Omiljena priča

[NSdjanka]

PRIČA JEVREJINA LUTALICE

"Nije bilo ni tropske Afrike, ni Amerike, ni Australije, ni
Novog Zelanda, ni Fidžija, ni Tonge, ni Tibeta, ni Mongolije.
Nije bilo Japana. Duž obala Unutrašnjeg mora pružalo
se jedno veoma moćno Carstvo u kome se sretalo mnogo
naroda i govorilo mnogo jezika. Svet je već bio star.
Već se okretao kao što se danas okreće. Zaboravio je protekle
epohe na kojima se vekovima taložila tišina. Više se
nije sećao stravičnih kataklizmi izgubljenih u tami vremena,
koje su pratile njegovo rađanje i njegove prve trzaje.
Delići sećanja još su ležali u ljudskom umu i raspaljivali
maštu pesnika i putnika. Oni su kazivali strašne priče o
razorenim kontinentima i potonulim gradovima. Kroz vreme
su se pronosile glasine o mediteranskim carstvima nestalim
u vatri i vodi. Zemljom su se pronosile glasine o izaslanicima
pristiglim iz nekog dalekog, nepoznatog kraja
zvanog Azija, u Grad od mramora i zlata sagrađen na sedam
brežuljaka u srcu Carstva. Neznanje, nesigurnost,
protivrečnost i predanje suvereno su vladali. Samo su neobič
no snažni umovi mogli da uspostave malo reda, najče-
šće prividnog, u raznolikost i nered vaseljene. Naravno,
niko nije ni slutio da je tamo negde, u jednom nezamislivom
svetu, prvi kineski car, po imenu Ćin Š’ huanga, sagradio
jedan veliki zid. Niko nije čuo za Konfučija, ni za
Laocea, čak ni za Budu, koji je nekoliko stotina godina ranije
podigao i preobrazio milione ljudskih bića. Niko ni-
je mogao znati da se na jednom nepoznatom kontinentu,
s one strane okeana sa samo jednom poznatom obalom,
rađa u sjaju i krvi civilizacija žada i ogromnih piramida.
Prostor nije bio savladan. Baš kao i vreme, predstavljao je
nepremostivu prepreku. Većina ljudi živela je i umirala
unutar zatvorenog obzorja. Treba sačekati da prođe vreme
kako bi se izbrisao prostor.
Ljudski um još je progonilo maglovito sećanje na niz
ratova koji su potresli vaseljenu. Jedan junak, polubog,
koji je govorio jezikom trgovaca i mornara u lukama, osvojio
je barem polovinu sveta. Još su se videli tragovi prolaska
njegovih jedinica, koje su otišle daleko na istok, a u
pohodu na zapad stigle do pustinja s druge strane Nila.
Oni upušeni, sveštenici, gradski ljudi, mudraci, tvrdili su
da je na obalama velike legendarne reke s nepoznatim izvorima,
kraj koje počivaju bogovi s licem šakala, krokodila
i ptice, živela, jedva pedeset-šezdeset godina ranije, prelepa
kraljica, čiji su preci bili junakovi pratioci i zamenici.
O bitkama, pobedama i smrti tog junaka kružilo je mno-
štvo priča. On je presekao nerazmrsiv čvor koji je vezivao
budućnost sveta. Osnovao je brojne gradove, a mnogi od
njih nosili su njegovo ime. Oženio se princezom iz neke
tajanstvene zemlje. Napojio je svog konja vodom iz reke
na kraju sveta. Iza nje su zjapili bezdani u kojima su se migoljila
čudovišta.
U jednom zabačenom kraju Carstva, koje je nastavilo
tamo gde je polubog stao i zauzelo sve zemlje oko Unutraš
njeg mora, živeo je veoma neobičan mali narod. Mnogi
gradovi i narodi blistali su u ljudskom sećanju zbog svojih
prelepih spomenika, kipova, ćupova, ili velikih filozofa
i tragičara. Neki su, poput nestalog junaka ili nepobedivog
Carstva, vladali svetom uz pomoć moćnog oružja i legija.
Neki su, opet, bili veoma bogati, pa su slali s kraja na
kraj sveta brodove natovarene nakitom, dragim kamenjem,
ili purpurnom i zlatotkanom odećom. Mali ponosni
narod koji je poklekao pred snagom Carstva imao je
samo jednu moć, jednu lepotu, jedno bogatstvo: svoju veru.
Za razliku od nevernika koji su ga okruživali sa svih
strana i među sobom delili zemlje pod vlašću Carstva, on
je obožavao jednog jedinog boga, koji mu je obećao da
će ga spasiti i kazniti njegove neprijatelje..."

