Moj roman... "Anđeo"

[The Gunslinger]

Evo, pošto skoro i da nema aktivnosti na forumu književnosti, odlučio sam da postavim ovde prvo poglavlje mog prvog, i zasad nezavršenog romana(98 strana A4 formata u Word-u 2007 dosad) na razmatranje društvu sa vojvodina cafea. Ovo prvo poglavlje mog romana "Anđeo" je ujedno i najkraće(drugo poglavlje ima 29, a treće 38 strana.) i ustvari je neki uvod u celu priču. Pa, da ne razglabam više, evo ga:

I

Metatron stajaše na litici pored mora i gledaše u krvavo crveni zalazak sunca.I mislio je kako izgleda mu to kao da sunce u vodi se rastapa. Duga njegova kosa zlatna na slanom morskom vetru viorila se kao i odora njegova snežnobela. Stajao tu je, od jutra ranog i izlaska sunca koji on gledao je isto ovako pomno, kao i sada što spuštanje njegovo pod horizont posmatra. Voleo je on, da dolazi ovde ,i sunčevo putovanje preko neba plavoga posmatra, al ne znaše zašto. Bilo je svetova sa sa lepšim suncima, i njihovim izlascima I zalascima, al on ipak najviše voleše da ih ovde gleda. I oduvek, baš na mesto ovo, na svetu ovom, on dolazio je. I otkad svestan je sebe samoga kao Metatrona, on ovo mesto, i ovaj sunca zalazak voleo je. I dok po ko zna koji put, on pitaše se zašto, vetar morski prestade da duva. A on, trenutka istog znaše zašto. ‘‘Pozdrav tebi ,Metatrone zlatokosi, zlatooki, od angela svih najmoćniji, glasniče božji, među stvorenjima njegovim.’’ reče glas duboki i mračni, iza leđa njegovih. ‘‘Pozdrav tebi Azraele, pomoćniče boga, drugi arhangele smrti, zadnji od arhangela sedam, sa četiri lica i četiri hiljade krila,ti čije telo od onoliko očiju i jezika sastavljeno je, koliko smrtih bića u univerzumu ima, koji na četvrtom nebu obitavaš, koji u knjigu svoju imena svih koji rode se upisuješ, i brišeš ih kad nazad u zemlju od koje stvoreni su odu, koji svakom biću božijem na kraju presudiš, i koji zadnji na kraju umrećeš.’’ odgovori mu u dahu jednom Metatron, glasom zvonkim i čistim koji lepši je od bilo kojeg ljudskog. A takvi su glasovi angela svih, a njegov od svih najlepši, nadmašen samo glasovima šestokrilih serufima šest, koji stoje pored trona boga svemoćnog, večno pevajući mu u slavu njegovu.

וןרטטמ

Osvrnu se Metatron i pogleda Azraela koji izgledaše kao čovek običan. Čemerna kosa padala mu je do struka, a beše visok, i gledaše u Metatrona očima crnjim od noći. A ako neko zagledao bi se u njih, beskrajni ambis mračni, i prazninu u njima video bi. ‘‘Opet, Metatrone, nalazim te ovde, kao što i mnogo puta dosad nalazio sam te.’’ Reče arhangel smrti glasom koji zvučao je kao vapaj hiljada duša prokletih, što oglašavaju se iz rupe paklene. Jedini među svim angelima koji imao je glas od kojeg bi smrtnici svi poželeli da nikada više ne čuju ništa, osim tišine večne, bio je on.

וןרטטמ

Metatron pogleda u lice smrti očima svojim, boje ćilibara, pa reče mu ’’A što tebe briga je za to što dolazim ovde ja?’’ a Azrael nasmeja mu se kraičkom usana svojih boje krvi i odgovori mu ’’Znaš i sam, da angeli iz raja ne mogu u svet silaziti bez dozvole boga svemoćnog. A ti nikad ga ne pitaš, već siđeš sam ovde iako znaš da ne smeš. A ja uvek poslat sam da vratim te, angele svojeglavi.’’ ’’Znam Azrele mračni ja to. Ali ja boga ne bojim se, kao ostali angeli. Jer znadeš i ti da ja usred raja sedeo sam, iako zabranjeno je to, i da zbog prekršaja tog šezdeset udaraca plamenim štapom dobio sam, a nijednom jauknuo nisam, iako bolelo je kao da meso od kože i kostiju odvajaju mi. A i dalje njega ne bojim se,kao ti što ga se bojiš, iako si ti sama smrt.’’ ’’Od svih angela Metatrone, ti najveći bogohulnik si, i stalno to dokazuješ, a ipak stvoritelj naš, sa neba nije te bacio. Zašto tebi on povlađuje, kao nijednom stvorenju svojem, nikad mi jasno neće biti.’’ Osmehnu se Metatron, dok iza njega, zadnji zraci sunca nestajali su ispod horizonta.

וןרטטמ

‘‘Ja jedini od angela svih jednom davno čovek sam bio. A kada ljudsko moje telo u zemlju iz koje nastalo je vratilo se, bog svemoćni u angela svojeg pretvorio me je. Šta to u životu mom uradio sam, da zaslužim takvu čast, ne znam, jer sećanje moje izbrisano je, ali verovatno zbog toga bog povlađuje mi više, nego bilo kojem angelu svom.’’ Reče Metatron arhangelu smrti koji već znaše sve to, jer on zna sudbine svih bića smrtnih. A od njega samo bog zna više. ‘‘To verovatno istina je angele vatrena pogleda, I voleo bih da mogu ti reći zašto, jer sve o životu tvojem znam, ali nije mi dato ni dozvoljeno da uradim to.’’ Azrael mu reče, sa setom u glasu ‘‘Besmrtni Arhangel smrti božjeg gneva se boji, a smrtnici puki ne plaše ga se, I rade kako im je volja.’’ ‘‘Al oni nikad nisu boga videli, i moć njegovu osetili kao ja što sam!’’ ‘‘Zar nisu? A šta sa prvo dvoje ljudi? Na svakom od devet hiljada svetova na kojima sada ljudi žive, bog prvo stvori dvoje – muškarca od zemlje I ženu od rebra muškarčevog. I zabrani im da jedu voće jedne vrste, a hiljadu drugih dade im da jedu. A oni na svakom svetu oglušiše se na zapovest tu, iako znali su koliki će biti gnev božji. Te nemađeš prava ti da govoriš tako, kako malopre govorio si.’’ A Azrael na reč ovu utihnu. A kad ponovo progovori, već noć je bila počela, i sunce mesec je na nebu zamenio, a njegove reči bejahu ‘‘Priznajem grešku moju Metatrone, najlepši angele božji. Smrtnici obični više hrabrosti od mene imaju. Al šta tu mogu ja kad stvorio me je moj gospodar da budem pokoran njemu. Ti jednom smrtnik bio si, pa i dalje tu samovolju kao oni imaš. Al pođi samnom sada, jer pozvao te je on k’ sebi, i zato ja došao sam po tebe. Video si sunca zalazak koji tolko voliš, pa valjda možeš sad da se vratiš samnom na peto nebo, a onda da sam odeš do sedmog gde obitava gospodar naš, jer ja dalje od petog nesmem.’’ Metatron pogleda u nebo zvezdano svojim očima plamtećim misleći šta da Azraelu rekne, a kad odluči reče ’’Poći ću s’ tobom Azraele nazad na nebo sad,al ako obmanuo si me, sledeći put neću pasti na isti trik.’’ ’’Nije obmana Metatrone, stvarno te je gospod bog naš zvao, jel hoće nešto važno da ti rekne. No, i sam ćeš se uverit u to kad dođeš pred tron njegov.’’ ’’Ta krenimo onda.’’ reče mu Metatron pa obojica nestadoše – Metatron u bljesku svetla sunčevog, a arhangel smrti rasprši se u crnome dimu, crnjem od same noći.



