Srđan Valjarević

[NSdjanka]

Intervju – Srđan Valjarević, pisac:
Uživati u pisanju

"Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo"




Njegov iskreni roman Komo dugo je na vrhu lista najtraženijih knjiga. Prethodni, Dnevnik druge zime, imao je istu sudbinu. Oba je objavio Samizdat B92. Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Pre ovih, Srđan Valjarević napisao je romane List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama.

"VREME": Niste oduvek pisac, šta ste sve bili do sada? Negde sam pročitala da ste bili i bokser.

SRĐAN VALJAREVIĆ: Bokser nisam bio, nego sam igrao fudbal, a odlazio sam sa društvom u Radnički i tu i tamo smo među sobom boksovali u pauzi između dve utakmice. Znate, bilo je to ono: "Šta sad da radimo kad smo odigrali utakmicu? Hajde da boksujemo!" Nije to bilo s nekim ambicijama, tako da ne mogu da kažem da sam se time bavio. A fudbal, to jeste, igrao sam fudbal. Prosto, voleo sam da budem napolju i da se bavim sportom... Inače, radio sam svašta. Prvo sam završio zanat, metalostrugarski, pa sam onda bio u Berlinu i malo radio kao moler. Pa sam se vratio i završio srednju školu, dizajnersku, ali nikad se nisam bavio time. Posle sam se zaposlio kao autolimar. Pa sam radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tamo sam najviše vremena proveo, pa sam onda nekom čoveku vodio dva štanda na Zimskim čarolijama, bio sam pet godina konobar na Korčuli, dugo sam radio i u jednoj kopirnici građevinskih planova... Mislim da je to sve. U međuvremenu sam se snalazio, išao sam na takozvane službene puteve u Mađarsku i nazad. A sve vreme sam i pisao. I kad je osnovan "Danas", tu sam pisao do 2001. godine.

Lepo vam je dok pišete, barem se stiče takav utisak prilikom čitanja vaših knjiga.

Uživam u tome, i lepo mi je što samo to i radim. Sva zaposlenja koja sam imao nisu mi važna zbog biografije, već zbog odnosa prema poslu i svesti da je teško imati posao u ovoj zemlji od koga može da se živi, a naročito koji voliš i koji te ispunjava. Ja sad ne mogu da se žalim, ne mogu da kažem da mi je teško da pišem iako, naravno, ne mogu uvek da pišem. Ali, niko mene nije tukao po ušima da pišem. Kad bih znao da pevam, ja bih pevao. Ali pošto ne znam, ja onda pišem. Zato – dobro je. Uživam.

U Komu, napominjući da su sve ličnosti izmišljene, piše "Ovo je samo roman". Međutim, čitaocu deluje kao da je život...

... Ali i kao da je roman.

Kritičari ističu vaše neskrivanje autobiografskog u Komu, a i u ranijim romanima. I drugi pisci koriste detalje iz svog života u delima. Vi to, međutim, radite kao retko ko: otvoreni ste i iskreni prema sebi, i slobodni da to i napišete.

To je vrlo važna stvar, otvorenost i iskrenost prema sebi i budi glavni poriv za pisanjem. Ja nemam drugi razlog da pišem osim tog. To je kao kad čitam Mobija Dika, imam utisak da je Melvil mene gledao u oči dok je to pisao. Kad pišem, pišem ono što mislim i pričam istinu o tome što mislim, i gledam u oči onoga koji će to da čita. Tako doživljavam i neke pevače koje volim, kao da su pored mene. Ja sam jutros pustio po hiljaditi put u životu Džoa Stramera. Slušam ga, i imam utisak da je on tu, u kuhinji, dok peva. Nemam razloga da pišem ako bih lagao u tome što pišem. Nije da ne verujem u fikciju: kad čovek ima dubokog razloga da ispriča priču koja nije autobiografska, onda ima potrebu i da bude iskren. Kad čitam pisce koje volim, iako ležim sam u krevetu ili sedim u sobi, osećam direktnu komunikaciju s njima bez obzira na to da li pišu fikciju ili autobiografsku stvar, zato što imaju iskren pristup pisanju. Ako u prvih deset redova poverujem čoveku, onda ga slušam do kraja knjige. I uživam jer osećam da je i on uživao dok je pisao. To je jedini razlog zašto čitam, da uživam u onome u čemu je pisac uživao. Verujem da iskrenošću prema sebi komuniciram sa ljudima koji me čitaju zato što između nas nema ništa sa strane. To je to.