ŽAN D'OMERSON (tople preporuke )

[DrinChe]

Umesto posvete,
tek da shvatiš kome i zbog čega…

Pre tri godine prvi put sam gledala taj kratki film.
Centralni deo kratkog dokumentarca bila je anketa sa sarajevskih ulica- pitali ljude šta misle o nečemu, a znaju da baš ti o tome nemaju pojma i u tome je poenta vica.
Pogledala i zaboravila- nije mi bilo ni smešno a ni naročito svrhovito.Te stvari koje me ne zagrebu odmah zaboravim, pa tako je i u istu arhivu otišao i letnji festival na kom sam videla film.
Dve godine nakon toga čekam četrnesticu kod Doma Armije, baš negde oko pet popodne. Omanja i potpuno seda baka koja se muva tu sa nekim torbicama započinje nepovezan razgovor sa mnom, iako uopšte ne mašem repom u njenom pravcu. Autobus stiže, ja sedam na sedište iza vozača, a baka se uprkos polupraznom autobusu gura uz moja kolena i sjeda pored, do prozora. Nelogično, ali št se može, sebi govorim da možda žena voli da sedi baš do prozora iza vozača, možda želi nešto da vidi u prolazu.
Baka se okreće prema meni i kao iz džačića istresa u cugu monolog u moje krilo:
…Jedini živ član njene familije prodao je stan u Zagrebu i otišao u starački dom. Za taj stan dobio je neku finu svoticu, trećinu dao domu za doživotnu rentu, trećinu poslao detetu negde u beli svet, a trećinu dao njoj, svojoj sestri. Jedan dan je podigla sav novac, stavila u tašnu i pošla kući na Bjelave. Sve to dešava se tri meseca prije nego što baka o tome govori. Neko je znao za novac, pratio baku, presreo na ulazu, zavrnuo joj ruku i oteo torbu sa parama. A unutra dokumenta. I sad, ajde što su uzete pare, iako je trebalo da one zagreju ostatak bakinog života, ajde što je oteta torba, a ruka zavrnuta, nego su uzeti i svi papiri koji potvrđuju njen identitet. Da je baka-baka.
Pored svega ona ne živi u svom stanu- prošla je put od dva dobrinjska stana, da bi na kraju stigla u prizemnu napuštenu kuću na Bjelavama. Dolazi prvi u mesecu- ona ne može da podigne penziju, jer nema nijedan dokument, niti bilo kakvu potvrdu. Postaje nepostojeća žena u svom nepostojećem stanu.
U autobusu su prvo ćutali, tu i tamo nestrpljivo uzdahnuli, pa govorili:

