Omiljena priča

[ZOE]

Cipele
Cipele. U uglu. Na počivalistu za odbačene. Zaboravile su poodavno svoj ulašteni gizdav hod. Prašnjav, dotrajao demode oduvijek je znao da sve linije kretanja gospodara nisu ni bila kretanja. Stajale su u opsjeni hoda i raspadale se skupa s njim. On, u svom uglu ,možda, još vjeruje da postoje druge cipele što znaju hodati izvan granica. Crne cipele , pak, znaju da će se vratiti reciklirane u iste korake drugog gospodara i da će, kada postanu nastamba za kiše, ponovo doći u svoj ugao, na počivalište za odbačene.

N/A

[NSdjanka]

"Bio jednom jedan dečak po imenu Dečak.Dečak je bio zgodan,pravi
dasa...

I Dečak je bio zaljubljen u devojčicu po imenu Devojčica.

Ali Devojčica za to nije želela da zna.

Vidite,Devojčica je bila ljupko,slatko stvorenje...

I Dečaka je,da izvinite,veselo vukla za nos.

Dečak prosto nije znao šta da radi.

Vidite,dok Devojčica nije naišla Dečak prosto nije mogao da se odbrani od drugih devojčica...

I od dečaka. Ali to je druga priča.

Trenutni problem bio je da je Dečak do usiju zaljubljen u Devojčicu.
A ne zna kako da je obrlati.

I tako je jednog dana Dečak pitao svog prijatelja Prijatelja,za
savet.

Posle dugog razmišljanja prijatelj je posavetovao Dečaka da zaigra "ne dam ti se" igru na koju bi Devojčica brzo morala da padne.

Dečak je prihvatio prijateljev savet...

I ne lezi vraže......

Devojčica je uskoro izgubila glavu.

Počela je da sanja Dečaka.

Neprestano je smišljala slučajne susrete s Dečakom.

Nije prestajala da mu piše ljubavna pisamca.

Njeno srce je stalno vapilo za Dečakom.

Ali Dečak za to nije mogao da zna zato što je igrao "ne dam ti se"
igru.

Sad Devojčica nije znala šta da radi...Jer je bila zaljubljena u Dečaka...

A Dečak je prosto ignorisao.

I tako je Devojčica otišla do svoje prijateljice Prijateljice po savet.

Prijateljica je rekla Devojčici da treba da igra "ne dam ti se" igru na koju Dečak brzo mora da padne.

Devojčica je prihvatila prijateljičin savet i zaigrala "ne dam ti
se" igru.

Ali posto je igrao "ne dam ti se" igru Dečak nije primetio da Devojčica igra "ne dam ti se" igru.

Tako se ništa nije desilo.

Eh, sad je to kraj ove tužne priče. I Dečak i Devojčica "ne dam ti se" igru su igrali...
I nikad se više nisu sastali ni sreli.

Ali su oboje posle toga živeli...veoma daleko jedno od drugog."

[ZOE]

