Moja Prica

[natka]

Tisina


Trenutno, najradje bih zelela biti u stanju opisati tisinu. Njom se oglasiti. Njom koju oboje prepoznajemo, prihvatamo i redovno u njoj uzivamo. A ponekad mi se cini da u tim trenucima jedno drugom najvise i kazemo. Kad nista vise nije potrebno i sve vec poznato je, kad sasvim jasno i glasno osecamo. Cutimo.

Prstali smo vise svemu tome i da se cudimo. Ponekad jos, imamo tendenciju glasno da se upitamo. Da li je normalno? Da li je stvarno? A onda, pre nego sto i pomislimo smisljati odgovor, opet se njoj vratimo. I cutimo. Osecamo.

Obgrlila nas ona, iznenada. Snazno, svom svojom jacinom nas obuhvatila i smesi se. Svesna da smo je prepoznali.

Da, toliko smo je prepoznali da je ponekad malo i zastrasujuce. Mozda sanjamo. Mozda smo mi samo posmatraci neke predstave u kojoj su glavni likovi prepoznali vec navedenu damu, a mi sa njima saosecamo pa se zavaravamo. I sad, evo opet, mozda pokusavam objasniti ono sto ne bi ni trebalo.

Ne, necu vise ni da pisem. Prestacu iz ovih stopa. Idem tisini da se vratim, da u njoj, najglasnije sto mogu, cutim. I ako i nije stvarna, trenutno toliko prija da joj dopustam i da me zavara.

Ipak cini mi se da je stvarna.



Ne, necu pitati.

Prestacu.

Cutim.

[The Gunslinger]

Tavan

Milan nikad nije voleo tavan. Bio je mračan čak i danju, a i ono malo svetla, koje je ulazilo kroz dva mala prozora,kao da je gutala tama.

Pošto su njegovi roditelji tamo držali razne stvari, često su ga slali tamo da im donese nešto. Svaki put bi pokušavao da se izvuče izgovorima tipa : ’’Bole me noge’’ , ’’Ne treba ti to sada’’ , i najčuveniji ’’Mogu li kasnije, sad učim?’’. Ali najčešće bi ipak morao da ode po zatraženu stvar.

Svaki put bi se trudio da što pre nađe ono po šta su ga poslali i siđe sa tavana. Nije se on plašio mraka na tavanu. Plašio se osećaja da u tom mraku čuči nešto užasno i nezamislivo, i da samo čeka priliku da ga napadne, i rastrgne.

Svaki put kad bi bio tamo gore imao je osećaj da ga neko, ili nešto iza njega posmatra. Kad god bi se okrenuo, ne bi video par crvenih očiju koje sijaju u tami, kao što je očekivao. Ali to ga ne bi smirilo jer bi još uvek imao osećaj da ga nešto posmatra.

Jednog mračnog i kišovitog utorka, otac ga je poslao na tavan da mu donese njegovu staru lulu.

’’Ma daj’’ reče mu Milan ’’Šta će ti ta stara lula? Verovatno je i istrulila dosad.’’

’’Rekao sam da mi doneseš, i idi da mi je doneseš!’’ podviknu njegov otac ’’Jel ti jasno!?’’

’’Da tata.’’ Skrušeno reče Milan, pa se uputi prema merdevinama koje su vodile na tavan

Merdevine su se nalazile u dvorištu, iza kuće. Pogledao je u tamu otvora ispod natstrešnice, i nevoljno počeo da se penje uz merdevine.

Kada je zakoračio u tamu tavana, i udahnuo pradavnu prašinu, imao je neodoljivu želju da pobegne odatle glavom bez obzira. Nažalost, imao je tek blagu predstavu gde se nalazi stara lula, i plašila ga je pomisao da će morati duže da je traži.

Iako je bio vedar dan, na tavanu je bilo mračno. Ipak, Milan je osećao olakšanje zato što je pre mesec dana, na njegovo insistiranje, instalirana sijalica. On pritisnu prekidač, i žućkasto svetlo obasja tavan, terajući tamu u udaljene ćoškove. I dalje je osećao nagon da se što pre tornja odatle, ali je sada bio poprilično umanjen, zahvaljujući svetlosti koja je dominirala prostorijom. Odahnuo je i počeo da traži lulu u potpunom haosu koji je njegov otac odavno trebao da sredi. Njegova majka je stalno zvocala u vezi toga, a njegov otac je stalno obećavao da će to da sredi, ali nikad to nije uradio.

