Otrgnuto od zaborava!

[A6quattro]

Mila moja, noc je predivna. Slusam te u svakoj pesmi, jer veceras sve pesme o tebi pevaju. U svemu si ljubljena moja. Posvuda si mila. Vecnot, neprolaznost i beskraji s tobom se ravnaju. Pitala si me o cemu mislim veceras. Ne znam odakle da pocnem da ti sapucem. Da li recenicom o tome kako nikada nisam sa ovoliko radosti prisao nekome i stajao,
i klecao, padao i trcao, letio. Da me niko nikada nije ovako snazno nadahnuo i da imam samo jednu viziju, jednu srecu i jednu molitvu. Da te volim svakim danom snaznije, lepse, neznije. Ili kako nikada nikoga nisam ovako voleo.
Mozda da ti sapcem kako nikada veci i plemenitiji nisam bio. Kako mi nikada dusa na zemlji nije sretnijim koracima hodila, niti sam nebu otkucaje srca silnije podavao...

Saptacu ti o cemu mislim veceras ljubljena moja… I sve sto cu veceras napisati je ljubavna magija misli natopljenih tobom koja granici sa nezamislivim valovima miline poslatih sa dalekih krosanja gde uzdignuti vrhovi planina razbrajaju ljubavne jade svih dodira neba u kretanju krugova.
Sve sto cu veceras pomisliti granici sa nemogucim i odnosi me u beskraj tvojih savrsenih dodira, u rukave neznih milovanja, u tkaninu tkiva pod razornim plimama zelja. Sve sto cu veceras okusiti bice toplo i vlazno, osuncano i mirisno od posebnih miomrisa - tvojih.
Moje ruke ispruzene tebi, nece biti samo moje, niti ruke drhtavog brsljana. Ruke coveka koji te voli... Jer tebi sam ljubljena u puste cini pripadanja gladan neznosti nocima legao. Kroz vatru i vodu plen tvoj sam u radosti postajao. Kroz kamen i pepeo u tvojoj kosi nestajao.
Gorio tvojim toplim vodama i tekao gorama. Ponornicom mesecine nagost ljubio. Tisinom se zaklinjao i teturao u nemoci posrtao. Pridizao i lebdeo. Nestajao. Znojem se nocnim u ceznji za tobom sijao. Strepnjama se zorom svetlucao. Prolaznost dana i nepremostivu daljinu prebirao i proklinjao.

M.

[Goga]

... ponekad ću možda naći nekoga za jedan deo puta, ali zauvek verovatno – ne...
možda ću još često morati da uzimam ranac, kada su mi ramena već umorna...
svakako ću još mnogo puta oklevati na raskršćima i granicama...
i ostavljaću po nešto... i posrtaću... padaću...
ali ću uvek iznova ustajati, ići ću dalje i neću se vraćati...
Možda nikada više neću biti sasvim srećna jer je ta ljubav sve razorila...
verovatno, tako rasejana, nigde se neću svojski osećati, ali će me uvek nešto držati...
ma to bile moje ruke...
jedno drvo...
dah zemlje...

[A6quattro]

Mila moja, pisao bih ti veceras o sebi kada bih znao kako se pise suza, kako se izgovora uzdah.
Pisao bih ti o nama kada bih mogao pronaci dan koji nas je upamtio.
O danu bih ti pisao kad bi dan svanuo u meni. I o zivotu kad bih mogao da ga se setim.
I o kisi bih ti pisao, ali ona je s morem potonula u tamu.
Pisao bih ti o bilo cemu, ali ti si sobom zaklonula svet... a nema te.

M.

[A6quattro]

Mila moja, pisem ti veceras i pitam se da li osecas kako je neobicna ova noc. Poetska, prepuna zudnje i strasti. Pitam se da l’ osecas kakav se ljubavni uzdah priprema da ispuni nasa zanesena pluca. Osecas li uzdahe jos nedisane sto drhte u grudima, trenutak odredjen da se prelomi nasa ljudskost i bozanski obuzme nas ocaj od zagrljaja? Osecas li nas susret. Nase poglede i zov dodira. Magnetizam koze i leprsavosti kose.
Pokrete ruku i uzmak vrata. Reci na usnama i blizinu daha. Uzdahe i ceznju. Istomisljenost i preosetljivost. Kretnje valova, nezna milovanja.
Kistove tela. Svece miline. Beskrajne neznosti i duge poljupce. Zalasak tuge, strahova i sumnje, nepoverenja. Slobodu nase ljubavi u svoj njenoj lepoti i sirini. Nasa predavanja. Vodopade neprolaznih primanja i davanja.Topline u pupcanim krugovima, leptirice u stomaku i slabost u kolenima.
Platna beline. Letove snovidjenja i zamisljanja. Tragove suza srece. Osecaj neprolaznosti i vecnosti. Propadanja u beskrajne dubine Ljubavi. Poverenja, odanosti jedno drugom kao zivot jake. Odjeke ljubavne carobne tisine.

