Vrste slatkovodnih riba sa Balkana

[HLEBmaster]

CRNOOKA DEVERIKA (Abramis sapa)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina: do 30 cm.

Max. težina: do 1 kg.

Vreme mresta: od aprila do maja.

Opis i građa:

Odlikuje se visokim telom i dugačkim podrepnim perajem. Njuška joj je ispupčena, debela i tupa. Leđa su joj tamnomodra i zelenkasta, bokovi srebrnasti, a trbuh beo. Naraste do 20cm, izuzetno do 30cm.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Crnooka deverika naseljava vode crnomorskog sliva. Dunavom dospeva do Nemačke, gde naseljava njegove pritoke. Živi u većim jatima i pri dnu ravničarskih reka i jezera.

Razmnožavanje:

Mresti se u aprilu i maju i tada mužjaci imaju bradavičaste izraštaje po glavi, trupu i unutrašnjim površinama peraja. Ženka položi oko 10000 jajašaca ikre, mada joj je plodnost 42000-150000 jajašaca. Ikru lepi na podvodno bilje.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se na isti pribor kao i deverika, a i mamci su isti kao i za deveriku. Privredni značaj joj je mali.

[HLEBmaster]

ŠPICER (Abramis ballerus)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: kesega, kosalj

Max. dužina: 35cm.

Max. težina: 1kg.

Vreme mresta: mart - maj.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u vodama crnomorskog sliva. Zadržava se pri dnu i u ušćima reka. Hrani se faunom dna.
Opis i građa:

Od drugih vrsta svog roda razlikuje se po tome što su joj usta završna i koso postavljena. Krljušti su sitne. Ima dugačku podrepnu peraju sa 38-45 žbica. Telo kesege je bočno spljoštenije nego telo deverike. Leđa su joj plavozelena, bokovi srebrnobeli, svetlucaju plavo ili crvenkasto, trbuh je crvenkastobeo. Tempo rasta je spor, za pet godina naraste do 20 cm.

Razmnožavanje:

