Platonska ljubav

[starsica]

nije vam losa ta.. Platonova
ali sto rece keva, daj ti meni konkrevetno

[memento]

Mislim da je platonska ljubav, za razliku od platonove godine, izraz pod koji se sustinski krije fikcija, mit, magla ili, pak, eufemizam za pojavu kada neko nema snage ili uslova da realizuje stvarni kontakt sa osobom koja mu se kao dopada. To je ljubav u sumnjivom kondicionalu i zato se o njoj stvara svojevrsna samoiluzija da je kao nesto lepa, ili bi mogla biti...

To sto su tamo Petrarka i pojedincii pisali u jednom, kao, krutom vremenu, meni vise govori o njihovom autizmu i neprilagodljivosti, jer sam potpuno uveren (citaj Bokaca) da su se ljudi i onda voleli i kresali slicno onako kao sto to rade i danas, odnosno oduvek....

[NSdjanka]

memento kaže: To sto su tamo Petrarka i pojedincii pisali u jednom, kao, krutom vremenu, meni vise govori o njihovom autizmu i neprilagodljivosti, jer sam potpuno uveren (citaj Bokaca) da su se ljudi i onda voleli i kresali slicno onako kao sto to rade i danas, odnosno oduvek....

A možda ga je bilo i blam da piše o tome šta se desilo posle čežnjivih uzdaha i praćenja pogledima... "Pade" li Laura?...

[Monaliza]

Verovatno si u pravu momento...

[miloradv]

Платонска љубав...то би требао да се зове нереализована љубав. Могућа је. Једна страна залјублјена, друга није. И ова што јесте има нереализовану љубав.

[platonicar]

Načitah se po raznim forumima i sajtovima objašnjenja kako je platonska ljubav manje-više neostvarena ljubav, osećanje koje je javlja kod inhibiranih, asocijalnih osoba i sl. Možda će neko pomisliti da sam pregrub u iznošenju mojih stavova te ako se to desi unapred se izvinjavam. Namera mi nije da izvređam već da objasnim i skromno "prosvetlim".

Da se vratim na temu. Na teret onima koji veruju u platonsku ljubav se još stavlja i to da je ona plod idealizovanja osobe koja je “daleko te da je kao takva nerealna itd. Takvih "pametnih" teorija ima mnogo a po pravilu ih šire oni koji nisu sposobni da dožive platonsku ljubav. Jednostavno nisu rođeni za to. Platonska ljubav je bogom dana stvar kao i bilo koji drugi dar ili talenat. Nisam vernik, mogao sam upotrebiti i termin "prirodni dar" ili nešto slično.

Prva i osnovna stvar kojom napadaju one koji veruju u platonsku ljubav kao jedinu ljubav je kao što već rekoh da nameću idealizovanje određene osobe kao ono što vodi ka platonskoj ljubavi. Upravo je suprotno – oni koji propagiraju "pravu" ljubav zapravo idealizuju osobu koja ih seksualno privlači i to čine kao robovi nagona. Seksualno uzbuđenje koje proizilazi iz nagona za produženjem vrste ih podsvesno tera da u jedinki suprotnog pola vide samo ono što ih seksualno uzbuđuje. Prirodi je cilj da dođe do parenja a klasičari onda opijeni tim idealizovanjem kojem je cilj samo i isključivo da dođe do seksa umišljaju da je to ljubav. Oni tu fokusiranost na drugu osobu, tu želju da budu sa njom, da je dodirnu, imaju, prisvoje tumače kao ljubav.

To je toliko plitko i naivno da je ravno tvrdnji da se i životinje zaljubljuju što apsolutno nije tačno. Klasičarska "ljubav" je upravo ravna onome što se javlja kod životinja u sezoni parenja a karakteriše je apsolutna posesivnost, želja da se što pre dođe do te osobe što ukazuje na njen ovozemaljski, neuzvišen karakter jer je podložna svesti o prolasku vremena koje je neprijatelj procesa razmnožavanja. Što pre u krevet, ako može još prvu noć... zvuči li vam poznato? Žurba je odraz nekontrolisanog nagona, robovanja istom, dokaz da oni kojima se žuri da što pre dođu do seksa to što rade po uticajem hormona, nagona i straha od prolaznosti vremena.