Dok je pretraživao jednu kutiju sa znakom vinske čaše koji je značio ’’lomljivo’’ sijalica se ugasi. Milan brzinom svetlosti otrča do prekidača. Pritisnuo ga je dva puta da bi proverio da li je sijalica pregorela. Njegove sumlje su se obistinile.Istog trena je odlučio da siđe dole i kaže ocu da nije mogao da nađe njegovu lulu u sveopštem neredu. To bi dovelo do diskusije između njegovih roditelja, i oni bi trenutno zaboravili na njega.

Čuo je da se poklopac zalupio. Isprva, nije shvatio šta je to, a onda je video da je otvor kroz koji se izlazi s tavana zatvoren

’’Vetar. Samo vetar.’’ Mislio je on, ubeđujući sebe da je promaja zatvorila poklopac. Nije odista verovao u to.

Polako je došao do izlaza s tavana i pokušao da podigne lagani drveni poklopac. Nije uspeo. Pokušao je ponovo, ali i dalje nije išlo.Čuo je, kako se iza njega jedan od dva mala prozora zatvara uz tresak. Svetlosti skoro da nije bilo. Milan se uspaniči. Znao je da ovo nije ništa bezazleno. Ono što je dosad samo posmatralo i vrebalo u mraku, konačno se dovoljno ohrabrilo da ga napadne,i sada mu nema spasa.

I drugi prozorić se zatvori, ostavivši ga u potpunom mraku. On prestade sa uzaludnim pokušajima da otvori pokloc, i pribi se leđima uza zid. Pokušavao je da razabere nešto u tami i ugleda ono što se plašio da će ugledati: dva crvena oka koja su sijala u mraku. Crvena kao krv. Srce mu je tuklo kao da želi da iskoči iz grudi i pobegne.

’’Ne boj se Milane.’’ Progovori duboki glas iz tame ’’Budi prestravljen!’’
Nešto se nadnese nad njim. Video je par crvenih očiju, i odsjaj stotina, kao žilet oštrih zuba, u beskrajnim ustima ispred sebe. On pokuša da vrisne, ali ne uspe, i sve se pretvori u ništavilo.

[The Gunslinger]

Zvonilo je

Zvonilo je. Željko je ustao,sa žurbom pokupio svoju tašnu i jaknu i prvi izašao iz kabineta istorije. Protrčao je niz sive, mermerom popločane hodnike, sjurio niz stepenice tako brzo da je umalo pao,skrenu desno i ostavio torbu i jaknu ispred učionice engleskog. ’’Još ovaj čas i školi je kraj.’’ Pomisli on sa osmehom na licu ’’Nikad više neću morati da uđem u ovu zgradu! Završio sam sa osnovnom posle osam godina rmbačenja!’’ on skoči od radosti i dočeka se na mokri mermer. Patike mu skliznuše i on pade na leđa, svom silinom, izbivši sav vazduhiz pluća. Pokuša da ustane , ali ponovo pade. Ovaj put je udario glavu, i sve mu sse zamrači pred očima.

U glavi mu je zvonilo. Prvo je pomislio da je to školsko zvono, ali je ubrzo shvatio da to čuje u svojoj glavi. Sa mukom ustade i pogleda unaokolo. Sve je bilo mutno. On zatvori oči i sačeka nekoliko trenutaka. Kada ih je ponovo otvorio video je kristalno jasno. Ali ono što je video nije mu se nikalo svidelo.

Sve je bilo prazno. Ceohodnik. Nije bilo nikoga. ’’Nije moguće da su ušli u učionicu i ostavili me ispred onesvešćenog! Skotovi!’’ besno pomisali on ’’Kad im ja uđem tamo...’’ Posegnu za kvakom i otvori širom vrata učionice sa namerom da svima, uključujući i nastavnika, pruži priliku da izbliza vide njegovu pesnicu.

To osećanje je nestalo istog trenutka kada je video unutrašnjost učionice. Bila je prazna. Zaustio je da kaže nešto ali se njegova donja vilica samo obesila i ostala tako. Njegova prva reakcija je bila zbunjenost. Ubrzo ju je zamenila panika. Otrčao je do sledeće učionice i otvorio ta već dotrajala vrata tako jako da su zarđale šarke pukle, a vrata se odvalila. I ta učionica je bila prazna, baš kao i svaka sledeća u koju je pogledao.

Pregledao je sve učionice. Zbornicu. Prostorije za osoblje. Čak i toalete. Ništa. Predpostavljao je da se škola završila, i da su svi otišli kućama, a da je on ceo prošli dan i noć proveo onesvešćen u školi. Ali duboko u sebi znao da je to nemoguće. Neko bi ga video da leži nasred hodnika. Njegovi roditelji bi ga tražili. ’’ Ali ako to nije u pitanju šta se onda desilo? Nisu mogli svi tek tako da nestanu, da ispare zar ne?’’ pitao je samoga sebe. ’’Ima li nekoga ovde!!! Odgovori te mi! Bilo ko!’’ Proderao se panično, cepajući glasne žice.

