Moja Prica

[A6quattro]

Noc se spustala nad gradom, a kisa tek sto bese prestala. I dok su poslednje kapi iz neba jos kvasile ukusno sredjene vrtove u Gradjanskoj ulici, pojavio se na taj cudni covek sa kolicima. Cinilo se da se stigao od nikuda, da se samo iznenada stvorio tu, na mokroj ulici. U zelenoj odrpanoj vojnickoj jakni, prljavih cipela koje su nekada imale crnu boju, u olinjalom donjem delu trenerke gazio je uzurbano po lokvama na asfaltu gurajuci ispred sebe stara decija kolica, bas onakva kakva su bila moderna pre dvadeset ili trideset godina.

Nogu pred nogu, kao da ide ka nekom nedokucivom, ali njemu poznatom, cilju, brzo se kretala ta spodoba niz cije se izborano lice jos slivala voda. Tesko je bilo reci koliko mu je godina: cetrdeset?, pedeset? sezdeset? Niko sa sigurnoscu ne bi mogao reci. Ipak, oni koji su ga te veceri susreli, retki prolaznici koji su bas odlagali svoje kisobrane, mogli su se sloziti u dve stvari: da je covek propao i da nesto nije u redu sa njim i nacinom kaako gura ta stara kolica, kako grcevito i naglo skrece sa njima, bas kao da bezi od nekoga ili mozda necega. Zar bi se iko normalan tako odnosio prema bebi koja je u tim kolicima lezala? Ni sa kolicima nesto nije bilo u redu, bila su nekako isuvise stara i propala.

Dalje je odrpanac prosao pored Latino Cluba. Ispred su neki ljudi stajali i pusili. Jedna mlada zena kose pune gela, u crnoj haljini golih ledja i sredovecni muskarac u beloj kosulji. Ljuljali su se oboje jos po malo u ritmu Kariba koji je dopirao iz sale iza njih. Zena se smejala necemu sto je muskarac rekao, valjda nekoj sali, istovremeno pokusavajuci da se odmakne sto dalje od kapi koje bi povremeno padale sa strehe i prskale je po golim listovima.

Kada su videli odrpanca i razmenili par reci, primetili su dasu njegove zapaljene lude divlje oci pune nekakvog iskonskog straha ili zelje. Oboije su se stresli. Nisu shvatali sta je to pred njima. Da li je opasno, da li je zlo? Da li je normalno? Muskarac je gledao zenu, a zena muskarca kao da mu prebacuje svu odgovornost sa sebe kaze mu: "Ucini nesto".

Muskarac u magnovenju podje za odrpancem sa kiselim i laznim osmehom na licu. Je l‘ mozemo da vidimo bebu - upita ga.. Odrpanac naglo stade. Nije se osvrtao dok mu je muskarac prilazio. Jos samo par koraka, a onda iznenada poce da bezi. Stara kolica zveketala su i udarala o ivicu trotoara, izvrtala se, on ih je podizao, saplitao se, padao i ustajao se. Muskarac je trcao za njim dahcuci. Tamo pozadi Cluba ona devojka bese napravila uzbunu. Pozvali su policiju, a i neki posetioci su se dali u trk. Uskoro se zacu sirena a nekoliko vozila blokirase ceo kvart.

Trebalo im je citavih pola sata da ga pronadju. Lezao je u lokvi iza nekog automobila na obliznjem parkingu. Kada su mu se priblizili ustao je polako. Postavio se izmedju policajaca i svojih kolica kao da oni zele da mu ih otmu, kao da zeli da ih zastiti. Provlacio se uskim redovima izmedju automobila, a policajci su ga polako i rutinski potiskivali prema otvorenom prostoru. Znali su veoma dobro kako se igra ta igra i kakav je njen ishod. Jedan od njih pridje coveku s ledja.

