Manastiri Srbije

[nenad.bds]

Manastir MAŽIĆI
(Manastir Svetog Georgija u Mažićima)

Za ruševine ovog manastira, ako se izuzmu stručnjaci koji se bave srpskim srednjim vekom, u široj javnosti nije se znalo.

Ova bogomolja, čije se mesto gradnje u izvorima javlja pod tri imena Dabar, Orahovica i Mažići, svrstavala se, o čemu svedoči Studenički tipik, sredinom dvanaestog veka među šest najznačajnijih srpskih manastira. Studeničkim tipikom bilo je propisano da izboru studeničkog igumana prisustvuju igumani Đurđevih Stupova, Svetog Nikole u Toplici, Svete Bogorodice Gradačke, Svetog Nikole Končulskog, Svetog Nikole u Dabru (Pribojskoj Banji) i Svetog Đorđa iz Orahovice (Mažića) na Limu.

Manastir je postradao, po svoj prilici, posle 1240. godine. Poharali su ga Kumani u svom pohodu na Balkan. Obnovio ga je kralj Milutin.

U crkvi ispod amvona nađena su tri skeleta, a na ovom mestu sahranjuju se samo izuzetno važne ličnosti - crkveni velikodostojnici: episkopi i činom viši od njih ili ljudi vladarskog roda. Nije isključeno da su pokojnici koji počivaju u ovom grobu bili razlog što je kralj Milutin obnovio ovu crkvu. Inače, manastiri koje je tada obnavljao ili podizao kralj Milutin, uglavnom su se nalazili južno od linije Kosovo polje-Kosovska Mitrovica, a Mažići su dosta severnije.

Hram iz vremena obnove kralja Milutina bio je i spolja omalterisan i oslikan. Ovo su potvrdili ostaci fresko slikarstva na zapadnom zidu crkve, koji su kasnije pokriveni zidanjem priprate.

Poslednje razaranje manastir je doživeo sredinom osamnaestog veka kada su ga domaći Turci i opljačkali, a od tada je bio zapusteo.

Manastir Svetog Georgija u Mažićima se gotovo dva veka nalazio u ruševinama a obnovljen i osveštan je 2007. Crkva ima onakav izgled kakav je imala polovinom trinaestog veka kada ju je obnovio kralj Milutin.

Jednobrodna građevina sa karakterističnim okruglim kubetom predstavlja jednu od najstarijih bogomolja u ovim predelima. Po svojim arhitektonskim karakteristikama slična je obližnjem, nedavno obnovljenom manastiru Pustinji, Crkvi Svetog Ilije u Pribojskoj Banji, Žitinu, Kumanici... Što bi sve moglo da znači da je ona predstavljala „graditeljski uzor mnogih bogomolja“, neku vrstu obrasca za gradnju kasnije podignutih crkava u ovim predelima koje nose poseban pečat crkvenog graditeljstva starog raškog, ili limsko-drinskog sliva.

Na mestu gde je podignut manastir otkriveni su ostaci neznabožačkog kultnog mesta iz ranog bronzanog doba, 1900 godina pre Hrista. Arheolozi su pored praistorijskih nalaza na ovom mestu otkrili i jedan rimski nadgrobni spomenik iz trećeg veka posle Hristovog rođenja. Ima dosta grobova iz jedanaestoga i dvanaestoga veka, što sve ukazuje na to da je i pre dvanaestoga veka ovde postojala bogomolja. U vreme podizanja crkve posvećene sv. Đorđu, već je na ovom mestu postojalo groblje sa položenim kamenim nadgrobnicima. Neki od tih nadgrobnika su prilikom gradnje hrama, i kasnije priprate, ugrađeni u njihove zidove.

''Manastir Svetog Georgija u Mažićima imao je velike posede, sve što pogled obuhvata naokolo bilo je manastirsko. Bio je čuven po svom bogatstvu, o čemu svedoči i Evlija Čelebija koji ga je posetio 1664. godine. Manastir je na svom prostranom posedu tada imao oko pet stotina monaha. Svojim kupolama prekrivenim olovom, bogatstvom i redom koji je u njemu vladao, na Evliju je ostavio snažan utisak: „Manastir je bio ukrašen zlatnim i srebrenim kandilima, krstovima i umjetnički lijepo izrađenim skupocjenim lusterima. (...) Na jednom tronožnom krstu stoji Evanđelje. Okolo je tako ukrašeno raznovrsnim draguljima, da se sija kao svijetnjak, a vrijedi preko pedeset hiljada groša. U njemu (manastiru, prim. J. B.) ima, dalje, jedna ćelija, u koju sam takođe želio da uđem i da je razgledam, ali mi siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem.“ ''

''OTKRIVENA SREDNjOVEKOVNA BOLNICA

Manastir Svetog Georigija u Mažićima, što se ranije nije znalo, imao je bolnicu. Arheolozi su istražili deo zgrade na jugozapadnoj strani crkve, u kojoj je bila bolnica. Istražen je deo bolničkog zdanja, koji se posle otkopavanja urušio.