Mresti se između marta i maja. Polno je zrela s 4 godine pri dužini 18-20cm. Lepljivu ikru odlaže na vodene biljke. Jaja imaju u dijametru 1,3 do 1,5mm. Razviće embriona u jajnim opnama traje desetak dana. Narastu do 30cm, retko do 40cm i 600g.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najuspešnije na plovak. Potreban je karbonski štap "takmičarac" od 5 - 6 metara iz dva ili tri dela. Debljina najlona ipak zavisi od veličine prve upecane kesege. Za pecanje u kanalima najlon debljine 0,08 - 0,10 je obično dovoljan. Koriste se udice od broja 12 do broja 16. Plovak u obliku šargarepe nosivosti od 0,3 - 1,5gr. Balansiranje olovima treba da bude dobro urađeno. Najbolje je koristiti veći broj manjih olovaca ili jednog olivetija i više malih olovaca. Za pecanje u brzacima i rekama, najlon treba da je nešto deblji od 0,12 do 0,14 mm. Koristi se nešto veći plovak oblika lopte ili kruške. Plovak treba da ima dugačku antenu i telo zbog stabilnosti. Veličina udice se bira u zavisnosti od mamca. Najbolje je koristiti udice u rasponu od 10 do 18. Klasični mamaci za deveriku i bodorku dobri su i za kesegu. Među njima mesni crvići, larve komaraca, brašneni crvi, kuvano žito, hleb i gliste su najčešće korišćeni. Za uspešan ribolov primama je esencijalna. Treba da bude teška, masna, hranjiva, tamna i lepljiva. U sebi može da sadrži samo biljne sastojke, ali kesega nece odbiti ni mesne delove. Od biljnih sastojaka tu su hleb, mleveni keks, kukuruzni griz, skrob i pšenicne, ražene i ovsene pahuljice. Od mesnih sastojaka treba koristiti mesne crviće, sitne gliste i komadiće glista. Najbolje je formirati loptu od biljne primame, a onda u njenu unutrašnjost dodati životinjske komponente. Od primame se formiraju lopte veličine mandarine i sa oko 1/2kg hrane nahrani se mesto pecanja. Nakon toga, na isto mesto se zabacuje sistem sa hranilicom u slučaju da je dubinski metod u pitanju, odnosno namamčena udica ukoliko se peca uz pomoć plovka. Za razliku od deverike, koja se nikada neće dići sa dna, kesegu možemo adekvatnom primamom dići od dna ako nam je to cilj. Primama koja to može uraditi mora u sebi imati elemente koji prilikom raspadanja isplivavaju, kao što su korica hleba i treset. Jedini razlog zašto želimo kesegu da dignemo sa dna je pecanje plovkom na mestima gde je dubina jako velika ili dno preterano zatravnjeno i prekriveno panjevima, pa je opasnost od kačenja velika. Prisustvo kesega primetićete po pojavi mehurića na površini vode, koji izlaze iz dna, dok ribe riju po primami koju ste upravo bacili. Imajte na umu da kesege ne vole dodatna dohranjivanja mesta. To ih može uplašiti. Zato kada jednom primamite ribe, nemojte dohranjivati dok god riba radi. Kada jato ode, prihranite opet i čekajte. Ugriz kesege je karakterističan. Plovak prvo blago izroni, što je znak da je kesega uzela mamac, a nakon toga se položi, drži mamac u ustima i najzad krene u jednu stranu. U tom trenutku treba kontrirati i kačenje je zagarantovano. Kesega se može pecati dubinskom metodom, plovkom i bolonjez tehnikom. Lov dubinskom metodom je najčešći na jezerima i sporotekućim vodama. U ovakvim sistemima kesega se nalazi na velikoj udaljenosti od obale i treba joj "dobaciti" mamac. Koristi se karbonski štap dužine od 3 do 4 m. Najbolje je da se vrh štapa opremi nekim indikatorom trzaja. Najlon treba da je od 0,14 do 0,16 mm. Na kraju najlona treba da se nalazi hranilica. Mesto pecanja pre početka dobro nahranite, a dohranjivanje vršite samo hranilicom. Zabacujte uvek na isto mesto. Štap postavite u pravcu toka reke. Kontrirajte kada indikator trzaja pokaže da je riba ponela mamac. Lov plovkom se ni u čemu ne razlikuje od lova bodorke plovkom. Pribor za ovakav lov opisan je na početku teksta. Plovkom se obično lovi na tekućim vodama, kao što su reke i kanali. Kontrira se kada riba ponese plovak na jednu stranu. Lov kesega bolonjez (Bolognese) tehnikom dolazi iz Italije i tamo je koriste ribolovci na brzim vodama sa jakom strujom. Za ovaj tip pecanja potrebni su karbonski teleskopski štapovi dužine 5 do 7 m. Na ovakav štap postavlja se kvalitetna mašinica. Na špulnu se namotava najlon debljine 0,10 do 0,20 mm. Plovak treba da je masivan sa većom nosivošću. Antena olovka je velika i na vrhu ima kuglu. Montira se jedna udica veličine od 10 do 18 na kraj najlona. Udica je na predvezu dugom oko 50cm i vezana je virblom za glavni najlon. Za opterećenje koriste se dva veća olova. Tehnika ribolova je jednostavna, ribolovac zabacuje sistem nizvodno i pušta da ga struja nosi na željeno mesto. Vrh štapa stoji podignut i u svakom trenutku može da da kontru. Da bi ribolov bio uspešniji voda se dohranjuje i to malo uzvodnije od mesta gde leži mamac, kako bi se pri rastapanju primame čestice primame skotrljale pravo do mesta gde vozimo plovak. Pored kesege, ovaj sistem pecanja može biti odličan i za druge vrste deverika, crnooku i nosaru.

[HLEBmaster]

ČIKOV (Misgurnus fossilis)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina: do 30 cm.

Max. težina:

Vreme mresta: od meseca - do meseca.

Opis i građa:

Po izgledu podseća na jegulju ili zmiju. Ima dugačko telo, spreda skoro cilindrično. Gubica mu je spuštena nadole i na njoj se nalazi deset brkova, od kojih je šest najvećih na gornjoj, a četiri manja su na donjoj usni. Sva peraja su mu zakrugljena. Trbušna peraja su malo i daleko iza grudnih. Krljušt mu je sitna i pokrivena debelim slojem sluzi, pa je skoro neprimetna. Po leđima je žutomrke boje, sa crnim pegama. Stomak mu je žut, ponekad crvenkast, a po bokovima se pružaju dugačke crne trake, od kojih je sredina znatno šira.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Riba nizijskih voda crnomorskog sliva. U drugim slivovima Srbije ga nema. Naseljava tihe, mirne vode, mrtvaje, kanale sa muljevitim dnom i ne voli velike dubine. Može da preživi i u uslovima gde bi svaka druga riba uginula. Uz pomoć jednog creva apsorbuje kiseonik iz vazduha i stvori rezerve, pa može ukopan u vlažnom mulju da opstane i po mesec i više dana.