Telo se ne voli, prema telu se može osećati samo požuda. Tu dolazimo do one moje tvrdnje da klasičari idealizuju osobu prema kojoj osećaju seksualnu privlačnost. Zašto to tvrdim? Odgovoriću pitanjem. Ako već tako vole tu osobu, seks sa tom osobom, telo te osobe, sve na njoj...da li vole i sve u njoj? Probavni trakt te osobe, izlučevine te osobe, akne, čireve, znoj, naslage na zubima...? Naravno da ne.

To je dokaz da ne vole čak ni celo telo te osobe već samo ono vidljivo i opipljivo što je neophodno za psiho-fizičko doživljavanje seksualne privlačnosti tj. uzbuđenja i ništa više. Zato je praktično moguća prostitucija, porno glumci i glumice, švalerke pa i silovanje, seksualno zlostavljanje. Kao što onaj koji uživa seksualno sa prostitutkom nema nikakve emocije prema njoj tako isto onaj koji siluje takođe nema nikakve emocije. Da bi se uživalo u seksu i nečijem telu emocije uopšte nisu potrebne, sve odrađuje nagon odnosno biohemija. Upotrebite logiku. Klasičari idealizuju osobu upravo na taj način da sve što pripada toj osobi a nije seksualno privlačno guraju pod tepih, ignorišu, ne primećuju, ne razmišljaju o tome.

Platonska ljubav se u životu može javiti samo jednom i naravno ne prema osobi u smislu bića već upravo prema osobi, prema ličnosti, prema onom umnom i duhovnom koje je samo jedno vreme u telu. Da nije tako onda bi nakon smrti tako voljene osobe prestajale i emocije odnosno ljubav prema njoj. Činjenica da platoničari vole i kada njihove voljena osoba umre, upravo najviše potvrđuje da ljubav sa telom odnostno sa seksom nema nikakve veze.

Najgore od svega, kada klasičari krenu da negiraju platonsku ljubav onda obično pominju nedostatak dodira, blizine i sl. Može im se pričati godinama ali nikad neće shvatiti da neko ko voli platonski apsolutno ne oseća potrebu za telesnim kontaktom, dodirima, ljubljenjem a posebno ne seksom. Osoba koja voli platonski ne pati, shvatite to. Njoj ne nedostaje ono što nedostaje klasičarima kada se nađu u situaciji neuzvraćene ljubavi (po njihovoj definiciji ljubavi). Kada volite platonski vi ne možete da patite jer ne očekujete ništa. Vi volite i to je ljubav. Činjenica da postoji osoba koju volite je apsolutno sve što vam je potrebno. Na takvu ljubav ne utiče ni daljina, ni godine, ni prolaznost vremena, ni smrt. Shvatite platonsku ljubav kao bljesak svetlosti upućen u pravcu svemira koji će uvek od negde biti vidljiv.

Još jednu stvar bih hteo da istaknem. Osoba koja nekog voli platonski je apsolutno sposobna za flert i sve druge pojavne oblike interakcije sa suprotnim (ili istim) polom koji vode ka seksu. Za razliku od klasičara platoničari nemaju grižu savesti niti poput većine traže alibi u vidu obavezivanja, veze, braka da bi imali seks. Šta više, platoničari imaju mnogo neopterećeniji i potpuniji seks, mnogo čulniji i intenzivniji.

Koliko ste samo puta čuli frazu tipa "nestalo je sloge u krevetu pa nema više ni ljubavi..." ili "nema više strasti pa se veza gasi i gubi smisao"? Naravno da je tako jer to nikada ni nisu bili odnosi i veze bazirane na uzvišenim emocijama već samo banalni odnosi bazirani na prirodnim nagonima.

Kod klasičara imate situaciju da niti mogu da dožive pravu ljubav (jer im je čin parenja podsvesno imperativ) niti mogu da dožive potpuno nesputan seks.

