Otrgnuto od zaborava!

[A6quattro]

Mila moja, zatvorenih ociju dozivam miris tela iz secanja. Zelim te dok jutarnja rosa pada na proseda vlakna. Volim te, i u dahu drhtaja otvaram srce i smestam te.
Ti pomazes mi da podignem novo sunce dok poslednja zvezda odlazi u nadi. Ti me mila moja hranis recima i opijas pogledom svojim. Moja si podrska i svetlost mora i sum svemira.

Volim te dok na padinama zivota pronalazis trag godina i prolaznosti. Zelim zadrzati trenutak u vecnosti, uhvatiti tvoje poglede i plesti ih u secanja. Vezem te vrpcom osecaja za svoje telo.
Svake veceri otvaram prozor i dopustam da me obasjas pogledom. Mrezom strasti hvatam drhtaje i misli ti pretacem u dodire...

Slusam muziku ljubavi opijen zanosom pokrecem se taktom zelje i igrom dva delfina u kipucem moru pozude. Doticem ti san vrhom pogleda i prelivam sobom. Cujem pesmu zaboravljenih gorskih vila na prsima noci.
Dok ceznja mi je postala vodilja grlim te mislima i pozelim da sam u tvojoj blizini.

Noc poprima oblik tvojih usana dok mazim se samocom, a u zamku mojih snova carujes ti draga. Vrela sam bujica koja zapljuskuje tvoje sazvezdje. Dohvatam ispruzeno secanje i utapam zelje...

M.

[A6quattro]

Veceras me mila moja bole rane bez tvojih poljubaca i peku reci na obroncima sna. Vetar mi raznosi komadice duse u celjusti stvarnosti. Danas je ugasnuo poslednji tracak nade da sam ti potreban.
Ne osecas vise miris ljubavi u mojim poljima, Pruzas mi kristalnu casu sa krhotinama mog sna. Razdires moja secanja i oduzimas poslednji trag u jesenjim nocima.

U treptaju mog postojanja na tvojim stazama pruzas mi nadu i ponovo bacas na dno bezdana. Plamenom boli lizem uspomene. Grohotom utvare mojih zabluda.
I dok veceras rukama pronalazis vrleti srece u tudjem telu vrisak patnje razara mi grudi. Volim te iako pogledom pozude utapas se u tudjim zenicama i znam da ne postojim vise u tvom secanju.
Kap po kap razdires mi san. Pozeleh zadrzati dim u ispruzenoj ruci i evo saljem ti misao ceznje u uzdasima. Gde si?...

Budi u mom isplakanom jutru na jastuku tuge, budi u noci dok latice sna zaklapaju umorne oci. Dopusti da dohvatim trenutak nade kad je sve prazno i pusto. Da zagrlim sliku secanja i darujem joj ukus cemera dok uzavrelim noktima razdires mi grudi, dok pozudom vodjen trazim te na zalutalim kolosecima zeleci da dotaknem trag tvojih misli u kojima nepostojim. Oh, kako da nazovem noc u kojoj postoji samo jedna zelja, a razum zjapi prazninom.

Osecam mila potrebu za tvojim dodirom. Uvelim laticama skrivam lice. Sa presahlih potoka donosim vodu.
Da li si srecna draga dok komadice boli rasipas mi po grudima? Nedostaje mi sapat u snu, sapat tvojih usana, pesma mora i sum svemira. Rasirih krila i poleteh tragom sivih ptica i ispustih krik.
Poslednji krik nade pre sna.

M.

[A6quattro]

Ne znam da li si dobro, ni tacno gde si, ali cesto te se setim. Ne mogu ocekivati da mi se javljas. Znam kako je bolna spoznaja koju nosis u sebi.

A ljubav? Da li je jos spremna podneti "zrtvu" i dati podrsku?

Zelim da ti veceras pisem. Nekako kao da pisem samom sebi, mojoj drugoj polovini duse. Ziveo sam u svakoj tvojoj reci, osecao svaki drhtaj. Znas, nedostaju mi, nedostaju mi tvoji opisi. Nedostajes mi ti. Znam da moramo krenuti dalje i tragati za novim poljima sastajanja, ali cini mi se kao da sam s tobom stao i ja. Kao da vise nemam snage za dalje. Kao da mi je sve postalo nevazno.

Draga moja, molim te zapisi negde sta osecas u ovom trenutku. Zivot nije pesma i niko nam nije obecao da cemo srecni i bez problema prolaziti kroz njega, ali ipak je vredno zrtve za poneki tren osmeha i srece. Za poneki suncan dan. Molim te nemoj klonuti. Veruj mi da postoji neka mirisna ruza koja ceka da je uberes i zagrlis na svojim grudima.

Mila moja, kako da ti podarim osmeh kad i sam osecam suze u ocima. Kako da ti pruzim ruku kada i meni nedostaje ruka.
Ne znam, mozda je dovoljno samo to da znas da ipak nisi sama. Saljem ti cesto misli put juga, tamo gde tvoja dusa postoji.

Ne brini sacuvacu sva mracna i hladna jutra severa za tebe. Kad ces doci? Sacuvacu sva orkanska nevremena u sebi da te ne povrede. Divicu se jezerima u tvom pogledu i zvezdi severnjaci. Osecacu tvoj nezni dodir i blago milovanje juga.

Zeleo bih da ljubav traje, da se ne gasi plamen u daljini, da tinja.
Sad prestajem jeku i tutanj da slusam u sebi, taj glas samoce sto me dovodi do ludila. Jesam li to zaista ja? Zar je tako malo potrebno da vidimo slomljene latice svog ponosa?

Mila moja, budi jaka i izdrzi svu nepravdu koju ti zivot nanosi. Doci ce sreca, ali boli dok se treba cekati. Zelim ti snage za dalje.