Ali niko mu nije odgovorio. Samo odjek njegovih uzvika je odzvanjao kroz prazne hodnike školske zgrade.

Željko pade na kolena. Pogled mu je bio prazan. Celo telo mu je drhtalo. Zubi su mu cvokotali, ali ne zato što mu je bilo hladno. Već zato što su mu nervi pucali. Zato što nije mogao da misli. Zato što nije znao šta da radi.


Posle deset minuta besmislenog klečanja i buljenja u prazno on se konačno seti šta da radi.

’’Kako sam glup!’’ uzviknu on ’’Nisam čak ni pokušao da izađem iz škole! Kako sam glup!’’ on skoči na noge i otrča do izlaznih vrata škole ’’Samo da nisu zaključana, samo da nisu zaključana.’’ Ponavljao je u svojoj glavi.

Nisu bila zaključana.Ali to i nije bila tako dobra vest. Ni napolju nije bilo žive duše, Sunce je bil skriveno oblacima, pa je bilo mračno ali je i dalje bio dan. Stoga je neko morao da bude na ulici. Ali nije bilo nikoga. Kafić preko puta škole, koji je obično u ovo doba dana bio pun, sad je bio prazan. Ulica, uvwek prometna, sada je bila pusta. Zvukovi kola i žamorenje prolaznika koji bi se obično čuli sad su nedostajali. ’’ Možda...možda ako ponovo udarim glavu sve bude po starom.’’ Reče on šuplje i iz sve snage udari glavom o betonsku stazu. Svet se nije vratio na staro. Krv mu se slivala niz čelo, a u glavi zvonilo je.

[The Gunslinger]

Kletva

Ušao je u autobus, posle mnogo guranja. Jedva je uspeo da zauzme mesto. Autobus je bio ’’pilićar’’ crvenih sedišta. Po dva s desne strane, i po jedno s leve. Celo vozilo je smrdelo na... nije mogao da kaže na šta je tačno smrdelo, ali je smrdelo. I to poprilično, ali ipak podnošljivo.

On je sedeo na duplom sedištu s desne strane, i nije dao nikom da sedne pored njega. Hteo je da se razbaškari posle teškog dana u školi. Svaki dan u školi je bio težak, samo su neki bili teži od drugih, a ovaj je definitivno bio takav – petak, sedam časova, poslepodnevna smena, dva odgovaranja, tri kontrolna. Da, to je definitivno bila definicija teškog dana u školi. U svakom slučaju, to je sad bilo gotovo, i njega je baš bilo briga za školu. Želeo je samo da se vrati kući, legne u krevet i zaspi. Zvali su ga neki drugovi da večeras izađe s njima, ali ih je odbio. Spavanje je trenutno bila stvar koju je najviše želeo na celom svetu.

Glava mu je uporno padala na grudi, a oči su mu se sklapale. On izvadi mobilni, i poče da igra neku igricu. Bilo koju, samo da ne bi zaspao. Prošlog petka je propustio da izađe blizu svoje kući zato što se uspavao, pa je morao da pešači više od dva kilometra. Nije nameravao da dozvoli da mu se to ponovo desi.

Igrica mu je dosadila. Nije mogao više da je igra, pa je ugasio mobilni i vratio ga u džep. Pokušao je da gleda u predeo pored kojeg su prolazili, kroz prozor. Oblačna noć bez meseca i zvezda, kao i svetlo u autobusu, koje je pretvaralo staklo u poluogledalo, su mu to onemugućavali. A bilo je još vremena do ulaska autobusa u grad. I on nije imao čime da ubije to vreme.

Baš kad je hteo da skrene pogled s prozora, on ugleda neko svetlo u crnini noći. To nije bio neki grad, ne, svetlo je bilo previše blizu. I svakim trenom je bilo sve bliže. Uskoro je mogao da vidi da su to ustvari upaljeni farovi nekog kamiona, koji stoji okrenut prema asfaltnom putu, na nekom malom zemljanom puteljku koji je prolazio kroz njivu.

Iznenada, žamor desetina glasova u autobusu utihnu, on ih više nije čuo. Nije više osećao ni smrad, niti utrnulu nogu. Ceo um mu je zbog nečega bio potpuno usmeren prema farovima tog kamiona. Ceo svet oko njega je bio nevažan – škola, porodica, prijatelji. Nije ni osećao umor koji ga je do malopre potpuno ophrvao. Nešto mu je govorilo da mora da ode odavde, da pobegne iz ovog vozila od metala i gume, na bilo koji način. Da je tamo napolju neko kome treba pomoć. I da je on jedini koji tu pomoć može pružiti. Da je on svečana konjica koja treba da dođe u poslednjem času. ’’Onda je to prilično jadna konjica.’’ Pomisli on polusvesno. On nije baš bio neki atleta. Ustvari, bio je nikakav – imao je višak kila, mišići su mu bili mlohavi kao pita zeljanica, i zadihao bi se posle pretrčanih pedeset metara. Sve u svemu, nije bio baš neki spasilac. Ipak, znao je da to nije bitno. Da to nije ono što odlučuje. I da mora da dela uskoro, ili će propustiti šansu, a ima samo jednu.