-Daj stara, nisi jedina, e kad bi ja prič’o svoje muke...
Vozač mi se kleo rukom, uz šapat, kako zna da je ona poluskrenula. Ništa manje.
-Danas je ponedeljak, a ja sam ponedeljkom uvek išla na frizuru- govorila je posle svake pete rečenice.
Taj dan vraćala se od svoje daleke rođake na Dobrinji, ali joj je ona, kao pomoć, dala neku izlizanu tašnicu. Meni je to mirisalo na rđavu šalu na bakin račun- odeš po pomoć jer su ti ukrali punu tašnu- a dobiješ opet tašnu- samo praznu i izlizanu.
Napokon je od mene tražila nešto novca za hleb i mleko.
Vozač je dobacio da je ta cela predstava i bila zbog toga.
-Oseti ona šta kome treba pričati. Evo, vi nosite knjige, pa to priča vama. Da ste nosili dete pričala bi vam kako je izgubila dete... Zna baba, nije luda…Ma kakva frizura i ponedeljak, ne budite glupi…
Baka je, dakle, po njemu, dobila ono što je tražila.
Obe smo izašle.
***
Dva meseca nakon toga išla sam na promociju knjige čiji je organizator učestvovao i u organizaciji onog letnjeg festivala i naravno, ponovo isti dokumentarni film.
I ponovo anketa.
I tek tad… u jednom trenutku vidim da je jedna od zaustavljenih, negde na sred Ferhadije, baka sa sve bundom i frizurom, a to je upravo i snimano koju godinu pre toga!
Baka odgovara šta misli o grupnom seksu ili o čemu već. I nešto priča kako to u njeno vreme nije bilo moguće. Znao se neki red.
Isfenirana, sa puding frizurom, našminkana, kočoperno viri bela kragna.
Sve se poklapalo…
Baka je govorila istinu…?
Vozač je nije znao iz tog bundano-frizurnog vremena, ali zar je ni bilo ko drugi nije poznavao u autobusu ili u svim drugim autobusima?
Dakle neko može reći- pa da- baka je imala, pa pokradena, pa shvatila svo prokletstvo jevrejskog imao pa nemao. I sada nema. Ali koliko ih je ovde takvih, pa svaki drugi ima sličnu priču. Šta sa jednom babom? Pokradena, pa šta?
A da li se ipak može imati odgovor i na: "pa šta”?
Ovde ima odgovor.
Srećom.


Drugi sarajevski susret desio se nedavno.
Nema ni tri meseca.

Sticajem nekakvih okolnosti našla sam se u romskom naselju na vrhu Vraca. Treba napraviti priču o Sabahudinu. Boluje od tuberkoloze već osam godina a ne može se lečiti. Međutim, Sabahudin nije tu. Nas četvoro koji po toj osnovi odlazimo shvatamo da je penjanje na Vrace bilo nepotrebno, a da smo okruženi gomilom gostoljubivih Roma koji bi nam mnogo toga rado ispričali. Odnekle se pojavljuje i komšinica i dva velika umiljata vučjaka, pa stvar postaje naglo zanimljiva.
Zovu nas da uđemo i vidimo kako i gde žive. Šareni smo im, daleki.Gosti smo.
Kuća bez vrata, deca bez čarapa.
Sabahudin ima sestru i ženu.
Sestra je tipičan primerak romske lepotice, duge crne kose i pravilnih crta lica. Kada govorimo njenom mužu da ima lepu ženu šapatom nam mangupski govori da je pre nje imao jednu još lepšu.
Insistiraju da uđemo unutra i vidimo gde živi Sabahudin. Zapravo gde umire.
A vidi se da im nije do Sabahudina, na sebe bi malo skrenuli priču.
Nije Sabahudinova muka jedina, ima njih još.
Onaj mangupski zet nam tiho govori da to možda i nije pametno, sa tom tuberkolozom se nikad ne zna. Kućica siromašna, ogolela, ledena

U uglu sobice sa zemljanim podom sedi skoro sakrivena Sabahudinova žena -Ramiza i njihovo dvoje dece. Jedno oko četiri godine, drugo ne više od godinu i po. Sede na podu sa golim natečenim nogicama i liče na decu koja rastu daleko od ljudi na vučjem mlijeku. Nijedno nije prohodalo ili progovorilo. Daju im vodu da bi nam pokazali da ne umeju ni da piju. Naravno, voda se prosipa po njima, deca piju unezverno čak mi se na tren i učini kao da su srećni što nam imaju šta pokazati.
Umesto posluženja.
Smeju se navijački, uspeo im eksperiment.

