Usamljene duše

[biterlemon]

Koliko ljudi poznajete, koji ni do svoje 35 - 40. godine nisu našli svog životnog saputnika?

Tu su medju nama, mnogima smo prijatelji! Prave se sretni! Prave se veseli, samostalni! Prave se da im nije stalo do partnerskog odnosa! Grade masku!

U dnu duše su duboko usamljeni. Ponekad padaju u depresiju. Kada ostanu sami ponekad zaplaču. Boli im sto nikom ne trebaju...

Pitaju se gde su pogresili. Da li se priroda tako surovo proigrala sa njima? Možda su njihovi roditelji krivi za pogrešno vaspitanje? Ili su oni sami, svojim neiskustvom, naivnošću pokvarili stvari oko sebe?

Povučeni su, često stidljivi. Neki nikada nisu imali vezu, a neki su imali ali kasno su poceli i posle te veze nisu našle drugu. Neuspesi i frustracije su ih naterali da više ne iniciraju vezu.
Kada neko pokuša da inicira vezu prema njima, oni su nesigurni, ne salju odmah potvrdne signale, kasne sa reagovanjem, cesto odbiju prvi pokušaj.
Naravno odmah zatim se kaju i žale sudbinu...
Ali popravnog nema. Posle prvog pokušalja ne sledi sledeci... Opet su propustili potencijalnu vezu...

Ima li nade?
Kako im pomoći, kada često ni oni sami neće nam priznati da im je potrebna pomoć?

[biterlemon]

Imam jednu divnu prijateljicu sa neta. Predaleko živi od mene, nikada se nismo videli. Često ćaskamo.
Imala je dečka, pre par godina. Sada je sama. Usamljena. Pati. Želi samo da nekom da svoju ljubav i da bude voljena. Ne uspeva. Pristojno izgleda, fina je duša, pomalo tiha, povučena, pitoma, čini mi se domaćinska... Ima oko 27 godina.

Pošto nikako nije mogla da nadje partnera, došla je na net da pokuša.
Posle dugog vremena upoznala je jednog dečka. Dugo su se dopisivali. Trebali su se sresti. Ali u zadnjem trenutku dečko se našao povredjen nekom glupošću i odustao je. A ona je nadu grejala nedeljama. Ona se NADALA! Razočaranje joj je mnogo bolelo.
Posle toga se upoznala sa drugim dečkom. Taj je iz njenog grada. Trebali su se prvi put sresti u bioskopu.
Opet se pojavila nada, sreća, isčekivanje. I tada dečko javlja da ne želi da se vidi sa njom jer se razočarao nekad u neko poznanstvo preko neta...
Njoj sada sve ovo jako boli...
Tako sitni problemi za nas ali za nekog ko je usamljen, ovo je pitanje smisla života.

Pukla je. Juče je otišla sa neta. Oprostila se i od mene. Ne želi više ni drugove preko neta. Povlači se u usamljenost koju ne podnosi. Izjeda sebi dušu. Past će u depresiju. Žao mi je nje, vredna je!
Kako da pomognem jednoj divnoj Zaječarki?
Ima li nade za nju?

[ariel]

U pravu si. Ima i previše takvih slučajeva. Kako im pomoći? Nikako. Sve je to individualno. Prvo, možeš pomoći samo onome ko želi da mu se pomogne. Drugo, kod nekoga će tvoja najbolja namera izazvati sreću i euforiju, kod nekoga depresiju i nesigurnost. I ja sam sama. I teško mi je. Ali, guram nekako dalje. Zato, ako ti je do nekoga jako stalo, vuci ga sa sobom na svaki društveni događaj i pričaj, pričaj, maštajte zajedno. Nešto se mora desiti.

[Goga]

ariel kaže: U pravu si. Ima i previše takvih slučajeva. Kako im pomoći? Nikako. Sve je to individualno. Prvo, možeš pomoći samo onome ko želi da mu se pomogne. Drugo, kod nekoga će tvoja najbolja namera izazvati sreću i euforiju, kod nekoga depresiju i nesigurnost. I ja sam sama. I teško mi je. Ali, guram nekako dalje. Zato, ako ti je do nekoga jako stalo, vuci ga sa sobom na svaki društveni događaj i pričaj, pričaj, maštajte zajedno. Nešto se mora desiti.