Od svih komentara na internetu na ovu apsolutno najmanje smisla imaju oni polovični, komentari onih koji radi sopstvene utehe i želje da veruju da su sposobni za platonsku ljubav jasno potvrđuju postojanje platonske ljubavi, čak tvrde i da su je i sami iskusili ali tvrde i da joj fali "ostvarenje" ili da se platonska ljubav vremenom gubi po onoj "daleko od ociju daleko od srca" što je potpuna zabluda. Platonska ljubav traje zauvek. Onog trenutka kada se spozna postala je večna i to koliko će, kako će i gde će osoba koja je oseća i prema kojoj je oseća živeti apsolutno ne može imati uticaja na platonsku ljubav. Ona je trenutak koji se pri nastanku pretvara u nešto večno.

Mogao bih još mnogo reči utrošiti ali suština je ta da ništa telesno ili materijalano ne može biti povezano sa nečim bestelesnim i nematerijalnim kao što su emocije. Ljubav je samo emocija. Kada vam se u osećanju pojave strast i požuda znajte da to nije ljubav već da se priroda opet igra sa vama.

Za kraj malo statistike za neverne Tome. Osobu koju volim nisam video 15 godina, zadnji put sam sa njom razgovarao pre više od 20 godina, nikada je nisam poljubio niti zagrlio a i sada je toliko volim da bih u svakom trenutku za njeno dobro ako treba stao pred streljački stroj, dao ne jedan nego oba bubrega, srce ili bilo šta drugo. Pitam bilo koga od vas koji "volite" na po vama pravi način da li bi ste učinili isto?

Nisam siguran jer u tome što vi nazivate ljubav ne vidim nikakvu uzvišenost ni spremnost na žrtvovanje koje ne uključuje neku dobit, protivuslugu, korist i sl. Platonska ljubav ne zna za posesivnost a klasičarskoj je posesivnost upravo osnova. Posesivnost rađa ljubomoru – još jednu kategoriju potpuno nepoznatu platonskoj ljubavi jer kada volite platonski onda znate da ste jedini, da ste srodna duša, te uopšte ne strahujete jer ne postoji razlog za to.

Da li mi je bitno sa kim sada spava? Ne, bitno mi je da je živa, zdrava i sretna. Da li ste ikada čuli da ne neko iz platonske ljubavi počinio ubistvo iz ljubomore? Ja nisam a vrlo često se da pročitati o klasičarima koji su zbog ljubomore ne samo u stanju ubiti suparnika već i osobu koju navodno "vole". Takvi slučajevi apsolutno dokazuju potpuno odsustvo postojanja iskrenih, plemenitih i dobronamernih emocija u klasičarskom pristupu koje se najčešće sublimiraju u reč - ljubav.

Da se ne bi niko osećao prozvan ili uvređen reći ću da klasičarski pristup kao takav nije zlo jer sam po sebi sledi prirodne zakone te je u tom smislu dobar ali je u odnosu na platonsku ljubav nešto sasvim drugo. Mogao sam da vas lažem i ulepšavam stvarnost ali ako je smisao svakog pa i ovog foruma diskusija radi dosezanja do neke istine onda nisam mogao a da ne iznosim ono što smatram za istinu.

Naravno ovo sve je samo moje mišljenje.

[biterlemon]

I posle mnogo, mnogo godina i posle mnogo, mnogo partnera, uprkos daljini, kada sam je nedavno slucajno sreo (samo na pogled) i dalje znam da je jos uvek volim i uvek cu. Ne mogu je imati a ne bi imalo ni smisla (ne bi mogli vezu izdici iz dimenzije seksa).

Ostaje i ostat ce i dalje moja najveca platonska ljubav...

[platonicar]

Zaboravih na kraju pomenuti i mogućnost da dve osobe koje jedna prema drugoj osećaju platonsku ljubav budu zajedno, viđaju se ili pak žive zajedno. Šanse za obostranu platnonsku ljubav jesu zaista male jer je i broj ljudi sa takvim emocijama veoma mali ali zar nije tako sa svim stvarima na ovom svetu, nije li sve veoma dragoceno istovremeno i veoma retko?

