Omiljena priča

[Cecara]

“…I ona stade da mi prica o jednom mladicu koji je bio zaljubljen u zvezdu. Stajao je kraj mora, pruzao je ruke i obozavao zvezdu, sanjao je o njoj i upravljao k njoj svoje misli. Ali je on znao, ili je mislio da zna, da zvezdu ne moze obgrliti jedan covek. Smatrao je svojom sudbinom da voli zvezdu bez nade na ispunjenje, i iz te misli izgradio je citav zivotni spev o odricanju i o nemoj, vernoj patnji, koja je imala da ga popravi i precisti. Ali svi njegovi snovi bili su upravljeni zvezdi. Jednom je opet stajao nocu kraj mora, na visokom hridu i gledao je u zvezdu i goreo je od ljubavi prema njoj. I u trenutku najvece ceznje poskoci i baci se u prazninu, zvezdi u susret. Ali i u trenutku skakanja pomisli jos brzo kao munja: ta to je ipak nemoguce! I eno, lezao je dole na obali i bio je zdrobljen. On nije razumeo da voli. Da je u trenutku kad je skakao imao dusevnu snagu da cvrsto i pouzdano veruje u ispunjenje, odleteo bi najvise i sjedinio bi se sa zvezdom.“

Antoan de Sent-Egziperi
Mali princ

[Cecara]

„Zbogom,“ rece on...
„Zbogom“ rece lisica. „Evo moje tajne! Ona je veoma jednostavna. Dobro vidimo samo srcem. Sustina je nevidljiva ocima.“
„Sustina je nevidljiva ocima“ ponovi mali princ da bi zapamtio.
„Upravo zbog vremena koje utrosis na svoju ruzu ona ti je toliko dragocena“
„Upravo zbog vremena koje sam utrosio na svoju ruzu...“ rece mali princ da bi zapamtio.
„Ljudi su zaboravili tu istinu,“ rece lisica. „Ali ti ne treba da je smetnes s uma. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.“


Antoan de Sent-Egziperi
Mali princ

[ZOE]

MOMO KAPOR: USPOMENE JEDNOG CRTACA

KOD "RUSKOG CARA"
Najlepsi beogradsi momci, najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama"; gledala ih je preko cvikera poslednja stara gospoda...