Njegovo srce je tuklo kao ludo. Znojio se, iako je u autobusu bilo prohladno. On uhvati metalnu šipku za držanje koja je bila pričvršćena na sedište ispred njegovog. Bila je labava, i on proceni da bi mogao da je išćupa. A s obzirom da je bila dugačka oko metar, i teška barem dve kile, poslužiće svrsi.

On je uhvati i drugom rukom, pa povuče iz sve snage. Šipka izađe iz ležišta. ’’Odlićno, ’’ pomisli on ’’a sad, da je upotrebim.’’ I onda udari prozor it sve snage. Staklo se razlete po asfaltu i travi izvan autobusa. Svi su gledali u njega dok je iskakao kroz prozor u tamu noći, prekinutu samo zrakom svetla iz farova kamiona, baš kad su prolazili pored njega. On se nezgodno dočeka, i otkotrlja se u jarak pored puta.

Tek sad mu mozak proradi kako treba ’’Šta sam uradio! Kako ću se vratiti kući!? Koji sam ja idiot!’’ mislio je, čekajući da autobus stane i vrati se po njega, jer je to bilo za očekivati. Ali to se nije desilo.

On ustade i obrisa prašinu sa svoje odeće. Onda oseti neverovatan poriv da krene prema svetlu. I dalje je imao osećaj da nekome (njoj) treba pomoć, samo što je taj osećaj sad bio jači. On potrča prema kamionu kroz visoku travi koja mu je dosezala do kolena.

Ubrzo je izašao na puteljak obasjan farovima koji su ga zaslepljivali. On shvati da nije dobra ideja da bude ovako obnevideo, pa siđe s zemljane staze i nastavi da trči pored nje.

Još uvek je držao čeličnu šipku u ruci. Čvrsto ju je stezao, osećajući da će mu uskoro zatrebati.

Kad je stigao do kamiona on se pope u kabinu, samo da bi ustanovio da je prazna. ’’Zakasnio sam.’’ Pomisli, ali mu nešto reće da još nije kasno.

On izađe iz kabine i pogleda niz stazu koja je vodila kroz njivu do starog salaša. I video je dve prilike kako trče niz nju. Isprva mu se učinilo da je to samo jedna osoba, ali, kad je malo bolje pogledao ustanovio je da su ipak dve. Nije mogao da ustanovi koliko daleko su bili od njega, ali to i nije bilo bitno. On potrča da ih sustigne.

Jedna osoba (ona) je očigledno bežala ka salašu, očekujući da će tamo naći pomoć. Taj salaš je bio napušten već duže vreme. Druga osoba je očigledno jurila prvu (nju), i sustizala ju je. On potrča koliko ga noge nose. Nije osećao bol u kolenima, prazninu u svojim plućima, niti umor. Neka neznana sila ga je vodila, i pomagala mu. Trčao je kao nikad u životu. Činilo mu se da mu noge ni ne dodiruju zemlju. Možda i nisu. Plašio se da pogleda.

Sad kad se približio, video je da je onaj kome je trebalo da pomogne ustvari ona. Devojka, otprilike njegovih godina. Nije mogao da razazna kako ona izgleda u tami. Ali to sad nije ni bilo važno. Ono što ju je jurilo je samo ličilo na ljudsko biće. Bila je to dvonožna zver, potpuno prekrivena dlakom. Dugi krznati rep je mahao levo desno.

Oblaci se pomeriše, i otkriše pun mesec. Na svetlu, on bolje sagleda čudovišnu priliku. Šta god da je to bilo, imalo je gustu smeđu dlaku po celom telu, dva velika šiljata uha, i usta puna, kao žilet oštrih, zuba, koje je ugledao kad se zver na tren osvrnula. Dva prodorna crvena oka ga pogledaše na način na koji bi mačka pogledala miša koji nema gde da pobegne. On proguta knedlu, ali nastavi da trči.

Sad je takođe mogao da vidi i devojku bolje. Bila je lepa. Savršeno telo, duga crna ukovrdžana kosa, i prelepo lice, koje je ugledao kad se osvrnula da proveri da li je zver i dalje iza nje. Njegov pogled se susretnu s njenim. Ovo nije bio baš najromantičniji trenutak, ali je on nekako znao, u tom trenu, da je ona devojka za njega.