Ajde, prospite kritike, i dobre i loše. Samo da budu konstruktivne. Ako mislite da je loše, kažite i zašto. Isto važi i za obrnuto - ako vam se sviđa, recite zašto. Pa....nemam više šta da kažem....krenite s komentarima...(samo nemojte da budete mnogo grubi.....da me ne rasplačete....)

PS: וןרטטמ je Metatron na hebrejskom.

PSS: Ako neko ne zna, Hebrejski je jezik kojim je pisan stari zavet, i tora, i to je maternji jezik jevreja.

[makilli]

Ako zanemarimo pravopisne greške prvi utisak o ovom poglavlju je da puno toga ne štima po mom mišljenju,no nemoj da te to obeshrabri .Prvo,moraš dobro proučiti činjenice i zapise koji postoje o Metatronu i Azraelu pa onda krenuti da pišeš o njima a da to ne bude puko prepisivanje.Drugo,ukoliko želiš da ih promeniš, gledaj da za to postoji dobar osnov u smislu da iz nekih mitova,legendi ili sl. pokušaš da ih prikažeš iz nekog drugog ugla.Treće,obojica se pojavljuju u judaizmu ali isto tako i u hrišćanstvu i u islamu,nemoj to da prenebregneš.Četvrto,poslednjih godina,naročito na zapadu je napisano mnogo knjiga slične tematike tako da bi bilo loše da tvoj roman bude samo još jedna u nizu varijacija na datu temu.Peto,tvoj stil pisanja i izražavanja je u nekim delovima u totalnom neskladu,poradi na tome,gledaj da i kad je recimo, jedna rečenica u prošlom a sledeća u budućem vremenu, imaju smisla,da to bude čitljivo široj populaciji.Šesto,isuviše opširni pojedini delovi a nema potrebe za tim,bolje da neke opise sažmeš u par rečenica jer će biti efektnije od opisivanja u beskraj.I to je otprilike to,od mene.Nisam isuviše kompetentna ali isto tako nisam ni laik i stoga želim da ove predloge ili zamerke shvatiš kao konstruktivne.U svakom slučaju radi i dalje na romanu,nadam se da će ugledati svetlost dana za koju godinu

[The Gunslinger]

Kao prvo, hvala na komentaru. I jedan komentar mi puno znači. Hvala još jednom.

E, sad, da počenem

Znam ja dosta o oba anđela, ali sam odlučio da neke stvari promenim, ili izmenim, da ne bi bilo samo puko prepisivanje, kao što kažeš. Mnoge anđele iz hrišćanske i judejske mitologija, kao i boga, i pale angele, ja poprilično predstavljam kao ličnosti, sa sopstvenim problemima, sumljama i strahovima. Takođe, ne predstavljam boga kao potpuno dobrog, niti predstavljam pale anđele kao potpuno zle. Ali to se vidi u kasnijim poglavljima. Ovo poglavlje je samo neka vrsta uvoda, kao što sam već rekao.

Moje pisanje jeste malo loše, a i mešam vremena, ali arhaični oblik pisanja se posle drugog poglavlja retko pojavljuje, i prelazim na tradicionalniji način pisanja, tako da se to malo ispravlja.

Nisam preterano upoznat sa gomilom romana koji izlaze na zapadu, ali verovaću ti na reč, jer je veoma moguće da ima sličnih romana. Naravno, nastavak mog romana je poprilično....drugačiji. U mnogim aspektima. Kasnije ću postaviti ostatak romana, deo po deo.

Takođe da kažem da i ovo preterano dugačko opisivanje, koristim samo u prvom, i delu drugog poglavlja. Kasnije se više koncentrišem na događaje, što će se videti kad postavim ostatak romana.

A, da, umalo da zaboravim. U pravu si u vezi toga da je način na koji pišem zbunjujuć, jer će kasnije, postati još više zbunjujuć, nekim osobama, s obzirom da krajem drugog poglavlja, a i kasnije, počinjem da uvodim mnogo novih likova, a ipriča se više ne fokusira oko Metatrona, već skače s lika na lik, pa će biti malo teško čitaocima da se snađu, ali možda i neće. Meni nije teško da se snađem.



Sutra, ili prekosutra ću postaviti drugo poglavlje. Dotle, sve vas lepo molim(sa šlagom) da pročitate, i komentarišete prvo poglavlje, jer mi treba mišljanje šire javnosti u vezi mog romana, da bi odlučio šta dalje da radim s njim. Zahvaljujem na svim komentarima unapred.

[The Gunslinger]

S obzirom da nema više komentara na prvo poglavlje postaviću drugo poglavlje. Nekih 17 strana u Word-u otprilike. Malo duže od prvog, pa sam ga podelio u dva posta, jer prelazi maksimum ....evo ga.....kritike su poželjne.....

II

Na sedmome nebu seđaše bog gospod za tronom svojim.A oko njega stajaše šest serufima šestokrilih koji pevaše mu u slavu. Sa dva svoja krila oni pokrivahu lica svoja, sa dva noge svoje, a sa dva leteše. I sjajni su ko sunca, i kad bi koji smrtnik pogledao u njih oči bi mu od svetlosti njihove bile spržene. I pevaju oni uvek ’’Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama, puna je sva zemlja slave njegove!’’ pored trona božijeg, u njegovoj palati, na sedmome nebu. A sada, ide prema toj palati Metatron, najlepši od svih angela, u svome punome sjaju. Krila zlatna na njegovim leđima sijaju, njegove zenice su mala sunca, njegove trepavice bičevi od plamena, njegova kosa sunčevi zraci, njegova koža sjajnija od zlata, njegova odora prekrivač od plamena sunčevih, a za pojasom mač njegov plameni beo je od toplote, al ne peče njega nimalo, i gde njegove stope zgaze ostaje otisak od vatre toliko vrele, da more od nje bi proključalo, a planine se istopile. I dok približavaše se palati božjoj, mišljaše on ovako: ’’Zašto zove me sad k’ sebi kad većma dugo nije me zvao? Čudno mi je to. A reče mi Azrael da moram i mač svoj plameni poneti sa sobom, i poneo sam ga ko što rekao mi je. Da li želi gospod naš da pošalje me kao glasnika uništenja, na neki od svetovs njegovih? Azrael ne mogaše da mi odgovori, jer ne zna on o ovome ništa. A meni sumljivo je to. Znam da ne bi trebalo da sumljam ja u gospoda boga, stvoritelja mog,al u prirodi mojoj je da sumljam jer sam bio čovek, pre no što postah anđeo, i duša moja još uvek ljudska je. I zato ako želi on da ja donosim smrt, propast i uništenje smrtnicima, odbiću ga, pa nek me i izbaci iz raja, briga me nije. Jer on najveći licemer od svih je. Kaže da ljude voli od svega drugog više, a donosi im samo patnju. Potope, požare, kuge, ratove, glad i smrt on im donosi. I večni život posle smrti obećava im ako odreknu se svih uživanja u životu pre smrti, a pakao i večne muke ako prepuste se istim. A šta im raj donosi? Ništa. Nikakva uživanja, nikakve osećaje. Ništa. I to je ,kao, nagrada, za lojalnost njemu? Gore je to i od pakla, jer u paklu makar bol osećaš, a u raju čak ni to.’’ I dok ovako razmišlao je, stiže on do kapija palate božje koje čerubima sedam čuvaše.

