Moja Prica

[A6quattro]

Zaledio mi se leptir u oku - rekla je pokusavajuci da iscupa trag slepila iz oka. Probudio sam se iz kosmara i osecao sam tragove smole na rukama. Mocart je i dalje lovio svoje vibracije. Na trenutak mi se ucinilo kao da mi se podsmeva. Bezazlenost trenutka, (u podmuklim stanjima izgovaram virtuelno).

Sanjao sam drvenog konjica nabreklog od vode koji se koprca u zemlji. Vristao je decjim glasom ili mi se to samo tako ucinilo. Nisam mogao nikako da mu pomognem, a zeleo sam.
Mozda nije dovoljno glasno vristao.

Stajao sam na ivici pustinje pokusavajuci da uhvatim dah sunca. Naizgled mi se cinilo da ne disem, pa zatim da ne cujem. Posle nekoliko sekundi ruke su pocele da mi se tope u vosak, ostavljajuci blede tragove na pesku iz kojeg je od voska pocelo da izranja lisce.

Gubio sam ruke. Gubio sam osecaj. Izgubio sam oboje. Zatim se stvorio jedan ogroman crveni leptir.
Leptir koji je cicao. Posmatrao me je ocima zveri. Leptir - snazna krvolocna zver. U jednom trenutku mi se nezno nastanio u oku, ostavljujuci me da biram: smrt ili slepilo. Od tada neuspesno pokusavam da ga izvadim iz oka. Krvolocno.

[A6quattro]

I kako ste postali pisac?

- Hmm… pa vidite to je jedna zanimljiva prica za koju nisam siguran hocu li uspeti da je ispricam kako treba. Citao sam neko djubre od knjige, ne bih da sad objasnjavam koje. I jedino sto me drzalo u krevetu, da ne ustanem i uzmem bilo sta drugo za citanje, bio je Tom Waits, koji je isao u pozadini, glasno, ne znam na kojoj stanici i koji je u svoj svojoj morbidariji, koju ja volim, uspevao da me odrzi opustenog i smirenog u tom nekom kaubojiski Dzarmusevom tonu, toj jednostavnosti njegovih scena, pa sam se pravio da poziram u jednom kadru i izigravam statistu, dok se oko mene, kao po obicaju u njegovim filmovima, nista konkretno ne desi, vec samo tisina te prostorije u kojoj sam. Zato sam ostao u blazenom stanju svog kreveta. Citao sam, ne mogu reci da sam se pravio. Ipak sam odudarao malo od te filmske pozerske uloge. Prica je bila i vise nego glupa, ali sam nastavljao.

Neki covek zivi nekim glupim zivotom i ceo opis takvog njegovog zivota i nista vise osim toga, osim jednog dela koji me je zainteresovao. Naime, pozeleo sam da proverim koliko taj famozni pisac zna da pise, pa sam u delu gde je poceo da opisuje zenski lik do sitnih detalja, na prvoj praznoj stranici izmedju nekih podeljenih prica, poceo da crtam lik zene koju je opisivao.

Jajasta glava i mali nos, visoko celo, pune usne, podignuti obrazi i krupne plave oci, kovrdzava crna kosa, tanak, beo vrat, tanke ruke, cvrste grudi, uzak struk i jake butine… i da ne duzim, jer vise i nemam sta reci o njoj, premda su ovako izgledali njegovi najsitniji detalji. Nacrtao sam neku lutku iz izloga, toliko plasticnu i neprirodnu, iskrivljenu, izjebanu, ofucanu, unistenu i pohabanu, mrtvog pogleda, masne kose i crvljivih ruku, anemicnu i mrtvacku figuru, mada sam pogodio jake butine i to po njegovom opisu, previes jake. Izgledala je kao drolja, bilderskih nogu, kao da je presla trista hiljada kilometara, vukuci se po vukojebini i djubristu, iscrpljena i umorna od same sebe. Bese to njegova lepotica a moja kurva. Eto, tako su izgledali moji prvi knjizevni koraci. To je sve. Nista bitnije od toga.

[A6quattro]

Ne znam kako se sve to dogodilo. Secam se ove rusevne kucice u senci visokih jablana. Povetarac je prevrtao lisce a sunce je blistalo u krosnjama. Nisam ni pomisljao da ce se tu, u tom korovom zaraslom dvoristu, tog obicnog prolecnog jutra sve toliko promeniti, sve zavrsiti.

Ko sam ja? Onaj od pre ili onaj od sada?

A ko sam to bio pre? Mozda covek, svakako preispoljni ludak, moralna nakaza, bednik. Sumnjao sam u logiku dnevne zapovesti, jezio se svakog jutra iznova dok je saobracajna buka bivala sve jaca i jaca i dok su automobili sve cesce rezeci kao zveri jurili mojom ulicom. Znao sam sta je to, nesposoban jedino da prihvatim, nesposoban da shvatim zrtvu vozaca. Otkud nemir u njima, zasto sve mora da se krece, otkud to ludilo, nervoza, odakle dopire to ritmicno tikatakanje i brujanje Stroja. Budio sam se i ja, trudio da budem kao i svi. Ustajao, doruckovao i dalje nosen strasnom sumnjom da je sva ta dinamika, citavo to rutinsko kretanje samo deo velikog mlina u kome se melju nasi smrtni zivoti.