A onda oblaci ponovo zakloniše mesec, i mrak ponovo zavlada carstvom noći. Zver ju je sustizala, ona se umarala. A čudovišni stvor je izgledao kao da bi mogao da trči do sutra ’’E, pa mogu i ja!’’ pomisli on samouvereno. A na neki način, znao je da bi stvarno i mogao. Pretrčao je već pozamašnu razdaljinu, a nije se ni zadihao. Nije se ni oznojio. On se napregnu iz petinih žila i potrča još brže, iako nije bio siguran da je to moguće.

Uskoro, uspe da sustigne zver, baš kad je devojka posrnula i pala na zemlju. On udari, ono za šta je pomišljao da je vukodlak, metalnom šipkom po glavi baš kad se spremao da rastrgne žrtvu. To nije baš bilo efektivno. Šipka puče na dva dela, a vukodlak nije bio ni ozleđen. Bio je samo još više besan.

Ruka sa pet ubojitih kandži polete prema onom ko je razljutio njenog vlasnika. I, začudo, bi zaustavljena od strane dvostruko manje ruke, jednog šesnaestogodišnjaka. Ovo je bilo iskreno iznenađenje za vukodlaka. On pokuša da napadne levom rukom, ali i ona bi zaustavljena. ’’Neće moći vučko.’’ Reče on, i bi iznenađen sopstvenom hrabrošću i snagom. Nije znao šta mu je podarilo ovu snagu, ali je molio boga da potraje.

On onda zavrte obe vukodlakove ruke. Začu se zvuk pucanja, a zatim i mrvljenja, kad on stisnu vukodlakove šake. Dvonožna zver urliknu od bola i besa. Nije ovo očekivao. Mislio je da će lako rastrgnuti ovog jadnog čoveka. Taj jadni čovek mu je upravo lomio kosti. I sad, on uhvat vukodlaka za njušku, i stisnu je tako jako, da mu se zubi smrviše. Zatim on okrete glavu zveri i slomi joj vrat, ubivši je. Za svaki slučaj, on uze jedno parče slomljene šipke i njim probode srce vukodlaka. Krv šiknu, i čudovište ispusti svoj poslednji urlik. On zatim priđe devojci, koja je i dalje ležala na zemlji, i kleknu pored nje. Ona ustuknu.

’’Ne boj se.’’ Reče on ’’Neću ti ništa.’’ ’’Ko si ti?’’ upita ona. A on se istopi. Čak je i njen glas bio predivan. ’’Moje ime je Petar, a tvoje?’’ reče on, pomalo nesigurno, i pruži ruku, da bi joj pomogao da ustane. ’’Jelena.’’ Reče ona i prihvati njegovu ruku ’’Kako si to uradio?’’ upita ona ’’Kako sam šta uradio?’’ ’’Znaš ti šta. Kako si se rastosiljao onog vukodlaka?’’ ’’Veruj mi, ne znam ni sam. Vraćao sam se kući iz škole autobusom, i nešto mi je reklo da nekome treba pomoć. Ja sam razbio prozor, iskočio iz vozila u pokretu, trčao kao nikad u životu, i pobedio nešto, definitivno jače od mene. A kako, ne znam’’ on odahnu. Osećao se neopisivo umorno. ’’A kako si se ti zatekla ovde?’’ ’’Propustila sam autobus, pa sam stopirala do kuće. Neki tip s kamionom me je povezao. Kad smo stigli do ovog puteljka, on je počeo da se grči, pa je parkirao kamion ovde, i rekao mi da bežim. Prvo ga nisam poslušala, ali kad je dlaka počela da mu izrasta po licu, odlučila sam da ga poslušam. Sledeće što znam, juri me vukodlak, a onda vitez na belom konju dolazi i spasava me.’’ Ona se nasmeši ’’Pa, nisam je baš neki vitez, a i nemam nikakvog konja, a kamoli belog, ali pretpostavljam da si u pravu.’’ I onda, potpuno očekivano, oni se poljubiše. I tek tad, Petar oseti bol u svojoj desnoj šaci. Sitna ogrebotina na njegovoj nadlanici je krvarila. On to odbaci kao posekotinu od stakla. Za četiri nedelje, kad mesec ponovo bude pun, pokazaće se da je mnogo pogrešio. Kletva je sad na njegovim plećima. Kletva vukodlaka.