וןרטטמ

Svaki od njih imaše četiri lica – ljudsko, orlovsko, lavlje i volovsko, i dvanaest krila koja sva očima prekrivena behu. I reče mu jedan od njih glasom gromoglasnim četvorostrukim, i ljudskim i životinjskim : ’’Ko si ti, i zašto u božju palatu dolaziš?’’ a odgovori mu onda Metatron ’’Ja Metatron sam, angel božji, najlepši među angelima, glasnik božji među ljudima koji i sam jednom bejaše čovek. Dolazim u palatu gospoda našeg, jer pozvao me je k’ sebi, o čemu me obavesti Azrael, arhangel smrti, pomćnik božji.’’ Na pomen imena Azraelovog uplašiše se čerubimi, jer svi anđeli, i oni pali, i oni koji u raju obitavaju moraju jednom umreti iako besmrtni su. A po sve njih na kraju Azrael dolazi. Plaše se oni i ime njegovo da izgovore, u bojazni da prizvaće smrt na sebe. Jedini koji od Azraela ne zazire Metatron je, jer on već jednom umro je, i smrti ne boji se. ’’Prođi Metatrone, kroz kapiju, u palatu božju.’’ reče mu čerubim, a u glasu mu se oseti tračak straha koji ostao je tu zbog pomena Azraelovoga imena. Čerubim koji izašao je pred njega i razgovarao s njim skloni se udesno, a šest čerubima što stajaše na vratim dvokrilnim, od suvoga zlata, višljim od planina najviših skloniše se, tri levo, tri desno, a dveri se otvoriše prema unutra, prema dvorani ogromnoj, iz koje svetlo sjajnije od bilo kog sunca sijalo je. Metatron pogleda u otvorene dveri, očima od plamenova sunčevih i sporim korakom krenu prema dvorani, iz koje čuo se hor serufima.

וןרטטמ

Metatron stajaše ispred trona božjeg i gledaše u boga gospoda, koji beše svetlost zlatna, i prema kojoj svetlost serufima šest bleda je. Metatron pogleda u boga i pokuša da kaže nešto, ali neču sam sebe od zapevavanja hora serufima. A onda gospod bog reče : TIŠE PEVAJTE SERUFIMI MOJI, DA ,MOGAO BIH ČUTI SLUGU MOGA METATRONA KOJEG PRIZVAO SAM K’ SEBI DA S’ NJIME RAZGOVARAM.’’ I zazvuča njegov glas kao hiljadu gromova i nadglasa pesmu serufima, koja utiša se kad on prestade govoriti. A onda obratiše se on Metatronu koji stajaše ispred trona njegovoga i reče mu : ’’SLUGO MOJ METATRONE, NAJLEPŠI OD SVIH ANGELA MOJIH, GLASNIČE MOJ MEĐU LJUDIMA, KOJI SI I SAM JEDNOM ČOVEK BIO, DA LI ZNAŠ ZAŠTO POZVAO SAM TE JA?’’ ’’Ne’’ odgovori mu Metatron, a glas mu sopstven zazvuča prazno i slabo, u odnosu na glas božji. ’’A ZNAŠ ZAŠTO NAREDIO SAM DA MAČ SVOJ PLAMENI SA SOBOM PONESEŠ?’’ zagrme kroz dvoranu zlatnu pitanje Metatronu upućeno, a njegov odgovor beše isti kao i na pređašnje. A onda Metatron postavi pitanje stvoritelju svom, što odvajkada zabranjeno bilo je. ’’A da li skoro reći ćeš mi zašto pozvao si me?’’ za trenutak bi tišina potpuna, jer i serufimi prestadoše pevat, iznenađeni drskošću ovom. A onda glas božji zagrme ko rušenje stotinu planina : ’’TI USUĐUJEŠ SE NEŠTO MENE PITATI!? MENE TVOG BOGA GOSPODA SVEMOĆNOG KOJI TI JE ŽIVOT PODARIO I ISTO TAKO MOŽE TI GA ODUZETI!?’’ a kad utihnu glas božji, nasta ponovo tišina savršena koju Metatron prekide jednom rečju svojom : ’’Da.’’ Jer on uplašen nije od božjega gneva, čak i u trenutku kada pred njim stoji, i kada ga može stvoritelj njegov uništiti jednom misli svojom. Bog onda preuze obličje drugo, i više ne beše svetlost zaslepljujuća, već izgledaše sad on kao čovek običan snežnobele kose koja padaše mu do stopala, al’ ne dodirivaše pod, i nebesko plavih očiju, u kojima bi se izgubiti mogao. Osmehnu se on pa progovori, al’ ovaj put njegov glas više ne beše tutnjava strašna, već umilna zvonjava : ’’Metatrone, Metatrone... Opet protiviš mi se ti. Sreće imaš što najomiljeniji si mi Angel, pa neću kazniti te zbog prekršaja ovog. Al’ pazi. Neću večno trpeti ispade tvoje.’’ Stade on tu na tren, pa nastavi ’’A sada da kažem ti zašto pozvao sam te.’’ I u desnoj ruci njegovoj, nasta plave svetlosti bljesak. A kad nestade, u šaci držaše on,koplje. Pet lakata dugačko beše, a od toga vrh ubodni, što sijaše plavo, jedan lakat dugačak beše. A drška od nekog drveta nepoznatog, i belog beše, četiri lakta dugačka. I pruži onda on koplje, i reknuše Metatronu ’’Uzmi.’’ a Metatron posluša ga, i uze koplje. A onda reče mu bog ’’Ovo koplje, što dadoh ti ga ja, Askalon zove se. S njime sveti Đorđe, zmaja užasnoga, što kugu ja donosio, i decu proždirao, kod grada Aškelona ubio je. I koplje to onda lično iskovah ja, i dadoh ga Đorđu, da proburazi njime aždahu strašnu, i otera je sa sveta ovog, a on to i učini. A sada, to zlo što u zmaju oličeno je bilo, i što ja jednom pobedio sam, al ne i ubio, pa poslao Đorđa da dovrši, al ni on ga ne uništi, vratilo se. A sada zato dajem tebi koplje ovo da ubiješ ga ti, jednom i za svagda!’’ Metatron samo stajaše i ćutaše, i misliše šta sad da odgovori. A posle dest otkucaja srca, reče on ’’A kako ću sam pobediti to zlo, kad svemoćni bog nemogaše?’’ a samo što pitanje svoje završio je odgovor mu stiže ’’Nećeš biti sam. Azrael pored tebe boriće se. Jer vi dva moja najmoćnija ratnika ste – najmoćniji angel, i arhangel zadnji.’’ ’’’A serufim svaki, od nas dvojice zajedno, stostruko jači je. Zašto jednoga od njih ne pošalješ? Ili možda jednoga od čerubima što kapiju dvorane ove čuvaju, il’ orfanima jednoga, il’ nekoga od tronova, vrlina, dominiona, il’ moći? Oni svi od Azraela i mene moćniji su.’’ Onaj što devet hiljada imena ima, pogleda Metatrona u oči i nasmeši se blago ’’Azrael moćniji od svih njih je, a i ti nisi sila zanemarljiva. A takođe zabranjeno je svim redovima koji od arhangela viši su da u među ljude silaze, već ostati večno na nebu moraju, dok ja ih ne proteram, a samo oni do hora trećeg, u ljudske poslove smeju se mešati, a i to samo sa dozvolom mojom. A sad idi i ne pitaj me ništa više. Azrael ispred čeka te, i očekujem da odmah krenete. Svet na koji idete Milasurej zove se, a to na jeziku ljudi sveta tog, božja tvorevina znači. Da krenete smesta, očekujem od vas ja.’’ Metatron klimnu glavom i, unazad koračajući, pošto bogu leđa se okretati ne smeju, izađe iz palate. Gospod se nasmeši ivicom usana, i postade ponovo, svetlost blještava, a serufimi počeše ponovo pevati iz sveg glasa, staru pesmu svoju.