Zovem se Momo. Bog mi je podario sve godine koje imam, a mozda ce, ko zna, ako bude hteo, dodati jos koju. Mi, Kapori, umiremo, uglavnom, ili od srca ili od metka. Najbolji medju nama, od metka u srce. I tako, gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kazem, radio sam redovno samo dve stvari; crtao sam i pusio. Nije bilo dana kada to nisam cinio. Ako nista drugo, povlacio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom stapa sarao u prasini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili necijim ruzem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noc, po ogledalu u kupatilu.
Sto se tice pusenja, Kapori, inace, poticu iz sela Mirilovici iznad Bilece i od vajkada sade svoj duvan. Kada sam kao cetrnaestogodisnji decak prvi put posetio rodno selo moga oca, zatekao sam babu Jovanu kako nize listove duvana. Izvadila je ostar, mali noz iz dubokog dzepa svoje kecelje, isekla je njim dva lista duvana, smotala ih vesto u komad iscepane novine i dala mi da pusim. Bila je strastan pusac. Ko zna koliko bi jos zivela da nije u svojoj devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe sto je zapalila pokrivac zaspavsi sa upaljenom cigarom u ustima. Pusim, dakle, jos od tog davnog dana, ne bez osecanja grize savesti, znajuci da ce mi duvan jednog dana doci glave. I pravo je, ali sam se bar napusio u zivotu!
Sedeci jedne noci pokraj vatre u planini Vidusi, po kojoj su zavijali vukovi, slusao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnacitaniji medju Srbima. Buduci da su kupovni papirici (zvani cati) retki i skupi, oni duvan zamataju obicno u razne novine i istrgnute listove iz slucajno zalutalih knjiga. Sagorena, odstampana slova, kaze starac, u obliku dima ulaze im u pluca i u krvotok i taloze im se u glavi. To su citave biblioteke kojih Hercegovci nisu ni svesni. Toliko o pusenju.
Sto se tice crtanja, ne racunajuci ono detinje zvrljanje po hartijama, docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od cetvrte godine kada mi je 1941. nasa susetka sa drugog sprata, kada sam joj za Bozic bio polaznik, poklonila prve akvarel-boje marke "faber" kupljene u knjizari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom cetkom crne lakirane drske. Ova hroma uciteljica, usedelica odvela me je i prvi put na more, u Podgoru kod Makarske, gde sam tim istim bojama pokusavao da naslikam zalazak sunca koji sam joj i poklonio. Ti moji prvi akvareli netragom su nestali u vihoru Drugog svetskog rata, ali jos cudom ne mogu da se nacudim kako se iz malih, okruglih raznobojnih zetona stvrdnute boje, cetkom i vodom, mogu ponovo stvoriti svi prizori pred kojima se nadje covek.
Buduci da sam vican knjizevnom zanatu, odlucio sam da napisem ovaj skromni ogled o umetnosti crtanja da bih nekako povratio hiljade izgubljenih, unistenih i rasutih crteza po vremenu i ovoj planeti. Pri tom, ne mogu da se oduprem secanju na jednog putujuceg trgovca knjigama koga smo zvali Zuca zbog njegove kose koja je svetlela poput lampe. Nisam ga video vec godinama, ali cesto mislim na njega - tog malenog, anonimnog apostola knjige, koji je poput Sizifa vukao svoje preteske prepune torbe po provincijskim knjizarama koje su vecinom prodavale kancelarijski materijal, tapete i skolski pribor, po firmama i javnim holovima, nudeci ih uporno i prodajuci na rate ili sa popustom za gotovinu. Jedne davne godine objavio je i sam prvu knjigu pod naslovom "Kako postati pisac" i prodavao je na hiljade primeraka, mada nikada nije napisao nista sto bi ga ucinilo piscem.
Ne, ova knjiga, ako uspem da je dovedem do kraja, trebalo bi da bude nesto slicno spomenaru ili porodicnom albumu, koji bi pokusao da otme od zaborava neke vec dotrajale i izbledele crteze i razmisljanja o crtanju kao disciplini duha. U njoj bi, takodje, trebalo da se pomenu i zabeleze dela mnogih vec zaboravljenih umetnika koji su uticali na moj nacin crtanja, i na umetnicko oblikovanje pokolenja kome pripadam. Kazem, pokolenja, jer sta znaci deset ili petnaest godina vise ili manje za delo onih koji su se napajali na istom izvoru?
Za one umetnike, cije su slike i crtezi rasuti po celom svetu, monografija je jedini pravi dom. Ma gde se nalazila, njihova dela su najzad sakupljena u tom papirnatom muzeju pod krovom od korica.
Moj profesor Nedeljko Gvozdenovic dobio je svoju prvu i poslednju monografiju u 76. godini, petnaest dana pre no sto je umro. Ulazeci u njegovu bolesnicku sobu, njegov postovalac i kolekcionar Nikola Mirkov zatekao ga je na samrtnickoj postelji kako na mrsavim, starackim grudima pridrzava rukama rastvorenu monografiju koja je mirisala na tek otisnutu stamparsku boju.
"Profesore" - kazao je - "monografija vam je divna! Sedamdeset i osam reprodukcija u boji..."
"Osamdeset..." - prosaptao je ovaj ispravljajuci ga i sklopio oci tonuci u komu. Bile su mu to, verovatno, poslednje reci u zivotu.
Na uglu Knez Mihailove, kod "Ruskog cara", postojalo je 1956. jedno drvo krivog stabla o koje smo satima cesali ledja drezdeci i cekajuci da naidje neko ko bi nam platio caj i kiflu.