Dragi sine,
Pišem ti ovo pismo kako bi znao da ti pišem. Ako dobiješ ovo pismo znači da je dobro stiglo. Ako ga ne primiš javi mi, tako da ti ga ponovo pošaljem. Pišem sporo, jer znam da sporo čitaš.
Neki je dan tvoj otac pročitao u novinam da se po statistikama većina saobraćajnih nezgoda dešava 1km udaljeno od kuće, tako da smo se nedavno i mi preselili malo dalje od kuće. Kuća je preljepa, imamo čak i veš mašinu, ali ne znam da li radi. Jucer sam stavila veš da se pere, povukla vodu i veša vise nije bilo... Ovdje vrijeme i nije tako loše. Prošle sedmice samo je dva puta padala kiša - prvi put je trajalo 3 dana, a sledeći put 4. U vezi one jakne koju si želeo, tvoj ujak Pjer mi je rekao da ako ti je budemo slali da skinemo dugmad, pošto su dosta teška, jer to bi više koštalo, tako da smo skinuli dugmad i stavili ih u dzep. Napokon smo sahranili tvoga dedu: pronašli smo njegovo telo kada smo čistili kuću. Bio je u ormaru od onog dana kada je pobedio dok smo se igrali skrivača. Pre nekoliko dana eksplodirala je boca od plina u kuhinji: tvog oca i mene je izbacilo napolje kroz prozor: koji osećaj! Nakon toliko godina, otac i ja smo izašli zajedno.
Pošto već spominjem tvoga oca - dobio je novi posao! Jako je ponosan. Ispod njega se nalazi oko 500 ljudi... zaposlili su ga na gradskom groblju... održava travnjak. Tvoja sestra Julia, znaš ona koja se udala za svog muža.. napokon je rodila! Ne znamo još pol, tako da ne znam da li si postao tetka ili ujak... ako bude curica tvoja sestra ce je zvati po meni... Čini mi se malo čudno da svoju kćerku zove "mama". Tvoj rodak Pol se oženio.. po cijeli dan se moli pred ženom, jer je devica. I da znaš da više ne viđamo tvoga Ujaka Isidora, onoga koji je umro prošle godine... A da ne govorim o tvom bratu Zanou.. on je grozan.. zatvorio je vrata od auta, a unutra su ostali ključevi. Morao se vratiti u stan kako bi uzeo duplikat i kako bi nas sve izvukao iz vozila. Katastrofa !!!!!! Dobro sine, neću ti napisati adresu, jer ne znam koja je. Porodica koja je ovde prije nas živela, uzela je kućni broj sa zida i ponela ga sa sobom. Ako vidiš Margarit pozdravi je, a ako je ne vidiš nemoj joj ništa govoriti. Mama koja te voli.

P.S. Htela sam ti poslati nešto para, ali sam već zatvorila kovertu.

[DrinChe]