וןרטטמ

Isred palate božje stajaše Azrael, arhangel smrti. Celo telo njegovo, crnim ogrtačem je prekriveno, a ispod oklop svoj, od obsidiana* crnoga, nosiše on. I dva mača plamena za pojas od kože jelenske, zapasana mu bejahu. I treće oružje nosiše on na leđima svojim, ispod ogrtača od noći – mač čija oštrica od obsidijana, toliko oštra beše da dlaku bi mogao preseći nadvoje, da mogao bi granit s njom izmrviti, a i dalje podjednako oštra ostati. A drška i balčak od crnoga gvozdenog drveta bejahu, čvršćeg od čelika. Taj mač, sam Uriel, predhodnik Azraelov, na mestu ahrangela smrti, napravio je rukama sopstvenim. U ruci jednoj, držaše Azrael knjigu, veliku, crnih korica, u drugoj crno pero, kojim zapisivaše u knjigu, a u trećoj ruci mu ne beše ništa, al njome on brisao je imena iz knjige. Četvrtu ruku, na obsidianskom maču držao je, spreman da izvuče ga. Petom rukom gladio je kosu svoju dugačku, čemernu koja mu se slivala niz telo, gubeći se u crnome ogrtaču. U šestoj ruci držao je dršku i balčak mača, srebra, ali bez oštrice. To oružje drevno, kao Oštrica Zvezdanog Svetla poznato je, a zove se tako, jer oštrica od svetla zvezda sačinjena je, i na poziv vlasnika pojavljuje se i nestaje, za treptaj oka. A s njom, sve se preseći može, i neznano je, odakle potiče ona. Sedmom rukom Azrael držaše jabuku, crvenu k’o krv, i jedoše je polako dok stajaše tu. On začu onda korake. Diže on pogled svoj sa knjige i pogleda u kapiju palate božje. I vide on da čerubimi pomeraju se. A kad skloniše se, dveri džinovske otvoriše se polako, i hodajući unazad, izađe iz kuće božje Metatron. Azrael nastavi da piše i briše, ni ne gledajući u knjigu. On otvori šaku u kojoj mu jabuka beše, i jabuka nestade. Kapja zlatna zatvori se i Metatron okrete joj leđa, i Azraela ugleda. Arhangel smrti protrese svoja krila crna, raširi ih, pa skupi ponovo i reče Metatronu, koji približavao se ’’Pozdrav tebi Metatrone, angele od plamenova.Verujem da saznao si sve što trebalo je?’’ Metatron ne odgovori, već podiže koplje u desnoj ruci svojoj, na Azraela koji trže se. Al Metatron ne udari na njega već spust ruku, osmehnu se, i reče ’’Ti zaista mislio si da napao bih ja tebe, Azraele? Ponekad zaista iznenađuješ me ti.’’ ’’Opreznosti nikad dovoljno.’’ odgovori crni arhangel i otvori sve ruke svoje, i nestade i knjige i pera i Oštrice Zvezdanog Svetla iz ruku njegovih, i pruži on svih ruku sedam da sa Metatronom rukuje se. Metatron prebaci Askalon iz desne u levu ruku, al’ ne rukova se sa Azraelom. ’’Prestani da radiš to, ne sviđa mi se.’’ reče on a Azrael odgovori mu ’’Šta da prestanem Metatrone?’’ ’’Da radiš to s rukama. Nije mi prijatno da vidim nekoga sa ruku sedam.’’ ’’Dve mi dovoljne nisu, pa zato sedam sam koristio, al’ ako to smeta ti, na dve vratiću se.’’ S ovim rečenim povuče Azrael sve ruke ispod crnoga ogrtača svog od noći, a onda samo dve izvadi ’’Da li sad zadovoljan si?’’ upita on Metatrona ’’U redu je sad Azraele.’’ Odgovori Metatron i ispruži ruku desnicu i rukova se s Azraelom. ’’A sad da li krenuti možemo?’’ upita arhangel ’’Samo da obučem oklop svoj pa ići možemo.’’ I pucnu Metatron prstima triput, pa na njemu stvori se oklop od suhoga zlata, koje sasvim suprotno zlatu beše, tvrdo, a lagano. Na oklopu sunce beše izrezano. I na šlemu sa perjanicom velikom, boje vatre, koji pokrivaše celo lice Metatronovo, osim očiju njegovih plamenih, beše sunce, kao i na štitu koji u levoj ruci on nosio je. Uze onda on Askalon iz leve, u desnu ruku pa reče ’’A sad ići možemo.’’ I tren kasnije, nestadoše obojica.

וןרטטמ

Džafa je očajno gledao u ekran. Nije znao šta da radi. Njegove misli su bile potpuno zbrkane, a on je pokušavao da ih sredi, ali mu nije uspevalo. Sklonio je pogled sa ekrana i buljio u zid izvesno vreme. Misli su mu se ponovo, kol’ko-tol’ko sredile. Odlučio je da u svojoj glavi sumira današnje događaje. ’’Prvo se pojavio taj džinovski oblak. Dobro. Onda nam se učinilo čudno što se kreće u suprotnom pravcu od onog u kojem vetar duva pa smo odlučili da ga analiziramo. Dalekosežne analize uspomoć senzora iz baze su utvrdile da je to običan oblak po hemijskom sastavu, ali da se kreće protiv vetra, što smo ranije utvrdili, i da iz njega isijava neka vrsta energije koja dosad nije viđena. Dobro. Onda smo je uporedili sa svih 583 poznatih vrsta energije, i nije se poklapala ni sa jednom. Najbliža je bila radijaciji tipa 7, ali nije bila nijedna od 8 poznatih tipova radijacije, pa smo pretpostavili da je ovo novi tip radijacije, tip 9. Dobro. Onda smo poslali robotizovanu sondu da uđe u oblak i bliže ga ispita. Izgubili smo kontakt s njom onog trenutka, kad je dodirnula oblak. Zatim smo pokušali da kontaktiramo najbližu istraživačku bazu, koja je u gradu Klintar. Nijedna vrsta komunikacije, čak i primitivne kao telefon,i radio nisu radile. Onda su Kamar i Ultan odlučili da odu do grada teleporterom, koji takođe nije radio, pa su uzeli hoverkraft, i njime krenuli do grada. Izgubili su kontroli nad vozilom, i oblak ih je usisao. Izgubio sam svu komunikaciju s njima. Dobro.’’ Onda zastade, i ispravi samog sebe ’’Nije dobro.’’ Pa očajno pogleda u ekran koji prikazivao da oblak ide prema gradu. Nije znao da li je moguće da uništi ceo grad, ali nije hteo da rizikuje. Posle pedesetogodišnjeg rata, koji se tek pre pet godina završio, i u kome je populacija planete desetkovana, svaki život je bio dragocen. Podigao je svoje robotske ruke i nabrzinu pritisnuo desetak tastera na komandnoj tabli ispred njega, pokušavajući da ostvari kontakt sa gradom. Utvrdio je da komunikacije i dalje nisu radile što je povećalo njegov očaj. Nije znao šta da radi. Grad je bar desetak kilometara udaljen od istraživačke baze. Nije bilo više nijednog vozila. Imali su samo hoverkraft koji je oblak progutao zajedno sa njegova dva najbolja prijatelja. Sad mu ostaje samo jedno. Ustao je sa stolice, i stao na svoje dve mehaničke noge. I ruke i noge je izgubio u ratu. Zamenio ih je ovim prototipima mašinskih udova. Nikada ih nije forsirao, ali se oduvek pitao koliko brzo može da trči sa ovim nogama, i sada mu je bila prilika da to sazna. Oblak se kretao sporo, brzinom od deset kilometara na čas, i trenutno je bio udaljen od grada otprilike sedam kilometara. Biće tamo za manje od sata. Mora da stigne pre njega. Otšetao je do vrata i pritisnuo dugme na zidu pored njih. Vrata se otvoriše. Džafa izađe napolje na hladan vetar i potrča iz sve snage prema udaljenom gradu nad kojim se nadvijala senka džinovskog crnog oblaka. Dok je trčao neverovatnom brzinom on pomisli ’’Oseaćm se, kao bog.’’