Remiza ćuti. Ima upadljivo krupne plave oči. Deluje čisto, čak negovano, kao da je Loreal lično ispraća na spavanje, a dve spremačice sa peruškama niz vrat bude. Znam, nema logike.
Kažu da je izbegla iz Bijeljine, i da je od tada kod njih. Rodila je četvoro, jedno je umrlo, drugo je u bolnici. Preostalo dvoje vidimo.
Pitamo Remizu koliko ima godina. Ona i dalje ćuti. Dobijamo objašnjenje da ne govori. Druga Romkinja joj kaže:
-Ma reci da imas tri’es i šes’!
Neko iza dobacuje:
-Ma kakvi tri’es i šes’… Nema Remiza više od petnest…
Remiza se smeje. Frljaju se tim godinama, kao da dvadeset gore dole ne znači ništa. Prema mojoj proceni ima oko dvadeset i počela je rađati sa jedva trinaest.
Govorim joj da ima lepe oči, a ona iz nekog razloga gleda u mene sa poverenjem. Padaju mi na pamet nekakvi ruski stihovi o pogledu koji zove na krađu i spasenje, ali u takvim situacijama uvek sebi krišom odalamim neki šamar i kažem: smiri se, nije tvoje. A ona mi čita misli i gleda u mene. Onako tužno prijateljski, svesna da je ipak neću krasti i da joj je- to što joj je.
Kako Sabahudina nema, u povratku se zadržavamo u nekoj fantomskoj kafani koja više liči na podrum porodične kuće i uz šporet na drva pijemo loše kuvano vino, jedemo travnički sir i pričamo o Remizi i smislu našeg odlaska. Govorimo kako ćemo se vratiti tih dana i svašta im odneti, licitiramo šta ko ima od starih stvari i šta može bez problema preboleti.

U trenu odlučujemo da se sa punim kesama iz prve piljare odmah vratimo, ali posle pola sata ostajemo razočarani, jer naši novi poznanici izvrću kese sa hlebom i čokoladama za decu, sokom i mlekom, tražeći cigarete i alkohol. Sa simpatijama, do pola ozbiljno, od pola u lošoj glumi psuju nam sunce što ih tretiramo kao bolesne, umesto da im donesemo ono što im je zaista potrebno.
Pet dana posle toga na trolejbuskoj stanici vidim Remizu. U prvi sekund samo znam da mi je jako poznata, ne mogu se odmah setiti odakle, ali znam da sam skoro videla te jagodice i baš tu lepljivost u pogledu. Lepo je obučena, ima skupljenu kosu. Pozdravljam je.
Ona gleda u mene sa strane i ne govori ništa. Za trenutak pomislim da je možda neko ko ipak samo liči na nju. Zašto je ljuta, nema onog osmeha od pre par dana.
Da li je nisam smela videti tu? Upadljivo i nevešto sakriva pogled kada je god pogledam, ali osećam njeno piljenje bočno na sebi kada god gledam negde sa strane. Posmatramo se na smenu.
A znam, zbog nečeg je nisam smela videti…
Zbog nečeg se jako uplašila da će neko saznati tajnu.
Nisam smela da je vidim očešljanu.
Išla je u čudnu posetu nekome? Plaši se da ćemo opet doći kod Sabahudina, a onda, okrznuvši rečju usputan susret, zaroniti u neku njenu duboku i opasnu tajnu?
I shvatim u trenu, kao da dodirneš komad polomljenog stakla- Sarajevo je grad u kom možeš pomilovati istinu. Nije toliko mali da bi svi znali ko je baka iz autobusa i da bi znali i onaj ponižavajući deo zavrtanja ruke, da bi je ispitivali svaki dan.
Ali onaj kome baka ispriča priču imaće priliku pre ili kasnije da se u to uveri. I nije tako mali da bi svi znali da je onaj Sabahudin otišao u Travnik i da bi sebe spasili tabanja do vrha Vraca- ali samim tim ostali i bez mogućnosti da nagađaju koliko lepa Remiza ima godina
Onaj ko želi ustanoviti istinu -može.
Ovo je grad za videti se dva puta.
Ne moram uzeti tvoj telefon, videću te.
Mi se možemo naći i bez papira i olovke, ne brini, pile.
Videćemo se u anketi, kafani ili na trolejbuskoj stanici. Ako je potrebno.
A jeste.

