Otrgnuto od zaborava!

[A6quattro]

Mila moja, ruke mi drhte i slabost neka i bol pronalaze pukotine u meni i prodiru u svaku poru tela. Ceznja i ljubav, nemoc i strah mesaju se u mojim venama ispustajuci mirise koji me opijaju. U trenu prestajem da postojim. Moj casovnik se vraca na ponoc i umesto srece zaljubljenog zanosa, pod nogama se lome deelici stakla, svetlucavi komadici ceznje slucajno postavljeni tu gde jesu kako bi pokazali drugima bol.

Ne to nije razocarenje niti ocaj postojecim stanjem, to je samo strah od onoga sto dolazi. Moj spil je vec potrosen i nemam ideju na koji blef da odigram ovu partiju zivota, a znam da je ne smem izgubiti jer sam ulozio sve.

Ponekad mi se cini da je zivot ruski rulet, svaku gresku platis metkom, samo sto ovaj ne ubija, vec nagovestava da ce te ubiti pre ili posle, a slutnja je gora od neispunjene ceznje.
Ma nije sve tako crno, opet ti kazem. Dobro sam ako te zanima, al’ redovno "doletim" na nase mesto, losim vetrom nosen samo da negde ispraznim ovaj teret teskih misli i emocija.

Veceras, jos jednom, po ko zna koji put cu sedeti na obali i razmisljati o onom sto je moglo biti. Sklopicu oci i u sebi izgovoriti jednu kratku molitvu tesko pomicuci usne kao da izgovaram poslednju zelju trazeci od onoga koji me nikad nije izneverio samo jos jednu priliku da lezeci u tvom krilu dobijem sansu da svaki naredni san odsanjam bas na tom mestu na kojem cu, nadam se, jednom docekati i poslednje jutro. U tvom narucju. Zauvek...

M.

[Mina1809]

Pozdravljam plavo oko moje...jedinstveno...
on ce znati...

@A6quattro:
Svaka ti cast.....zbog tvojih reci bi i najhladniji kamen pustio suze

[elnikola]

PLavo oko to zna ali i crno neka zna koliko mu vec nedostaje i koliko misli na tebe malena....

[A6quattro]

Mila moja, previse je reci potroseno da bi se objasnila tisina, odjek cutnje i nestajanja.
Mislio sam da pisem pesme prikupljajuci te suze velikog placa. Mislio sam da cu potrositi bol slazuci rime i ponekad, samo da cu tako prici koja je odbijala da prodje dati ime.

A trebalo je samo pokupiti krhotine jednog augusta koji nije zasluzio ni pamcenje.
Slagao sam sa njima zaklone od sveta, skupljao ih danima na koje su se namotavale besmislenosti usamljenog leta. Tako je pocela moja poslednja igra. Igra bez prepoznavanja onog odustajanja u njoj. Pricom koja nije ucrtana u niciju kartu zivota i sa dve istine od kojih ni jedna nije bila moja.

Cinilo se da je svega bilo previse, a sve je samo bilo vece od nas. Mozda postoji i bolji rastanak od vlastitog sadrzaja, od ove igre s besmrtnoscu. Svedno je danas, da li sam pricao ili ziveo tu pricu.
I da je izbrisem ostale bi joj besmrtne oci. Svedno je danas i to sto sam preleteo svet i nebo kad ima dublje od dubine i vise od visine. Pokazala si mi to i ja vise ne mogu preleteti sebe.

M.

[A6quattro]

Mila moja, u grlu su mi te reci. Od ovog trena da znas za svagda. Jesmo od vecnosti, trenuci kosmickog disanja i zivot nam je pod kozom samo ako ga umemo osetiti. Kada nas zagolica da se i promeskoljimo. Osmeh u danu, biser je za oko koje vidi. Pravi dar od nas, a vec darovani sto mozemo izreci na hiljadu nacina sta nam koliko znaci.

Rekao bih da nemam prostora za cekatii. Obuven u vremensku cipelu ni manju ni vecu vec taman za moju stopalu. I, kada vec ne idem bos po ovom svetu, sta god da se nasali u vaznosti na mom putu, trebam te sad jer sad te imam i tu su moji koraci.