Bacili su ga na zemlju. Pritisli svojim teskim telima, a on se nije mnogo branio. Samo je tupo gledao prema kolicima. Jedan policajac im pridje. Ocekivajuci da naidje na bebu bio je veoma oprezan. Odrpanac je sve samo gledao i tek kada je policajac iz kolica izvukao staro mornarsko odelce, njegovog davno i rano preminulog sina, iz grudi mu se izvi nesto kao krik. Misici mu se olabavise i jauk se pretvori u ujednaceno bolno, gotovo zivotinjsko jecanje, grcanje. Policajac zacudjeno podize odelce prema svetlu. Bilo je to jedno od onih odela za male bebe koja su bila popularna pre tridesetak godina a danas zahvaljujuci retro stilu ponovo ulaze u modu.

[PB-Aktus]

San ili ne...imaginacija ili nešto drugo.......


.....Počinje.....Ja sam orao....stojim na visokoj stijeni, litici koja se izdiže okomito iz mora....svud okolo kras i golet.....samo poneka zakržljala mahovina ili žbun trave koju snažni vjetar nemilosrdno udara i lomi joj jednu po jednu vlas i baca u bezdan......Moje je gnijezdo prazno i pusto....ptići...moji orlići odavno su odletjeli....orlica (valjda je tako moguće nazvati
ženku orla) već odavno ne navraća u ovo gnijezdo...ostao sam samo ja...prikupljam po koju grančicu ili travku, pa i busen mahovine, da malo prikrpim ruševno gnijezdo, koje vjetar takodje nemilice udara i lomi.
...Pogledom pratim slamku koju je vjetar bacio sa stijene...ona lagano pada u ponor, na čijem su dnu hridi o koje nemilosrdno udaraju morski talasi...sve se pjenuša od siline udara.
More na pučini plavo od neba koje se u njemu ogleda, a tu uz obalu, zapjenušano i bijelo kao da je dobilo bjesnilo.....
Ehhhhh kad se sjetim koliko je mladih orlića završilo u pobješnjelim raljama mora,...na tim šiljatim hridima.... i mojih i drugih...koji su ovdje dolazili da polete..da se izdignu, da dokuče nebo i zaklone sunce svojim mladim i snažnim krilima,.....ali avaj njihov let se završio prije nego su i poletjeli...jer vjetar...taj vjetar sudbine...to je on..snažan i nemilosrdan..vrebao je svaku grešku i obarao se na još nejake orliće i lomio im krila, bacao ih u sunovrat...u zagrljaj moru i hridima....Slava im....
Dižem pogled ka nebu...ka suncu..u moju zjenicu je stalo cijelo sunce...tu je unutra..zarobljeno i to je znak...znak da krenem ...da poletim...tamo odakle su me ovdje donijeli.....tamo preko velikog vodenog prostranstva u kome se kupa sunce i ogleda nebo... tamo gdje hridi nisu nemilsrdne i more bijesno.....tamo gdje je sve pitomo i drago.
Savijam noge u koljenima...odbaccccujem se i širim krila.. u kandžama mi busen mahovine koji ispuštam dok pravim prve zamahe krilima.....jedan....dva...tri...vjetar mi pritiska hrbat...pokušava me oboriti...slomiti mi krila...i natjerati da padnem...da padnem dolje...dolje na hridi.....ali moja su krila snažna i moja ledja široka i jaka...odupirem se...borim se...orlovski...i ..uspijevam.
Uspijevam zajahati vjetar...obuzdati ga kao divljeg paripa iz prerije..i dižem se u visinu nošen vjetrom ispod mojih krila...više nema zamaha... ne trebaju mi..vjetar me nosi..više...više...još više...zaklanjam sunce.
Ogromna orlova sjenka nadkriljuje hridi..ostaju u mraku..gledam dolje...iz mraka izlaze sjenke...sjenke mladih orlića i dižu se ka meni...upiru u moja krila...da ih ojačaju..da mi daju snagu da preletim veliku plavu mrlju.
Instinkt me vodi na istok.....sunce bježi na zapad...suprotno mom putu....sa istoka se približavaju sjenke noći...ja kružim...poslednji pozdrav gnijezdu porušenom...vjetar sudbine me nosi..dok noć sa istoka dolazi..................
Vidim ogromnu vodenu masu...i sićušne otočiće u daljini..ne tamo.... to nije moj cilj...neću na Bahame....ja idem dalje...mnogo dalje...idem tamo gdje pogled još ne može doprijeti....da li ću stići..neznam..ali znam jedno...da nisam krenuo nikad ne bih ni stigao tamo...ovako...uz malo nade i dosta sreće.....vidjeću...možda i uspijem...jer imam razlog...jak razlog..jači od sudbine...važniji od života......TEBE....ti si tamo....tamo iza domašaja pogleda.....idem ka tebi pa šta mi Bog da.