Bolje je biti sam, nego u ''lošem društvu'' ... Tačnije da imaš vezu koja će samo tako da se zove, ništa manje ili ništa više od toga... Moj brat se oženio sa 42 godine ... kada smo već mislili da se ''taj nikada neće oženiti'' ili zasnovati neku vrstu zajednice - počevši od veze...
Valjda to tako život ''namesti'' ... Sve je počelo nekako munjevito da se dešava, promenio je posao, upoznao divnu devojku (sadašnju suprugu) .. Skontali su se... videli da je to ''prava stvar'' i venčali...

Nešto se uvek dešava - samo bi trebalo malo bolje otvoriti oči i hrabro reći sebi '' stvoren - a sam da volim i da budem voljen - a '' ... Tako počinje...

[ariel]

Nisam ja odustala, ali nemam grč, u smislu, e baš sada propuštam nešto bitno. Jednostavno, u toku dana ti se dese neke gluposti koje moraš da rešiš, a onda si i previše umoran da bi negde izašao. A tu onda nastaju problemi: Gde izaći? Sa kim? Gde se skupljaju ljudi između 35-40 godina u Novom Sadu?

[miks]

Nisu samo 35-40 godisnjaci usamljeni. Verujte, ima jako mnogo i nas 24-25 godisnjaka koji su usamljeni i suoceni sa istim problemom- kako pronaci, upoznati, i ndruziti se sa normalnom osobom!!!
U ovom savremenom svetu kojim gacamo trudeci se da idemo u korak sa svetom, sistem vrednosti i moralna deformacija talozeni su godinama u ljudima, a svoje savrsenstvo dostignuce u mladim dolazecim generacijama.
I kako, kako naci i prepoznati zrno peska u pustinji koje se suprotstavlja silama vetra, i ne da da ga odnese u rasulo svakodnevnice!
Kazite mi, kako:confused:

[Mish]

ariel kaže: Prvo, možeš pomoći samo onome ko želi da mu se pomogne.

Odnosno, ko je spreman sam sebi da pomogne.

Goga kaže: Bolje je biti sam, nego u ''lošem društvu'' ...

Postoji ona izreka: Kad je loše - uvek je rano, kad je dobro - nikad nije kasno.

Goga kaže: Nešto se uvek dešava - samo bi trebalo malo bolje otvoriti oči i hrabro reći sebi '' stvoren - a sam da volim i da budem voljen - a '' ... Tako počinje...

Mislim da si ovim rekla sve o usamljenim dušama.
Uvek postoji neko ko je tu, a koga usamljene duše prosto ne konstatuju. Treba biti spreman da gledaš i vidiš, da slušaš i čuješ, da primiš i da daš.

ariel kaže: Gde izaći?

Bilo gde. Uvek ima mesta gde će ti biti prijatno.

ariel kaže: Gde se skupljaju ljudi između 35-40 godina u Novom Sadu?

Na roditeljskim sastancima.
Šalim se, naravno. Nisam sigurna da baš postoji neko "mesto okupljanja", ali i ljudi između 35-40 godina žive, kreću se, tu su negde, svuda po malo, samo ih treba primetiti.


Postoje oni koji od puberteta padaju u očaj jer ne mogu da nađu srodnu dušu. I to nezadovoljstvo ih drži ceo život. Nikad mi nisu bili jasni ti teški, patetični slučajevi.
Posmatram neke svoje drugarice. Generalno te usamljene duše delim u dve grupe. Jedne se žale na svoju usamljenost i sve više se zatvaraju u sebe, prosto postaju neprivlačne zbog tog duha paćenika. Druge pak su vrlo rešene da to svoje "stanje" promene, pa srljaju na svakog slobodnog kojeg već prvog dana vide kao "budućeg trajnog". Prve svakog rasteraju svojom nezainteresovanoću, a druge pak svojom preteranom zainteresovanošću.