Razmnožavanje:

Vreme mresta je nedovoljno jasno. Prema nekim zapažanjima, ikru baca u decembru, prema drugim u proleće, a prema trećim dva puta godišnje, zimi i u maju. Najverovatnije da mrest počinje u rano proleće i traje dosta dugo. Ženka je plodna i položi oko 150.000 jajašaca ikre, koju lepi za vodeno rastinje. To objašnjava neobičnu brojnost čikova na mestima gde mu ne preti opasnost od grabljivica.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se vađenjem mulja ili vršama, lako i dugo se čuva u akvarijumima i raznim kantama na čijem dnu ima nekoliko santimetra muljevitog peska i nesto vode. Čikov je izuzetan mamac za soma, a osim soma čikova rado napadaju i štuka, smuđ, bolen i jegulja. Čikov je i najpouzdaniji meteorolog. Mozete ga drzati u akvarijumu i posmatrati njegovo ponašanje. Dan-dva pre promene vremena cikov se uznemiri i sa dna akvarijuma izlazi na površinu vode po kojoj nervozno pliva do pred samu promenu vremena ili pojavu vremenske nepogode.

[HLEBmaster]

JEGULJA (Anguilla anguilla)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina: 180 cm.

Max. težina: 5-8 kg.

Vreme mresta: februar-april.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Jegulja živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlanskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u braktičnim vodama na ušću. U potrazi za hranom one znaju da migriraju i do 1.000 m nadmorske visine. Društvo ljubitelja ribolova iz Galca je 1890. godine dobavilo više od pola miliona mladih jegulja iz Altane (Šlezvig) i pustilo ih u Dunav kraj rumunske obale. Pored reka, jegulja rado nastanjuje jezerca, kanale, jezera i potoke zahvaljujući komunikaciji koja postoji među njima. Posebno voli dna sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosače i stubove mostova. Pored toga, jegulje se smeštaju i u potopljenim stablima i drveću, u šupljim strmim obalama, u zapletenom korenju. Jegulja je stanovnik tame koja najveći deo vremena provodi skrivena i zaklonjena od svetla. Stalno je u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka. Najaktivnija je od nekoliko sati pre noći, pa sve do jutra. Izuzetak su dani porasta vodostaja, letnje oluje koje mute vodu, ali i oblačni i kišni prolećni i jesenji dani. Po svoj prilici jegulja se aklimatizovala u Dunavu i kasnije razmnožavala u moru. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste. Jegulja, pak, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti. Na tom putu nema prepreke (ni visoki vodopadi) koje jegulja ne može da savlada da bi dospela u more. Ne zna se pouzdano kako savlađuje te prepreke koje ni lososi ne mogu da prebrode, ali ih po svoj prilici zaobilazi prolazeći kroz vlažno priobalje. Neki tvrde da može da puzi po vlažnoj zemlji i da van vode može da provede više od 12 sati. Jegulja naseljava reke sa glinastim i muljevitim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim i peščanim dnom. Voli trsku i drugo vodeno bilje. Danju miruje u mulju, a noću traži hranu. Zimi se takodje zavlači u mulj, ponekad i 40cm duboko. Jegulja zna za jedan dan da pređe 20 do 40 km. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana. Voli bezmalo sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Jedino što bi moglo da predstavlja problem je veličina plena, jer jegulja ima dobar želudac - ali mala usta. Kad je jelovnik bogat, ume da bude probirljiva; ali kada su vremena teška, ni najmanji plen ne prođe nezapaženo.