M.

[A6quattro]

Noc me grli zagrljajem izdajnika. Znam, svaki dan izgleda bled poput magle nad jezerom i tesko je pronaci izlaz iz lavirinta, videti bar mali pramicak svetlosti nad nevremenom sto se nadvilo.
Ne zelim ostavljati rane na suncu. Samo ti saljem misao i jeku vetra koji jos nije prestao da duva.

Kako dalje? Ima li nade? Kako se boriti s "duhovima" u sebi?
Kako prihvatiti stvarnost koja toliko boli? Sabrati sve rasute kristalice i ponovno ih nanizati na vrpcu zivota? Podeli bol, raspi je u vetar, dopusti da odleti pomalo dodirujuci razne strane sveta. Ne gubi nadu ako postoji ljubav. Bori se, vredno je.

Samo uz nju cvetovi mogu da pupaju, mirisu borovi, zapljuskuju valovi. Ljubav je vredna zrtve, jer zivot prolazi. Mi smo samo trenutak u vecnosti. Iskoristi taj dah u njemu i pusti srcu da te vodi. Ne cekaj sutra. Budi u danas, u ovom trenutku otkucaja svog vlastitog srca. Dozvoli mu da te vodi i sledi ga. Verujem u ljubav dok ona uporno ostavlja svoje krvave tragove u tebi.

Danas je nebo tmurno i sivo. Drumovi prekriveni rasutim bojama jeseni. Grane tuzno izgledaju dok vetar im skida odecu. Listovi prostrti svuda na tlu, nema sunca i ne vidi se igra oblaka. Samo sivilo, i napolju i unutra.

Svi mi imamo svoje male razrusene dvorce u kojima ponekad nedostaju princevi i princeze. Ponekad je dovoljno da negde postoji neko ko te prati u reci pa makar bio i veoma daleko. Neko ko u svojim grudima skriva slicnu bol. Toliko mi je poznat taj osecaj, taj pad u dubinu iz kojeg nas jedino jedan mig, jedan osmeh sa poznatog lica moze podici. Pad zbog njegovog pada, dizanje zbog njegove reci.

Koliko ce jos biti potrebno takvih padova kroz zivot? Koliko jecaja u grudima? Koliko isusenih suza na obrazima? Placi neka suze odnesu barem i najmanji deo bola. Jauci u vetar i raznesi osecaje...

Znam da cutanje boli. Odlazak bez reci objasnjenja. Samo tisina koja odjekuje u grudima.
I, oprosti mi moja izgubljena duso sto dopustih veceras svojoj boli da pise mislima i vodi mi umorne ruke po tastaturi.

M.

[Rohalj Baze]

Da li taj zaborav uopste postoji???
Kako zaboraviti nesto sto ti je sve na svetu....ili jos gore, kako ziveti sa tim...

[A6quattro]

Veceras sam ponovno tu u mojoj zbunjenosti i trazenju. Sve oko mene rezi poput zveri dok pokusavam da odem a nigde ne stizem. Bezim od samog sebe, a jos uvek tapkam u mestu. Nadam se da kod tebe ide na bolje. Znam, polako to napreduje, ali i to ce proci jednom i osecam da ti sad nije lako. Da bi zelela da si neko drugi, bez boli, da ona nestane, jer tek kad dospemo u takvo stanje obicno postanemo svesni sta nam se dogodilo.

Eto, jesen je donesla svoj plast kise i vrucih boja, magla obavila jezera i livade. Ptice se okupljaju u jata, treba poci u toplije krajeve. Oko mene je samoca, tisina i samo moje vlastite misli koje me muce. Oprosti sto ti nisam ranije odgovorio. Ali, shvati da i ja imam svoje aveti. Ne dopustaju mi da disem, guse me. A tako malo zelim, samo komadic necije ljubavi. Ona nam je potrebna, bez nje zivot ne bi imao smisla i treba se boriti, a to je najveca borba - borba protiv samog sebe...

I, koracam dalje slep za sve sto vidim. Ne zelim videti realnost i zato sanjam. Znam kakav je to osecaj kad odjedanput spoznas da je neko za koga verujes da ga poznajes, da ste "blizu" a ustvari jako "daleko". Razumem te i vise nego mozes da zamislis. Ipak verujem u ljubav, verujem da za svakog postoji neko mesto i neka osoba. Bilo kad i bilo gde. Pokusao sam da odem ranije na spavanje, ali ne uspevam. Ne zelim razmisljati, zelim samo da zatvorim oci i tonem... Osecam da pisem poslednjom snagom. I oci su pocele da me peku. Neka tiha muzika sa radija. Noc je i samoca me grli. Ne znam ni ko sam. Vise nisam svestan svojih zelja. Morao bih biti srecan, ali nisam. I suvise me bole neke reci, previse dajem znacenja sitnicama.

Znam da je teska odluka napustiti sve i otici za srcem, ali vredno je. Vredno je ponekad slediti njegov put. Treba se osecati kod kuce i tu, i tamo i bilo gde. Znam da je tesko u pocetku, ali sve se moze, sve ako postoji jaka zelja. Oprosti mi, veceras nisam za pisanje. Zeleo sam samo da ti se javim, ali tebi je potrebno sunce, a ne tama koja vlada veceras u mojim mislima. Ne zelim te previse umarati mojim pisanjem.

Ponekad mnogo reci nije potrebno. Dovoljno je samo secanje. Samo da smo tu.
Zelim ti zdravlje i srecu. Ti znas da sam tu za tebe kada ti postane tesko, ali i kada si radosna i kada sreca caruje tvojim mislima.
Do skorog pisanja saljem ti pregrst zagrljaja. I, ne budi tuzna i gledaj uvek napred u novo sutra.

M.