[The Gunslinger]

ČITULJA

Siniša ja ustao u šest ujutro, kao i svakog dana. Polako se obukao, pa otišao do vrata. Otključao ih je, otvorio, pogledao da li ima nekog na ulici, i pokupio dnevne novine. Uvek bi prvo to uradio ujutro. Nije mogao da zamisli doručak bez dnevnih novina. S obzirom da je to bio lokalni list, pored dešavanja u zemlji i svetu, u njemu je bilo i podosta članaka o dešavanjima u čaršiji : Ko se venčao, ko je koga prevario, ko je dobio dete, ko je umro, i ostalo. Dok je jeo pržena jaja i slaninu, svoj standardni doručak, prelistavao je novine. Polako je jeo hranu i pio čaj da bi imao vremena da pregleda sve članke. Dešavanja u svetu nisu bila nešto zanimljiva. Na zapadu ništa novo, na istoku stare priče. ’’Politika, prepirka i teroristički napadi . Šta me se to tiče.’’ Pomisli on. Što se tiče dešavanja u zemlji to su uglavnom bila prazna predizborna osbećanja. Ovo ga takođe nije zanimalo. Siniša nije bio učlanjen u nijednu od nekoliko stotina postojećih političkih partiha i nije imao nameru da izađe na izbore. Znao je koja će stranka pobediti bez obzira na glasove. Politika te trenutno vladajuće stranke je bila : ’’Ako ne prođe na glasanju, proći će na brojanju.’’ Konačno je došao do dešavanja u varoši, kao i do trećeg pečenog jajeta i trinaestog parčeta slanine. Nažalost danas nije bilo ništa zanimljivo. Samo neke sitne čarke i tuče, neke akcije predsednika opštine i još svašta. Bla- truć. ’’Pa dobro’’ pomisli on završavajući zadnje jaje ’’još samo da vidim čitulje . Nadam se da nema nekog mog prijatelja u njima.’’ Prve dve strane je mirno pregledao. Kod sredine treće se umalo nije udavio zadnjim parčetom slanine. Smrtovnica koju je ugledao nije bila samo duboko uznemirujuća. Bila je potpuno iracionalna. Bila je njegova. Ime nije bilo problem, znao je još dva čoveka sa istim imenom i prezimenom kao on. Problem je bila njegova slika, datum rođenja i datum smrti. Ovaj poslednji je bio jučerašnji. ’’Ovo mora da je neka greška.’’ Pomisli on unezvereno ’’Samo neka greška u redakciji. Samo to. Ništa više.’’ U sred misli on shvati da je počeo da govori naglas ’’Smiri se. Smiri se.’’ Govorio je sam sebi ’’Otići ću do redakcije i tražiti da isprave ovu grešku. Da, to ću uraditi.’’ Nekoliko minuta kasnije užurbano je trčao praznim ulicama pod bledim jutarnjim nebom. Samo što nije trčao prema redakciji lokalnih novina. Trčao je prema groblju. Još uvek nije shvatao da trči, i gde ustvari ide. Shvatio je tek kad je stigao pred veliku, zarđalu kapiju groblja. Nebo je ovde izgledalo tamnije, a vazduh gušći. Polusvesno je prošao kroz kapiju i ušetao među redove mermernih nadgrobnih spomenika raznih oblika i boja. Brzim korakom je hodao prema mestu na kojem je trebalo da bude sahranjen. Zakupio je to grobno mesto još pre tri godine. Žalosne vrbe su se nadvijalo nad uskom stazom i šuštale na vetru. Siniša pomisli da su vrbe dobile svoj pridev pre zbog ovog šuštanja nego zbog položaja grana. Zaista je zvučalo kao da žale za nekim. Valjda su ih zato i sadili na grobljima. Da žale za mrtvima koje niko ne žali. Vrana je stajala na jednom spomeniku od crnog mermera. Pogleda ga, graknu i odlete. Učinilo mu se da je rekla ’’Mrtav si.’’ Skrenuo je desno i ubrzo došao do parcele na kojoj je bio njegov spomenik od belog mermera. Smatrao je da je bolji od crnog. Na nadgrobnoj ploči je trebao da bude samo datum rođenja i njegovo ime. Sada je tu bio i datum smrti. Zabezeknuto je pogledao i ostao tako nekoliko sekundi, da bi se zatim bacio na rastresitu zemlju ispred njega i počeo da je raskopava golim rukama. Začudo kovčeg je bio postavljen veoma plitko. ’’Tražio sam da tako bude.’’ Seti se on ’’Ako me slučajno sahrane živog.’’ Sklonio je svu zemlju sa sanduka i na tren oklevao, pa ga otvorio. Unutra je ležalo njegovo mrtvo i hladno telo. On podiže pogled u nebo i vrisnu iz sveg glasa, tako snažno da bi mu svaki drekavac pozavideo. Ko bi rekao da jedan duh može tako da vrišti.