Opis i građa:

Jegulja na prvi pogled liči na zmiju, pa je u nekim krajevima ne smatraju ribom i ne koriste kao hranu. Telo joj je dugačko i skoro savršeno cilindrično, samo joj je rep malo spljošten. Glava joj je mala i konusna, a na njoj se nalaze male oči i dva para naglašenih nozdrva na gubici koje su značajne za njeno čulo mirisa. Donja vilica joj je nešto duža, a u obe su usađeni mali oštri zubi. Ima velika usta sa puno malih sitnih zuba. Oči su joj žućkastosrebrnaste i male. Uski škržni otvori su joj znatno pomereni unazad. Leđno i podrepno peraje su vrlo dugačka i, zajedno sa repnim, spajaju se u jedno jedinstveno peraje, koje obuhvata celu zadnju polovinu tela. Trbušnih peraja jegulja nema. Meke žbice peraja pokrivene su debelom kožom, pa se jedva primećuju. Samo pektoralna peraja odaju da ova životinja pripada ribama. Ako skinemo gusti sloj sluzi, videćemo da joj je telo prekriveno osetljivom i vrlo dugom krljušti, uglavnom nepravilno raspoređenom, tako da se ne poklapa. Sitne ljuske ispod sloja sluzi ne vide se kod primeraka mlađih od četiri godine. Boja joj se menja kako stari. U principu je crna ili braon sa gornje strane, a žuta ili srebrna sa trbušne strane. Boja tela joj je različita i kreće se od tamnozelene do sivocrne. Zavisi i od polne zrelosti, kada se na bokovima javljaju srebrnkasti odsjaji, zelenosiva boja na leđima a bela na trbuhu. Trbuh joj je inače žućkastobeo ili plavičastomrk. Kod starijih jegulja dužina varira. Ženke mogu postići dužinu od 1 m, dok mužjaci retko prelaze 0.5 m. Jako sporo rastu.

Razmnožavanje:

Razmnožavanje jegulja je do danas nedovoljno ispitano i tajanstveno. Niko još nije video ljubavnu igru ove ribe, mada se naučnici slažu da se odvija u Sargaskom moru, na pučini ispred Floride. Mresti se od februara do aprila u Sargarskom moru. Kada potpuno odraste u slatkoj vodi (4-5 godina), otpočinje putovanje prema moru, gde se mresti. Mužjaci postaju polno zreli za 4 do 14 godina, a ženke za 10 do 14 godina. Odrasle jedinke menjaju boju u srebrnu kada postanu polno zrele. I u tom periodu su izrazito proždrljive. Kada se ugoje dovoljno prestaju da jedu. Ženka jegulje nosi više od milion jajašaca ikre, više nego bilo koja slatkovodna riba. Da bi jajašca izašla iz njenog tela potreban je pritisak velikih dubina. Na putu do mora ne jede, pa kada, potpuno iscrpljena, stigne do Sargaskog mora, spušta se na dubinu 100-300 metara, gde se mresti, posle čega ugine. Oplođena jaja se dižu prema površini i na tom putu se izlegnu male jegulje, koje putuju Golfskom strujom. One imaju oblik listova koji rastu idući dalje prema površini. Kada stignu na površinu, razdvajaju se na one koje plivaju prema istoku i za tri godine stignu do obala Evrope i one koje plivaju prema zapadu i za nešto kraće vreme stignu do američke obale. Na tom putu porastu i nastavljaju da plivaju uz reku do prebivališta svojih roditelja. Pri normalnim uslovima jegulja raste i razvija se prilično sporo, tako da dužinu od 100 cm postiže u svojoj petoj ili šestoj godini. Kada stignu do naših obala, posle 2 do 3 godine, male jegulje su duge 6 do 7 centimetara. Mužjaci će tokom čitavog boravka u slatkoj vodi ostati kod prvih kilometara reka, dok će ženke, veće i snažnije, pokušavati da dođu do izvora, ako oni nisu iznad 1000 metara nadmorske visine. Pri kraju polne zrelosti, što je 8 do 10 godina za mužjake i 12 do 15 godina za ženke, jegulje silaze prema okeanu i vraćaju se u rodni kraj u cilju razmnožavanja.

Mamci i pribor za lov:

Jegulje se veoma retko love, ali je sasvim sigurno da u svakoj vodi postoje veliki primerci. Bez obzira gde lovite jegulje one se uglavnom nalaze oko ostrvaca, kamenjara jer se tu osećaju najbezbednije. Jegulje se najviše love od juna do septembra, u periodu od sat vremena pre sutona pa do ponoći, ili izjutra pa sve dok sunce ne izađe. Osnovni metod pecanja jegulje je vagler. Bacaju se bronzani crvići kao primama. Umesto vagler tehnike koriste se izuzetno dugi štapovi sa kratkim najlonom. Ali jegulja najčesše traži nepomičan mamac. Štap bi trebalo da je tvrd. Najbolje mesto za lov je na prelazu sa ravnog na strmu ivicu. Obično je to na dubini do 4 cm. Velike jegulje su često jaki borci i za njih je potreban jak pribor isti koji se koristi za štuku ili šarana. Možete koristiti i hranilicu i u nju stavite vatu sa mirisom koji ce privući jegulju.