וןרטטמ

Azrael stajaše usred grada. Pored njega beše Metatron. Obojica bejahu u jedan oblak veliki, crni zagledani. A oblak taj gradu približavao se. ’’To je to Metatrone.’’ Progovori Azrael ’’To je ono, što ubiti moramo.’’ Metatron Azraela pogleda, i reče mu zabrinuto ’’A kako ubićemo ga Azrele? Ta stvar nikakav oblik nema, već samo energija je. Sa našim moćima u svetu ovom ubiti ga ne možemo.’’ Arhangel smrti ga pogleda iznenađeno ’’On u ovom obliku dugo ostat ne može. On otelotvoriti se mora, jer znaš i sam, da čista energija, u svetu ljudskom, kad dovoljno jaka postane, više u tom obliku ostati ne može. Uskoro otelotvoriće se on, a onda ubijen, biti može.’’ S rečima ovim, skide on ogrtač svoj crni, i baci ga u vazduh, u kojem nestade. I raširi onda on krila svoja crna, i još dve ruke izrastoše mu iz ramena. I uze u ruke oružja svoja – mača dva plamena, Obsidianski Mač, i Oštricu Zvezdanog Svetla. I bljesnu onda oštrica od svetla zvezdanoga iz balčaka srebrnog. A Metatron izvadi svoj mač plameni, i raširi krila svoja zlatna, i podiže Askalon, spreman da neprijatelja s njim zgromi.

וןרטטמ

Džafa je trčao kao munja, i za deset minuta je bio u gradu, a što je najbolje stigao je tamo pre oblaka, i nije se osećao ni najmanje umorno. Blagosiljao je dan kad je dao da mu se instaliraju ove mehaničke ruke i noge. I dalje je trčao. Morao je da stigne do vojske. Sumljao je da oni mogu da učine nešto u vezi onog oblaka, ali bi barem mogli da oglase sirenu za uzbunu, da evakuišu civile. A kasarna je bila na drugom kraju grada. To je značilo još oko kilometar. Za to će mu trebati jedan minut. Razmišljao je šta da kaže kad je video dva čoveka koji stoje nasred puta. Začudio se zato što su u ovo vreme svi ljudi spavali, jer u ovo vreme samo jedno sunce sija, pa ima malo svetla. Ali nije ga samo to zapanjilo. Zapanjilo ga je i to što imaju krila. Jedan je imao potpuno crna ptičja krila, a drugi ista takva, samo zlatna. ’’Ovde se dešava nešto stvarno uvurnuto...’’ pomisli on. Nije ni znao koliko je upravu.

וןרטטמ

Azrael za tren spusti pogled svoj sa neba zamračenog i pogleda ispred sebe. I ugleda on čoveka koji približava mu se brzinom nadčovečnom. ’’Metatrone, pogledaj ispred sebe.’’ Reče on angelu koji stajao je desno od njega. I Metatron ga posluša. ’’Da li to čovek je?’’ upita on Azraela ’’Da, čovek je. Ako nešto osetiti mogu, to ljudska duša je.’’ ’’Upravu si Azraele. To jeste čovek dušom. To i ja znao sam. Ali da li čovek i telom je? Jer ne može ljudsko telo ovako kretati se.’’ Azrael zagleda se u daljinu pa reče ’’Ljudsko je, al ne potpuno. Ruke i noge od metala su mu.’’ ’’Zanimljivo.’’ Metatron se opusti i zauze normalan stav umesto borbenog, u kojem je do malopre stajao. Na licu videlo mu se da nešto zna, što do malopre znao nije. Uglom usana smešio se. ’’Azraele.’’ Reče on i krete da hoda prema čoveku koji još daleko bio je, ali približavao se ’’On čovek običan nije. On ima Dar.’’ Izraz lica Azraelovog izmeni se. Više nije smiren bio, već iznanađen. A arhangela smrti jako teško iznenaditi je. ’’Ti sa mnom šališ se Metatrone. Ti mora da šališ se.To ne može biti. Baš sad, u času ovom, da na nekoga sa Darom naiđemo? Mora da šališ se.’’ ’’Ne šalim se ja Azraele. Potpuno siguran sam u ono što osećam. On Dar poseduje.’’ ’’Nemoguće! Ti znaš i sam koliko redak Dar je. A sad ionako vremena da o tome brinemo nemamo. Ta zver svakog časa otelotvoriće se. Ostavi sad to.’’ ’’Ali možda može pomoći nam on!’’ ’’Ne zanosi se Metatrone! Kako misliš da može pomoći nam? Čak i da ima dar on zasigurno ne zna koristiti ga! Za borbu spremi se Metatrone, i zaboravi na čoveka tog!’’ razmisli Metatron šta bi uraditi trebalo, pa vrati se pored Azraela, i za borbu pripremi se. Samo tren kasnije čovek koji trčao je prema njima skoči u visokom luku, preskoči ih i dočeka se na noge iza njihovih leđa. ’’Šta ste vas dvojica? Odgovorite mi da vas ne bih ovog časa zgromio!’’ Nijedan od dva angela se ne okrete, niti odgovori. Azrael prasnu u smeh.

וןרטטמ

‘‘Ako nećete da odgovorite…’’ reče Džafa pretećim tonom i zamahnu desnom pesnicom u nameri da udari Azraela. Iako je imao nadljudsku brzinu i snagu arhangel smrti ga lako izblokira stvorivši petu ruku i uhvativši njegovu pesnicu. Nije se ni okrenuo. Džafa pokuša da ga udari levicom, ali bi ponovo osujećen od strane Azraela koji je zgrabi u čelični stisak svoje šeste ruke. Onda se okrete i udari ga otvorenim dlanom svoje sedme ruke u grudi. Džafa odlete u daljinu preko stotinu lakata i pade na tle, nastavivši da se kotrlja. Mogao se čuti zvuk njegovih metalnih udova koji su se sudarali sa betonom. ‘‘Više neće nas uznemiravati on.’’ Reče Azrael dok je gledao u nepomičnog čoveka koji je ležao na ulici, pa se okrete. ‘‘Nisi morao to tako grubo uraditi. Mogao si prosto reći mu da skloni se.’’ reče metatron mirno, iako je iznutra kuljao od besa ‘‘Ne bi poslušao me. A osim toga vremena za objašnjavanje nemamo. Uskoro borba počeće.’’ Gigantski oblak boje noćnog neba nadvijao se nad tihim gradom. Uskoro će zauzeti drugi oblik. Neki malo opipljiviji po mogućstvu..