Ovo bi, po lokaciji, trebao biti istraženi deo bolnice. Sada je provizorno zaštićen, verovatno do nastavka istraživanja.

Drugi deo zgrade je na privatnom posedu i imovinski odnosi još nisu rešeni. Otkopane su prizemne prostorije zgrade koja je imala i sprat. Ta prostorija je ćerpičom bila podeljena na tri dela, jedna veća i dve manje prostorije u koje je mogao stati po jedan ležaj. Veća prostorija mogla je služiti za lekarske intervencije. Nađeni su i delovi maltera sa tih zidova na kome su pismeni bolesnici, pre lekarskih intervencija, oštrim predmetima zapisivali molitve: Bože pomozi!

Instrumenti pronadjeni ovde su za sada smešteni u manastiru Banja u Pribojskoj Banji, gde sam i napravio ovaj fotos.

Od izuzetnog je značaja što su u istraženom delu bolnice nađeni srednjovekovni hirurški instrumenti kojima su se služili tadašnji lekari, verovatno monasi, obavljajući i složenije hirurške zahvate.

Neki od tih instrumenata, gledano u evropskim okvirima, prava su retkost. Nađen je jedan instrumenat za vađenje stranih tela iz rana (metala, drveta), ali je mogao da posluži i za otvaranje lobanja i intervencije na mozgu (to je onaj najduži instrument na slici). Samo još dva takva instrumenta čuvaju se u evropskim muzejima. Pronađen je i skalpel za sečenje dugih kostiju, zatim, što je izuzetno zanimljivo, jedna vrsta okvira za naočare gde se uočljivi urezi u kojima je bilo staklo, što je navodi na pomisao da su se lekari služili uveličavajućim staklima kako bi što bolje osmotrili mesta na kojima je bila rana, ali možda i za neku vrstu lečenja vida.

Rekonstruisani stojeći svećnjaci se sada nalaze s obe strane vrata iz pripate u naos u manastiru Banja, odakle je i ovaj snimak.

U ovom delu bolnice otkrivena su i dva svećnjaka iz trinaestog ili četrnaestog veka izrađena od studeničkog mermera. Oni su verovatno služili u terapiji. Nedaleko od bolnice otkrivena je jedna lobanja na kojoj su vidljivi tragovi hirurške intervencije koja je bila urađena, a zatim je sečena kost počela da zarasta, tako da bolesnik nije umro neposredno posle lekarske intervencije.''
(Izvodi su iz članka u 'Pravoslavlju')

Osnivanje bolnice pripisuje se Svetom Savi.

Trinaest kamenih kugli, ponađene su pre dvadesetak godina u Pribojskoj Banji i selima Mažići, Kalafati, Čelice, Kratovo i Sastavci Najveća kugla nalazi se upravo u Mažićima, u neposrednoj blizini manastira. Teška je više od 17 tona i ima pravilan oblik diska, što je, kako stručnjaci smatraju, posledica prolaska kroz atmosferu i udara u Zemlju.

Za kuglu u svom dvorištu rekoše nam dve srednjoškolke koje su nam otvorile crkvu. Rekoše da u potoku ima i jedna veća, ali sam tek naknadano, tragajući po Internetu našao više o njima pa i o onoj od 17 tona, tako da do nje nismo otišli.

Vlada mišljenje da je reč o meteoritima, ali tek treba utvrditi njihovo poreklo. Moguće je i da su stvorene iznad magmatskih ognjišta, prilikom erupcije vulkana, pa ne mora da znači da su kosmičkog porekla. Najavljenim hemijskim analizama treba utvrditi sastav svake od njih. U tekstu o kuglama se dalje, izmedju ostalog, kaze da su slicne kugle pronalažene i u blizini i nekih drugih manastira. (Usput rečeno, i najveće muslimansko svetilište - Ćaba u Meki - je meteorski kamen.)

Hramovna slava je sv. Georgije - Đurđic, 16. novembra.

U manastirsku crkvu sveštenik dolazi jednom mesečno. Ključ od crkve drži domaćinstvo pored crkve i neko od članova otvara crkvu kad posetioci to zatraže.