[platonicar]

Evo proširenog teksta za one koji vole da čitaju.

Načitah se po raznim forumima i sajtovima objašnjenja kako je platonska ljubav manje-više neostvarena ljubav, osećanje koje je javlja kod inhibiranih, asocijalnih osoba i sl. Možda će neko pomisliti da sam pregrub u iznošenju mojih stavova te ako se to desi unapred se izvinjavam. Namera mi nije da izvređam već da objasnim i skromno "prosvetlim".

Da se vratim na temu. Na teret onima koji veruju u platonsku ljubav se još stavlja i to da je ona plod idealizovanja osobe koja je “daleko” te da je kao takva nerealna itd. Takvih "pametnih" teorija ima mnogo a po pravilu ih šire oni koji nisu sposobni da dožive platonsku ljubav. Jednostavno nisu rođeni za to. Platonska ljubav je bogom dana stvar kao i bilo koji drugi dar ili talenat. Nisam vernik, mogao sam upotrebiti i termin "prirodni dar" ili nešto slično.

Prva i osnovna stvar kojom napadaju one koji veruju u platonsku ljubav kao jedinu ljubav je kao što već rekoh da nameću idealizovanje određene osobe kao ono što vodi ka platonskoj ljubavi. Upravo je suprotno – oni koji propagiraju "pravu" ljubav zapravo idealizuju osobu koja ih seksualno privlači i to čine kao robovi nagona. Seksualno uzbuđenje koje proizilazi iz nagona za produženjem vrste ih podsvesno tera da u jedinki suprotnog pola vide samo ono što ih seksualno uzbuđuje. Prirodi je cilj da dođe do parenja a klasičari onda opijeni tim idealizovanjem umišljaju da su strast, privlačnost, použuda znaci postojanja ljubavi. Oni tu fokusiranost na drugu osobu, tu želju da budu sa njom, da je dodirnu, imaju, prisvoje tumače kao ljubav.

To je toliko plitko i naivno da je ravno tvrdnji da se i životinje zaljubljuju što apsolutno nije tačno. Klasičarska "ljubav" je upravo ravna onome što se javlja kod životinja u sezoni parenja a karakteriše je apsolutna posesivnost, želja da se što pre dođe do te osobe što ukazuje na njen ovozemaljski, neuzvišen karakter jer je podložna svesti o prolasku vremena koje je neprijatelj procesa razmnožavanja. Što pre u krevet, ako može još prvu noć... zvuči li vam poznato?

Žurba je odraz nekontrolisanog nagona, robovanja istom, dokaz da oni kojima se žuri da što pre dođu do seksa to što rade po uticajem hormona i straha od prolaznosti vremena. Telo se ne voli, prema telu se može osećati samo požuda. Tu dolazimo do one moje tvrdnje da klasičari idealizuju osobu prema kojoj osećaju seksualnu privlačnost. Zašto to tvrdim? Odgovoriću pitanjem. Ako već tako vole tu osobu, seks sa tom osobom, telo te osobe, sve na njoj...da li vole i sve u njoj? Probavni trakt te osobe, izlučevine te osobe, akne, čireve, znoj, naslage na zubima...? Naravno da ne.

To je dokaz da ne vole čak ni celo telo te osobe već samo ono vidljivo i opipljivo što je neophodno za psiho-fizičko doživljavanje seksualne privlačnosti tj. uzbuđenja i ništa više. Zato je praktično moguća prostitucija, pornografija, švalerke pa i silovanje, seksualno zlostavljanje. Kao što onaj koji uživa seksualno sa prostitutkom nema nikakve emocije prema njoj tako isto onaj koji siluje takođe ne oseća nikakve emocije prema toj osobi već se jednostavno prazni delujući nagonski. Da bi se uživalo u seksu i nečijem telu emocije uopšte nisu potrebne, sve odrađuje biohemija. Upotrebite logiku. Klasičari idealizuju osobu upravo na taj način da sve što pripada toj osobi a nije seksualno privlačno guraju pod tepih, ignorišu, ne primećuju, ne razmišljaju o tome.