Glavni lik u romanu Komo je pisac koji prima jednomesečnu stipendiju, istu koju ste i vi dobili. Vaše kolege se sa sličnih putovanja vrate puni priča o onome šta su i koliko uradili, a vi ste odlučili da vaš junak stipendiju ne koristi za posao.

To su modeli života. Ta vila na jezeru Komo u kojoj sam bio i stipendija Rokfeler su zaista – nešto. Da sam ne znam koliki radoholičar, ne verujem da bih tamo radio. Ali sam video da ljudi tamo rade, i to je u redu. Ja sam, naravno, bio nesposoban. To je bilo 1998. godine, kada sam radio u "Danasu", ovde je potpuno rasulo, radikalski zakon o informisanju, ne objavljujem knjige, i odjednom, stigne mi poziv da putujem. Odletim avionom, dočeka me neki čovek u limuzini, doveze do Vile. I tako sve krene. Nikada pre ni posle nisam dobio takvu stipendiju. Naravno da nije bilo govora ni o kakvom radu, ja to ne krijem, tada sam tamo zaista uživao. Desilo se, eto, da udvostručim to uživanje: uživao sam tamo, zatim dok sam pisao o tome, a sad je ispalo da sam zaradio i novac.

Da li ste ljudima koje ste upoznali u Belađu, junacima Koma, poslali roman?

Jesam, i dobio sam samo jedan odgovor. Ali razumljivo, to su ljudi s kojima nema dopisivanja, oni ne gube vreme na razgovore na daljinu. Kažu: "Come on, Srđan, dođi, imaš spavanje." I to ću uraditi sigurno. Hoću.

Da li ste i vi, kao junak Koma, videli zlatnog orla iznad Monte San Prima?

Video sam ga, da. Stvarno je tako bilo. Imam čak i jednu fotografiju orla, jedva sam ga uhvatio zato što on leti veoma brzo. Kakav je? Pa... nikada nisam video ništa... lepše. Ne mogu da ga poredim ni sa čim, možda i zbog napora da se popnem na vrh tog brda. Ali, tako je to. Uvek posle nekog napora na kraju dobiješ nešto neočekivano. S tim što moraš da se popneš mnogo više nego što misliš da možeš da bi video tu pticu. Neće ona da ti sleti na sims a ti da staviš mrvice. Moraš da se potrudiš.

Scene susreta glavnog junaka i lepe Alde pune su erotike iako je, eksplicitno, u njima nema...

Ja ne volim da čitam erotske knjige, pa ne volim ni da ih pišem. Između junaka i Alde je očigledno bilo muvanja, i sve je vodilo ka nečemu što se nije dogodilo. I ja sam tako to i napisao. Mislim da njihov odnos nisam mogao erotičnije da opišem od načina na koji sam ga opisao. Meni to jeste bilo erotično, bilo je uzbudljivo i bilo je lepo. Kao što ne volim da mi neko opisuje pljačku banke, tako ne volim da mi neko opisuje seks. To su stvari koje jesu važne za priču, ali ne vidim značaj njihovog opisivanja. Mislim da je od opisa seksa erotičniji opis približavanja dvoje ljudi, njihovo međusobno osećanje.

Junak Koma pije od početka do kraja knjige, ali on uživa u tome, pije inspirativno. U Dnevniku druge zime napisali ste "Uživao sam preterano." Da li to znači da je uživanje pogubno po život?

Taj lik mnogo pije zato što su i ta dobra pića u Vili deo uživanja u novim okolnostima u kojima se našao. Naravno, može da se uživa i bez toga. A preterano uživanje, ono može da bude pogubno. Ja sam uživao više nego što je meni trebalo, prešao sam granicu posle koje uživanje postaje porok. I to me koštalo. Ali dobro, i to je prošlo. Naravno da treba uživati u životu, ali onoliko koliko ti je potrebno.