Manastir Svetog Georgija smešten je u najlepšem delu prostranog strmog živopisnog terasastog predela na kome se smestilo naselje Mažići, na levoj obali Lima (tj. veštačkog jezera), oko 14 kilometara severozapadno od Priboja.

Sa puta Prijepolje - Priboj (može se i kroz Priboj dolazeći od Kokinog Broda) za Mažiće se skreće i prelazi preko brane Limskih elektana, odakle se ide još ćetiri kilometra.

Posle dobrog brdskog asfaltnog puta, na mestu koje je na donjoj slici, skreće se na 1,5 km strmog puta od tucanika ili šljunka. Kad stignete do potoka, skrenite na levo prema manastiru. (Ovako detaljno uputstvo dajem jer teško da ćete biti u prilici da sretnete nekog i pitate za put.)

Procenjujem da se za taj kilometar i po savlada visinska razlika od preko 300 metara. Na pojedinim delovima uspon je i preko 30%, pa nikako nemojete bez ispravnih kočnica i kvačila, ili ako niste vični takvoj vožnji. Vodite računa da ne zastanete na usponu jer će sa ponovnim kretanjem po pokretnom tucaniku ili šljunku biti problema.

Raspitujući se za Mažiće u Pribojskoj Banji, uz objašnjenja gde je i kako se stiže, bilo je reči o Lada-Nivi ili drugom terenskom vozilu, jačem i višljem automobilu ... kako moj stari Golf ne spada u ta vozila, a po tragovima na početku puta se nije videlo da se put često upotrebljava, krenuli smo peške. Posle razgledanja manstira sam se vratio po kola i uverio se da je put strm, ali da se može proći. A dok sam pešačio do kola, imao sam vemena da ražmišljam o đacima koji svakodnevno idu ovuda u školu.

[nenad.bds]

Манастир
ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Манастир Ђурђеви Cтупови су један од најстаријих и најважнијих манастира српске Цркве. Место на којем је изграђен, Рас, помиње се већ у X веку, у делу византијског цара Константина Порфирогенита, а посебно у делу о српско - византијским сукобима.

Саградивши манастир Светог Николе код Куршумлије, а недалеко од њега и цркву посвећену Богородици, без сагласности своје браће, Стефан Немања је био позван у Рас, где је и заточен. (Ово говори о Немањиним амбицијама. Изградња цркава и манастира имала је значај испољавања власти на неком простору.) По предању, Немања је био затворен у једној пећини код Раса, из које је могао да види само једно узвишење, брдо на којем ће касније саградити манастир. Ту се заветовао да ће Св. Георгију ту подићи манастир ако му помогне да се ослободи.

Дошавши на власт, 1166/1167. године, испунио је завет и у Расу подигао манастир на врху оног брда које је из тамнице посматрао. Тако је, у славу Светог Георгија, настао први већи манастир у Расу, области која је постала средиште српске средњевековне државе у XII веку. Како Немањини биографи кажу, он се и у другим приликама обраћао Светом Георгију, свом моћном заштитнику.

Према археолошким истраживањима, грађење је највероватније започето 1167. године, а завршено је у првој половини 1171. године. Црква, посвећена Светом Георгију, представља грађевину са којом започиње рашка школа у српском средњевековном црквеном градитељству.

Прво сведочанство о овом манастиру даје нам Свети Сава у житију свог оца Светог Симеона, 1208. године. Поуздано се зна да су Ђурђеви Cтупови били веома угледан и значајан манастир у средњем веку. Потврду за то налазимо и у ''Студеничком типику", где се игуман Ђурђевих Ступова помиње на првом месту међу игуманима шест манастира који су учествовали у избору игумана манастира Студенице. У XIII веку, 1220. године, у ''Жичкој повељи" Стефана Првовенчаног, Ђурђеви Cтупови се појављују као ''краљевски манастир", што је значило да је потчињен непосредно архиепископу.

Улазна северозападна кула и (у предњем плану) остаци старе трпезарије из Немањиног доба

Други ктитор манастира био је краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу. Он је владао од 1276. до 1282.године, када је, због болести препусттио престо млађем брату - Милутину. Касније се опоравио и управљао северним деловима из ког периода је познат као Сремски краљ. У његово време краљевања Рашком су извођени обимни радови на манастиру.

Улазна северозападна кула (на слици изнад) је претворена у цркву - капелу и украшена је фрескама.

На левој страни композиције је ктитор - краљ Драгутин (са моделом улазне куле - капеле у рукама).