Platonska ljubav se u životu može javiti samo jednom i naravno ne prema osobi u smislu bića već upravo prema osobi, prema ličnosti, prema onom umnom i duhovnom koje je samo jedno vreme u telu. Da nije tako onda bi nakon smrti tako voljene osobe prestajale i emocije odnosno ljubav prema njoj. Činjenica da platoničari vole i kada njihove voljena osoba umre ili kada je uopšte ne viđaju, upravo najviše potvrđuje da ljubav sa telom odnostno sa seksom nema nikakve veze.

Kada klasičari krenu da negiraju platonsku ljubav onda obično pominju nedostatak dodira, blizine i sl. Može im se pričati godinama ali nikad neće shvatiti da neko ko voli platonski apsolutno ne oseća potrebu za telesnim kontaktom, dodirima, ljubljenjem a posebno ne seksom ili prodženjem vrste. Osoba koja voli platonski ne pati, njoj ne nedostaje ono što nedostaje klasičarima kada se nađu u situaciji neuzvraćene ljubavi (po njihovoj definiciji ljubavi). Kada volite platonski vi ne možete da patite jer ne očekujete ništa te van ništa ni ne može biti uskraćeno. Vi volite i to je ljubav. Činjenica da postoji osoba koju volite je apsolutno sve što vam je potrebno. Na takvu ljubav ne utiče ni daljina, ni godine, ni prolaznost vremena, ni smrt. Shvatite platonsku ljubav kao bljesak svetlosti upućen u pravcu svemira koji će uvek od negde biti vidljiv.

Još jednu stvar bih hteo da istaknem. Osoba koja nekog voli platonski je apsolutno sposobna za flert i sve druge pojavne oblike interakcije sa nekom drugom osobom koji vode ka seksu uključijući naravno i sam seks. Za razliku od klasičara platoničari nemaju grižu savesti niti poput većine traže alibi u vidu veze ili braka da bi imali seks. Šta više, platoničari imaju mnogo neopterećeniji i potpuniji seks, mnogo čulniji i intenzivniji.

Koliko ste samo puta čuli frazu tipa "nestalo je sloge u krevetu pa nema više ni ljubavi..." ili "nema više strasti pa se veza gasi i gubi smisao"? Naravno da je tako jer to nikada ni nisu bile veze bazirane na uzvišenim emocijama već samo banalni odnosi bazirani na prirodnim nagonima. Kod klasičara dakle imate situaciju da niti mogu da dožive pravu ljubav (jer im je čin parenja podsvesno imperativ) niti mogu da dožive potpuno nesputan seks.

Od svih kritika na temu platonske ljubavi apsolutno najmanje smisla imaju one polovične, kritike onih koji radi sopstvene utehe i želje da veruju da su sposobni za platonsku ljubav potvrđuju postojanje platonske ljubavi, čak tvrde i da su je i sami iskusili ali tvrde i da joj fali "ostvarenje" ili da se platonska ljubav vremenom gubi po onoj "daleko od ociju daleko od srca" što je potpuna zabluda. Platonska ljubav traje zauvek. Onog trenutka kada se spozna postaje večna, te to koliko će, kako će i gde će osoba koja je oseća i prema kojoj je oseća živeti apsolutno ne može imati uticaja na platonsku ljubav.

Suština je da ništa telesno ili materijalano ne može biti povezano sa nečim bestelesnim i nematerijalnim kao što su emocije. Ljubav je samo emocija. Kada se pojave strast i požuda znajte da to nije ljubav već da se priroda opet igra sa vama te nemojte te pomenute nagone poistovećivati sa ljubavlju.