.................................

Noć je došla sa istoka...brzo i nečujno...vjetar me nosi u pravcu nepoznatom...instiktom ranjene zvijeri osjećam da se krećem u dobrom pravcu.... prema istoku...prema cilju..komas su mi misli...misli upućene tebi.....osjećam te da si tamo ..tamo negdje ispted mene.
Ka meni struje elektomagnetski talasi koje to odašilješ..oni me vode........
Noć je ispunila prostor...zvijezde su se na nebu poredale ustaljenim redom, sa nekim manjim izmjenama od prošle noći...nedostaje par njih...pnih što su se ugasile...onih koje je napustila i zadnja nada da če nekome donijeti sreću. Ugasile su se od tuge...od žalosti što ne izvršiše svoj zadatak...što ne usrećiše nekog.
Da..zvijezde se gase i nestaju...kao i ljubavi.. kao i životi.
Moja krila širom raširena...u zvjezdanoj noći...lebdim, lebdim visoko iznad nepregledne pučine...tamne i hladne...dole duboko ispod mene. Moje oko zapaža svjetlucave tačkice tu i tamo na to j tamnoj mrlji, koju sa svih strana uokviruje zvjezdano nebo. Mjesec sjeo negdje na sjeverozapadnom horizontu i kao da pere svoje nevidljive noge u tamnom okeanu.
Gldam ga i dodje mi da mu viknem: "Hej, pazi se ima ajkula. Čuvaj noge, trebaće ti. Kako ćeš cijelu noć hodati nebom." ali ne mogodoh, jer ja sam orao... iz mog grla izleti samo krik, krik usamljene ptice...khaghhhhhh, khaghhhhhh....kao krik bola, krik zova u pomoć.
Ne... ne bojim se vjetsar me nosi...ja lebdim..ka istočnom horizontu.
Taj krik, to je vapaja zov...da se ne izgubiš..da tvoje misli ne prestanu da idu ka meni... da mi ne oduzmeš te talase kojime vode....ne nije to krik straha.. to je krik čežnje...... Vjetar popušta...spuštam se niže...bliže pučini.
postaje hladno...noći nad okeanom su hladne.
Studen ulazi u moje kosti......O Bože, hoću li izdržati.....treba mi snaga...sva snagakoju imam...trebami vjera...treba da vjerujem u tebe...u sebe... u silu nebesku koja me vodi .....teba mi o kako mi treba toplina..da me zagrije... dodir tvojih nježnih ruku...toplina tvog tijela...trebaš mi ti da mi daš snage da izdržim sve ovo.
Spustim se još niže... prema svjetlima koja se vide...kad samprišao dovoljno blizu...vidim neki brod..tanker..taman da se spustim i odmorim ovu noć..hladno je baš.
Sjedan na jarbol...ali vjetar neumoljivo duva..kroz kosti probija...primijetih zaklon odmah ispod pramca...spustih se tamo...dobro je toplo je.
Sjedio sam na nekoj gomili sanduka..svašta je tu bilo...osjetih miris truleži. bačen komad mesa na kosti..ko poručen za mene. Hvatam kandžama da otkinem...i to i bi. Sruši se mreža na mene.
Uhvaćen sam..Ne..ne..ne tako ne na taj način da umrem...dajem živoot za slobodu...ja sam orao...gospodar neba..zar tako da skončam..kao zarobljeni štakor.
Batrgam se i koprcam. Pokušavam kljunom i kandžama da polidam mrežu ali ne ide...suviše je jaka i nemam prostora. Osjećam kako mi koščice u krilima picketaju od napora i pritiska.
Bol....snažan...krik otima i kao ranjena zvijer u zamci sam, jer ja nisam zvijer..ja sam ptica..ne lomite mi krila..ako ih slomite kako ću stići do nje.
Ne lomite mi krila....ne uzimajte mi nadu i vjeru da ćuje vidjeti...ubijete me samo mi ne lomite krila..jer ja zbog nje letim...visoko...visoko..da može ona da me vidi..da mi se divi.
Ne lomite krila orlu što traži svoj mir..ako ih slomite..ubili ste ga surovo...svirepo...osudili ga na lagano umiranje u tišini..u samoći...daleko od doma..daleko od planine..na pučini.
To nije mjesto gdje orlovi umiru....ne lomite mi krila...kakao ću bez njih dalje...ona su moja snaga i moja ljepota
Orao pao....pao u zamku kao lisica ili vuk..ali zar to nije greška neka...zar nije ta zamka bila drugome namijenjena. Ne nije..jer da jeste taj drugi bi pao u nju...zamka je uvijek za onoga
ko u nju padne, a ja sam pao. Bio sam neoprezan i grabežljiv..nisam slušao instinkt što mi govori...polakomio se i eto....orao upao u zamku.
Let je završen..bar privremeno.