Такође је саграђена и нова трпезарија са кухињом (Драгутинова трпезарија). Колико је краљ Драгутин поштовао Ђурђеве ступове види се и по томе што је тражио да после смрти буде тамо пренет из сремске земље, где је владао. То је и учињено, али је гробница у XVIII веку опљачкана.

Празан Драгутинов гроб у кули - капели.

Године 1597. се спомиње гроб краља Драгутина, као и то да се у манастирској ризници налази велика вредност - рука Светог Јована Дамаскина.

Највећа рушења манастир је доживео после аустријско-турских ратова, 1689. године када су рушене и друге цркве и манастири у знак одмазде због активног учешђа Срба на страни Аустрије. Међу страдалима су и оближња Петрова црква и црква манастира Сопоћани. Петрова црква обнављана је почетком XVIII века, црква манастира Сопоћани тек у првој половини XX века, док су Ђурђеви Cтупови остали у рушевинама изложени и каснијим рушењима.

Положај Ђурђевих Ступова, једна од особености и вредности манастира у време грађења, постао је разлогом његовог страдања, будући да је на том положају организовано војно упориште турске војске ( у XVII и XIX веку ), као и одбрана Новог Пазара у борбама за ослобођење 1912. године. Разлози разарања били су у вези са одношењем камена за зидање утврђења у Новом Пазару и околини. Таква намера постојала је почетком XVIII века, али су црквене власти интервенцијом код Турака спречиле да се камен са Ђурђевих Ступова преноси и користи за грађење тврђаве у новом Пазару. Међутим, за време II светског рата окупаторске власти су сличну намеру оствариле. Тада је организовано рушење већ обрушене цркве и камен је употребљен за зидање утврђења у околини Новог Пазара. Тада је порушен јужни зид цркве са делом куполе као и делови припрате са кулама које су порушене до темеља. Један део фресака са цркве тада је неповратно уништен.

Ваздушни снимак је, судећи по опису рушења, из времена пре Другог светског рата.

После свих тих разарања и рушења од манастирског комплекса Ђурђевих Ступова преостaли су само поједини делови цркве, у великом степену у рушевинама, са незнатним делом куполе и остацима фресака на сачуваним зидовима. Сачувана је и капела краља Драгутина, једина грђевина над којом је постојао и кров, док од осталих манастирских зграда-трпезарија, цистерни и конака - није било видних остатака.

Јужна фасада цркве сликана кроз остатке врата на старој трпезарији.

Стара трпезарија. Улаз јужно од цркве (горња слика) и 'житна јама' - силос за жито (на доњој слици је то део на коме је уграђен прозор.

Остаци конака из Немањиног доба су лево од главног, западног улаза у цркву.

Њихове рушевине биле су прекривене земљом и цео простор је био пошумљен непосредно после Другог светског рата.

Манастирски конак је изнад некадашње кухиње коју је подигао краљ Драгутин, а обновљена је и трпезарија из истог периода.

Манастирски конак који је завршен 2002. године (на прославу 830 година постојања манастира) представљао је кључни тренутак за обнову манастира. Нови конак је омогућио да се манастир обнови и у литургијском смислу и да се након више од три века у њему васпостави општежиће и монаштво врати. Изграђен и реконструисан под руководством академика др Јована Нешковића, руководиоца пројекта обнове и једног од наших највећих стручњака за Ђурђеве ступове, конак представља најзначајнији корак ка оживљавању ове прастаре српске светиње.

Док смо разгледали, мајстори су завршили с ручком и вратили се послу.

Пројекат комплетне обнове манастира још увек је, међутим, далеко од завршетка. Тренутно се прикупљају средства и ради пројекат комплетне обнове цркве и кула - ступова Светог Ђорђа.

Манастир Ђурђеви Cтупови подигнут је изнад долина река Рашке и Дежеве.

Долина Дежеве сликана са паркинга испод манастира ...

... и долина реке Рашке са Новим Пазарем који се проширио и далеко на север - сликано са половине пута од манастира.

До манастира се иде пролазећи кроз Нови Пазар. Кад се нађете северно од центра (то је у правцу Рашке), идући према западу долазите до периферије од које почиње нови пут (3 км) до манастира. Пут почиње (а ту је и први путоказ који сам уочио) у близини ватрогасног дома. Одатле је и Петрова црква врло близу. Пошто кроз град нема путоказа (или их ја нисам приметио) некилоко пута сам питао мештане и врло предусретљиво добио упутства.

[nenad.bds]

Манастир ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Задужбина је краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану.

Фотос са Интернета

Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије.

По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.
"А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак).

Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радо