Jelena Lukić

[TVO.JA_]

Sigurno misliš da su priče o prababama veoma dosadne i bez i malo humora. Misliš i da su prababe male sede starice koje samo sede na kauču i gunđaju nešto. Gadno si se prevario: evo i ja imam prababu i ispričaću ti nešto o njoj.
Iako je prababa za ovih mojih teških i mučnih 13 godina ostala ista, pa sam ja verovao da je uvek bila prababa, dokazano je naučno da je ona pre toga bila devojčica. Zamisli... A tad kad je bila devojčica nisu postojali televizori, muzički stubovi, kompjuteri, Sony play station-i... I još mi nije jasno kako nisu svi pocrkali od dosade... Nego, da se vratimo na temu:
I jednog dana došli joj otac i majka kući rekli nešto otprilike kao: ,,Spremi se, ideš da se udaš za jednog momka... On živi na planini preko puta naše”. I onda su srećni mladenci dobili decu, unuke, praunuke... I došli smo do babe od 80 i kusur godina... Danas ( hvala bogu, da kucnem u drvo ) postoje svi mogući tehnički uređaji i prababa, šta će, ne samo da sedi na krevetu, nego se uklapa u savršene tokove civilizacije. Ali ona i danas ne sedi badava. Ona nešto radi... A jel’ znaš šta? Ona hekla. I to bez naočara. I pritom jednim okom gleda u taj svoj rad, a drugim gleda da Darija na stavi nešto u usta ( jer Darija je živi usisivač: štedi vaše vreme, struju i novac ). A trećim okom ( pošto prababe sa 80 i kusur godina obavezno dobijaju treće oko, nema veze što ga u mladosti nisu imale ) gleda da li je Marija napisala domaći iz matematike i da li se njen mali sinčić od 60 godina pokrio kada je zapao na kauču i da li je njena mlada i neiskusna snajka od 50 i kusur godina dovoljno posolila ručak, i da li tetka dobro rukuje vatrenim oružjem tj. peglom... Ali nije prababin jedini posao da hekla. Mora neko da čita Dariji bajke, priče i pesme kada su svi ostali zauzeti ( Marija piše domaći iz matematike, deda spava na kauču, baba soli i presoljuje ručak, a tetka rukuje opasnim predmetima na pr mikserom ) i prababa, šta će, čita... I to bez naočara. A kad dosadi prababi da čita ona uzme pa sama smisli neku pesmu ili priču. To je kao neka bolest u porodici svi, pre ili kasnije, postanu pesnici.
I, evo obećavam ti doneću ti jedno ( pra-) delo od moje prababe. Sigurno će ti se sviđati... A ako bude dovoljno humora u njemu poslaću ga na ,,Festival humora u Lazarevcu” i garantujem da će dobiti nagradu.

U potpisu:

Kakva prababa

Takav praunuk

Darko Milenković

[DrinChe]

OČI

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću. Primetiš to po iskracalom odelu, koje ostavljas mlađem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuće ", kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću".
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokorio sem mene ".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Mika Antić

[ZOE]