[The Gunslinger]

Strah od mraka

Polako je šetao ulicom prema svojoj kući. Auto mu je bio kod majstora, pa je bio primoran da peške ide, i da se vraća s posla. Ovo drugo mu se nije nimalo sviđalo. Radno vreme se završavalo u sedam, a u to vreme je već bio mrak. On se plašio mraka. Nije hteo to sebi da prizna, ali tako je bilo. Kad je bio mali plašio se raznih mrakova : mraka iz ormana, mraka ispod kreveta, mraka u podrumu, i tako dalje. Ali najviše se plašio noći. Ne same noći, već mraka. Lako bi mu bilo da je u potpunom mraku, u svojoj sobi. Ali da je napolju usred noći, to ga je plašilo. Taj mrak u kome se svašta može sakriti, a on je izložen sa svih strana, i nema gde da se sakrije. Sada, kad je odrastao, strah od svih mrakova je nestao. Osim tog jednog. I sada, dok se vraćao kući, preznojavao se od straha. Uporno je ubeđiveo sebe da nema čega da se plaši, i da niko nije iza njegovih leđa. Ali nije uspevao da sebe stvarno ubedi u to. Plašio se. Stalno se osvrtao, samo da bi iza sebe video praznu ulicu. To bi trebalo da ga smiri, ali bi samo pojačalo njegovu bojazan da je nešto iza njegovih leđa, i da samo čeka pravi trenutak da ga zaskoči. On ubrza korak. Srce mu je lupalo sve brže. Promrzle šake su mu se znojile. On ih stavi u džepove svoje debele jakne, da bi ih zaštitio od hladnog vetra. Ponovo se osvrnu, po ko zna koji put, i ponovo vide samo praznu ulicu osvetljenu slabim svetlom sijalica sa bandera. Nije bilo kuća pored puta. Fabrika u kojoj je radio je bila tri kilometra udaljena od mesta u kojem je živeo. Nije znao koliko mu još treba do grada, a onda ugleda tablu koju mu dade tu informaciju. Kilometar. Još jedan kilometar. Ovo je bilo olakšanje za njega. Još samo malo i biće u gradu. Tamo ima kuća, i ljudi, i svetla. Ne samo ovaj slabo osvetljeni put, i mračna šuma oko njega. U tom se negde u šumi oglasi sova. On se trže kao da je video samog đavola, a srce mu preskoći jedan otkucaj. ’’Samo sova.’’ Reče on umirujući sebe ‘’To je samo obična sova.’’ I nastaci da hoda. Onda opet začu neki zvuk. Ovaj je bio tih, skoro nečujan. I to definitivno nije bila sova. On odbaci ovo kao svoju izmišljotinu, ali se ipak osvrnu, i naravno, tamo ne bi nikoga. ‘’Samo umišljam.’’ Pomisli on, i ubrza korak. On pogleda u nebo pokušavajući da se umiri gledajući u zvezde i mesec. Samo se još više uznemiri videvši da je nebo prekriveno crnim oblacima. O pogleda ispred sebe, i prizor grada u daljini ga umiri. U želji da sazna koliko je satui, on izvuče ruku iz džepa i pogleda na svoj digitalni sat. Nije radio. ‘’Moraću da zamenim baterije.’’ Pomisli on odsutno. U tom trenu, on ponovo zaću onaj zvuk. I dalje tih, ali sad malo glasniji. Žmarci mu se spustiše niz kičmu, a hladnoća mu se uvuče u kosti. Po stoti put večeras, on se osvrnu, i po stoti put - ne vide nikog. Ovo mu se nije sviđalo. On nastavi da hoda. Malo mu je falilo da potrči. Zvuk se opet začu. Jače nego prošli put, ali ipak previše tih da bi ga razaznao. Ni ne primećujući, on potrča. Opet se ču taj zvuk. Ovaj put je bio dovoljno jak da bi ga prepoznao, ali on i dalje ne shvati čemu taj zvuk pripada, zahvaljujući panici koja ga je obuzimala. On potrča brže. Dok je protrčavao pored znaka, on na njemu pročita ime grada u kojem je živeo. Ima još oko pola kilometra od tog znaka, do prvih kuća. ‘’Ne smem da dozvolim da me uhvati!’’ ponovaljao je rečenicu sebi u bradu, kao mantru, kao molitvu neznanom bogu. On ponovo začu zvuk iza sebe, i ovaj put ga prepozna. Žvakanje. To je bio zvuk žvakanja. On se odupru strahu od toga što može da vidi ako pogleda iza sebe, i osvrnu se. Iza njega je bio čist mrak. A na njemu su bila džinovska usta, koja su se protezala u nedogled, sa hiljadama redova, kao žilet oštrih, crnih zuba. Ona se zatvoriše, pa ponovo otvoriše, i začu se to žvakanje. On shvati šta je mrak žvakao istog trenutka kad postavi sebi to pitanje. Žvakala su svetlost. Zato je iza njih bio mrak. Zato što su pojela svu svetlost iza sebe. A i dalje je jedu. I približavaju mu se. i sada je znao da nema veze čak i da stigne do grada. Zato što će ceo grad svejedno biti pojeden. U očaju, on vrisnu. A mrak sažvaka još jednu porciju svetlosti. Trčao je sve brže i brže, pokušavajući da pobegne od nepobitnog. Spotače se i pade. Mogao je da vidi samo tamu dok je bio usisavan u mračni tunel tih usta. A na kraju tunela nije bilo svetla, već samo mrak kojeg se tako bojao...