Pre Dnevnika druge zime deset godina niste objavljivali. U tom romanu kažete "Dugo nisam ništa pisao", uz napomenu da ste tekstove, u sebi sklapane, pamtili samo ako su prikladni tom trenutku. Zašto trenutak određuje šta će ostati, a šta ne?

To moje dugo nepisanje i nije tako dugo, tri do četiri godine, ne više. Dugo nisam objavio nijednu knjigu, eto, nije mi se objavljivalo, ali sam svo to vreme vrteo tekstove kroz glavu i pričao samom sebi priče. U nekim teškim situacijama nije loše da postaviš sebe u treće lice, da se sagledaš, gde si sad dok, recimo, piješ kafu. Ne moraš da staviš na papir. Bili su mi dovoljni ti tekstovi u glavi. A trenutak u kome ti se nešto desi jeste, bitan je. Da li nešto čuješ, vidiš, osetiš, to je sekund, to je sad! Te stvari su najuzbudljivije. Treba biti dovoljno otvoren da se oseti trenutak. Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo.

Šta vas je vratilo?

Situacija u kojoj sam se našao. Oboleo sam, bio sam nepokretan, bio sam u bolnici. Za sve to sam bio i sam odgovoran, tako da mi je u trenutku kad sam se probudio u bolnici bilo jasno da će biti teško ozdraviti, ali, i da ću do kraja života samo pisati. Posle toga sve je krenulo paralelno, i ozdravljenje i pisanje. Od tog trenutka više nemam dilemu šta dalje da radim u životu. Znači, u ekstremno lošoj situaciji, pogledaš se, i pitaš: "I šta ćeš sad?" Ja sam imao taj trenutak "i šta ćeš sad", imao sam ga kao mogućnost, nesrećni su oni koji ga nemaju. Zato i nisam imao dilemu, šta sad ja da filozofiram i kukam kad imam stvar u kojoj uživam. Stvari koje čovek voli da radi pružaju mogućnost da budeš aktivan u onome što ti je dato. Ja tako gledam na život. I za dve i po godine izdešavalo se mnogo toga dobrog. Dve godine tog novog života proslavio sam u Laponiji, a ne verujem da bih ikad u životu stigao u Laponiju da nisam bio u bolnici. Prvi put u životu sam imao plan: sad ću da završim ovu knjigu, pa onda onu, a onda ću da odem u Laponiju da posetim prijatelja u Švedskoj, imao je operaciju, rak. Posetio sam ga, i produžio dalje. Na sever. To može da deluje kao "fiks" ideja, ali nekad treba realizovati tu ideju pa vam onda i život bude uzbudljiviji.

Na početku Dnevnika druge zime citirate Selinovu rečenicu: "Prvo je postala emocija, pa onda reč", kao da tražite podršku svojoj potrebi za iskazivanjem emocija. Naime, ima se utisak da je svaka rečenica vaših romana od emocije.

Drago mi je ako neko to tako pročita. Kad kažem da je meni pisanje uzbudljivo i da uživam u tome, mislim na ono što osećam i što prenosim. Ono što meni ostaje je sasvim dovoljno da pišem i dalje. Knjigu sam odradio zbog sebe, i nisam ugrožen time što sam je pustio da živi. Imam ja još toliko toga.

[NSdjanka]

Prozor spavace sobe (no.1)
(30.3.1999)