[euridika]

biterlemon kaže: Koliko ljudi poznajete, koji ni do svoje 35 - 40. godine nisu našli svog životnog saputnika?

Ja ću da počnem od početka. Da li to da neko ima životnog saputnika zaista znači da nije usamljen? Koliko smo spremni da budemo iskreni u ovoj konverzaciji? Usamljenost je veoma ozbiljan i složen pojam, bar iz moje perspektive, i da budem skroz iskrena, umevala sam da budem mnogo više usamljena u momentima kada sam imala nekoga pored sebe nego kada sam bivala sama.

biterlemon kaže: Tu su medju nama, mnogima smo prijatelji! Prave se sretni! Prave se veseli, samostalni! Prave se da im nije stalo do partnerskog odnosa! Grade masku!

Ovo je veoma individualna stvar. Da li se prave ili su možda stvarno srećni. Ljudima je dozvoljeno i ponekada preporučivo da budu malo sami, reorganizuju snage, naprave planove, smisle šta i kako bi od svoijh života, štagod...

biterlemon kaže: U dnu duše su duboko usamljeni. Ponekad padaju u depresiju. Kada ostanu sami ponekad zaplaču. Boli im sto nikom ne trebaju...

To što neko nema životnog saputnika, ne znači da nikome nije potreban, i to je sve pitanje lične projekcije i uticaja okruženja, zapravo toga koliko je neko svoj i sposoban da drži svoj život u svojim ličnim rukama bez obzira na norme koje sredina postavlja.

biterlemon kaže: Pitaju se gde su pogresili. Da li se priroda tako surovo proigrala sa njima? Možda su njihovi roditelji krivi za pogrešno vaspitanje? Ili su oni sami, svojim neiskustvom, naivnošću pokvarili stvari oko sebe? Povučeni su, često stidljivi. Neki nikada nisu imali vezu, a neki su imali ali kasno su poceli i posle te veze nisu našle drugu. Neuspesi i frustracije su ih naterali da više ne iniciraju vezu. Kada neko pokuša da inicira vezu prema njima, oni su nesigurni, ne salju odmah potvrdne signale, kasne sa reagovanjem, cesto odbiju prvi pokušaj. Naravno odmah zatim se kaju i žale sudbinu... Ali popravnog nema. Posle prvog pokušalja ne sledi sledeci... Opet su propustili potencijalnu vezu... Ima li nade?

Život je otvoreno more, svi smo u istom, oćeš plivaš nećeš plivaš izbor je samo tvoj. Ne sviđa mi se ova kategorizacija na snađene i nesnađene, pitanje je ličnih htenja i kompromisa i standarda i mnogih drugih stvari hoćemo li se odlučiti da uđemo u neku vrstu zajednice ili ne.

I da se vratim na ono Gogino, bolje sam nego u lošem društvu, ili da ga malo preformulišem, bolje sam nego u bilo kakvom društvu.

biterlemon kaže: Kako im pomoći, kada često ni oni sami neće nam priznati da im je potrebna pomoć?

Da li smo se ikada zapitali da li im je potrebna pomoć? Možda je ljudima dobro u svojoj koži, možda smo mi ti koji mislimo, da ako smo mi sređeni i upareni da čitav svet mora da bude takav da bi dio srećan? Možda samo malo manje da postavljamo takvu vrstu pitanja i ostavimo ljude da žive svoje živote onako kako umeju.

[biterlemon]

euridika kaže: Da li smo se ikada zapitali da li im je potrebna pomoć? Možda je ljudima dobro u svojoj koži, možda smo mi ti koji mislimo, da ako smo mi sređeni i upareni da čitav svet mora da bude takav da bi dio srećan? Možda samo malo manje da postavljamo takvu vrstu pitanja i ostavimo ljude da žive svoje živote onako kako umeju.

Smisao cele teme je kako pomoci J.?
Mada nece nikada priznati, ona trazi pomoc, kao i mnogi drugi u slicnom polozalju.
Ta klasa ljudi je podlozna samoubistvu i statisticki se lakse odlucuje na to!
Znaci mnogima je pomoc potrebna! Jedino treba naci put do njenih srca!