Da li sam trazio mnogo, jesam li zeleo nemoguce? Ne. U tupoj obicnosti, u tami bliskosti, u dodiru i razgovoru pronalazio sam smisao, grabio pozudno te trenutke ko je mi je ludilo obaveze tako surovo oduzimalo, otimalo, kao da se radi o zlocinu ili grehu. I svaki dan bivao je sumorno nedeljno predvecerje dok kao dete osecas da je sutra skola i da se ta glupa neugodnost ima dogoditi. I da nema opoziva i pomilovanja i da nastavak nevoljnog ucestvovanja sledi, bez obzira na tvoje ponasanje, bez obzira na to ko si i sta zelis.

Biti sve drugo, samo ne biti vise covek, urlao je taj bol u meni. I naravno, ta prekomplikovana lista obaveza, te slike, taj cudni inventar ludila, te prinudne radnja. Osecao sam sve vise da ne mogu imati nista s tim, da to nisam ja, da je to strano mom bicu. Mom nesuvislom bicu koje ne zna, koje ne zeli da zna, koje samo zivi i postoji.

A ko sam sada?

Izvirujem da to dokucim. Gore je nebo i dalje plavo a vetar i dalje sumi u krosnjama, ali nista nije isto kao pre. Pokusavam da zamislim, pokusavam opet da se setim. Ponizen i prazan lutao sam ulicama predgradja sve dok se nisam umorio. Ta prohladna i nejasna noc. U grckom restoranu, pod slabim plavim svetlom visokonaponskog uredjaja za ubijanje insekata sedeli su ljudi za stolovima. Cekali narudzbu "za poneti", studirali jelovnik, gubili se u tisini, sanjali u praznini, osvajali oko sebe prostor. Trudili se da ostanu izolovani. Zalepio sam lice za izlog lokala. Bilo je u njihovim licima jos neceg, neceg dramaticnog, neceg onespokojavajuceg. Bili su kao kameni kipovi, bili su bledi, nematerijalni, onako sa grotesknim malim jelovnicima, ubijeni u pojamm nalik onim priljeznim studentima po bibliotekama. Studenti i studenktinje posvecene radu, oni koj ne posustaju i nemaju nista u sebi osim ambicije. E pa, gosti lokala licili su mi na te studente. Obuzeo me uzas. Trcao sam, padao a red kuca oko mene bese se pretvorio u beskrajan zid iz koga su kao zdrela zjapili otvori prozora i vrata. Onda je zid zamenio tunel. Nisam video nista, nisam znao vise nista, samo mi je jos prijao taj hladni nocni vazduh. A onda sam se iskljucio.

Probudio sam se tu, na ovom malom proplanku okruzenim jablanovima. Bilo mi je hladno. I bilo je u tom prostoru oko srusene poljske kucice nekog mira, nekog prirodnog ustrojstva, neke pravde, slicno molitvi koja me cekala ceo zivot da je izgovorim. Ukus postojanja stvarao se u mojoj pljuvacki, tekao mojim venama. Oh, kako je slatko bilo to postojanje. Klonuo sam, cigle rusevine bile su vec tople od jutarnjeg sunca. Jedna ptica prolete i ja spazih malog sivog misa kako izviruje iz pukotine. Ta pukotina, ta rupa u dnu zida privlacila me je cudnim magnetizmom koji osecaju svi gubitnici. I sad mi pljuvacka ide na usta, i sad u tom promenjenom telu osecam slatki, omamljujuci ukus zivota. I sad, znam koliko sam srecan jer sam ziv.

Ko sam ja?

Onaj od pre par trenutaka ili onaj od sad. Ima li smisla da se pitam? U jazbini je toplo i dobro, ima li smisla da ucinim bilo sta? To zadovoljstvo datim, ta zahvalnost neznanim silama prirode sto mogu da vidim i da se setim, da poljubim i dodirnem. Upravo to me je ucinilo izolovanim od drugih ljudi, i samim tim slicnim drugim bicima, bez da sam to zeleo, bez namere da budem odvojen. Svet ljudi me zato i napustio, ispljunuo, kao gnoj, rutinski odlucno, bez zaljenja i pozdrava. Sada znam da sam i ja napustio njih, ne zeleci da sa stvarima delim dozivljaje i radujem im se. Da gutam satima punocu tisine, dozivljavajuci pasivno bitisanje kao vrhovnu milost prirode. Iz svog malenog stana gledam sam kako trepere zvezde, zaklinjuci im se da necu izdati velicanstvo kosmosa, hladnu srz mrtve materije kojoj cu jednom ponovo pripasti. Ali prah u meni jos je ziv, i radostan i zeljan zivota. Klanjanje abstraktnom konstruktu ciju namenu nisam shvatao bejah sasvim odbacio.