Poneo sam telefon i otisao na krov da gledam bombardovanje, tacnije, da posmatram nesto u sta se ne razumem. Gorela su brda u daljini. Nisam nikada ranije bio u prilici da napisem ovakve recenice. Sada sam u prilici da gledam rakete kako padaju sa neba, zatim eksplozije, vatru i crveno nebo. Ne znam nazive tih raketa, ne poznajem tipove aviona. Oruzje me nikad nije inteersovalo. Uostalom, ni recenice o tome. Ali sada sam to gledao, sada sam video, mogu tod a napisem, iako i dalje ne osecam neki smisao u opisivanju toga. Poneo sam telefon, sve je obesmisljeno, sem potrebe da ostanes u kontaktu sa ljudima. I zazvonio je, gore na krovu. Prvo se javio Sale, prijatelj koji se u tom trenutku nalazio na drugoj strani grada. Opisao sam mu tacno sta sam video sa krova. Malo kasnije, pozvala me je prijateljica iz Njujorka.Bila je zabrinuta, pitala me je da li imam dovoljno vode, hrane, pitala me za roditelje i Anju i Vuka, moje sestrice, i pitala me je zbog cega sam na krovu. To je takodje brinulo, to sto mozda nisam potpuno svestan cele stvari. Sto verovatno i nisam. A onda, telefon je ponovo zazvonio, bila je to IRENE, zvao je iz Buenos Airesa, obradovala me, cak i u takvoj situaciji, jedna predivna zena, Argentinka, koja se takodje brinula i koja je samo htela da mi kaze da ce me zvati i da se cuvam. Rekla mi je da kad sve prodje mogud a dodjem u Argentinu. Zbog nekih knjiga koje sam citao, oduvek sam zeleo da vidim Buenos Aires i Patagoniju. I pored bombi, malo sam se bolje osecao, jer su dobri ljudi uvek tu. A onda me je zvao prijatelj sa Zvezdare i viknuo je u slusalicu: "Alo, Bile, tomahavk ovde!"

Srdjan Valjarevic

30. mart, utorak (no.2)

Zakljucavao sam vrata desnom rukom, u levoj sam drzao kesu s djubretom, u kesi su se nalazile prazne kutije cigareta, tri prazne kutije jogurta od pola litre, jedna konzerva tunjevine koju sam sinoc pojeo, gomile pikavaca i pepela, i tad se zacula sirena koje je oznacavala, kako se to kaze:
"pocetak vazdusne opasnosti za Beograd". Lift nije radio. Stanujem, inace, na sedmom spratu. Na kraju hodnika, iz stana, izasla je cetvoroclana porodica. Mladi bracni par sa dvoje dece, krenuli su u skloniste. Sishao sam na sesti sprat. Iza jednih crvenih vrata cuo se pas kako glasno laje. Poznajem tog psa, mogu da kazem i za njega da mi je komsija. Sishao sam na peti sprat. Stariji covek je zalivao cvece - iz plasticnih flasa od litar ipo sipao je vodu u saksije. Sishao sam na cetvrti sprat. Sreo sam komsinicu, stariju gospodju, profesorku istorije umetnosti, koja stanuje na sedmom spratu. Vrata njenog stana su tacno naspram ulaznih vrata u moj stan. Odmarala se od penjanja uz stepenice, tesko je disala ali je zato tiho psovala. Proklinjala je lift koji nije radio.
Spustio sam se na treci sprat. Po dugackom hodniku jedna devojcica se vozila na svojim rolshuama. Spustio sam se na drugi sprat. Nije bilo nikog. Samo jedna bicikla privezana uz ogradu stepenista.
Sishao sam na prvi sprat, prekinuo sam dvojicu decaka u vaznom razgovoru. Posto su pocrveneli kad sam naisao, naglo ucutavsi, shvatio sam da je u pitanju neki stvarno vazan razgovor. Neki tajni plan, recimo. Sishao sam u prizemlje, otvorio postansko sanduce i pronasao reklamni oglas firme za pranje tepiha. Gurnuo sam ga u kesu sa djubretom koju sam nosio. Kad sam izasao iz zgrade, naleteo sam na dvoje ljudi, coveka i zenu. Stajali su na trotoaru. Izgledali su potpuno izgubljeni. Zagledali su se u moju kesu s djubretom. Mislim da im je nesto bilo potrebno, nesto sto verovatno nisu mogli da pronadju u prodavnici, i verovatno su se nadali da ce to videti kod nekog drugog u ruci. I onda sam otisao do kontejnera, i bacio najzad to djubre, i ostao malo na tom cosku, zacudjen kako besmislenost sporo prolazi, a onda sam video jedan veliki avion na nebu, koji je zatim nestao u oblacima. Nemoc najduze traje, kao i besmislenost. I onda sam otisao s tog coska.