U trenutku kada ovo pišem osobu koju ja volim u nisam video već 15 godina, zadnji put sam sa njom razgovarao pre više od 20 godina, nikada je nisam poljubio niti zagrlio a i sada je toliko volim da bih u svakom trenutku za njeno dobro ako treba stao pred streljački stroj, dao ne jedan nego oba bubrega, srce ili bilo šta drugo. Pitam se da li bi oni koji vole na klasičarski način učinili isto. Nisam siguran jer u tome što oni nazivaju ljubav ne vidim nikakvu uzvišenost ni spremnost na žrtvovanje koje ne uključuje neku dobit, protivuslugu, korist i sl. Platonska ljubav ne zna za posesivnost a klasičarskoj je posesivnost upravo osnova. Posesivnost rađa ljubomoru – još jednu kategoriju potpuno nepoznatu platonskoj ljubavi jer kada volite platonski onda znate da ste jedini, da ste srodna duša, te uopšte ne strahujete jer ne postoji razlog za to.

Da li mi je bitno s’kim sada spava? Ne, bitno mi je da je živa, zdrava i srećna. Da li ste ikada čuli da je neko iz platonske ljubavi izazvao neku neprijatnost, fizički obračun ili počinio ubistvo iz ljubomore? Ja nisam a vrlo često se da pročitati o klasičarima koji su zbog ljubomore ne samo u stanju ubiti suparnika već i osobu koju navodno "vole" jer ne mogu da podnesu da je ne poseduju. Toliko o tome koliko je “vole” – taman toliko koliko je potrebno da joj oduzmu život da bi umirli sopstvenu ljubomoru. Prioriteti, prioriteti… Takvi slučajevi apsolutno dokazuju potpuno odsustvo postojanja iskrenih, plemenitih i dobronamernih emocija u klasičarskom pristupu koje se najčešće sublimiraju u reč - ljubav.

Da se ne bi niko osećao prozvan ili uvređen reći ću da klasičarski pristup kao takav nije zlo jer sam po sebi sledi prirodne zakone te je u tom smislu “dobar” ali je u odnosu na platonsku ljubav nešto sasvim drugo.

Treba pomenuti i mogućnost da dve osobe koje jedna prema drugoj osećaju platonsku ljubav budu zajedno, viđaju se ili pak žive zajedno. Šanse za obostranu platnonsku ljubav jesu zaista male jer je i broj ljudi sa takvim emocijama veoma mali ali zar nije tako sa svim stvarima na ovom svetu, nije li sve veoma dragoceno istovremeno i veoma retko?

Ne pišem ja ovo da bi me neko potapšao po ramenu i rekao "bravo, svi mislimo isto". Da mi je bitno da se većina složi sa mojim mišljenjem onda nikad ne bih ni pisao sve to već se dodvoravao preovlađujućem mišljenju. Hteo sam samo da detaljno potkrepim drugačije mišljenje koje klasičari redovno zloupotrebljavaju koristeći termin "platonska ljubav" za svoje neostvarene telesne veze.

Kao kontra-argument za tvrdnju da je platonska ljubav patološla istaći ću samo da je po meni patologija upravo to kada je neko ko tvrdi da iskreno voli neku osobu i sa njom ima seks a istovremeno spreman da ima ili je već imao i praktikuje seks sa prostitutkama, švalerkama, slučajnim poznanicama i sl. (važi isto za oba pola). Osećati želju da osobi koju navodno voliš i poštuješ radiš identičnu stvar kao već pomenutim kategorijama prema kojima ne osećaš ništa je ultimativno licemerje. Još veće je licemerje kada to, taj seksualni čin neko opisuje kao "vrhunac ljubavi" ili "potvrdu ljubavi" jer ako je to dosegnuti vrhunac u ljubavi, u jednoj vezi, za koji je potrebno vreme, kolika je onda njegova vrednost ako se taj isti vrhunac doživi sa nekim nepoznatim za par minuta, u liftu, autu, hotelskoj sobi?

Nema tu vođenja ljubavi. Svi sisari se pare, pare se i ljudi. Neće biti da ljudi "vode ljubav" a da se životinje samo pare. Ljudi nisu seksualno monogamni i zato gotovo u svakoj klasičarskoj vezi ili braku dolazi do ljubomore, prevara, razvoda… Platoničari jesu emotivno ili ako hoćete ljubavno monogamni dok svoju seksualnost prihvataju onakvom kakva jeste.