Sa druge strane ulice stajali su preziruci nas najlepsi beogradski momci, a neki od njih, oni najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama" - malim italijanskim motociklima, i cekali svoje devojke sa konjskim repovima, u sirokim suknjama sa ziponima i ljupkim pepeljugastim cipelicama bez potpetica zvanim "baletanke", da bi obuhvativsi oko struka svoje decake, kroz sumu zavidljivih pogleda odjezdile pravo u ljubav i bajku.
Sve to, kao iz kakvog akvarijuma, gledala je preko cvikera kroz velika stakla "Ruskog cara" poslednja preostala stara gospoda za mermernim okruglim stocicima iznad stranih novina na okvirima od trske. "Ruski car" - sveze ispeceno becko pecivo hrskave kore sa kimom pod staklenim zvonom, slatki ukus kapucinera, gerok kaputi i lakovane cipele sa kamasnama, nogu preko noge, zamiruci sjaj predratnog Beograda i njegovih blagoslovenih rituala.
Tamnoputi cistaci cipela koji su uspevali da isteraju nemoguci sjaj iz dotrajale gospodske obuce istanjenih djonova, prinosili su svoje usne sasvim blizu stare koze da bi sopstvenim dahom izazvali izgubljenu blistavost i doterali je do savrsenstva trakama maslinastog plisa isecenog krisom perorezom sa fotelja za vreme predstave u bioskopu "Beograd". Plis je bio redak i skup. U prodavnicama prosvercovane, zaplenjene i budzasto otkupljene strane robe, nazvanim ko zna zbog cega "Komisioni", lezala su nedosanjana bogatstva; mantili od tamnomodrog susketavog materijala "suskavci", americke antilop cipele sa debelim gumenim djonom, flanelske karirane kosulje kanadskih drvoseca, hemijske olovke na kojima se nalazila devojka u crnom kupacem kostimu, koja kada se olovka okrene, ostaje potpuno naga, gramofonske ploce Glena Milera i Stejna Kentona i najlon-carape.
U sporednim ulicama, koje se ulivaju u Knez Mihailovu, postojale su male zanatske radionice i radnje u kojima su postarije gospodje jos sile muske kosulje po meri sa izvezenim monogramom na dzepu i dvostrukim manzetnama, "hvatale" zice na ostecenim zenskim carapama i presvlacile dugmad za kostime.
Zanimanja koja se vise ne mogu sresti nigde na svetu:
HVATAMO ZICE. PRESVLACIMO DUGMAD.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE.
U izlogu "Antikvarijata" u Glavnoj ulici kod "Londona", prodaje se slika tigra razjapljenih celjusti u prirodnoj velicini, nenadmasnog slikarskog virtuoza, ruskog emigranta Stjepana Kolesnikova (1879-1951). "Koja mi je bila pamet, budali! - udaraju se sakama o glavu kolekcionari posle cetrdeset godina. - Prolazio sam svakog dana pokraj onog tigra, i imao pare da ga kupim, ali ko je tada znao koliko ce to jedanput vredeti?"
S leve i desne strane tigra, koji je iz visoke trave vrebao prolaznike spreman na skok, visile su dve manje slike Kolesnikova na kojima je plavicasti ruski sneg prekrivao krhke i nezne ogoljene grane belih breza. Skripalo je pod nogama.
U osamljenickim, izgnanickim nocima i danima, skriven od sveta, Kolesnikov sanja snezne stepe svoje zavejane domovine slikajuci sa nenadmasnim majstorstvom tundru i zapleteno granje pretvoreno u crnu cipku na modroj osnovi neba. Proglasen zastitnim znakom kica, ovaj tihi majstor, inace ucenik velikog Rjepina, nosi pomireno teret te velike nepravde na strpljivim sirokim plecima muzika. Cetrdeset godina kasnije cene njegovih platna racunaju se desetinama hiljada dolara a mnoga velika beogradska slikarska imena iz tog vremena odavno su zaboravljena; platna im vrede mnogo manje od okvira.
Ikone ne postizu nikakvu cenu.
Poslednji ruski emigranti, izbegli iz boljsevizma, krecu se u povorci oko male ruske crkve na Tasmajdanu i odgovaraju svome svesteniku na "Hristos vaskrijese iz mjertvih" sa "Vaistinu vaskrijese!" Ostarele senke ruskih gubernatorki i palkovnica, supruga davno upokojenih kozackih atamana, pridrzavaju pod ruke njihovi plecati plavokosi unuci koji ne znaju svoj maternji jezik. Na grobu generala Vrangela u Beogradu, na godisnjicu njegove smrti, gore vostanice koje neko uvek tajno pali za pokoj njegove bele duse.
Na napustenom parobrodu, u Zimovniku na Savi, mladi Igor Vasiljev sakriva nedeljama davljenike da bi naslikao ljubicastomodru boju njihovih naduvenih lica. Izgubice zivot ne dozivevsi tridesetu, padom iz zahuktalog voza, pijan, gurnut ili samoubica, ostace zauvek tajna.
Neko ga je video kako na platformi izmedju dva vagona svlaci najpre kosulju i baca je na tucanik ispod sina: "Ode kosulja Igora Vasiljeva!" uzviknuo je, a zatim svukao pantalone i takodje ih bacio: "Odose pantalone Igora Vasiljeva! Odose cipele Igora Vasiljeva! Odose carape Igora Vasiljeva! Ode Igor Vasiljev!" Poslednje je sto je uzviknuo pre nego sto je potpuno nag pao pod tockove, kaze legenda.
Ada Ciganlija je u to vreme jos ostrvo nepovezano nasipom sa Cukaricom.
Leti, vojska postavlja pontonski most preko reke.
Kod "Sest topola", kada leto sazri, makedonski pecalbari "cokalije", kuvaju u loncima mlade kukuruze. So po zelji.
Tek procvale beogradske devojcice vracaju se sa kupanja jos vlazne kose vrteci oko prsta svoje minijaturne mokre kostime koji mogu stati u kutiju od sibica.