Srdjan Valjarevic, Beograd

31. mart - sreda (no.3)

Nisam gledao televiziju, nisam slusao radio, nisam pratio vesti. Iako je to nemoguce, resio sam da bar na kratko budem odsutan. Onda sam sreo jednog prijatelja, bio je mrtav pijan i ljut. Nabrojao mi je vrlo konfuzno i skoro nerazumljivo razloge svog pijanstva i ljutine. Manje-vise, svi ti razlozi su mogli da budu i moji. Osim jedne stvari. Devojka s kojom je proveo noc pre nesto vise od mesec dana, zatrudnela je. Nije imao ozbiljnije namere s njom, nije ih imala ni ona. Prosto, desilo se. Neke obicne stvari, koje se i dalje dogadjaju, gube na obicnosti, zbog konteksta. Za jednu takvu dramu, ovo je najgori momenat. Malo kasnije sreo sam jednog poznanika, saopstio mi je vesti koje je znao, i one koje nije znao, ali je predvidjao. Najgoru mogucu verziju, otprilike.
Otisao sam kuci. Uzeo sam crveno plasticno "pelikan" naliv-pero koje sam kupio u Italiji prosle godine, u jednoj prodavnici sa decijim igrackama, u selu Varena, seo sam za sto, presao dlanom preko hartije i potrudio se kao nikad do sad da mi rukopis bude predivan. Bio je pravi trenutak za tako nesto, da napokon.
Srdjan Valjarevic,Beograd

[Sokica]

Lepo od tebe što si postavila Valjarevića...Jedan od mojih omiljenih...pisaca.Pozzz...

[SQUAW]

E što sam ja našla dosta sebe kod Srđana, čudo jedno možda i nisam objektivna zbog toga, ali čovek je napravio čitavo pozorište od mog grada. Predstavu u kojoj i sami učestvujemo svakodnevno preneo na papir šetajući. A ja ne znam da li išta više volim u životu od hodanja, šunjanja i razgledanja mogla bih da ga čitam stalno, a možda i nije slučaj što mi je pao šaka baš kad je trebalo
Kako su hendikepirani ljudi koji žive po automobilima i za automobile

Ček' da i ja doprinesem.