IZGUBLJENI MIRISI - Momo Kapor

Ovaj mali ogled o nevažnim stvarima ove nedelje ne bi trebalo da čitaju mlađi od šezdeset godina - ništa neće razumeti.
Ujutru, kad se brijem, i utvrdim novu količinu propasti na svom licu, uvek pomislim na mirise koje je moje pokolenje upotrebljavalo nakon brijanja. Počeli smo, naravno, s ljutom rakijom kao prvim afteršejvom u životu, zbog koga su neki od nas, najverovatnije, i postali pijanci. Kada se porežemo brijačem upotrebljavalo se nešto slično okrugloj kredi, zvalo se stipsa i zaustavljalo je krv. U Beogradu cicije još uvek nazivaju stipsama. Posle rakije pojavi se pravo kozmetičko čudo - prvi posleratni afteršejv, "brion", dok su drugarice (kasnije dame) imale na raspolaganju dve kolonjske vode - "crnu mačku" i "pokošeno seno", kao i tradicionalno bugarsko ružino ulje. Nakon "briona" otmeniji sloj Srba dobio je na raspolaganje "pitralon" - miris od koga su crkavale muve kada slučajno slete na nečije sveže obrijano lice dok mu se vlasnik spusti posle ručka da otkunja.
Kako je zemlja više propadala, živeći naizgled u blagostanju, pojavljivali su se novi mirisi; najpre kolonjska voda "prastara", a zatim "pino silvestre" u staklenom čudu od dizajna koji je predstavljao šišarku punu mirisa borove šume. Pravi kapitalizam najavio se u obliku elegantnih belih boca od plastike na kojima su ispod starog jedrenjaka stajala magična slova OLD SPICE. Posle toga više niko nije mogao da prati najezdu najrazličitijih kolonjskih voda, parfema i afteršejvova, od "Pako Rabana" preko Diorovog "eau sauvage" sve do "davidofa", čiju bočicu mi je poklonio neko veoma drag. Upotrebljavam afteršejv isključivo od dobrovoljnih priloga onih koji svrate ovamo iz sveta. Ali, ono što je najtužnije, žene više ne mirišu uzbudljivo na sopstvene mirise kože, znoja i suza, već na čuvene kozmetičke firme, a njihova kosa koju su u moje vreme prale kišnicom i ispirale blagim rastvorom sirćeta danas je predmet žestoke bitke televizijskih reklama za losione. Uostalom, to me se više i ne tiče; ne prilazim dugo njihovim kosama.Slično je i sa našim prtljagom. Naš prvi kofer u životu bio je od kartona. Sve počinje s njim! NJegova desna brava, naravno, nikada ne radi; njegovi uglovi su ojačani metalom, ivice su olinjale, smeđa boja iskrzana, a iznutra je presvučen kariranom crvenom hartijom, mestimično umašćenom lanjskom slaninom i čvarcima.
To je kofer naše mladosti: model 1949.
NJegov karton (neuspela imitacija kože) je lažan, baš kao i naša elegancija. Na starom koferu ne sme da se sedi dok se čeka neki "ubrzani" preko Vinkovaca i Doboja Novog, jer će se provaliti. U njemu se nosi sve što posedujemo na ovom svirepom svetu: džemper koji nam je isplela baka, duboke cipele od mrke prožvakane kože za strašnu zimu koja dolazi, štrudla od jabuka i makovnjača koja može dugo da traje, karirana košulja s prevrnutom kragnom, svežanj pisama do kojih nam je stalo i mutna, od mnogih pogleda izbledela fotografija neke devojke, kojoj do nas nije stalo; reprodukcija "Suncokreta" Van Goga i sveska s prvim pričama pisanim ljubičastim mastilom...
Pošto brava ne radi, kofer vežemo kanapom ili sopstvenim kaišem da se slučajno ne otvori na nekom peronu. Posle ga držimo na ormanu u Studentskom gradu ili u samačkoj sobi među nečijim teglama, kutijama i metlom.
To je naš prvi i najvažniji kofer u životu, kojeg ćemo brzo zaboraviti i prevariti s prtljagom od prave kože, a kasnije i s "hermes" i "samsonajt" koferima koji su zgodni za putovanje avionom.
Taj prvi i najvažniji kofer završava u najtamnijem uglu memljivog podruma, a u njemu su, umesto onih dragocenih stvari, koje su od nas pravile ljude, svežnjevi gramofonskih ploča - zanemela muzika uz koju smo sanjarili, maštali, zaljubljivali se i mirisali kose devojaka koje će nam kasnije postati žene.
Sada su tu muziku oterali na đubrište blistavi i hladni CD-ovi. Zatražite li u nekoj muzičkoj prodavnici gramofonsku ploču ili gramofon, gledaće vas kao ludaka ili divljaka koji umesto upaljača u duvandžinici traži trud i kresivo, a voleli smo se uz te ploče, koliko još juče.
Izgubili smo, dakle, najpre daleke mirise mladosti, zatim sentimentalni prtljag i, na kraju, ploče u koje je bila ugravirana naša ljubav.
Pitam se šta je sledeće na redu.

[NSdjanka]