Kada bih k'o lud trcao po svetu ne cuvajuci tu jedinu obucu, nikada vise ne bih smeo izaci pred tebe jer bi mislila da sam tek u prolazu.
I, zivot je kratak ako nema smer. Tek delovi prica, a nigde celina.

Ne udaram glavom u zid ali bas kada u sebi razresavam receno u nedorecenosti i mucim se da pokosim trnje koje me namerno bode da ne osetim vaznost trenutka sto me vraca postojanosti. Zoves me i govoris recima koje i Bog razume da su upucene samo meni...

Tada ni ne letim, ni ne padam vec uzvracam recima onim sto sam krcio put u mislima. Shvatih da trebamo dati i ono najmanje, posto zelimo dati sve, samo nismo svesni da je nemoguce, pa nastane praznina koja nikako nije deo naseg toka.

Reka moze samo da ponire u svom toku ali ipak tece. Tecimo bez zastoja. Iako dve reke, sreca je u vrtlogu dok se pripajamo jednom uscu...
Rekao bih sve sto treba i uvek se razume sve.

M.

[miloradv]

Нисам је заборавио.

[A6quattro]

Mila moja, da li zaista mislis da moze biti mir u davnoj spremnosti da nestanem iz losih prica.
Znam da ti me zelis u njima, nemocna da budes glavni junak jedne drukcije. One moje...

S istinom i ja se tesko rukujem u komadu zivota gde su zelje to i ostale. Dugo vec ne rodih se i pored volje da razumem. Greska. Bridi i ovog trena dok se pitam da li imas deo slutnje o tome. Shvatio sam. Zavoleh te.
Izrasla mi krila. Da ni tebi ne doletim, kao visak trenutka slomila ih tvoja ruka.

Trebalo bi da je kraj il' da se umire. Vec tako nesto, cekanje na zivot i za Boga je smejurija.
Mrzeti zbog nemoci je greh. Cak i kap mrznje truje svet. Zamrzeh sebe samo da pre izgorim, rasprsim se u dim.
Da volis ono sto zaista volis i da ne budem vise deo ljubavi necije.

U kostima trujem radosne kapi da ne poteku ni jednoj veni. Obraze crvene i usana rumen ne zelim vise stapati s koloritom tudje slike davno obojene, cije prasine svako zrno prstima brisem.

Dakle uramljen za ceo vek jos uvek sam ekser na koji okacis svoje remek delo. Ispao iz zida ukucavas me i dalje u isto mesto. Jos juce od tezine ispustih sve. Razbilo se.

M.

[A6quattro]

Mila moja, dok razmisljam o tebi zagledan u prazan list papira, moj grad spava. I svi ostali gradovi spavaju. Moj spava jer ne moze da oseti moju uznemirenost u svakoj pori moga tela. Ostali spavaju jer vulkan jos nije eruptirao. Sta je sad ovo? Sta? Reci mi... Prozor, secivo, putevi. Prsti, slike, olovke i nozevi. Rec, cigareta i papir? Kako je ovako nesto moglo da izmili iz tvojih usta?

Vukovi u poslednjoj reci kidaju misli na prelepe kockice. Demoni beze. Trenutak pretvoren u krv slatku kao ubod pcele. Metamorfoziran osecaj u klovnu. Reci su posatale sahovska tabla obojena iscekivanjem. Odjednom zaboravih kako se zove ova igra?!

Shvatio sam da cu prestati da ti pisem u slikama, u trenucima o kojima smo tako zustro raspravljali.
Vise ne poznajem i ne mogu da prepoznam tvoje postojanje. Poznajem samo praznu misao i sveobuhvatno ludilo.

Lazem...

Mogu da udahnem misao i vazduh kroz tvoje telo u potpunosti i na nacin na koji ti to radis. Kroz sekundu u savrsenstvu trenutka. Poznajem te i zato zelim osecaj tvog znoja zalepljenog na moje telo.

M.