Beogradski mladi arhitekt Pedja Ristic, zvani Isus, zbog svoje ridje brade, gradi prvu srpsku kucu na drvetu pored vode i vesla u indijanskom kanuu. Vesla i danas, cetrdeset godina kasnije, u istom cunu sekuci savsku maticu, samo sto je kuca na drvetu vec odavno istrulila dok su lepe devojke iz tog vremena postale bake.
U "Presernovoj kleti" Miladin Kovacevic, siroce iz Nevesinja, stanovnik mnogih domova za nezbrinutu decu, koga je neko doveo u Beograd i zaboravio, pesnik koji je zbog toga sto se prehranjivao kupanjem mrtvaca izabrao za sebe novo ime Jakov Grobarov, uzvikuje svoju, ili neciju tudju recenicu: "Zaustavite planetu, hocu da sidjem!" koja ce ga proslaviti.
U toj zadimljenoj rupi, punoj pesnika, laznih proroka, mitomana i somnambula, svake noci jedan ulicni muzicar, neki Janos, svira na citri temu Harija Lajma iz "Treceg coveka".
Jesenjin, Majakovski, Blok...
U dvorani Kolarcevog narodnog univerziteta gostuju Iv Montan i Simon Sinjore. Pojavljuju se na sceni u radnickim kombinezonima, a publiku pozdravljaju stisnutim pesnicama prinesenim celu. Doznajemo, tako, da i na Zapadu ima komunista. Kuda, onda, da se bezi? U novoizgradjenom Domu sindikata pevaju Luj Armstrong i Ela Ficdzerald "Zvezde padaju na Alabamu". U Francuskoj 7, u Udruzenju knjizevnika Srbije, sa srpskim piscima razgovara Zan-Pol Sartr koga prati njegova supruga Simon de Bovoar. "Parlez vous, francais?" - pita ga jedan ugledni crnogorski pisac pre no sto mu postavi pitanje.
Sol Belou, koji je doputovao sa knjizevnicom Meri Makarti, zaljubljen je u tada lepu Jaru Ribnikar. Kada sam ga intervjuisao za list "Politika" dvadeset godina kasnije u Njujorku posto je dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost, pristao je da se fotografise samo pod jednim uslovom: "Odnecete ovu fotografiju Jari" - kazao je - "da vidi sta je preostalo od mene!" "Oh, Sol!" - kazala je zagonetno Jara kada sam joj predao fotografiju Beloua. Na pitanje sta misli o Tenesi Vilijemsu, koji je u to vreme u Jugoslaviji u najvecoj modi, Meri Makarti odmahuje rukom i kaze: "Ah, taj slatki kolac s Juga, koji vec godinama masturbira pred vratima jedne ideje."
U hotelu "Metropol" odseda slavna holivudska zvezda Elizabet Tejlor sa muzem producentom Majklom Todom. Avion nije sleteo na beogradski aerodrom kruzeci punih pedeset minuta jer je cekao da Majkl Tod zavrsi zapocetu partiju pokera sa stjuartom. Poginuo je godinu dana kasnije u avionskoj nesreci. Tiskali smo se pred vratima hotela da bismo izbliza videli ljubicaste oci Elizabet Tejlor ciji sjaj nikada necemo zaboraviti. Uzgred, imala je krive i tanke noge sto nas je prilicno razocaralo.
Slobodan Markovic, zvani Libero Markoni, i slikar Slava Bogojevic objavljuju knjigu "Pijanci idu dijagonalno", u kojoj su opisana njihova bancenja i mamurluci. Tri i po decenije kasnije, ovog najdarovitijeg beogradskog slikara pronaci ce pokraj plota, na ulici, kako lezi u blatu. Umrece u bolnici gde je odnesen pod oznakom "Nepoznat".
Da bi se zastitili od terora drzavnog optimizma, najosetljiviji umetnicki duhovi beze u alkohol. Pijance i Bog cuva! Njima je, za razliku od drugih, sve dozvoljeno.
Tih leta Sava jos nije izgubila svoj miris trulih algi, katrana i purenjaka, a zimi, beogradske ulice se pretvaraju u snezne tunele visokih bedema kroz koje se prolazi kao kroz bele lavirinte.
U Studentskom domu na Novom Beogradu kao da je potucen svetski rekord u broju mladica i devojaka koji mogu stati na jedan krevet.
Jedna devojka, studentkinja engleskog, prevodi naglas svedocenje Zaka Lipsica iz dzepne knjige o Amadeu Modiljaniju koju je neko ukrao sa sajma knjiga. Iz casa za pranje zuba, pokupljenih sa citavog sprata, pije se caj od sipuraka i zavija zlatasti hercegovacki duvan u isecene stranice biblijskog papira na kojima su stampane sabrane Sekspirove tragedije. Pusim Scenu prvu iz drugog cina "Ricarda Treceg":
London, Kraljevski dvorac.
(Trube. Ulaze KRALj EDVARD, bolestan, nosen na stolici, KRALjICA ELIZABETA, DORSET, RIVERS, HASTINGS, BAKINGAM, GREJ i DRUGI)...
Cigara je debela. Sekspir se pretvara u dim i maglu.
Devojka prevodi:
"Zgodan, ozbiljan, romantican. On je predstavljao, mozda, poslednji period elegancije na Monparnasu... - seca se Zan Kokto - u to vreme nismo znali da to crtanje po terasama kafea, ta remek-dela od pet franaka, nece trajati zauvek."
"Beatrisa Hestings: Kompleksan karakter. Svinja i biser. Srela ga 1914. u kafeu. Sedela sam preko puta njega. Hasis i konjak. Nimalo impresionirana. Nisam znala ko je. Izgledao je ruzno, divlje, pohlepno. Ponovo ga srela u Cafe Rotonde. Bio je obrijan i sarmantan. Podigao je kapu lepim gestom pocrvenevsi i pozvao me da dodjem i vidim njegov rad. Prezirao sve sem Pikasa i Maksa Zakoba. Gadio se Koktoa..."
Studentski grad ogrce se oblakom novembarske susnezice. Soba se lagano hladi. Uvlacimo se pod sivu vojnicku cebad. Greje nas ljubav.
Boris Koljcicki, emigrant, amater-meteorolog, pravi prognozu vremena za narednih sto godina koju prodaju beogradski berberi i bakali. Predvideo je cak i letnji pljusak u avgustu 1997. od koga sam pokisao do gole koze na Adi Ciganliji.
__________________