NOVOGODIŠNJA PRIČA ZA ĐORĐA ŽIVKOVIĆA

Bio je kraj avgusta, toplo, i to vrlo toplo kad su me smestili u stacionar, ali meni je bilo hladno na nogama. Stacionar, udaljen pedesetak kilometara od Beograda, okružen šumom; ta zgrada, oronula, istrošena. Ljudi bolesni i ljudi zdravi, unutra, sve to izmešano, i svi u poslu, oni zdravi vrlo užurbani. Smestili su me u sobu sa još trojicom muškaraca, starijih od mene. Oni su se lečili od posledica šloga, ja sam se lečio od polineuropatije; upala kičmene moždine i perifernog nervnog sistema. Noge su mi bile oduzete, neko vreme, i lagano su se vraćale u život. Zbog toga sam bio i upućen u taj stacionar: na rehabilitaciju, da radim vežbe, da idem na terapije i da primam injekcije. Nikada pre toga nisam bio u tako velikom društvu bolesnika. I snalazio sam se. Lako sam se prilagodio. To i nije bio neki problem. Bio sam jedan od njih.
U krevetu do mene ležao je starac, profesor crtanja i slikanja, u penziji. To mu je sada bio treći šlog u životu, i oporavljao se. Krao je novac i sve što je mogao od drugih pacijenata. Ništa od toga mu nije bilo potrebno, ali je krao. Pričalo se o tome, kako na drugom spratu stacionara neko krade, ali u njega niko nije sumnjao. Njegova ćerka mu je dolazila u posetu i iz torbe vadila sve što je njegovo, i onda to vraćala pacijentima dok je on plakao. Njegova ćerka se izvinjavala.
U krevetu koji se nalazio dijagonalno od mog kreveta, ležao je čovek koji je polomio desni kuk i onda su mu ugradili veštački. Ali njegovo telo ga nije prihvatilo, i morao je da radi određene vežbe sve dok se taj veštački kuk ne uklopi, i dok mu se telo ne prilagodi. Tom čoveku je smetao zagušljivi vazduh i smetala mu je promaja, tako da je njegov problem bio skoro nerešiv. Pacijenti su teški ljudi, zahtevni, bez strpljenja, to je tako. Taj čovek nije mnogo govorio, i upravo tako je i izgledao, kao čovek koji nema mnogo o čemu da priča. Ali, ostavljao je utisak uredne osobe.
Preko puta mene ležao je Đorđe Živković, čika Đole kako sam ga zvao, Ciganin iz Požarevca. Jedne noći se šlogirao, oduzela mu se leva strana tela, leva ruka i leva noga, i imao je probema s govorom; izgovarao je reči otežano, mučio se i mucao je. Baš mucao, mnogo. Ranije nije imao tih problema. Do te noći. Onda, kad se vraćao kući s pecanja vozeći svoj motor, padala je kiša, i pokisao je na putu do kuće. I kasnije, te noći, šlogirao se. Ali, i dijabetičar je, lekari su rekli da je to glavni razlog zbog čega se šlogirao, to, i vožnja na motoru po kiši, u njegovim godinama. Šezdeset četvrta mu je godina.
Radio je u Gradskom vodovodu sve do penzije, i sa ženom prodavao švercovanu robu, odeću uglavnom, na požarevačkoj pijaci. To je nastavio da radi i kad je otišao u penziju. Vredan čovek, i dobar. Moj najbolji prijatelj, i jedini, u stacionaru. Kupovao sam mu čokoladice kad sam odlazio u prodavnicu, van stacionarskog kruga, kad sam kupovao cigarete za sebe. Tada sam već mogao da hodam, sa štapom, mogao sam i više od pola sata da hodam. On je morao da pojede barem dve – tri kockice čokolade dnevno. Morao je. I slušao je neku cigansku radio – stanicu na svom malom tranzistoru. Povremeno mi je prevodio ono što se govorilo na toj stanici. Nisam znao ni reč romskog jezika. Nije hteo da mi smeta, tiho je slušao svoju muziku i svoj jezik. Nije mi smetalo. Imao je unuka koji se zvao isto kao ja. Pričao mi je o njemu. Baš ga je jako voleo, moglo je lako da se oseti baš to dok je govorio o njemu.
Sve ostalo u tom stacionaru bilo je nepodnošljivo. Ljudi najviše, taj bolesni humor, kojim se valjda otklanja strah i olakšava neizvesnost, i čekanje: kad ću opet biti zdrav kao nekad. A te glupave šale, najčešće u vezi sa seksom, tako dosadne, do mučnine, i, u stvari, nigde humora u svemu tome, a smeju se, bolesnici se smeju: „E, baba, kad bi’ ti ja došao u sobu, bila bi kao devojčica“, to su te šale, a onda smeh na celom drugom spratu. Morao sam da bežim odatle.
Provodio sam vreme napolju, u šumi koja je okruživala stacionar, sve vreme, danima. Hodao sam, izležavao se na drvenim klupama u šumi, gledao u krošnje i onda opet hodao. Čitao sam, i pisao pesme. Napisao sam trideset pesama. Bilo je veverica u toj šumi, puno veverica i onda bi se čulo ono njihovo prepoznatljivo hukanje. Svakoga dana sam na uskim stazama kroz šumu nailazio na mrtve miševe. Kao oglodane jabuke. Pretpostavljao sam da su to ostaci večernjih ulova onih istih sova koje sam viđao.
Sa čika-Đoletom sam se sretao na jednoj klupi ne mnogo udajenoj od stacionara. Tu smo sedeli i pričali; on još uvek nije mogao mnogo da hoda. Tuda su prolazili i drugi pacijenti, s našeg, drugog sprata. Pozdravljali smo se, ali nismo razgovarali. Svako je bio u problemu, i tražio nekog s kim bi mogao o tome da priča, ili već o nečem, svejedno, svi ti probemi su slični. Meni je više odgovaralo da ne pričam o tome, i da budem sam. I čika-Đoletu, čini mi se, isto tako. Sretali smo se slučajno, taj stacionarski krug nije veliki, i onda bismo sedeli na klupi. Dobro smo se slagali.