Platoničar će se na ulici bez griže savesti okrenuti za nekom njemu privlačnom osobom i nastaviti dalje jer vrlo dobro zna šta je ljubav a šta je seks dok će klasičar ili klasičarka odmah da upadnu u razmišljanje tipa "jao grešan sam, grešna sam jer sm se okrenuo/la za zgodnom guzom a u vezi sam". Platoničari dakle ispoljavanjem svoje nesputane seksualnosti ne "varaju" nikog jer nisu opterećeni dvoličnošću po kojoj osećanje naklonosti prema nekome podrazumeva potiskivanje sopstvene prirode kada je u pitanju seksualnost.

Frapantno je da žene koje važe za nežnija, emotivnija bića imaju upravo najmanje razumevanja za platonsku ljubav. Znam da su opterećene materinskim insktiktom i biološkim satom ali to je ipak nedovoljno opravdanje za tako žestoko protivljenje platonskoj ljubavi. Imam osećaj da je sva ta ženska nežnost samo prirodna zamka radi primamljivanja muškaraca parenja radi i da iza ne stoji nikakva izražena emotivnost već čist makijavelistički pristup. Žene stalno pričaju o nežnosti i o tome kako je seks faktički drugorazredna stvar a kada neko pomene platonsku ljubav onda se na njega okome potpuno kontrirajući sopstvenim javnim stavovima. To se dešava jer pomen platonske ljubavi razotkriva njihove stvarne razloge za to zbog čega su sa nekim i zato tako burno reaguju. Iza njihovog stava ne stoji volja i slobodan um već priroda a prirodi platonska ljubav naravno ne odgovara jer ne vodi produženju vrste kao klasičarska ljubav.

Ko je uopšte rekao i odakle ta tvrdnja da je platonska ljubav samo jedna od faza ka tome što klasičari nazivaju ljubav? Ako se već frljaju definicijama onda molim neka ih potvrde potvrdite nečim. Kada bi klasičari samo na tren odbacili stereotipe i tradicionalizam i slobodno izanalizirali tematiku, došli bi do istog zaključka kao i ja. Nažalost, oni ne žele da promene pristup i ostaju bez odgovora, nedorečeni i tako prenose sopstvene neodoumice narednim generacijama. Pritom naravno znaju za pojam platonske ljubavi, čuli su za to, čitali su o tome ali pošto je sami nisu nikad iskusili onda zbog nemogućnosti da je prihvate jer im nije bogom dana omalovažavaju i spuštaju na niži nivo.

Postojanje te dileme među klasičarima kroz istoriju pa i u današnje vreme upravo potvrđuje postojanje platonske ljubavi jer da nije tako do sada bi je već i teorijski i praktično poblili ali nije tako pa ih ona i dalje kopka, žele da je dokuče, da je razumeju ali im to ne polazi za rukom. Da nije tako onda bi klasičarska ljubav bila opevana kao uzvišena a poezija bi vrvela od opisa seksualnog čina, bračnog života, trudnoće, porođaja i ostalih reproduktivnih aktivnosti.

Meni uopšte ne smeta njihov stav ali mi smeta što zloupotrebljuju termin platonske ljubavi u svrhu opisivanja situacija kada im se nije ostvarila želja da telesno opštite sa nekim sa kim su želeli.
Ljubav koja nije večna nije ljubav. Upravo su vreme i razne životne situacija testovi istinitosti ljubavi. Neki platoničare definišu kao mlade ili nezrele osobe. Da li je i Betoven bio nezreo kada je pisao "Unsterbliche Geliebte"? Radi se o dokazanom geniju, jednom od najvećih umetnika svih vremena, čoveku koji je potpuno gluv komponovao neke od najlepših kompozicija. Da li ste sigurni da je Tesla bio samo neženja ili je možda voleo neku osobu platonski? Morali bi smo dakle prvo definisati šta podrazumeva da je neko "zreo". Ako t