[HLEBmaster]

JAZ (Leuciscus idus)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: brotfiš, jez, pečenica, bratfiš

Max. dužina: 45 cm.

Max. težina: 4 kg.

Vreme mresta: od marta do aprila.

Opis i građa:

Ima prilično veliku glavu, sa koso postavljenim ustima. Telo mu je produženo, lagano bočno spljošteno i podseća na crvenperku ili klena, ali siguran znak raspoznavanja je njegovo zlatnožuto oko sa crnom pegom u gornjem delu beonjače. Gornji delovi tela su mu tamno zeleni, a prema bokovima prelaze u srebrnastu boju. Trbuh mu je beo. Ima moćna peraja što je povezano sa njegovim mestom boravka (brzi tokovi). Naraste do 4 kg, mada retko. Na Drini su lovljeni primerci od 3kg i to su pravi kapitalci. Hrani se sitnim vodenim životinjama, puževima, i rakovima, ali ume da bude i vegetarijanac. Ponekada se hrani samo algama. Prema nekim iskustvima crvena glista mu je omiljena hrana.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Naseljava prvenstveno nizijske delove većih reka, ali se sreće i u mirnim vodama kao što su zalivi i kanali. Kod nas ga ima duž celog toka Dunava i Save, a vrlo je brojan i u kanalima sistema DTD. U pritokama Dunava i Save ga takođe ima, ali samo u nizijskom delu. Jaz je jatna riba. Jata čine jedinke istog uzrasta. Jedino krupniji primerci lutaju u parovima ili pojedinačno. Na istom mestu se retko može uloviti više takvih komada. Kad prođe zima, jaz postaje aktivan već u rano proleće čim voda počne da se greje. Posle mresta se intenzivno hrani i tada se uspešno lovi na ružu od svežeg hleba, valjke od kukuruznog brašna, koricu hleba, gliste i crviće. S dolaskom toplih letnjih dana aktivnost mu se povećava i vrhunac dostiže od jula do septembra. Kada temperatura vode počne da opada, i aktivnost jaza se smanjuje i tada počinje da se povlač i u dublje delove vode gde i prezimi. Jaz je vrlo osetljiva i plašljiva riba. Ima dobro razvijeno čulo vida, a posebno je osetljiv na vibracije iz vode ili sa obale. Na površinu se diže samo u ranim jutarnjim časovima. Na površinu izleće i kada juri sitnu ribu kojom se hrani ili radi skupljanja gusenica ili insekata koji putuju površinom. Najradije se zadržava u priobalnim delovima toka na dubini od 1-3 m, uglavnom pri dnu, na mestima gde se mešaju vode sa brzaka i iz tišaka. Na plićim mestima se može naći u blizini izliva kanalizacije ili izliva klanica i sličnih objekata. Jaz koji se duže zadržava na takvim mestima nije ukusan za jelo, jer mu meso poprimi neugodan miris.

Razmnožavanje:

Jaz se mresti u martu - aprilu, pri temperaturi vode od 7 do 8 stepeni. Inkubacija oplođene ikre traje 15-20 dana. Polnu zrelost stiče 3-5 odnosno 5-7 godina zivota. Mresti se od marta do maja kada ženka položi do 120 000 jajašaca ikre. Telo mu tada dobije zlataste nijanse, pa izgleda atraktivno.