U takvim, slučajnim prijateljstvima, treba da prođe neko vreme, nekoliko dana, da bi se razgovaralo o ličnijim stvarima. U takvim prilikama, prijateljstvo postaje intenzivnije: kad ste u stacionaru, bolesni, nema razloga da se razgovara o stvarima koje vam nisu važne. Ili da se laže. Nema nijednog razloga da se laže. Ispričao sam mu dosta toga o sebi, čak i o nekim mojim prijateljima, i o porodici, familiji, to je prosto tako išlo dok smo razgovarali. On je meni govorio o svojoj ženi, vrlo nežno i lepo, i pričao mi je o svoja dva sina, ali ne onako kao o svojoj ženi. Nije bio zadovoljan s njima. Rekao mi je čak i da su ga prilično razočarali. Jedan je probisvet i pijandura, drugi lenj i čudan, drugačiji, za sebe je, tako je rekao. I dok je govorio o njima, iznenada bi prekinuo tu priču, prestao bi da je priča.
„Jesi mi kupio baterije za tranzistor?“ pitao bi.
„Jesam.“
I onda bi ćutali, sedeli bi još neko vreme i na kraju se zajedno vratili u stacionar.
Pred spavanje je slušao cigansku muziku sa svog tranzistora dok je ležao na desnom boku, jer leva strana tela ga je bolela, i tako bi zaspao, prilično rano, oko devet sati uveče. Povremeno bi se probudio tokom noći da popuši cigaretu i pojede komad čokolade, i nastavio bi da spava. Rekao mi je da je tako navikao. Puši tri pakle cigareta za dan i ne pije alkohol, nikad ga nije pio, ali je zato rano propušio, i dok mi to priča, ponavlja neke reči, po dva – tri puta, nije siguran da ih je dobro igovorio:
„Mi Cigani rano... rano propušimo... propušimo rano mi Cigani... i to mnogo... mnogo... one najjeftinije da se ne troši novac... najjeftinije pušimo... novac da se ne troši...“ Pričao je konkretno, malo nešto izgovorio, samo bi klimao glavom. I nosi naočare, s velikom dioptrijom, i kad čita novine samo pređe preko krupnih naslova, i onda baci te novine: „Jebeš novine... dve godine već... ne čitam novine... pre dve godine otiš’o mi najvažniji živac... ne mogu sa ženom... nema više... nema jebanja... već dve godine... a kad sam bio mlađi... a sad ništa... novine, jebeš novine... izbori... suđenje... a ja već dve godine...“, to mi priča i smeje se, i ja se nasmejem, i onda zapalimo po cigaretu.
Imao sam sreće u stacionaru što se vremena tiče, bilo je toplo, sunčano, svih dana. I predvečerja su bila mirna i topla, i bilo je tiho. I onda, u razgovoru, čika Đole je spomenuo zatvor, samo je spomenuo i u priči prosto prešao preko toga. Tako je, isto, spomenuo nešto o jednom konju, i tu se malo zadržao, i rekao je:
„Uh što sam ga voleo, uh... jahao sam ga... i sa njim sam kuću napravio... kuću... on je vukao... velika kola je vukao... dve tone na kolima... cigle, cement, pesak, drvo, sve, dve tone, sve je vukao... i napravio sam kuću... s njim sam napravio kuću...“
Posle toga je zaćutao. Nisam ga ništa pitao za tog konja. Ali pitao sam ga za zatvor. Pitao sam ga, bio sam radoznao, i nije mu bio problem da priča o tome, samo je nešto više mucao:
„Ja sam pare zaradio... i sve to kupio... materijal... sve... kuću napravio... lepu kuću, toplu... i ode novac na to, potrošio sve, nema više, nema novca... i došli praznici, puno dece, Nova godina, a nema novca... i ja krao svinje... krao svinje iz neke državne firme... iz nekog gazdinstva krao... samo tovario i prodavao... tovario i prodavao... i moja porodica... hranili se, imali svinje... i spremao se za praznike... hranili se dobro... i Nova godina... još par dana... i dođe policija i uhapsi me... neko me prijavio... pet meseci sam ležao... prvo u Požarevcu, pa u Ćupriji... i tamo gurnem ekser u nozdrvu... i probušim je... krvarilo... a onda u bolnicu, i uživao u bolnici... a tamo sretnem jednog, znam ga, Ciganin, i on meni kaže ko me prijavio... moj komšija... drugar... komšija... on me prijavio... u usta ga jebem ciganska... a on isto krao, al’ za kuću, materijal za kuću, ono što sam ja kupio, on je krao, jebem ga baš, i prijavio me da se on izvuče... a ja krao svinje zbog Nove godine... zbog praznika... i bio u bolnici za praznike... i onda me pustili, posle, izašao... i nema novca... ništa, ništa nemam... i onda morao da prodam mog konja... mog konja sam morao da prodam posle devet godina... i onda odem ja u policiju, i ja prijavim njega... zbog kuće koju je napravio a sve ukrao... i on dobio tri meseca... ko ga jebe... sad se više ne poznajemo... komšije i dalje, ali se ne poznajemo... ja sam svog konja morao da prodam zbog njega...“
I tišina. Nisamo više pričali. Nije bilo ničeg za priču. On bi samo povremeno opsovao, ali tiho.
Istog dana smo napustili stacionar. Bio je petak. Čika Đole je trebalo da ostane do ponedeljka, ali nije hteo. Došli su po njega žena i njegov unuk. Pozdravili smo se. Po mene je došao prijatelj sa crvenim kombijem.
Prošlo je par meseci, bilo je prepodne, nazvao sam ga telefonom. I dalje je mucao, ali ne kao u stacionaru, bolje je govorio, razgovetnije. Obradovao se. On i žena prodaju peškire, trenerke, pižame, čarape, ispred požarevačke bolnice, na tezgi, i kaže mi da nije loše, zarađuje se. Ja sam pitao:
„Je l’ za konja?“
I čika Đole se smeje. Čujem preko telefona. Smeje se.
Ali ja sam bio ozbiljan, i to sam mu stvarno poželeo, za Novu godinu. Jednog dobrog konja. I preko telefona mu to i rekao:
„Čika Đole, iskreno, to ti stvarno želim, samo jednog dobrog konja za Novu godinu.“