וןרטטמ

Azrael i Metatron gledaše kako se veliki oblak smanjuje i zgušnjava nasred ulice, poprimajući neki drugi oblik koji još odrediti se nije mogao. Posle trenutaka nekoliko konačno razabrati se moglo da u zmaja pretvara se. Kada konačno otelotvorio se to beše zver ogromna. Tamno plavi zmaj, koji na četiri noge stajo je, krila džinovskih, koja kad raširi, dve građevine visoke sruši. Oči njegove crne su bile, a iz usta i nozdrva vatru boje iste kao krljušt njegova bljuvao je. Kandžama svoje noge beton orao je, sa lakoćom, kao da blato je. I skočiše onda na njega angela dva, u istome trenu. A on bljunu vatru da sprži ih, a oni zamahnuše krilima i izbegoše je. I slete Azraele na levo rame zveri i ubode ga u mesto isto sa sva svoje mača četri složno. I slete Metatron na desno rame zveri i ubode ga i mačem vatrenim i Askalonom u mesto isto, a svetlost bljesnu plava iz koplja svetog. I zavrišta zmaj mračni od bola, i zbaci angele sa sebe krilima svojim. ’’Azraele!’’ viknu Metatron ’’Askalon u zveri je ostao zabijen! Nateraj je da napada te da ja bih izvući ga mogao!’’ Azrel samo klimnu, pa polete prema zveri, koja krenu da ga zasipa plamenovima koje on je vešto izbegavao. Metatron nepravi veliki krug oko zmaja, pa kad mu je iza leđa bio, pojuri na njega. Zmaj nije primetio ga dok mu na rame sleteo nije, i pokušao Askalon da izvuče. Al’ nije bilo tako lako izvući ga, jer između dve kosti zaglavio se. Mučio se Metatron da iščupa ga dok zmaj krilom pokušavao je da udari ga. Azrael zavitla svoj mač plameni prema oku crnom, i za pedalj ga promaši. Zmaj na Metatrona zaboravi, i arhangela smrti napadao je samo. A Azrael napade ponovo, bacajući i drugi mač plameni, prema drugom oku, al’ opet promaši metu svoju.U trenutku tom odupro se metatron nogama i odskočio od zveri, konačni izvukavši Askalon. A onda okrete se zmaj, i bljunu vatru mračnu. I baci tad koplje Metatron, i skloni se sa puta plamenu, a Askalon prolete kroz njega i pogodi zver u nepca. I šiknu onda krv crna iz usta njegovih, a plava svetlost bljesnu. ’’Sada Azraele! Oslepi prokletu zver!’’ viknu iz sve snage Metraton, pokušavajući da zmajevu vrisku nadjača. Azrael ne pokaza ničime da čuo ga je, ali zamahnu on desnom rukom, i baci Oštricu Zvezdanog Svetla ka levom oku zverinjem. I ovaj put svoju metu pogodio je. Prođe oštrica kroz oko levo, i kroz glavu zveri, i na desno oko izađe. Vrisak se prolomi kroz grad, i sve staklene prozore polomi na kojima ljudi veličanstvenu bitku gledali su. Slepo biće mlataralo je svojim repom i krilima, kao ludo da je. Arhangel smrti prebaci Mač Obsidijanski iz levice u desnicu, samo dve ruke imao je sada. I polete on da pokupi Oštricu Zvezdanog Svetla. Al’ zver bezumno zamahnuvši repom svojim udari ga, i odbaci ga više od tri stotine lakata u daljinu, a Metatron jedva izbegnu zamah repa, i Azraela. ’’Prerano poradovali smo se. Zver možda slepa je, ali sad je samo opasnija, jer nepredvidiva je. Greška je bila da ovo uradimo. Ali kasno to shvatili smo. Sad sam moram boriti se. Azrael il’ mrtav il’ bez svesti je. Sam sebi prepušten sam. A ova bitka daleko od dobijene je.’’ U tom trenu shvatio je da je bez oružja. Mač plameni i Askalon u zver zabodeni su bili, kao i dva mača Azraelova. Nije mogao da rizikuje da ih iz glave zmaja vadi. Mač Obsidijanski i dalje kod Azraela je. Jedino mu je Oštrica Zvezdanog Svetla, koja pored nogu zveri ležala je, mogla od pomoći biti. Prikupi onda on svoju moć, i u plamenove sunčeve obuče se, pa polete da oštricu pokupi. Ugleda je on i slete pored nje. I tad noga zveri zgazila bi ga, dok uzimao je, al’ nije. Jer dve ruke od metala zadržaše je. Ugleda onda on polu čoveka, polu mašinu koji držao je zver za stopalo, sprečavajući je da ga zgazi. ’’Beži! Ja ću ga zadržati!’’ procedi čovek kroz zube, lica crvenog od napora. I Metatron odlete.

וןרטטמ

Džafa se osvestio. Neko vreme mu je pogled bio zamućen, a svi zvukovi prigušeni. Posle oko pola minuta ( koji su se njemu činili kao večnost) sve mu se konačno pročistilo i onda do njega dopreše zvuci bitke. Vatra koja gori. Povici. Zabadanje metala u meso. Ali uglavnom kričanje nekog stvorenja, koje kričalo je od besa, pomešanog s bolom. Onda otvori oči i ugleda bitku. Tu je bio neki zmaj kome je nešto, baš u trenutku kad je pogledao, uletelo u usta. To je rezultiralo velikom količinom jarko plave svetlosti, i crne krvi. A onda ugleda i jednog od one dvojice. Onog sa zlatim krilima. I čuo ga je kako viče ’’Sada Azraele! Oslepi zver!’’ i tada ugleda i onog drugog, onog koji ga je udario. Bacio je nešto što je svetlelo srebrnkasto prema zmaju. To je zmaju prošlo kroz glavu. Bukvalno. Tad se gradom razlegao krik od koga su svi prozori popucali. A onda je ovaj crni, koji se izgleda zvao Azrael, poleteo pokupi ono što je malopre bacio. I pre nego što ga je zmaj udario repom, i odbacio nekih sto do sto pedest metara u pravcu suprotnom od onoga na kojem je on bio, Džafa je znao da je taj potez bio greška. Ne pokušaj da se pokupi to čime je oslepeo zmaja, već to što je zmaja oslepeo. Ako je Džafa nešto naučio iz rata u kojem je protraćio devet godina svog života, i izgubio sve udove, to je da velike zveri treba ili ubiti u jednom udarcu, ili ostaviti na miru. Ranjena zver je opasnija od zdrave. To je važilo i za one metaforičke. Ali ova je bila prava. Džafa se podigao na noge. Odlučio je da im pomogne da ubiju tog zmaja, ili šta god da je. Možda su ga nokautirali, ali o tome će brinuti kasnije. Ako njih dvojica izgube, a već gube, i ovaj grad će najverovatnije biti uništen. Na tren se okrenuo i pogledao prema kasarni. Niko nije dolazio. Nemaju pojma. ’’Pa, dobro’’ pomisli on i potrča. Dok se približavao video je kako je onaj zlatni ceo buknuo u plamenove. I pomislio je da to mora da su sunčevi plamenovi. A onda je plameni načinio suštu grešku. Krenuo je da pokupi ono oružje kojim su oslepeli zmaja. Džafa je pojurio brže. Baš u trenutku kad je stopalo zmaja trebalo da poklopi plamenog, Džafa ga podupre sa obe ruke i zaustavi. Plameni pogleda u njega. ’’Beži! Ja ću ga zadržati!’’ jedva reče Džafa, napinjući se da spreči džinovsko stopalo da dodirne zemlju. I onda plameni odlete. ’’To je to budalo.’’ Pomisli on ogorčeno, svestan da, ako pusti stopalo, neće moći da pobegne, i da će biti zgažen ’’Potpisao si svoju smrtnu presudu, spasivši nekog ko te je upravo ostavio da umreš. Bravo.’’