Znam. Biti odbacen nije odraz plemenitosti, nego niznjeg duha, neke anomalije u sebi, nekog izvitoperenog poimanja stvarnosti, bolesti. Zato vise i nisam sam, porodica mi je vrlo brojna i nestasna. Razmnozavanje radja radost. Radost razbija rutinu. Takav je zivot.

Ponekad me obraduju otpaci koje ostave izletnici, ponekad me uplasi grom ili sjajne macije oci u mraku. Provucem samo nos kroz pukotinu i mirisem vazduh, treba biti oprezan, ne zelim da neko zbog nepaznje nastrada. I njuh mi je sve bolji i bolji i postajem sve manje covek, a sve vise mis. Zbog toga sam jako ponosan.

[A6quattro]

Odlucio sam da sve sto se moze bojkotujem sirom otvorenih ociju, uzdaha isprljanih telom.
Zapecacenim usnama, izgubljenim nogama, rukama posutim iscekivanjem.
Da bojkotujem promene besmislenih nadrazaja, ocekivanja i htenja vasih reci ili cutanja.
Hocu da bojkotujem vas sve prepune zelje za pletenjem istog kruga koncima istih boja.
Sadasnjosti, proslosti i buducnosti. Trenutka stanja vremena, dela razuma logike.

Da bojkotujem u prvom redu samog sebe sto ne mogu bojkotovati sebe.
Ostajem u delu gde pricaju price, basne i bajke i poklanjaju cvet za prelepo juce.
Jutarnja kafa je odavno izgubila svoj miris sadasnjosti i mleko ne razbija crnilo.
Lipa ispod prozora mirise na mokru zemlju i siri ustajalost.
Hteli smo igre za decu, voznju po cirkusima, stopala na vrelom asfaltu…

Dobili smo samo poljubac za laku noc.

Ona je rekla: izbaci me u jutarnje ludilo prvih zvukova automobila. Teretnjaka na auto-putevima,
kamiona pored nepoznatih sela na krosnji kroz vetar, medju gradove kraj dzungle. Oslobodi me se.
Tu negde meri se vreme sekundama i minutima tamo negde meri se glagolima radnje.

Ovde sada, vreme se meri dogadjajima i mi nemamo sat u kuci i ne komuniciramo recima.
Mi smo lutke iza prozora koje skilje na jedno oko.
Ja sedam Ona ustaje. Ti jedes Ja pijem. Ja odlazim Ti dolazis. Vi govorite Ja cutim.

I jedina zajednicka stvar koju imamo je neznanje da vreme je samo relativan pojam.

[A6quattro]

On - covek, koji je previse osecao kad je bio mlad iznad sevega se radovao zivotu, suncu, prolecu, igri ali se kasnije sasvim povukao u sebe, jer ljudi i zene koje je sretao u sebi nisu imali skoro nista osim dubokih crnih rupa koje su iz Njega - coveka isisavale svaki trun radosti.

Negde na dnu tih crnih rupa cucale su jednom zapustene bebe, nekada zeljne obicnog dodira i igre, sada samo sebicni i zli monstrumi. I On - covek koji je previse osecao se jako umorio od zlih beba zeljnih ljubavi.

Zato je sagradio zid oko sebe, i kako bi se koje uplakano i prozdrljivo lice pomolilo preko zida, uzimao je svoje omiljeno oruzje, kalasnjikov sa drvenim kundakom i gadjao ih kratkim, smirujucim rafalima.

I bebe su ponekad padale uz krik sa zida, nazad u svoje rupe i to bi na trenutak zabavilo Njega - coveka, ali je na kraju i to postalo zamorno i On - covek se pitao: kako je moguce da su razumni odbacili svaku radost iz svog zivota, tako da sada svi zivimo u pustinji razuma? Kako to da stalno dodirujem iste zjapece aure, i da mi moja sposobnost da ih citam donosi samo nistavilo?

A odvratne, napustene bebe su i dalje neutesno vristale iz svojih dubokih malih rupa. Sve su imale ogromne celjusti i zube, nalik ribama iz velikih dubina, i tim celjustima pokusavali su da pozderu sto vise ljubavi, sto vise zivota i On - covek koji je suvise osecao podizao je svoj zid sve vise dok zid nije dostigao visinu fabrickog dimnjaka.

Tako da se On - covek na kraju koncentrisao samo na secanja iz detinjstva, svoja i tudja. U njima je nalazio dokaz da je radost moguca, da je jednom postojala. Da je jednom delio tu radost sa drugima, da je tako bas bilo dobro.

I, bilo mu je samo zao sto je nebo jednom bilo beskrajno plavo i toplo, a sada od svega toga nazire samo maleni otvor kojim se zavrsava njegov zid.