[DrinChe]

…trinaest godina nije bio ovde…otishao je..pobegao je..nije moga vishe…nisam zeleo da ga pratim kad je leteo…
Zbog jednog nezavrsenog razgovora..jednom...
zapamtio je kaze…
I ja sam-kazem
Ti ces me odvesti do mojih-pao je dogovor nekoliko dana pred dolazak, a onda dolazim kod tebe na nekoliko dana…
jel ona soba jos uvek prazna-zezao se…
jeste,al ti kuvas ponovo,rekao sam……
smejemo se

Umoran je vidi se…dugo se leti …kaze nije spavao drugu noc…pijemo kafu na putu ka
Kv..cesto nam zafale reci….krenemo pa se smejemo kao blesavi..onako…navikli u medjuvremenu da pricamo telefonom…
…tu je ponovo..doneo klincima poklone…mnogo pushi,primecujem..
tu noc sedimo I pricamo…
nije tu a stigao je…
I sve bi da vidi I da cuje…da nadokanadi..brzo…
Ne moze bajo..ne moze tako…ovde se I dalje prca po celu noc,kazem..a kenjam…postali smo isti ko oni tamo..samo sto pamtimo vremena kad smo bili ljudi…
Znam covece znam…al od tih kula u pesku I ja zivim tamo…I pali tek kupljeni partner…
Imam malrboro,kazem mu…
Jebo te on..i smeje se//
…………………………………………….drugog dana u bgd shvatimo da je besmisleno da se vodamo od jednog do drugog mesta,od jednog do drugog prijatelja……..zovnemo Cecu u La sati I kazemo da nam odvoji mesto….posaljemo poruke svima da smo tamo…I ne mrdamo do daljenjeg..kad god ko dodje, tamo smo…
drugi dan vec sedimo ovde…Slaven nas vise I ne sluzi..sami uzimamo….
…….i da nje nije bilo ,jos ti ne bi doshao-kaze Bane
Ma nisam ni mogao,znas I sam…
Pa jes ,kaze Pane,stisle godine…mora da se covek zeni,pa dosho u zavicaj
Od onolike Amerike,nista ne valja nego mora iz rodnog kraja…jebi ga seljak ostaje seljak…zeza ga Laki
A ja sam mislio naci ces neku sisatu crnkinju pa da napravimo docek za snajku iz Amerike…kaze Sale
Video sam sad- neki – dan tvoju Gocu ,kaze Pane,onaj stariji ide sa mojim na karate…jos govorimo njegova Goca…ostace tako…ne verujem da se njen muz slaze sa tim..al on sad I nije bitan u ovoj situaciji…
Mileta Crnogorac,cuti I vrti kutiju od cigareta u rukama…loshe mu je od piva..ali se drzi…
Nebo nad Savom je vedro…smejemo se I zezamo ga…
I sta kazes,preko sajta..a…aha….
E moracu I ja da idem tamo..mozda me krene….zali se Milosh
Tebi je bolje da odes do neke vracare da ti skine chini..cuo sam da baba-Milja iz Dutova to radi…
I sve tako preko kompa…a…opet ce Milos…I zaljubis se…jel
Ma I kresu se,samo nece da ti kaze…dobacim..evo uclanicu te ja…samo ne mogu da ti stavim fotku..ko ce tebe,takvog...
Bog te, to ko kad je Radovan udavo cerku na pijaci –kaze Laki..a svrbi ga da zna detalje…
Bane se raspituje o zivotu tamo….kenja ,jel svi okolo znamo da takvom kao on, nigde ne bi bilo bolje no ovde…postao mudonja….nas covek u njihovim redovima kaze za njega Sale.