.................................................. ............

[A6quattro]

Ovo vino je bas dobro, pitko. Aha. Ja bih da te poljubim, ali se bojim. Cega se bojis? Ne znam. Ne moze se to reci. Ne moze se srociti. To je neki iskonski strah, nepotkovan razlozima. Nemam pojma cega se bojim, ali radije bih se tukao sa vojskom oraka nego sedeo tako blizu tebe u neizvesnosti. Bojim se da ti to neces hteti. Sigurno da se toga bojim. Oh, kakav strah! Zbog njega bi jedan poljubac prislonjen na tvoje usne bio najvece uzbudjenje u mom zivotu. Sigurno bih odlepio u momentu, na neki nacin. Najverovatnije onaj koji ukljucuje nabijanje kupusa na glavu i jodlovanje na meksikanskom.

Poljubi me. Ne. Poljubicu ja tebe. Poljubila me je. Bilo je strasno. Hocu jos. Poljubi me jos jednom. Ne, sad ti mene poljubi. Ne mogu i dalje se jako bojim. Ali sad znas da i ja tebe hocu da poljubim. Da, ali ko mi garantuje da mi neces odgristi glavu kad pokusam? Ok, zvuci neracionalno, ali svejedno je opravdano. Dekapitacija je neprijatna stvar, pogotovo ako ne moras ujutro kod zubara. Necu ti odgristi glavu. Obecavam. Ok, evo, daj mi momenat. Primakao sam se i poljubio je. Posle nekog vremena odmakla je glavu i prekinula poljubac blago. Vidis da nije bolelo. Nije, bilo je jako lepo. Hocemo jos? Pa, ne znam. Napravimo malu pauzu. Hoces jos vina? Hm, pa dobro, ako se necemo ljubiti, sipaj vina. Nasula mi je. Pili smo vino i poceli nekakav razgovor. Bio je prilicno los. Odjednom su se stvari medju nama promenile. Stvari? Kako nazvati te fine veze izmedju dvoje ljudi suprotnog pola dok sede u sobi sa prigusenim svetlima i crnim vinom u krvi? Recimo "pahulje". Ne, to je vec iskoristeno. Nije bitno.
To se promenilo i razgovor je bio usiljen. Nametnut. Da, prilicno dave na novom albumu. Izgleda da nemaju vise ideja. Da, ideja. Nije nam neki razgovor. Hajde da se opet ljubimo. Mozda je sad vreme za to. Pa, hajde kad si navalio.