Skupoceni pas


Poručnik Dubov, ne više tako mlad ratnik i dobrovoljac i Knaps sede i piju.
-Prekrasan pas! – veli Dubov pokazujući Knapsu svoju kerušu Milku. –
Izvanredno pseto! Pogledajte joj samo njušku! Pa sama njuška koliko vredi! Kad bi se čovek namerio na ljubitelja, taj bi samo za njušku dao dvesta rubalja! Ne verujete? Pa onda vi ništa ne razumete...
-Razumem, ali..
-Pa to je seter, čistokrvni engleski seter! A pri vrebanju je zadivljujući, a
pronicljivost... njuh! Bože, kakav njuh! Znate koliko sam dao za Milku kad je još bila štene? Sto rubalja! Divno pseto! Nevaljalice! Milka! Glupačo, Milka! Dođi ovamo, dođi ovamo... psetance, psiću moj...
Dubov privuče sebi Milku i poljubi je među uši. Na oči mu navreše suze.
-Nikome te ne dam... lepotice moja... razbojniče nijedan. Pa ti me voliš, zar ne, Milka? Voliš? Ne, marš napolje – viknu najednom poručnik. – Prljavim šapama pa pravo meni na mundir hoceš! Da, Knapse, sto pedeset rubalja sam dao za štene! Pa, valjda, imao sam i za šta! Šteta je samo: nemam vremena za lov! Propada pas bez posla, svoj talenat pokopava... Baš zato ga i prodajem. Kupite, Knapse! Celoga života ćete mi biti zahvalni! No ako baš niste pri novcu, izvolite, dacu vam ga i za polovinu, uzmite za pedeset! Pljačkajte!
-Ne, golubiću... – uzdahnu Knaps. – Da je vaša Milka muškog pola, onda bih je
možda i kupio, a ovako...
-Milka nije muškog pola? – zaprepasti se poručnik. – Knapse, ta šta vam je? Milka nije muškog... pola? Ha-ha! Pa onda šta je ona po vašem mišljenju? Kuja? Ha-ha! E, dečko i po! On još ne razlikuje kera od kuje!
-Govorite mi kao da sam ja slep ili dete... – nađe se uvređen Knaps. – Naravno da je kuja!
-Možda ćete reći još da sam ja dama! Ah, Knapse, Knapse! A još ste, eto, i
tehnički završili! Ne, dušo moja, to je pravi, čistokrvni ker! Osim toga, takav će svakome keru dati deset poena fore, a vi... nije muškog pola! Ha-ha!
-Oprostite, Mihaile Ivanoviču, ali vi... prosto me za budalu smatrate... To čak i
vređa...
-No, ne treba, đavo nek vas nosi... Nemojte kupiti... Vama čovek ne može
dokazati! Još malo pa ćete reći da joj ovo nije rep nego noga... Nije potrebno. Pa hteo sam uslugu da vam napravim. Vahramejeve, konjaka!
Posilni donese još konjaka. Prijatelji nasuše po jednu čašu i zamisliše se. Prođe
tako pola sata u ćutanju.
-Pa neka je i ženskog pola... – prekinu poručnik ćutanje, mrko gledajući u bocu. –
Čudna mi čuda! Pa to je za vas i bolje! Doneće vam štenad, a svako štene – to vam je po dvadeset pet rubalja... Svako će rado od vas kupiti. Ne znam šta vam se toliko
sviđaju kerovi! Keruše su hiljadu puta bolje. Ženski pol je i zahvalniji i privrženiji... No kad se već toliko bojite ženskog pola, izvolite, uzmite za dvadeset pet.
-Ne, golubiću... Ni kopejke ne dam. Prvo, pas mi nije potreban, a drugo, nemam ni novca.
-Mogli ste mi to i ranije reći. Milka, gubi se odavde!
Posilni donese kajganu. Prijatelji se latiše jela i ćutke očistiše tanjir.
-Valjan ste vi momak, Knapse, pošten... – reče poručnik brišući usne. – Žao mi je da vas tako pustim, neka ga đavo nosi... Znate šta? Uzmite psa zabadava!
-Pa kud ću s njim, golubiću? – rece Knaps i uzdahnu. – I ko će kod mene oko
njega da se bakće?
-No, ako ne treba – ne treba... đavo nek vas nosi! Ako nećete, i ne treba... Kuda ćete? Sedite!
Protežući se, Knaps ustade i dohvati kapu.
-Vreme je, zbogom... – rece zevajući.
-Pa pričekajte, otpratiću vas.
Dubov i Knaps se obukoše i izađoše napolje. Prvih sto koraka išli su ćuteći.
-Ne znate li kome bih mogao dati pseto? – reče poručnik. – Nemate li, možda,
takvih poznanika? Pseto je, videli ste, dobro, rasno, ali... meni apsolutno nije
potrebno!
-Ne znam, dragi... Otkud meni ovde takvi poznanici?
Sve do Knapsovog stana prijatelji više ne progovoriše ni reči. Tek kad Knaps
stisnu poručniku ruku i otvori svoju kapiju, Dubov se nakašlja i nekako neodlučno progovori:
-Ne znate, primaju li ovdašnji strvoderi pse ili ne?
-Biće da primaju... Ne mogu pouzdano reći.
-Poslaću sutra po Vahramejevu... Neka ide do đavola! Neka joj kožu oderu...
Mrsko pseto! Odvratno! I ne samo što je sebe zagadila, nego je juče u kuhinji i sve meso poždrala, g-g-gadura... pa da je još neka dobra pasmina, a ovako, đavo bi ga znao šta je, mešavina džukele i svinje. Laku noć!
-Zbogom! – rece Knaps.
Kapija se zalupi, i poručnik ostade sam.