A ti ..kako si pita on Miletu..sta ima kod tebe…ovaj I dalje vrti onu kutiju I gleda ga…pa kako da ti objasnim…ne mogu..kaze mu Mileta…
sto bre…pita ga on
covece, kako nekom ko je otisao tako dugo odavde da objasnim neke stvari kaze mileta..i to malo jace…
…pa aj probaj….
Prijatelju,KAKO JA TEBI DA OBJASNIM KO JE LJUBISHA TRGOVCEVIC…..nema sanse…vi koji ste odsustvovali sa ovih casova u medjuvremenu nema sanse da ukapirate to….
Zato daj to pivo I ziv bio….
Smejemo se ko blesavi…on ne zna u cemu je gvint..al kaze ..jeb te me ,moji ste…
…..
Odlazi posle 20 dana…leti preko Frankfuta..cekamo u stanicnom bifeu da pozovu let taj I taj…
I jedna do tada nepoznata za nas ga prati….
Prozovu let ….ljube se…
Zagrli me…I kaze..Kume ne stigoh d ate pitam…ko je bre Ljubisha Trgovcevic..


by ferG.
(nisam stigla ni da ga pitam dal' smem da c-p,ali G je ljudina )

[ZOE]

Momo Kapor

• Otkad znam za sebe, vremena su vanredna!. Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domace zadatke. Moje prve price bile su prilicno hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malogradjanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o gradjanskom ratu? Pisaca masina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Zapocinjem najnezniju pricu, a ona se zavrsi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni pocetak, a vec negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoruzani civili. Preko romane - reke beze camcima izbeglice. Usred price - nagazna recenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada ce neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoce da navuku tesku unifornu, jer su negde culi da je "stil - covek"! Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta... Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da zavrsim rukopis, a neko mi vec promeni granice i imena gradova. Latinica i cirilica vec dugo ne govore. Usred recenice potukle mi se ekavske i ijekavske reci! Dotle je doslo da ih razvadjaju turcizmi. Kao i obicno, anglicizmi se drze po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu knjizevnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimisu nijanse. UNPROFOR prisluskuje inspiracuju. Knjizevne zaplete uplicu u politicke afere. Opkolili mi emocionalni sistem Blokirali nadahnuce. Polupali sustinu i u po bela dana opljackali osecanja. Siluju reci gde stignu. Privode licne zamenice. Knjizevnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drze kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom zicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da pise posle toga? Kako, uopste, pisati danas?

[DrinChe]