Pitanja u nedogled. Hajde, hajde reci mi, je l’ osecas ljubav. Srca u zavezljaju njenom. Ramena u naramku neba ugode. Ruke u marami blizine zudnje. Lica u kosari srece. Grla stegnuta. Oci zacarane. Misli ostakljene, usne spojene i punocu neznosti. Sapate u noci - volim te suzo moja. Osecas li da sam ti se predao, tebi koju niko ne poznaje. I da ponovo veceras u zudnji lebdim na neko svoje putovanje na jedrima svojih snovidjenja. Tebi ljubljena moja.

Topao i prepun tebe. Ocaran sam. Nezan. Strastven i tvoj. Osecas li moj usporeni disajuci treptaj, neku ispruzenost na ledjima, dar opojnih lebdecih ceznjivih umora. Zatvaranje ociju. Poniranje u zenice blizina. Snovit napor da se izdrzi rastuci nemir u kolenima. Poeziju zudnje.
Da li mozes osetiti koliko jako zelim tvoju kosu da dodirujem veceras? I biti tvoje cisto, jedinstveno neprestajuce milovanje u pramenovima.
Biti kaplja znoja sto lagano klizi niz senzualne strmine tvog vrata. Biti mladez na kozi, na tvojim grudima. Oziljak na unutrasnjoj strani tvoga bedra od ugriza jos neucinjenog. I da te zelim uzimati u najdrhtavijim polaganostima, dodirivati i ljubiti neprekidno, tonuti u jazovima tvojih strasti i izranjati iz njih okupan kapljicama savrsene beline. Spojiti dan, noc i dan, pa opet noc, dan i noc i spojiti se sa tobom u beskraj beskraja.
Je l' osecas li kolika je moja zudnja za tobom?

O tome ja veceras razmisljam mila moja. O tome kako zelim sada i veceras i zauvek biti sa tobom, saputati ti koliko te volim, koliko si lepa i koliko sam sretan pored tebe, zagrliti te i zastititi. Paziti i sanjati, ne cineci nista odredjeno. I koliko god da ti napisem, znaj da to je samo delic onoga sto osecam koliko sam tvoj. Jer cutim da s tobom osetim potpunost. Neranjivost. Cutim da bih ti zedan ljubavi usne tvoje popio i sve njene preostale uzdahe udahnuo. zamisljam da te mislim, nosim, koracam i sanjam, vodim i drzim za ruku, podizem, sapucm, letim, da ti doticem vrat, klizim, disem te, isceljujem, trcim, propadam, molim se tebi, nestajem, rastem, izgovaram tvoje ime, razmisljam koliko te volim, koliko te veceras zelim.

I kada ti kazem da te volim. Osecam te, osecam da si moj pocetak i kraj, moje umiranje i radjanje, moj svaki san, moje leganje i budjenje, osecam da si moj zivot. I kada me ljubljena moja kao veceras upitas o cemu razmisljam, osmehni se, jer zivim s mirisom tvojim i nosim ga u grudima koracajuci kroz dane i noci. Kroz reku ljudi nad svim gradovima i dogadjajima, sumama i snovima, jezerima i nadanjima i nista me vise ne moze zadiviti kao ti jer te neizmerno volim, jer te zivim, jer postojim da bih te voleo uvek i zauvek.

M.

[A6quattro]

Mila moja, ovo su trenuci koji naprosto poprime tajnost, u kojima se u senkama sanjanog i polutami ceznje ucim kako u dusi pomaknuti jos jednu zavesu da je jos vise natopim tobom. To su trenuci koje ne umem da opisem, u kojima je tako lepo voleti te i verovati u jedva cujne i nevidljive otkucaje u grudima. Te pokrete srca od kojih je svaki i dah i uzdah, tvoj osmeh, a moj korak na stazi cekanja jednog od mnogih sanjanih i zeljenih susreta nasih. To su trenuci koje prizeljkujem, u kojima ti vilinske obrise dajem. Trenuci u kojima nam se usne dusa nasih u snovima spojise. Oprosti mi na mojoj slabosti u kojoj ponekad dopustam bolu da u svoj svojoj snazi sa mnom u srcu zanoci.

