednu snažnu, ljudsku poruku koja je morala da privuče... Tekstovi su jača strana ove ploče. U stvari, ako bi se složili da je muzički "S vetrom uz lice", najinteresantnija EKV ploča, tad EKV zaista svoj muzički izraz na albumima koji slede postepeno pojednostavljuje, dobijajući time prostor za emitovanje (naročito koncertno!) atomske enegije svirajući nešto lakše forme. Samo ovako rađena ploča mogla je EKV preselit iz malih sala u velike hale. Imajući ovo u vidu, jasno je kako je EKV mogla tako lako da puni halu "Pionir" (kapaciteta oko 6000 mesta) dva dana uzastopno. Još nešto je vrlo bitno. Čini se da je ova ploča kod publike probudila neke sasvim nove, tople emocije, a to upravo zbog takvih tekstova. Milan je to ovako objasnio:

"Svaka reč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem... Mi smo rešili da pokušamo u novim pesmama na ovoj ploči da prestanemo da se zezamo sa takvim stvarima i da upotrebimo reči (Ljubav, zemlja, istina, sloboda...) onakve kakve jesu i kakve ih je naš narod upotrebljavao pre petsto godina, sa pravim osećanjem..."

U izboru kritičara ROCK-a, "Ljubav" se 1987. godine nalazi na drugom mestu. U izboru publike, EKV ima čak šest plasmana: peta mesta (kategorije rock sastav 1987, pevač 1987. i scenski nastup 1987.), četvrto mesto (kategorija albumi 1987.), te dva Margitina plasmana (treće mesto - klavijaturisti, odnosno drugo mjesto - najseksepilnija rockerka).

SAMO PAR GODINA ZA NAS

Godina1989. Posle uspešne turneje u 1988. godini, grupa je ponovo ušla u studio i svoj peti studijski album završila krajem januara. Ploča "Samo par godina za nas" izaziva podeljena mišljenja kod kritičara, često prilično negativna. O čemu se međutim radi. Otkrivši recept za stvaranje solidne komercijalne ploče, EKV je ovu ploču osmislila po ugledu na prethodnu, zadržavši karakterističnu EKV liriku i prepoznatljiv zvuk, ali sve zajedno još više uprostivši. To je siguran put i vrlo verovatno zvuči konstatacija da EKV ne može da snimi lošu ploču. Takođe verovatno izgleda činjenica da EKV i od najjednostavnije melodije može da izgura hit. Na ovim prostorima oni još uvek nemaju adekvatne plagijatore, a znajući ih, odnosno znajući koliko oni zaista žive muziku koju sviraju, teško da će pravih plagijatora ikad imati.

Pred rat, avgusta 1991. izlazi im album "Dum-dum". Na omotu Milan sa srebrnim pištoljem uperenim u slepoočnicu. Za njega, koji je rođen u Zagrebu, kao klinac živeo u Sarajevu, a ključne stvari doživeo i ostvario u Beogradu, umiranje jedne zemlje je sigurno bilo veoma bolno. Album "Dum Dum" je stigao u vreme kada je rock muzika postala potpuno marginalna stvar. Pesme kao "Zabranjujem", "Glad", "Hladan", "Bledo" više nisu imale do koga da dopru.

Ratno vreme Ekatarina Velika je provela kao i većina drugih muzičara: zbunjeno i zanemelo. Sa kolegama Milan je početkom 1992. godine formirao ad hoc grupu Rimtutituki i snimili su sugestivnu pesmu "Slušaj' vamo" sa ključnim refrenom "Mir, brate, mir". Zatim je počeo rat u Bosni.

[SQUAW]

Leta 1993. godine, posle duže pauze, sa Markom Milivojevićem za bubnjevima i Dragišom Uskokovićem - Ćimom na basu objavili su, poslednji album "Neko nas posmatra" na kome su se, za mnoge sasvim neočekivano, našli Milanovi tekstovi ispunjeni optimizmom i verom u budućnost. Povodom te ploče je izjavio:

"Da sam 1980. mogao da zavirim u današnje vreme, mislim da bih bio zadovoljan sobom. Ne osećam grižu savesti, ništa protiv svoje savesti nisam uradio. Pesma "Ponos ostaje", koja zatvara ploču, je o tome da, ako sve propadne, ukoliko se sve naopako desi ili se već dešava, čovek može da kaže miran sam jer se nisam ogrešio o sebe, o svoje standarde".

Početkom septembra 1993. EKV zajedno sa Električnim orgazmom i Partibrejkersima odlazi u Prag i Berlin gde na koncertima nazvanim "Ko to tamo peva" sviraju zajedno sa zagrebačkim Vješticama. Sviraju pretežno pred publikom koju čine ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.