…nocima nisam spavao…bol je bio sve veci..krenuo je pre nekoliko dana,tiho I iznenada kao zaboravljena stara pesmica,a onda postajao sve glasniji……ja sam jos glasnije psovao…stari oziljak me podsetio na sve te dane..probao sam nekim mastima..nije islo…
..ne vredi ,morao sam u tu veliki zgradu…
hodnici I miris su se brzo vratili u moj mozak…razlicito je bilo sto su me prosli put dopremali hilihopterom,,sad sam sam dovezo….gospodin covek,nasmesih se…
..mladi doktor je imao strpljenja,ali ne I razumevanja…video sam mu u ocima da mu se jebe zivo…ok nisam vise vojni osiguranik I to je bilo to…ne vredi da ja njemu objasnjavam..ne vredi..trebao mi je samo savet..dijagnoza..jeb`te se, vi ste me krpili…izgleda da je garancija istekla…hirurg koga sam tih meseci upoznao je vec godinama u penziji….ovo je nova vojska.. nova drzava….nov kurac-palac…
Ok..i sam sam zeleo tako…
Mladi doctor je izasao do hodnika sa mnom ..bice vase rame potpuno u redu…evo tu je blizu bolnica na Banjici..nadjite doborg fizioterapeuta..ne brinite… otisao je dalje niz hodnik,pognuo glavu dok je palio cigaretu…
Krenuo sam..ma vreme je da odem tamo….
………..nemamo mi ovde doktorku Lukic…jel imate uput-rekla je plava lutka iza stakla…
VesnaLukic..jos jednom sam rekao…
…sestra u prolazu je dobacila..ma to je nasa Veca..to je njeno bivse prezime…
Pozvali su je…
isti onaj carobni osmeh..lepa kao I pre sedam godina…hodnik je bio pun..prisla je I zagrlila me…
Ti si ..otkud ti..Sanja mi nije javila da ces svracati..…udji udji..drzala me za ruku I uvela unutra
…pijemo kafu..nudi me cigaretom..ne, vec dve godine-kazem..
..gleda me ocima koje poznajem..uocim bore oko ociju…neke pegice na njenom licu..ali je I dalje lepotica..
..dugo sam cekala da dodjes da nas posetis..
Ma nije mi se dalo..Sanja ti je svracala..pravdam se…neugodno mi je..od svega..
Sve znas…kako se desilo.
.znam..
Mislis da sam ja zeznula stvar,zato nisi ni svracao… -kaze..sigurno zvuci…dok mi to govori.
Nemoj ja da ti sudim…razumeces..
On te je bas voleo..a ja sam cekala da svratis kod nas tih dana..mozda si ti mogao pomoci ..
Vesna,nemoj molim te..ja znam Saleta..i ja bih na njegovom mestu mozda to ucinio…
Sta..,ostavio poruku I otisao,bez mogucnosti da mu objasnim..,izvinem..da me pljune ako zeli…ali ne..on samo otisao …nismo znali o njemu nista cetiri meseca…znas da su klinci mislili da se ubio negde..nemoj molim te…vidim da je jos sve to boli…
Znam Vesna,znam…vise me ovo rame I ne boli..jebo rame…mislio sam da cu spremnije docekati nas sastanak..ovako mi sve tesno…I ova ordinacija…kartoni na njenom stolu,pecati…sve gleda u mene..
I sve mi sad ovde pored nje deluje malo iskrivljenije..
Setim se svega sta je uradila za njih…za klince…citavih pet godina Sale je odlazio I dolazio…odlasci su bili iznenadni..a dolasci nenadani…nikada nije suvise pitala…bila je tu..volela ga I cutala…klinci su imali samo nju…svetlo u ovoj zemlji je bilo ugaseno,I ona je tumarala u mraku…Posvecena,blaga ,pametna I odana lepotica.
Voda se povukla I mi smo se blatnjavi vratili kucama,svako u svoje malo groblje…
Samo je cutao,pushio I pio…dve godine me nije ni poljubio…jos pamtim kako smo se voleli dok je pucalo…nikada bolji seks nismo imali nego tih godina…jebo vas bog blesave,dize vam se samo kad je rat..kako ste se vratili kao mrtvi da ste dosli…
covece…sve sam mislila, procice…jedno vreme se vidjao sa ovim vashima…planirali da otvore skolu padobranstva…isao da poseti neke . .ali se sve to vremenom proredilo…
Kao duh je hodao..nocima na terasi je samo sedeo I pushio..…klinci su prestali da dovode drugare iz skole…
Kad sam pokusala da pricamo,samo je gledao…kroz mene…I tako iz dana u dan iz noci u noc..mesecima…plakala sam,ni to ga nije pomerilo…samo bi pogledao I okrenuo se…O problemim sa lovom koje sam imala tih godina necu ni da ti pricam…
Jedino kad ste ti I Sanja dolazili zalichio bi na onog kakvog ga znam.
..zaplaka se…trzaj glavom I dlanom kojim drzi cigaretu obrisa suzu…
Vesna,nemoj..otici cu….molim te…
Zelim da znas,I dalje sam ga volela..onakvog..…moguce da ludaka I dalje volim…
Ti o svemu znas samo odraze svakidasnjice…za ono ispod toga ni ne zelis da znas..jel-pita me..
Mislis da sam ga izdala…jel
Samo mi je bio potreban neko…da me zagrli…da mu budem lepa….to sam ja bezala iz svog zivota…a ne varala ikog…sebe sam izdala…ne njega,ne nase prijatelje..nemas pojma…
..zaplaka se opet…zagrli me…
Otkud ti ovde,ne reci mi…
Zeleo sam d ate vidim…onako..i da ti kazem da svratis sa decom kod nas…OVAJ PUT BICU KUCI…rekao sam..

by ferG( bookbook)

[ZOE]

NADA MARINKOVIĆ - NASLEDNICI

- Najgore je kada ljudi nisu ni dobri ni zli, već podnošljivi, nemaš nikakve mogućnosti da se spaseš od njih. Kraj dobrih ostaješ svesno, više ili manje zadovoljan, a oni zli, kao što je bio tvoj slučaj, mogu da odigraju odlučujuću ulogu u našem životu. Zato što se teško daju odstraniti, kao krlje su, paraziti.

- Snažna želja mobiliše naša čula, u toj želji je čar odnosa muškarca i žene; ispunjena želja može biti uzrok naglog pražnjenja, neprijatno bu?enje, potom dosada.

- Posle svih traganja, davanja, dobitaka i gubitaka, posle svih lomova i slomova, kao čist dobitak, kao podsticaj, kao istina-ostala je LJUBAV. Ljubav u svim mogućim vidovima, ljubav koja sadrži dobrotu, pogonsku energiju, koja je najlepši, najpotpuniji smisao života!

- Čovek može da izabere, da od svoje nesreće načini niz novih nesreća ili da je pretvori u nadahnuće čiji rezultati mogu bar donekle da nadomeste ono što se izgubilo.