[SQUAW]

U 16:10 moja sestričina Anja me pita da li je stvarno istina da nisam kršten. Ja joj to potvrdim. Nisam.
„Pa kako?“
„Pa lepo, nisam.“
„A gde si onda zaveden da postojiš?“
„U opštini i policiji.“
„Pa kako?“
„Pa lepo, kad sam se rodio, tamo su me upisali da sam se rodio. Nije moralo u crkvi.“
„Pa kako?“
„Pa tako, nije moralo u crkvi, tako je bilo u to vreme, kao kad kupiš traktor, pa ga zavedeš u opštini i policiji“
„Pa kako smo onda svi u porodici kršteni a samo ti nisi?“
„Pa eto tako. Onda je bilo tako, kad sam se ja rodio, pre toga nije bilo tako, i ni sad nije tako, kad sam se ja rodio bilo je tako. Ali nema razlike. Koja je razlika među nama, između nas dvoje, to što si ti krštena i zavedena u crkvi, a ja nisam?“
Onda je ona ućutala, ali je razmišljala. A na njoj se to uvek vidi, pošto skupi obrve i lepe tamne oči joj se umire. Izoštri joj se pogled. Razmišlja.
„Pa nema nikakve razlike, osim što si ti zaveden tamo gde i traktor“, odgovorila je.

[miloradv]

Пробао сам да га читам и није ме ухватило...

[NSdjanka]

’’Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikad nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo. Sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Zaboravio sam na dvogled. Pukao je po mom mozgu i meni jednim laganim preletom preko svoje teritorije, taj orao. I upisao sam:
- Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo.’’

..za Kitty...