Priblizio sam joj se i prislonio svoje usne na njene. I dalje su to bile iste usne. Njene usne, meke i tople i blago vlazne, i moje, kakve god da su. Ali poljubac je bio losiji. Cini mi se da sam sve radio kako treba. Cak i bolje, jer ovog puta nisam disao na usta. Ali poljubac je bio usiljen. Nametnut. Prekinula ga je. Ne vredi, ne ide. Ne ide.
Sipaj vina. I sta onda? O cemu cemo pricati? Hm, u pravu si, sve je otislo do djavola. Ne psuj, ne volim vulgarnosti.
I sto si odjednom grub? Uh, izvini, nisam mislio da budem grub. Mozda bi bilo bolje da sad odes. Nema znaka pitanja. Dobro, idem. Ispratila me je i otisao sam.

Dok sam vozio mracnim ulicama pokusavao sam da zamislim sledeci sastanak. Sve sto mi je padalo na pamet nije mi se svidjalo. Dodjavola. Nece uspeti! A bas mi se svidja. Gde sam pogresio? Verovatno svugde. Mozda ipak nisam trebao obuci razlicite carape protiv uroka. Nisam mislio da cu se morati izuvati. Kad bolje razmislim, dobro je da nisam bio u prilici da skidam pantalone. Gace koje nosim mi je mama kupila u petom razredu. Tvrdila je da je zuto boja sunca.

Ona je sipala sebi jos vina i zavalila se u krevet. "Do djavola - pomislila je", ne mogu da se opustim. Trudim se da mu verujem, ali tako se plasim. Izgleda fin, bez obzira na carape i sve, ali jako se bojim da se opet prepustim muskarcu. Da mu verujem? Povredice me. Ali to ne vodi nikuda. Ovo je dvanaesti ovog meseca! Javljaju se na moj oglas k’o ludi, mozda ipak nisam trebala da stavim rec “slobodna”. Sanja mi je govorila da bi moglo biti pogresno protumaceno. Onaj kamiondzija sto je prosli petak svratio u grad je izgleda pogresno protumacio. Zasto bi mi inace dao da biram kondom? Oh, kako sam glupa. To je glavni problem. Uzrok svemu! Fine momke ne prepoznajem, a one najgore vidim kao dobricine. Moram mu pruziti drugu sansu, ako je bude hteo posle ovoga. Otici cu kod njega sutra. Mogla bih i da obujem razlicite carape, da vidi da mu popustam. Samo da sutra ne bude kasno! A da odem jos veceras? Ne, nikako. Da, to bi bilo najbolje! Mislice da sam grozna. Obradovace mi se! Idem, ipak idem. Moram ispraviti ovo grozno vece. Ustala je, obukla se na brzinu, obula svoje srecne cokule i pozvala taksi. "Halo taksi? Jedno vozilo na moju adresu. Za petnaest minuta? Hvala."

Ja sam se umesto kuci odvezao do drugove kafane. Tamo je, na moje veliko iznenadjenje, bila moja stara ljubav. Otkud ti? Ej, otkud ti? Odande. Aha. Je li, da li ti znas da ja nikad tebe nisam prebolela. Nema znaka pitanja. Zene su neverovatne, nikad te nista ne pitaju, samo konstatuju. Nijedan muskarac nije kao ti. Drug mi je klimao glavom i namigivao. Smesio se radosno. Bila je tako jednostavna. Kao sega naspram PC –ja. Poveo sam je kuci. Htela je da mi objasni dve tri, a ako budem mogao, i cetiri. (Sto je jedan Pribijev fazon koji sam rado koristio, bez odgovarajuceg kopi rajta)

Onda sam na pola puta stao i rekao: "Vidi, ovako stoje stvari, zaboravio sam kola ispred kafane. Idemo nazad po njih." Ti si lud. Ne pada mi napamet da se sad vracam. Sega se pokvarila. Jeste PC komplikovaniji, ali je i pouzdaniji. Ti si uvek bio degnerik, rekla mi je i odsetala niz ulicu. Vratio sam se do auta. Drug me je video i klimnuo mi glavom. Smesio se radosno. Kasnije sam saznao da mu je tog popodneva pala kajsija na poljski WC. Otpozdravio sam i odvezao se kuci. Nije moj dan, mislio sam. Kad sam stigao pred moju zgradu prosla je ponoc. Nije to zapravo bila moja zgrada, samo sam ziveo u jednom stanu u njoj. Ni taj stan nije bio moj. Ni automobil. Gace su bile moje.
Kupila mi ih mama.