Tada cutim i ne pisem, jer bol za tobom u dusi sve mrvi i miri, razotrkiva i ispisuje. Kao da u meni sve decijim dlanovima i malenim prsticima dodiruje, onim bolom prvog placa deteta raskinutih pupcenih vrpci. I tada sva nasa detinjstva kao neprolazna proleca divnih lelujavih dana, sve jeseni prepune poljubaca i zime postanu bela hladna palaca bola sa osedelim vrtom. I svi zakoni, snovidjenja, i slucajnosti, ceznje i nemoci, odlasci i rastanci, pamcenja, mastanja i nade postanu crvena reka bola sa izvorom od snova. Zabole sva pisma napisana, i ona neposlata i ona bezbroj puta procitana, sve nase fotografije i sve ono sto niko nije uslikao. Zabole sve tisine i nemiri. Sve ispisane stranice nase i one bele strane tisine i sutnje, sumnje i nemira. Oprosti mi voljena sto ti ne pisem veceras. Boli vlazna i tamna zemljana postelja koju zivotom zovem i snovi satkani od zvedane svetlosti. Jer veceras sve moje postalo je jedna misao, misao sa kojom se stopih i koju u tihoj molitvi u jecaju srca izgovaram, misao kada cemo na stazi nase ljubavi u ceznji srca zauvek jedno pored drugoga sve preostale nam dane i noci biti. Sapnucu ti da te volim, a potom uvek lepse leprsavije i neznije doticati nebo u svetu koji ce postojati i pomicati se samo zbog nas.

Verujem da ces razumeti zasto ove noci rekom secanja i zapisa nastalih u danima ceznje i tisine plovim. I samo cu ti zazeleti laku noc i sve svoje nezne misli ti poslati po dalekim rekama u setnoj zelji da te usnulu pomilujem. Oprosti mi neizgovorene reci srca, u kojima je bezbroj plamenova i zatomljenih tisina u grudima koji se izgovaraju samo duboko u sebi, u trenucima kao veceras, kada se bol razume samo cutanjem, a sva secanja se broje tihim molitvima, koje kao ove noci za tebe izgovaram.

M.

[A6quattro]

Mila moja, zamisljam te kako ispunjena strepnjom otvaras ovo pismo u nekoj kuci sa velikim vrtom, a oko te oaze uvija se malo umiruce selo, kao podsetnik da sve ima vek trajanja, da sve umire. Zamisljam kako se svako jutra suocavas sa tom opomenom, kako se iz toga neizbezno radjaju poredjenja, kako lisce u tvom vrtu sluti jesen, i ti je prepoznajes u svemu.

Jutros sam sa namerom isao u grad. Zeleo sam pronaci i poslati ti dunje, jer, cini mi se, najlepse u jeseni je opori miris dunja. Nisam ih naso. Bilo je mnogo grozdja, ali ono previse podseca na vino i pijanstvo, i mnogo jabuka je bilo, koje doduse zanosno mirisu, ali simbolizuju nesto sto bih rado izbegao, jer zaista ne dolikuje ni tebi ni secanju, koje kao i to vreme, ostaje izvan svakog greha i mozda malo idealizovano.
Ti ne treba da obilazis trgovine da bi osetila miris jeseni, a nisam bas siguran ni da bi te miris dunja impresionirao. Samo sam pomislio, da kad vec nepozvana i nezeljena stize jesen, trebala bi barem mirisati ugodom. Toplinom i lepotom boja tako vesto skriva bremenitost smrti, ali mirisima budi ceznju, a to je kao da joj prkosis. Vestiji sanjari, secanja ucine lepsim i vecim od dogadjanja. Ja mozda nisam vest sanjar, pa zato imam potrebu da mi snovi i ceznje zamirisu dunjama. Ali, nesto u meni govori da ce ti ovo pismo i bez dunja mirisati na jesen.