[A6quattro]

Sad jos uvek ceka. Ceka dok sunce grabi svoj san iza doline. Ceka vaskrsnuce, ceka nirvanu i ples, osmeh i san. To je rec koja nam treba.
Sedi na istom mestu, kao i svakog dana sa potpuno identicnim osecajem sigurnosti, ispravnim pogledom prema tihoj reci i ceka san. Ceka sam.

Taj osecaj spokoja u vatrenom ljudskom telu. Oseca kao da covek nije vise. Ne razume niti ima zelju da razume sve te normalne ljudske price kojim je okruzen. Te price su isprazne i vrte se u krug. Price su prepune ispraznog smeha. Price su skrhane teskim ljudskim pesimizmom.

Ooo, kada bi samo znali koliko je vremena potrebno da se primeti jedan najjasniji osecaj lepote.
Pricaju ljudi da tesko je uhvatiti trenutak, ali on sedi i dalje. Njemu nije tesko. Pricaju ljudi da tesko je biti jednostavan i cist. Njemu nije tesko. On isti trenutak hvata svaki dan, na istom mestu u isto vreme.
On je Lud i zato je srecan iako to drugi ne razumeju. On razume. On jedini to i mora da razume.
Potreban je jedan najednostavniji dodir koji prelece kosmos, kako bi se on osetio zivim. I to mu je dovoljno. Potpuno.

Ima jos nekoliko minuta do samog dela. Setio se coveka kome je pomogao i pozeleo kada bi on mogao uraditi isto jer u tom trenu ga vide gore na nebu. Prica je ispricana jednog od istih letnjih dana kada je Ludak sedeo na obali i cekao Labuda. Prisao mu je laganim letom i priznao:

Kisa. Kisa je ta koja me tera da ceprkam po mozgu. Kisa ne prestaje da pada danima. Prska po ulicama i neda niti jednom jasnom osecaju da se iskristalise. Tako sam se nekako ja osecao. Nekako, malcice drugacije, sabijen u cetiri cudna zida kao u video igrici. Osecao prisustvo druge egzistencije konstantno. Neko me je stalno napadao, uhodio, kritikovao, samarao, pljuvao i vredjao. KO? Ne bih znao reci.

Pogledajte samo sta se desilo mladom Jaroslavu. Jadnik, pretvorio se u buba svabu! Tako cu i ja da se pretvorim u rec! Ali koju? To je bilo pitanje. Nije lako pretvoriti se u bilo koju rec od svih na svetu razbacanih po coskovima, po kaficima, kucama, medju drvecem i oblacima, u suncevim rukama, decijim igrama! Mora li ona biti srpska ili bilo cija druga! Mada ne znam kako bih mogao da postanem engleska ili meksicka ili… finska! O kako je bilo smesno da postanem finska rec! Ja ni ne znam finski a da postanem finska rec! Akcent je na koja rec? Koliko ih samo ima!? Kako da odaberem pravu? Ok, ako sam se osecao ugrozen od prisustva egzistencije reci, onda sam bar morao izabrati neku rec! E pa dragi moji, tako sam otvorio nadmetanje i dao sledeci:

Oglas:

Egzistencija! Jedinstvena prilika da pomognete coveku cija je egzistencija ugrzena i preti da ce da se pretvori u drugu, da pronadje tu istu, tj. jedinstvenu koju ce u potpunosti da se pretvori. Covek se ovako oseca zarobljen gradskim vazduhom i seoskim dimom! Naime, dragi kandidati, rec je o sledecem:

Moja egzistencija je ugrozena egzistencijom reci! Ono sto vi mozete da uradite, ako odgovorite na ovaj oglas, jeste da mi predlozite odredjenu rec i objasnite, naravno, zasto mislite da je to najbolja rec za promenu, zeljenu reinkarnaciju, u koju ja mogu da se apsorbujem, upijem svojom dusom i telom, dok sam jos u stanju da biram! Sledi nagrada po dogovoru! Predloge saljite na e-mail: egzistencija@yahoo.com


To be continued