A.P.Čehov

[TVO.JA_]

Krug i trougao

Sreli su se u sumi, isao je sporim korakom nogu pred nogu, kao starac, on KRUG. Odisao je izvesnom tajanstvenoscu koju nosi svaki zreli muskarac. Bio je misteriozan i dobar. Posedovao je veliku i dobru dusu, prepunu tuge. Hodao je lagano, gledao ocima slepog coveka svet oko sebe. Seo je pod jedno drvo, zamisljeno zapalio svoj debeli tompus a onda je naisla ona...
TROUGAO...veselica, toplih ociju...nezne duse poput kasmira .
Prisla mu je ,delovao je interesantno...poceli su da razgovaraju.
TROUGAO :''Hej ti,sta radis tu''?
KRUG:''Sedim i razmisljam''.
TROUGAO:''O cemu''?
KRUG:''O zivotu, koliko je tesko podneti ga''.
TROUGAO:''Ti si krug kao i svi ostali, kako razmisljas?Zasto se ne kotrljas kao ostali krugovi''?
KRUG:''I ja sam nekada bio trougao nalik tebi...slicni smo ali mene je izbrusilo vreme, losi ljudi koji su me povredjivali, ukrali mi veru, usadili laz, postao sam gladak, zar ne vidis''?Bolje produzi, mracan sam ja...ako ostanes ovde, mogu te nesvesno povrediti''-rekao je on.
TROUGAO razmisli sta da uradi, odluci da ostane, dopadao joj se. Bio je to nesvakidasnji bistar um iz koga se mogla izvuci lepota slegnuta na dnu njegove duse...
Postali su prijatelji. Ona je bila sve ono sto je on prestao biti poslednjih godina, pozitivna i vesela, nalik detetu koje spoznaje zivot. Setali su sumom svakog dana i razgovarali.
KRUG se cesto saplitao i padao, opterecen svojim zivotom...TROUGAO ga je ubedjivao da hoda dalje ubedjujuci ga da ce sunce odnekud izaci i ugrejati njegove prozirne oci...
Zavolela ga je.
Jednog jutra, TROUGAO setajuci kroz sumu dobro utabanom stazom, potrazi svoj KRUG. Sedeo je pod svojim drvetom i razgovarao sa drugim trouglom...Neko vreme ga je posmatrala i odlucila da ga pozove. ''Hej ti '' Nije se okrenuo, nastavio je svoju pricu...Nije primetio njen glas ,njene oci koje vise nisu sjajile. Ipak je odlucila da mu se ponovo obrati "Hej, KRUG,zar se danas ne poznajemo"?
On je cutao dok je ona cekala samo jednu njegovu rec.
Potom je ustao i otisao u nepoznatom pravcu...
Osetila je bol, oci su zasuzile, dodirnula je rukom srce koje je najednom postalo oblo...Opipala je ruke, noge, celo telo-pretvarala se u krug. Zelela je da pobegne iz sume, odnekud mu se nadala, osecala se cudno i usamljeno. KRUG-ovo srce je pripadalo nekom drugom trouglu.
Otkotrljala se ispod njegovog drveta, gledajuci neprestano u Sunce, ocekujuci da se odnekud pojavi njen KRUG i da ga obasja.

To someone special