[A6quattro]

Mila moja, da li znas koliko volim ove oblake nanizane kao rasprsene price sto ih izmenjujem sa svojim nebom? A volim i tvoje sto ih pricas meni, a zvuce kao da ih pricas sebi. Cudjenje tvoje slicno je mom.

Cudim se tisini ili zvucima, sakrivenim znacenjima sto ih ostali tako retko primete.
Pa i ti, eto, ne odolevas da prikrijes poreklo svog bola kada sednes u zubarsku stolicu, poreklo mirnoce, pitanja koja ne zelis da postavis ni sebi (ali o njima razmisljas), ni meni, a u to vec nisam sigurn, jer pricas mi, a pitas sa cudjenjem.
Raznezujes me na momente, i bolis, pa opet tako. A sta bi mi da nema bas nikoga za pitanja, za podelu neznosti, za cuda ova sto samo retke dodirnu?

Danas sam setao u mislima s tobom. Obalom, a gde bih drugo? Hteo sam da ti pokazem kako obale nemaju jesen. Isti je kamen i borovi, tek kisa se mozda razlikuje, i boje. Opustele plaze otkrivaju kako je proslo leto.

Seo sam na zalo, bas odgovarajuce mesto za skoljku i upitao se (samo onako, usput) sta bi ti sa skoljkom na zalu? Dodirnula bi je? Ili samo ponovo ostavila kao pismo koje nisi otvorila? Zaboravila ga primiti…! Jos uvek se secam, kako si zaboravila primiti to pismo!? Ali, sustignu nas ta zaboravljena pisma, pristignu i kada bezimo i kada ih ne otvaramo. To im je sudbina! A mozda ti se ne bi ni dopalo to sedenje na zalu (eh na zalu...) Za trenutak, kao blesak, dotakne me misao da li si se nekada nocu, sama, kupala u moru, kad svaki pokret budi zvezde, a one se osipaju, klize niz kozu.
Raskos, kad sve s tobom blista!

Uvek toliko pitanja a nikad isto more. Toliko razlicitosti u istom! Toliko cudesnih zbivanja u njemu i na njemu. Ogledalo sunca, ljubavnica vetra! Ko bi ga osim pogleda opisao. Ko bi ga osim duse osetio? Otkad te znam jos je nesto u njemu, ono treperenje cudesno kojim podrhtava tvoja zlatna breza u kojoj me trazis.

M.

[Captain Jack]

Pa sad cu da pokvarim...boca vina i dobro kartanje su ucinili svoje,obicno se ne kockam,a nisam ni ziheras,ne verujem dobrim kartama jer covek preko puta mozda ima bolje,zato i ne igram karte,igram igraca,pratim njegove pokrete,mimiku,spojene obrve,ples za stolom...
ostaju mi u secanju mesta,restorani,bioskopi,pjerovi koji zalaze u talase,ostaju u secanju pesme,gitare i nasmejani svirci,pijani becari i devojke u kratkim haljinama,neke lepe,neke ne dovoljno harizmaticne...suncana jutra i uspavanka za budjenje,lavez pasa,miris jutarnje kafe,osmeh uz jutrenje...
i vise ne verujem sebi,postajem sebican jer nisam verovao kad sam trebao ili sam mozda isuvise verovao...lagati sebe je cin koji nije tesko ispuniti,kao pas kome jadac bude ceo svet,jedna kost moze tako usreciti zivo bice na ovom svetu,a da ne govorimo o parcetu mesa...to je vec druga prica,lesinari se ne zadovoljavaju belinom sivila,oni traze krv i poslednji trzaj,poslednju nadu u spasenje...nisam od njih,ne volim da prikujem nesto sto je na dnu,zeleo bih da ispliva,da ga vidim na povrsini,vazduh dobija na tezini tek kad ispuni pluca...
ja sam pre neki cetvoronozac,za trk spreman,od lovca razdvojen...odavno nisam lovina,plasi me zov truba...odavno nisam lovac,ne uzivam kad omamim zrtvu...samo se nadam da jeleni ne umiru sami...pogled ravan Vojvodjanskoj zitnici...odjek urlika izgubljen u ravnici...ne...jeleni ne umiru sami...samo sami lece izgubljeno...