Mamci i pribor za lov:

Najpogodnija mesta za lov su delovi obale utvrđeni kamenom, mesta gde su potopljeni brodovi ili šlepovi, isteci poljskih kanala preko prebačenih pumpi, mesta sa potopljenim oborenim drvećem, kladama i panjevima itd. Na takvim mestima se gotovo sigurno nalazi i uspešno lovi. Najbolje vreme za ribolov su rani jutarnji sati i predvečerje, a može se loviti i noću. Lovi se na sva tri najčešća načina: na plovak, dubinski i varalicom. Pribor za lov na plovak ne razlikuje se mnogo od pribora za lov ostale bele ribe. Štap sa mašinicom ili bez nje treba da bude dug bar 3,5 m, nešto tvrđi, sa dovoljno osetljivim vrhom. Najlon 0,15 - 0,25 mm, bez obzira na boju treba, da bude elastičan i jak. Udica po vlastitom izboru, ali jaka i dovoljno oštra od broja 12 pa do 6. Plovak treba da nosi 3-5 g olova, može se montirati kao fiksni ili klizeći, zavisno od dubine vode i daljine na kojoj se lovi. Lov dubinskom metodom je moguć , ali se retko koji ribolovac odlučuje da jaza lovi samo na taj način jer za to i nema neke posebne potrebe. Kada se odabere dobro mesto za ribolov i pripremi najpogodniji pribor, pristupa se prihranjivanju pahuljicama od svežeg hleba, dobro nakvašenim i umešenim starim hlebom, zdrobljenim zrnevljem kuvanog starog ili mladog kukuruza, sitnijim komadićima valjka od kukuruznog brašna ili nekom dokazanom kupovnom teškom hranom. Prihranu treba otežati da bi pala na dno tačno tamo gde će se loviti. Za to dobro posluži hrana pomešana sa zemljom ili tvrdim blatom. Ne bi trebalo preterati sa količinom bačene primame i bolje je bacati pomalo, s vremena na vreme, nego mnogo odjednom. Dobar mamac je i nekoliko crvića na udici. Jaz voli da pojede dobar zalogaj i teško mu odoli kad na njega naiđe. Udica sa mamcem mora pri kretanju da dodiruje dno. Mamac koji prolazi iznad dna jaz ređe uzima. čak i kad je voda mutna moguć je uspešan ulov, jer je čulo mirisa kod te ribe dobro razvijeno i izgleda da je ono odlučujuće za pronalaženje hrane u takvim uslovima. Jaz udicu sa mamcem uzima punim zahvatom usta, tako da plovak zastane kao da je udica zakačila dno. Posle nekoliko trenutaka, plovak brzo potanja u pravcu dubljeg dela vode. Tada treba učiniti lakšu kontru. Jača nije preporučljiva zbog mekanih usta koja bi pri tom mogla biti prosečena udicom. Zakačen na udicu, uporno se brani, naročito pri površini kada iskače iz vode i pravi trzaje glavom. Krupnije komade treba prihvatiti meredovom.

[HLEBmaster]

KLEN (Leuciscus cephalus)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina:

Max. težina:



Navike, stanište, rasprostranjenost:

Klen je riba čistih voda i srednje brzih tokova, uglavnom je u srednjim i nižim delovima vodenih tokova, u dubokim virovima ili na prelazima iz vira u vir. Spada u ciprinidne odnosno šaranske vrste riba. Naseljava skoro ceo evropski kontinent osim skandinavskog područja, možemo ga naći čak i u Baltičkom moru što nam govori da je izuzetno prilagodljiva vrsta. Ipak klen najrađe naseljava tekuće vode sa tvrdom kamenitom podlogom.

Opis i građa:

Boja tela mu je od mrkozelene preko sive do potpuno crne, bokovi su mu srebrnasti a trbuh beo dok stariji pimerci dobijaju vremenom narandžastocrvenu boju. Telo mu je izduženo i snažno sa krupnom glavom i većim ustima kojima usisava hranu, u našim vodama retko naraste preko 4kg.

Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, ženka polaze od 50-200000 jajašca na šljunkovite i biljem obrasle plićake. Kao mlađ živi u jatima i hrani se planktonima i vodenim biljem, kasnije mu se jelovnik proširuje čak i na voće koje se nalazi u priobalnom pojasu. Sezona parenja im je u proleće, tada mužjaci dobijaju pege po telu a peraje im postaje crveno.