- Nemoj se bojati patnje, ona će te sačuvati čim me izgubiš iz vida, kao što će i moja biti uz mene, lepa i ćutljiva, ogromnih tužnih očiju...

- Osećaš u sebi i oko sebe prisustvo dragog bića. Materijalnost, njegov stvarni oblik je iščezao, izgubio se u vatrometu boja koje grade dinamične arabeske. Slike kao u bunilu, jarki detalji, prizori kakve mora da narkomani vi?aju u svojim halucinacijama... Ja nikad nisam uzimao droge, jedva nešto malo alkohola. Ali ti si bila moj opijum, moj hašiš, moje izbacivanje iz stvarnosti i uznošenje u nadzemaljski svet lepota. To su neverovatni doživljaji, ne možeš da zamisliš! To nisu prividi kao u impresionizmu gde se razaznaju oblici ličnosti, predmeta, gde oni postoje, samo se brišu njihove oštrine, stapaju se sa vazduhom, nebom, dobijaju boju ličnog raspoloženja.

- U ogromnom prostoru naseljenom česticama uzvitlanih slutnji natopljenih nadom i strepnjom, čežnjom-gradio se tvoj lik, tvoje biće koje mi nikad niko ne može oduzeti! Samo moja Katarina, jedina i večna! U hladnoj jezi jutra našao sam se u samoj žiži tajne:sve je tu i ništa nije tu! Bila je to potvrda:ako je nešto tako silno naše-uvek je naše, uprkos njemu samom, uprkos svemu i svima! To je istinsko posedovanje. U času tog saznanja, izronilo je sunce, rasulo se po vrhuncima i drveću kao grimiznozlatna vulkanska lava i potvrdilo moje slutnje:zauvek je naše ono što smo duboko doživeli kao naše, ispunjava nas do kraja, neotu?ivo je!

- Zamršeno klupko-život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi-snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti... Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to VREME STRASTI jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrlu života. Ali, to penušanje, ta tačka ključanja, taj krajnji uzlet-ne mogu da traju!

- Sta je to što se zove život? Niz velikih i malih zagonetki, neizvesnosti, iznenadjenja; neke od tih zagonetki ostaju nerešive:putovanje brzim vozom kroz stanice a ti ne znaš na kojoj treba da se zaustaviš. Otkad tako putuje i gleda pejzaže koji se smenjuju, možda je to u svakom slučaju bolje, nego kroz maleni prozor zuriti u uvek isti komad neba!

- Zašto očajavati zbog onih koji nas ne cene. To je poniženje, izdaja sebe!

- Ti nisi sreo mene, a ja tebe, mi smo sreli sami sebe, to je najveća vrednost. Nećemo više lutati, uzalud čekati. Nismo ni u šta ušli, ni iz čega ne izlazimo. Mi JESMO, mi POSTOJIMO!

- Ljubav ne treba shvatiti kao stihiju, kao strast, već kao trajno stanje... Dva bića moraju da spajaju veze koje se lako ne kidaju, pa i ako ponekad olabave, drže dvoje čvrsto zajedno.
Volim srcem, ali još više razumom. U mom svetu, koji želim gusto da naselim mnogim obavezama i zanimanjima, ljubav je INSPIRACIJA, i ja je se neću odreći zanemarujući srećnu okolnost što sam tako rano naleteo na nju, ali je sigurno neću pretvoriti u fetiš, u JEDINO, SVE, jer bi to, kao što sam kažeš, moglo biti opasno. Uvek neki azil, uvek neki most za čvrsto tle...

- Nikad nisam verovala u an?ele i sve one svece sa oreolima oko glave, ali sam uvek verovala da sasvim sigurno postoji nesto što sve stvari stavlja na njihovo pravo mesto. Znam da se sve naplaćuje, i dobrota, i zloća, i ravnodušnost gde joj mesto nije. Ima jedna velika metla koja sve počisti, jedno ogromno oko koje SVE vidi, jedno uvo koje stigne da oslušne svačije srce, i bič postoji, i bič!

- Poštenje je stvar srećnih okolnosti. Onaj ko nema potrebe da uzima tudje jer ima dovoljno svoga - lako biva pošten. Hoću da kažem: neko je pošten samo zato jer nije prinu?en da bude nepošten.

- Život svakog od nas jeste ogledalo nas kakvi u stvari jesmo: sitni ljudi imaju i sitan život, oni što se igraju vatrom često izgore, onima koji misle i grade pripadaju osmišljeni životi.

- Mislim da je veoma teško voleti izuzetno lepu ženu. To je kao da poseduješ blago koje bi svi hteli, a i ona je stalno na udaru iskušenja.

- Prolaznost je jedina izvesnost, ukoliko to ranije shvatimo - sklopili smo primirje s njom i mir sa sobom!