ЧУДЕСНА СПРАВА

Мој дјед Раде плашио се не само разних животиња (змија, даждевњака и риба) него је зазирао и од многих справа и машина: од пушака, термометара, васер-ваге и тако даље.
Ни под каквим изговором у нашу кућу није се смјела унијети пушка: ни пуна ни празна, ни покварена, ни растављена. Од погледа на термометар дјед је добијао вртоглавицу и стуживало би му се у стомаку, а од васер-ваге је закретао главу као од урокљивих очију.
Међутим, једино је према сату одувијек имао неко посебно страхопоштовање гледајући у њему тајанствено биће које живи својим загонетним животом, чистим и мудрим као код каквог древног праведника. Није га чак волио ни у руке узети, бојећи ое да га на неки начин не обесвети и не упрља.
Дједов рођак Сава, стари лопов и никаква вјера, често би се око тога дохватио с дједом.
- Ма, како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а?
- Па дашта је него жив - мирно каже дјед.
- Сат жив?! - забезекне се Сава.
- Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.
Иако баш није било тешко испасти мудрији од Саве, старчић увријеђено пуше:
- Мудрији од мене? О, види ти њега.
- Да, да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти цак, цак! - толико и толико сати. Ехе, драги мој, а ти не знаш ни на колико си мјеста шупаљ, а камоли што друго.
Дјед поучно дигне прст.
- Према једном сату, брате Саво, ти си једна обична бена.
- Дашта сам него бена. Код Бабића се пече ракија, а ја овде код тебе џаба тупим зубе - искрено признаје Сава и диже се да пође.
У нашој кући, откада се зна и памти, никад нико није имао сата, нит је ко знао да по њему чита вријеме. Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио се да "зна у сат", али касније се испоставило да он умије само понешто око мале казаљке, па је његово одређивање времена испадало, отприлике, овако:
- Још само колик за један нокат па ће подне.
То "гледање у сат" за мог је дједа била једна исто тако тајанствена и помало натприродна умјешност као и гатање у длан. Ако си рођен за то, ти ћеш ту работу и научити, ако пак ниси, џабе ти је.
Да жене не знају у сат и да то нису женска посла, то је за дједа била једна ствар која се сама по себи разумије. Једне године и наша кућа доби сат. Било је то овако:
Имао ти је дјед једног побратима, и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању. Тај ти је читаве године лутао испод Грмеча, од села до села, и људима правио и поправљао самаре, пропијајући своју зараду често већ и на лицу мјеста, уз домаћина код кога је радио.
На Михољдан, крсну славу нашу, Петрак је освитао код наше куће, свечан и обријан, и здравио ое с дједом:
- Побратиме Раде, да нам буде срећан данашњи светитељ.
Остао би тако који дан, напио се, напричао, испрегледао дједове самаре и једног јутра, ево ти га, обувена и потпасана, љуби се с дједом и утјешно пророкује:
- Брзо ћемо се ми опет срести, побратиме, округла је земља.
Једне године тако, растајући се с дједом, он му пружи повелик излизан џепни сат.
- Ево ти, побратиме, ово ћеш ми сачувати за догодине. Зарадио сам га у добра човјека, па ми је све страшиво да га дјегод не пропијем.
Дјед обриса оба длана о чакшире и прими сат побожно као нафору пред олтаром.
- У реду, побро, биће пажено к'о очи у глави.
Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи:
- Дједе, ја знам гледати у сат, учили нас у школи.
- Иди, бено, гдје ће дијете знати у сат. Хајде де, да си бар војску одслужио, друго би било.
- Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде.
- Е, е, лажи само.
- Дај 'вамо па ћеш видјети.
Мољакао сам, улагивао се, аја, није помагало. Тако цијењену ствар у дјечје руке, то је за дједа био одвећ велик ризик.
Сљедећег Михољдана побратам Петрак не појави се на нашој слави. Дјед се забрину.
- Да није болестан, бог ти га видио?
Пропитивао се за њ у вароши, на сточној пијаци, на црквеном сабору, али од побратима ни трага ни гласа. Те јесени нико га под Грмечом није видио. На једноме мјесту дједа утјешише причом како је стари говорио да ће прехо Уне, у Кауре, да тамо претреса и прави самаре.
- Богами ће њега, онако пијана, гдјегод умлатити и опљачкати Каури, лопови су то - вајкао се дјед.
Једног поподнева, тек што стигох из школе, дјед ме тајанствено позва у свој собичак. Био је сам код куће.
- 'Одидер 'вамо.
Почепркао је по свом сандуку, извадио из плаве хартије Петраков сат и неповјерљиво ме погледао.
- А знаш га навити, велиш?
- Знам.
- Дедер.
Старац ме усједе на свој кревег, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте. Кад је навијање било готово и сат зацактао јасно и равномјерно, он га узе у руме, принесе десном уву и сав озарен прошапута:
- Аха, ради, ради, куца!
Спустио је сат у крило као да се одмара, загледао се некуд у даљину и обрадовано протепао:
- А, знао сам ја да је он жив, рђа једна. Жив и здрав.
- Ко то, дједе?
- Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то.
Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је навече чак и у млин повео. До дуго у ноћ сједили смо на млинском прагу и гледали у пун мјесец, нас двојица, велика и мала бена, а около су регатале жабе па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака.

Бранко Ћопић

[memento]

Јарац живодерац
(српска народна приповетка)

Био старац и баба, па имали два сина и двије снахе. Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час, ето ти јарца куђи, па се стане дрекењати око куће: "Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и шта је дошао кући." А он одговори: "Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина, и стане просипати за собом, вабећи јарца: "Јац, јацо, јац, јацо!" Јарац иђаше за бабом, докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: "Мехехе!" Опет га старац запита, што му је, а он одговори: "Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи! бјежи! те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће. Кад лисица дође, чује да има нетко у њезиној кући, и не смједне уљећи унутра, него пође до своје куће невесела и жалосна. Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела. А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: "Хајдемо нас двоје, да видимо, тко би то био." И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: "Тко је у тетиној јами?" А јарац изнутра одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побјегну без обзира. Бјежећи тако наиђу на вука, међеда и лава, па их ови запитају, шта им је, што бјеже. Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповједе, шта је и како је. Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу. Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретву јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: "Хајде да и ја срећу покушам, да видим тко је то." Кад дођу пред јаму, повиче јеж: "Тко је то у тетиној кући?" Јарац одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." На то му јеж рече: "Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у г... .у" А мој ти јарац бјежи!