Mamci i pribor za lov:

Klen se lovi na više načina: dubinski, varaličarenjem, na plovak i na "pec". Dubinski metod lova se primenjuje za vreme većih voda, naročito u proleće i u kasnu jesen. Ostali metodi su uspešni u letnjem delu sezone. Naročito je zanimljiv lov na "pec", koji je specifičan za manje reke. Pribor koji se koristi može biti sasvim skroman. Dovoljno je imati vitak štap srednje dužine, laganu mašinicu sa namotanim najlonom prečnika 0,18-0,25mm, sasvim mali plovak i udicu, najbolje veličine oko broja12. Najušpesniji mamac je skakavac. Pri zabacivanju udice nije potrebno voditi računa da mamac što laganije padne na površinu vode. Grublji udar udice sa mamcem i plovka o površinu vode izaziva klena da zagrize čak i kad nije gladan. Ako ne zagrize posle nekoliko sekundi od zabacivanja, ceo se postupak ponavlja. Duže čekanje nema smisla. Iako kod zabacivanja ne mora mnogo da se pazi na narušavanje tišine, mestu za ribolov treba prići što tiše, bez naglih pokreta, naročito ako su klenovi na površini vode. Kada se zauzme dobra pozicija za zabacivanje, zakratko se sačeka, i kada se uveri da su klenovi ostali tu, počinje lov. Mamac treba da padne 20-40cm ispred uočenog klena. Ako na njega krene sitan primerak ne treba mu dozvoliti da ga on zgrabi, vec ga povlačenjem najlona sprečiti u tome. U jurnjavi i otimanju za plen koje tada nastane udicu obično proguta najkrupniji klen iz grupe. Kada klen uzme mamac, pre kontriranja vrh štapa treba spustiti što bliže površini vode. Potezanje treba da bude kratko i dovoljno energično da bi se udica sigurno zabola. Zakačenom klenu ne treba dozvoliti da se izbacuje iz vode, jer se tada, u većini slučajeva, on uspešno oslobađa udice pre nego što ga izvučemo na obalu. Klenovi koji se love na taj način su teški 100-300 grama. Kapitalci teški i više od 2 kg su daleko ređi i oprezniji, ali se i oni ponekad ulove.

[HLEBmaster]

KLENIĆ (Leuciscus leuciscus)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: brzak

Max. dužina: do 40cm

Max. težina: 1kg

Vreme mresta: od marta do maja

Opis i građa:

Ima zaokruženo telo i mala, ispupčena usta. Glava i leđa su mu tamno plave boje, a sa strane ima sjajnu srebrnkastu boju sa brojnim tamnim linijama koje prate smer krljušti. Stomačna i analna peraja su bela, prošarana svetlo crvenom, a leđna i grudna su na krajevima crna. Leđno peraje ima samo sedam žbica a repno peraje je snažno rascepljeno. Naraste maksimalno do 40cm , a maksimalna težina je 1kg. Može da živi do 16 godina. Godišnje poraste dvostruko, pa klenić od jedne godine ima 25gr, od dve godine 50gr, od tri godine 100gr i od četiri 200gr.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Nastanjena je u rekama i potocima Evrope, severno od Alpa, kao i u Aziji. Najviše je prisutna u Francuskoj i Nemačkoj, ali se proširila do Irske, gde se koristi kao riba-mamac. Preferira vodu od 6.0 do 8.0 pH, a idealni raspon temperature je od 4 do 20ºC. Voli čiste potoke, plivajući preko šljunkovitog dna dubokih mirnih voda zimi, a blizu površine leti. Iako je tipična slatkovodna riba zna ući u braktične vode na istoku Baltičkog mora. Živahna je i aktivna riba, rado se skriva iza kamenja, zimi boravi u dubljim vodama. Hrani se crvima, insektima, larvama insekata, puževima i retko biljkama.

Razmnožavanje:

Mresti se od marta do maja i tada ženka položi oko 30.000 jajašaca ikre, koja se lepe na vodeno bilje, potopljene panjeve i kamenje. Pretpostavlja se da se klenić mresti u nekoliko navrata i to najpre najstariji primerci. Polno je zreo sa 3 godine.

Mamci i pribor za lov:

Klenić je vrlo lukava riba i mada nema nikakav privredni znaćaj, mnogi ga rado love. Za uspešan lov klenić treba biti pravi majstor. Lovi se lakim priborom, štapom dužine 2-4 metra, najlonom 0.18mm, udicama 10-12 i malim osetljivim plovkom. Kao mamac koristimo crviće, kuvanu pšenicu, komade tanke crvene gliste, kućnu muvu. Pred mrak napada i veštačke mušice na udicama ne većim od 14, a u zavisnosti od raspoloženja klenića ona može da bude mokra ili suva.