Ovde na obali, u nasoj uvali, jos se neda kasno leto. Sunce kao da je zamrlo, more se umirilo, odlaze i oni najuporniji kupaci. Gore kod tebe ugodjaj je verovatno jos jesenskiji. Cesto pobegnem u nasu uvalu, gde dozivim potpunu odsutnost stvarnosti, tamo sve ima druge dimenzije i drukcije vrednosti. Ta obala je kao put, granica koja deli "mogu" od "hocu", ostavlja utisak kao da sam stvarno negde gde nema prisile.
Tu kao da se susrecu pocetak i kraj. Tu sam susreo i svoju najtezu zimu. Prolazila je kao tamna i hladna senka sa mrtvima, dok su sirene zavijale u rastucu noc. Na tom mestu uspevam da se sa svim pomirim i sa svim oprostim. Ovde je lako otkriti da zima dolazi i odlazi, da se prolce ipak ponovo vraca. To je, ujedno jedino mesto na svetu gde mogu da prihvatim da je sve cekalo tebe, i da je sve cekalo mene, ali nista nije cekalo - nas.

Kada sam odlucio da ti napisem ovo pismo, imao sam na umu drukciji ton i sadrzaj. Izgleda da mi je ovaj miris jeseni pomutio misli Iz ovog bi trebalo izvuci pouku i ne pisati pisma u jesen, kada sve oko tebe odise ceznjom. Ne bi ih trebalo pisati ni u prolece koje sve budi i doziva, a verovatno ni u zimu kada hladnoca podseca na topli zagrljaj. Ne bi trebalo nikada napisati ovakvo pismo, i nikakvo, ali... "Ali" ga ne opravdava. Zeleo bih u to tvoje nepregledno more nostalgije, barem ovako, ulijem malo mira, iako slutim da nisu dobrodosle ove moje male uznemiravajuce kapi iz vremena iz kojeg si bezala.

Zaista, ni tebe radi nisam mogao savladati svoje osecaje, ali trudio sam se kontrolisati svoje ponasanje. Nije mi bilo lako kako mozda mislis, jer samo za tvoj dodir, bio sam spreman odreci se svega. Ono sto tebi predstavlja obecanje raja, to si meni bila ti.
Ovako dobacen kroz vreme mozda ce dobiti na tezini i moje izvinjenje i moje iskreno zaljenje sto nisam pored tebe, ili sa tobom mogao graditi drukcije puteve, one na kojima ne bi stalno vrebala slutnja svega i izvesnog nicega. Na kojima osecaj tvoje blizine ne bi izazivao drhtanje muskarca vec radost prijateljskog susreta. Nadam se da u svemu sto sam ti napisao nisi pronasla ni reci prigovora ili gorcine, jer ih zaista i nema. Nemoj da se opterecujes osecajem krivice ili zaljenja. Niko ne moze izgubiti vise od onoga sto je imao. Ja nisam izgubio nista.

M.

[A6quattro]

Mila moja, danas sam ponovno u mojoj zbunjenosti i trazenju. Sve oko mene rezi poput zveri dok pokusavam da trcim, a nigde ne stizem. Bezim od samog sebe, a jos uvek tapkam u mestu. Nadam se da kod tebe ide na bolje. Znam, polako napredujes, al' i to ce proci jednom. Znam da ti sad nije lako. Znam da bi zelela da si neko drugi, da bolest nestane, jer tek u takvoj situaciji postajemo svesni koliko smo bogati...

Eto, jesen je donela svoj plast kise i vrucih boja, magla je prekrila usnulo more. Ptice se grupisu. Pripremaju se, znas, za dalek put. Oko mene samoca, neka cudna tisina. Samo moje vlastite misli me muce. Oprosti sto ti nisam ranije odgovorio. Ali i ja imam svoje aveti. Ne dopustaju mi da disem, guse me. A samo tako malo zelim, samo zrnce necije ljubavi. Ljubav nam je potrebna, bez nje zivot ne bi imao smisla, treba se boriti, cak i u sebi, a to je najveca borba - borba protiv samog sebe...

I koracam tako dalje slep za sve sto vidim. Ne zelim videti realnost, sanjam... Znam kakav je to osecaj kad odjedanput spoznas da je neko za koga si verovao da ga poznajes, da je "blizu", a ustvari jako "daleko".
Razumem te i vise nego sto mozes zamisliti... Ipak verujem u ljubav, verujem da za svakog postoji neko mesto, neka osoba... Bilo kad i bilo gde. Pokusao sam da odem ranije na spavanje, ali ne ide. Ne zelim misliti, zelim samo zatvoriti oci i tonuti... Sad osecam da pisem poslednjom snagom, peku me oci, dopire do mene neka tiha muzika. Noc je i samoca me grli. Ne znam ko sam. Vise nisam svestan svojih zelja. Morao bih biti sretan - ali nisam. Previse me bole neke reci, previse dajem znacenja sitnicama...