וןרטטמ

Metatron odlete. Ali nije mogao tek tako ostaviti čoveka koji mu je spasio život, da umre. On napravi luk, skinu sa sebe plamenove, i ustremi se na čoveka-mašinu koji pokušavao je da ostane živ. Metatron ga uhvati oko struka, i odnese, a stopalo zveri se svom silinom spusti na tlo uz gromoglasan tresak. Kad se udaljio dovoljno od stvorenja koje je i dalje besnelo u slepome besu, on slete i spusti čoveka u jednu slepu ulicu. ’’Şpasao si me.’’ Reče on ’’I ti si spasao mene.’’ Odgovori mu Metatron ’’Sada ti ništa ne dugujem ja.’’ ’’A što tako pričaš?’’ ’’Kako? Zar ne razumeš me ti?’’ ’’Razumem te, ali pričaš tako..’’ on zastade pokušavajući da nađe odgovarjuću reč ’’starinski.’’ Konačno reče. ’’Možda. Al’ to nije bitno sad. Vi ljudi uvek nebitne teme u ovakvim trenutcima potežete, da bi na trenutne probleme zaboravili. Kako zoveš se čoveče?’’ ’’Džafa. A kako se ti zoveš... šta god da si?’’ ’’Moje ime je Metatron. I ja sam angel. Al’ hajde sad. Moramo tu zver ubiti, il’ će ceo grad ovaj, a možda i svet, iščeznuti.’’ ’’Ti to ozbiljno?’’ Metatron se okrete prema njemu i pogleda ga značajno, pa reče zagrobnim tonom ’’Da.’’ A onda raširi krila i vinu se u vazduh. ’’ Kreni!’’ viknu on Džafi i polete prema zveri. ’’Šta se mora nije teško.’’ Reče Džafa umirujući sebe pa potrča u pravcu u kojem je odleteo zlatnokrili Metatron. Mislili su skoro isto.Obojica su se nadali najboljem, ali su očekivali najgore.

וןרטטמ

Dok Metatatron i Džafa prema zveri užasnoj jurili su, njen bes utihnu, i ona se smiri. Skoro u trenutku istom stadoše čovek i angel koji nameravali su da ubiju je. ‘‘Šta zbiva se? Zašto stala je?’’ reče Metatron ‘‘Mene pitaš? Ja jesam pametan i obrazovan, ali mi se nekako čini da je ovo više tvoj fah.’’ Odvrati mu Džafa razdraženo. Metatron ga pogleda iznenađeno sa namerom da mu uzvrati, a onda shvativši da vremena za svađu nemaju odusta od zamisli te. Njegov pogled ponovo prema zveri bi uperen. A zver, slepa, osakaćena, samo je stajala mirno. Krv crna i dalje joj je iz usta i mesta gde oči bile su joj, liptala. Ali zver na bol nije se obazirala. Pokušavala je da skupi misli, da svest svoju ponovo sastavi, od razbijenih delova, koji kao složena slagalica bili su. I malo po malo, uspevala je u tome. I upravo sada se setila da ima i čulo mirisa. Zato je i besneti prestala. I sluha se setila, pa i osluškivala je. I čula je slabo disanje sa jedne strane. Kao i dva sa druge. Krenuće na onog što bez svesti je. Njega ubiće, pa onda za ostalu dvojicu pobrinuće se.


Nastavak u sledećem postu.....

[The Gunslinger]

...nastavak srugog poglavlja.....

וןרטטמ

’’Ide da Azraela ubije! A on nije svestan! Umreće!’’ reče Metatron u panici. A davno nije paniku osećao ’’Čekaj malo. Jer Azrael onaj sa buljukom ruku što me je onesvestio?’’ Džafa je i dalje bio besan ’’Da! Al’ to sad nije važno! Moramo ga spasiti!’’ ’’A što? Jer on mnogo važan?’’ ’’On je..’’ poče Metatron. Hteo je da kaže da mu je Azrael prijatelj, ali umesto toga reče ’’On je arhangel smrti. Naravno da je važan!’’ ’Džafa razmisli jedan tren o ovoj informaciji, pa odluči da ipak vredi Azraela spasavati ’’Pa hajmo onda!’’ reče i potrča. Metatron odmah pođe za njim, i usput se obuče u plamenove.

וןרטטמ

Azrael otvori oči. Sve ovo čudno bilo mu je. Znao je šta znači kad neko onesvesti se, ali nikad to iskusio nije. Nije nikad ni spavao. Nije imao potrebe. Sada je po pri put bez svesti bio, i kad probudio se, osećao se kao da celu noć je pio, pa se ujutro probudio. Mutan mu je bio vid, a glava bolela ga je. Pokuša on da se pridigne na noge, ali ne uspe. Čuo je teške korake koji mu se približavaju, nije pažnju obraćao na to. Nije obraćao pažnju na bilo šta, osim na sebe samog. Potražio je Mač Obsidijanski, i našao ga kako leži na zemlji. On ga uze, i uz pomoć njega na noge se pridignu. I dalje nije video dobro. On zatvori oči svoje i sačeka deset otkucaja srca pa ih otvori ponovo. Video je da mu se oslepljena zver približava. Polako ali sigurno. A Metatrona nema nigde. ’’Mora da mrtav je.’’ Pomisli on, a odmah zatim ’’Kao što ću i ja uskoro biti.’’ Azrael podiže mač i čvrsto na noge svoje stade. ’’Ali ne bez borbe. Pašću, ali do zadnjeg daha boriću se.’’ i spremi se on da napadne. Osećao je već zadah zveri, truli miris njene krvi, kao i senu koja mu se nadvijala preko ramena. Senu koja će postati arhangel smrti kad on umre. ’’Nestani prikazo! Neću umreti još. Moraćeš strpeti se još malo.’’ Reče on, pa mahnu rukom desnicom preko levog ramena svog. Prisustvo koje lebdelo je u vaduhu nestade. Ali zver ostade. I bila je tu. Ni dvadeset lakata daleko od njega. On uhvati Mač Obsidijanski s obe ruke, i pojuri u sigurnu smrt. Skoro sigurnu smrt.