Par meseci posle toga Milan odlazi u Brazil kod svog prijatelja Mitra Subotića koji je svojevremeno u Novom Sadu delovao pod umetničkim imenom Rex Ilusivi. Mitar i Milan su već ranije radili zajedničku muziku, a ovog puta sa brazilskim muzičarima snimaju neobičan, ezoteričan materijal pod nazivom "Angel's breath". Milan u isto vreme gostuje na snimanju ploče jedne brazilske pevačice. "Andeoski dah" je daleko od ušiju publike ali nudi pitak eksperiment, poigravanje udaraljkama i glasom, nudi jednog drugačijeg Milana, zainteresovanog za muziku tog nekog trećeg sveta, zainteresovanog za dalja muzička koračanja. U isto vreme se zanima za nove instrumente pa tako počinje da vežba trubu. Svoje planove ipak ne uspeva da ostvari. Čovek koji je vrlo davno proniknuo laž i mimikriju zaustavljen je na pola puta. Ne baveći se banalnim i direktnim slikama, na svojim pločama je svojevremeno iscrtao budućnost koja nas je snašla, pevajući mnogo pre raspada Jugoslavije da je ostalo "Još samo par godina za nas", da "Tonemo", da je ovo ipak Zemlja za nas, zemlja za sve naše ljude i da treba ostati. Ne predavati se i ne otići. Njegovu poruku su shvatale samo hiljade klinaca u publici i niko više. Političari i onako nemaju pojma o rok muzici.

[SQUAW]

Jedan respekt od SQUAW, veeeliki respekt za čitav ovaj sastav koji samo fizički nije više sa nama, a Milana specijalno. Obeležio je moje odrastanje. Po meni, jedan od naših najkvalitetnijih bendova koji još uvek utiče i uticaće na buduće bendove u našoj zemlji.

Koncerti su priča za sebe. Koliko je energije tu bilo prštali su i svirali mnogo drugačije nego na ploči i to je doživljaj koji ne bih menjala ni za šta u životu. Jednostavno, drago mi je što se nisam rodila suviše kasno.

Smrt ovog benda me pukla specijalno. Možda zato što nisu bili nedodirljivi, zato što su sedeli sa svima nama i u parkiću iza SKC-a i u bašti, zato što sam se sa Milanom hiljadu puta vozila tramvajem (voleo je da upali pljugu na zadnjoj platformi, stanicu pre nego izađe ), jer sam volela njegovu poeziju, što su bili i ostali deo nas, mene. Pogađala me i malograđanska priča o Milanu kao sidašu. Čoveka je rak pankreasa pojeo za tri meseca, i u mojim očima će uvek biti veliki jer se nije predao, nije bio u depresiji i nije se pomirio. Primer koji sledim i životna filozofija koju furam. Kada je primio svoju poslednju infuziju počeo je da ustaje iz kreveta i govori hajdemo... to je bilo poslednje što je mislio i poslednje što je rekao. Da treba da ide.

A onda se opet setim stiha... I samo idem dalje niz ulice... Nemam vremena, da bih mislio na to...

Ona mi je rekla gde se skrivaš želela bi da me opet vidi. Ona mi je rekla, ja te vidim ali za nju više ne postojim. Ona mi je rekla, zašto ćutis, a želela bi nešto da joj kažem. Ona mi je rekla, mičeš usne ali ipak ne čujem ti glasa. Ona mi je rekla tebe nema, nikad nisi bio stvaran. Ona mi je rekla, vrlo čudno u tom pesku ja ne ostavljam traga. Ona mi je rekla, da li sanjam njene ruke prolaze kroz mene.

"Nisu dovoljne reči, samo obične reči da me vrate u život..." Nisu... Ali, one su jedino što imamo.

Imate li neke reči na temu EKV-a? Omiljenu pesmu?

[SQUAW]

Izgleda da sam ja jedina dečak iz vode ovde...

[valter]

SQUAW kaže: Izgleda da sam ja jedina dečak iz vode ovde...

-Znao sam da si decak!-

-Od svega gore navedenog naj:ONA SE BUDI

[SQUAW]

[euridika]

Izvinjavam se što kopiram blog sa jednog sajta, ali od kada sam ga pročitala ne mogu da mu pobegnem, ne mogu da prestanem da razmišljam o tim zlatnim osamdesetim i prvoj polovini devedesetih, koliko divnih obdarenih kvalitetnih mladih ljudi nam je nudlio svoju energiju, vodilo nas ulicama naših gradova pevajući svoje pesme koje su bile i ostale najčistija poezija. Nije se moglo zalutati, uz njih se guralo dalje, njima se verovalo, na njih se ugledalo. Onda, počelo je, da se ja sećam, a jedva čekam da me upotpunite i ispravite, novembra 1994 kada je objavljena vest o smrti Milana Mladenovića. Išla sam u povorci na Novom groblji šibana beogradskom košavom i nisam verovala, na trenutke sam se smejala, kao da sam bila izgubljena u nekom čudnom filmu, otišla kući i nisam se srodila sa tom informacijom. Dugo mi je trebalo, jako dugo, tek kada su počeli da isplivavju neki kreštavci šareni kao novogodišnje jelke, ka