Znam da je teska odluka napustiti sve i otici za srcem, ali vredno je slediti njegov put. Treba se osecati kao kod kuce. I tu, i tamo i bilo gde. Znam da je tesko u pocetku. Ali sve se moze, samo treba dovoljno zeleti. Oprosti mi, veceras nisam za pisanje... Zeleo sam samo da ti se javim. Tebi je potrebno sunce, a ne tama koja ovladava veceras mojim mislima. Ne zelim te previse umarati mojim pisanjem. Ponekad mnogo reci i nije potrebno. Dovoljno je samo secanje. Secanje da smo tu... Zelim ti zdravlje i srecu. I, da znas sam tu kada ti bude tesko ili kada si radosna, kada sreca caruje tvojim mislima. Do skorog pisanja. Saljem ti pregrst zagrljaja i ne budi tuzna. Gledaj uvek napred u novo sutra.

M.

[A6quattro]

Mila moja, odlazem u svoj svet sve susrete sa tobom. Kratke i slucajne, kada te na kratko vidim dok prolazis pored mene i nestajes kao blesak.
Odlazem, takodje, i sve reci koje si izrekla ne znajuci da cu ih uokviriti kao dragocene fotografije. I boju tvojih ociju i lepotu pogleda odlazem u svoj svet. Razbarudenost kose koju kao da nisi mogla ukrotiti posle budjenja i oblik tvog rucnog zgloba i sat... Sve moze stati u taj moj svet.
I ono sto se nije dogodilo moze se u njemu dogoditi. Mogu setati i razgovarati sa tobom. Mogu te pitati za neke male i nevazne sitnice, za tvoj omiljeni cvet, za sladoled koji volis ili kakva si bila kada si imala pet godina. Mogu te pozvati na veceru i potruditi se da samo za tebe pripremim sto sa belim stolnjakom, svecom i cvecem na njemu. Moze to biti i topla letnja noc na senovitoj terasi sa koje se vidi ona neponovljiva boja sutona grada i svetla koja se pale dolaskom mraka. Mogu sedeti nasuprot tebe i gledati te u potpunoj tisini, dovoljno dugo da na tvom licu pronadjem odgovore na moja pitanja. Mogu mojom rukom dotaci tvoju ruku i ti neces ustaknuti. Mogu te i poljubiti, i otvorenih ociju gledati kako mi se priblizava tvoje lice. Ja - tada samo covek, bez proslosti i buducnosti, bezvremen i iskonski, bez uspomena i kajanja, bez strahova i slutnji.
Ti - samo zena, jedina na svetu, jedina u svemiru, kao da si prva i poslednja i kao da iza tebe ionako nece biti vise nicega.

M.

[A6quattro]

Mila moja, posle svega samo mi se jedno cini. Jedna rec na vrhu usana i latica ruze uvijena u parce celofana. Mogu ti samo reci izvini. Izvini sto postoje dani kao dan kada smo se upoznali. Izvini sto smo ruke pruzili i razmenili reci, sto nije postojala sila koja je mogla da spreci da moja cula upiju miris tvoje kose. Izvini sto imas prelepe oci u kojima sam se ogledao pod svetlom zvezda te hladne noci.

Izvini sto ne umem da lazem kao svako normalan na svetu, sto sam smogao snage da ti kazem da volim te dusom celom. Izvini sto sad osecam ovu setu i treptaje ocnih kapaka pod oznojenim celom. Izvinis sto sam zedj hteo da ugasim milujuci usne tvoje zednim usnama mojim.

Izvini sto ti govorim u stihovima i pokusavam da te odvedem u svet lepsi od ovoga. Izvini, znam da zasluujes vise od toga, vise od svega sto mogu da ti pruzim sa mojih umornih dlanova. Izvini sto si izvoriste mojih snova i svih mojih mastanja i planova za buducnost. Izvini sto ti nudim pasju vernost, postojanost sfinge i vecnost egipatske piramide. Izvini sto mi osecanja bride za mekocom reci koje izgovar