וןרטטמ

Metatron ugleda Azraela na nogama, koji držaše Mač Obsidijanski. I vide ga kako juri prema zveri. I polete Metatron da spasi ga. ’’Taj udarac mu je pomutio pamet. Nema sam ni šanse najmanje.’’ Zver otvori usta. Azrael skoči. I zver bi ga proždrala da ga Metatron ne uhvai samo tren pre nego što to se desilo. Zver bljunu vatru tamnu, i oprlji samo desnu nogu Metatronovu. On posrnu na tren, pa ponovo uzleti, i sleti na vrh građevine jedne sa Azraelom, koji gledao ga je unezvereno. ’’Metatrone! Živ si!’’ ’’Naravno da živ sam! Al’ ti umalo ne poginu!’’ ’’Mislio sam da mrtav si. A ni ja nisam bio u stanju da preživim napad zveri, pa nisam hteo bez borbe da umrem.’’ Iznenada razgovor prekinuše, i obojica skočiše, a mlaz tamne vatre prolete tamo gde do malopre stajali su. ’’Jer neko oružje imaš?’’ Azrael priupita Metatrona dok leteli su oko zveri ’’ Imam. Pokupio sam Oštricu Zvezdanog Svetla što ispusti ti.’’ ’’I gde ti je sad?’’ ’’Videćeš za tren.’’ I zviznu Metatron prodorno. Sve ostalo odigralo se brzinom munje. Zver se okrete prema Metatronu. Džafa skoči s vrha zgrade na zver. Metatron polete prema zveri. Džafa viknu. Zver se okrenu prema njemu. On baci Oštricu Metaronu. Metatron uhvati, i prizva oštricu. Zver otvori usta da proguta Džafu. On prolete pored otvorenih čeljusti, napravivši fintu dok padao je. Metatron uhvati Oštricu s obe ruke. Zver previše kasno shvati nameru ove dvojice. Shvatila je onog trenutka kada Metatron Oštricom probi lobanju njenu. I spusti se on niz nju sekući joj glavu i otvarajući joj vrat postrance. Ona pokuša da zavrišti, ali ne uspe. Metatron spusti se na zemju. Glava zveri, i vrat postrance se otvoriše, i ona pade mrtva uz tresak gromoglasan, a beton popuca. Azrael gledaše iznenađeno kako lako ova dvojica ubiše zver. Možda je bila osakaćena, ali ipak nije zanemarljiva sila bila, a pade od jednoga udarca. A onda shvati ’’Ja i Metatron smo na snagu pokušali da pobedimo. A Metatron i ovaj čovek su to pokušali uspomoć pameti. I oni pobediše, a ja umalo umro nisam. Glup bio sam.’’ Krv crna i smrdljiva prolivala se po tlu a Metatron, čiji oklop bio je uprljan njome, skinu kacigu, baci je na zemlju, razvi kosu i nasmeja se zvonkim smehom angela. ’’Azraele!’’ viknu on ’’Ubismo je!’’ Azrael izvi ugao svojih usana, a to je nešto najbliže smehu što kod njega se moglo videti. ’’Nismo mi je pobedili Metatrone. Vas dvojica pobedili ste.’’ Slete on tad i odšeta do Džafe. ’’Izvini za to što sam te udario.’’ Džafa se nasmeši, i iz sve snage udari rukom desnicom Azraela u bradu. ’’Nema veze.’’ Reče on arhangelu smrti koji ležao je na zemlji ’’Sad smo jednaki.’’ I pruži on onda ruku, da pomogne mu da ustane., a Azrael je prihvati i ustade. ’’Hrabar si. Malo koji čovek sme smrti u lice pogledati, a još ređi su oni koji je i udariti smeju. Ustvari, ti jedini si.’’ Reče mu. Džafa nije baš verovao ovoj dvojici. Posebno Azraelu. Malo je više verovao Metatronu zbog plana koji je smislio. Bio je rizičan, što je pokazivalo da je hrabar, a bio je i pametan, jer nije lako takav plan, za tako kratko vreme smisliti. Ali i dalje mu nije baš mnogo verovao. ’’Da li ste vi stvarno anđeli?’’ Metatron se okrete, pa mu odgovori na pitanje ’’Jesmo. Zar već ti nisam to rekao? I kaže se angeli, a ne anđeli.’’ ’’Ja nisam angel već arhangel Metatrone.’’ Upade Azrael ’’Da. Znam da osetljiv si na titulu tvoju, ali zar to važno je sad?’’ ’’Nije.’’ Ovaj put je Džafa upao Metatronu u reč ’’A sad objasni mi sve ovo malo bolje, hoćeš li?’’ Metatron pogleda Azraela ’’Da kažem mu? Mislim da zaslužuje da zna. Bez njega zver ne bih ubio.’’ Azrael je oklevao na tren ’’Ne bi smeli......Al’reci mu. Zaista zaslužuje da zna.’’ I ispriča onda Metatron ko je on, i ko je Azrael, i šta je ova zver, i kako su oni ovde poslati da je ubiju. Kada Metatron završio je Džafa im i dalje ne verovaše. ’’Znači vi ste anđeli. I vas je ovde poslao bog? Ne verujem vam.’’ Metatron ustade, i odšeta do zveri. Iz usta joj izvuče Askalon. Vrati se do Azraela i Džafe, pa ga zabi u zemlju pred Džafine noge. Koplje na tren bljesnu nebesko plavo. ’’Ovo koplje je sam bog stvorio. Treba uspomoć njega da dokazujem njegovo postojanje?’’ ’’Pretiš li mi?’’ ’’Ne. Ni ja ne volim tog svemoćnika, ali činjenica je sušta da postoji.’’ ’’Na ovom svetu odavno nema vere. Ljudi nemaju vere ni u sebe, a kamoli u nekog boga kojeg nikada videli nisu. Evo, plaše se da izađu iz stanova. I vojska se plaši. A i ne krivim ih. Vojska možda ima oružje, ali su to sve mladići koji su skoro svu, ako ne i svu, porodicu izgubili u pedesetogodišnjem ratu. A ovi ljudi u zgradama, a i nema ih mnogo, ni to nemaju. Tek pre pet godina se završio taj rat, a većina ljudi je od rođenja znala samo za to. I kad je konačno prestao, desi se ovo. Naravno da će biti uplašeni. Uplašeni su i kad vide pušku u ruci koja nije njihova. Uplašeni su kad vide nekog stranca, nekog novog u gradu. Plaše se sopstvene senke, i osvrću se svake dve sekunde kad nisu u sigurnosti svojih domova. Plaše se da će ovaj mir prestati, i da će sve ponovo biti kao pre, ili još gore.’’ Džafa uzdahnu ’’Ova planeta nema više ni nade ni vere. I dugo toga neće biti. Čak i da vide samog boga svojim očima, oni ne bi imali vere.’’ ’Metatron je znao. Nekako je znao kako je to. Kako je to izgubiti sve. Nije znao kako je to znao, ali znao je. Nekad u svom ljudskom životu i on je taj bol osetio. A sad više nije znao zašto ga je osetio, i zašto i dalje oseća taj bol duše. Više nije bilo sećanja. Samo bol. Azrael je slušao Džafu, ali nije mu bilo jasno. On nije smatrao smrt tužnom, tragičnom, il obeshrabrujućum. Patetičnom, možda, ali ne tužnom. On je video toliko različitih smrti, toliko da su mu sve isto izgledale. Ali prevashodno on je tako mislio o smrti zato što nikad nikoga nije voleo. On je lišen svih osećanja bio, jer takav jedan arhangel smrti biti mora. ’’Nekad je bilo vere na ovome svetu.’’ Nastavi Džafa ’’Ali ta vera je nestala. Crkva koja je veru u tog boga vašeg propovedala je i započela rat koji je od ove, nekad lepe planete pune zelenila, plavog, čistog neba načinio ovo što je sad.’’ On pogleda u zamračeno nebo. Takvo je bilo stalno. Noću zvezde nisu bile vidljive, a danju, čak i kad su sva tri sunca sijala, jedva da je bilo svetla ’’Planetu suve zemlje, tamnoga neba, razrušenih gradova, beskrajnih polja grobova, i straha. Zato nemojte mi pričati ništa. Bog je napustio ovaj svet pre pedest godina. A možda i ranije, samo što je prošlo vremena dok se to nije počelo primećivati. A sad odlazite, šta god da ste, angeli ili demoni, briga me.’’ Džafa se okrenu da ode. ’’Ti se ne plašiš.’’ Reče Metatron, a Džafa se okrenu ’’Šta?’’ ’’Ti se ne plašiš.’’ Ponovi Metatron ’’Borio si se sa nama protiv ove zveri kad čuo si da će možda ceo svet ovaj uništen biti. Da se plašiš, pobegao bi. Da nemaš nade i vere za ovaj svet, odustao bi, i bilo bi te briga da li će uništen biti.Izgubio si sve, i osakaćen izašao iz tog rata, a ipak nisi izgubio nadu kao svi drugi.’’ ’’Nada umire poslednja. A moja je na izdisaju. Kao i ja.’’ ’’Al ipak je tu. I mogao bi da je na druge ljude preneseš. Mogao bi da vodiš narod sveta ovoga. Samo kad bi hteo mogao bi da učiniš da veruju u sutra. U bolje sutra. U lepše sutra.’’ Azrael samo sa strane gledaše, i slušaše ovaj razgovor. Nije mu bilo jasno zašto Metatron pokušavao je da učini nešto za ovaj svet, kad mu to neće doneti nikakvo dobro. A osim toga, ljudi ne mogu uraditi drugačije od onoga kako im je bog odredio. ’’A šta ti znaš o tome.’’ Reče Džafa ’’Ti nikad nisi osetio bol gubitka nekog voljenog. Ti nisi ljudsko biće, i ne možeš znati ništa o tome.’’ ’’Ali znam! Jer pre nego što postao sam