Pred zgradom je neko sedeo. Kad sam prisao prepoznao sam je. Ustala je i prisla mi. Izvini sto sam dosla, morala sam da te vidim. Drago mi je da si tu. Zagrlio sam je, pa sam je pustio. Nisam smeo da probam da je poljubim. Pogledala me je toplim plavim ocima i onda sagnula pogled kao stidljivo. Vidi, moram nesto da ti priznam. Htela bih da budem sa tobom, ali ti moras nesto znati o meni. Reci, kazem ja, ali sam se pribojavao da ce i ona da kaze kako su joj roditelji druzeljubivi sa mlekadzijama.

Ja sam nesto otkrila, a ljudi mi se smeju zbog toga. Medjutim ja duboko verujem u to i nista me nece uveriti da je moje otkrice besmislica. Sta si otkrila? Pravi znak pitanja. Takav sam ja, kad pitam, pitam muski. Otkrila sam da mnogi ljudi sakrivaju imetak u krov poljskog WC. Mozes li da budes sa zenom koja u to veruje? Malo sam razmislio. Da, ne vidim neki veci problem u tome. Oh, znala sam - ti si divan!Zagrlila me je. Ok, ok, hajde da onda i ja tebi priznam nesto. Moj omiljeni natpis za majicu je onaj sa halflingom i ljutim zmajem. Koji? Ne znam za taj. Pa kao pise "ako u drustvu halflinga naletite na ljutog zmaja ne morate biti brzi od zmaja". A na ledjima pise "morate biti samo brzi od halflinga". To je grozno! Ne svidja ti se? Nije ti smesno?

Lepi obli znakovi pitanja. Ne, grozno je. Onda, mozes li biti sa momkom kome je to omiljeni natpis za majicu. Pa, ako ne budes nosio tu majicu. Ok. Ni nemam takvu majicu, samo mi se to jako svidja i mislio sam da napravim jednu. Ali sad necu. Nasmejala se malko uglovima usana, i onda kao da sam joj u ocima primetio playfull iskricu koja mi govori: "pa poljubi me sad, klipane". I poljubio sam je. Bilo je savrseno.

[A6quattro]

Bio je vedar letnji dan, glavni lik je sedeo u svojoj sobi, iza zatvorenih vrata i spustenih roletni. Svetlo je bilo upaljeno i on je nosio naocare ili naocare za sunce. Sedeo je raspojasan, pio popodnevnu kafu i razmisljao kako bi bilo lepo da je sad lik u nekoj dobroj knjizi, ili makar filmu.
Otpio je gutljaj kafe, i zakljucio: "Da bih bio lik u nekoj dobroj knjizi, potrebna mi je zanimljiva radnja. Ko bi jos da cita o raspojasanom tipu koji pije kafu u svojoj sobi i najveci mu je problem da izabere plocu koju ce da pusti".

Trebalo mu je nesto veselo za slusanje, ali cak su mu i Bitlsi postali depresivni. Nisu oni krivi, jebi ga, problem je u meni, mrmljao je on sebi u bradu, dok je sklanjao iglu sa Revolvera. Revolver pomisli, da mi je jedan mogao bih se ubiti, to bi vec bilo nesto za citanje. Ili ne bi. Koga interesuje tip koji je prosvirao sebi glavu i lezi u lokvi krvi dok se ne usmrdi. Mene ne. Bilo bi bolje nesto sa gomilom sisa. Mada ni sise same po sebi nisu interesantne ako nisu uodgovarajucoj situaciji. Pogledao je svoje sise i zakljucio da je u pravu. Treba mi radnja.

Onda mu igra reci privuce paznju. Radnja. Ima jedna u komsiluku sto radi do deset i trideset. Mozda tamo nadje nesto vredno knjige. Odmah se naravno setio te prodavacice koja radi u popodnevnim casovima. Uvek bi odvojili neku kratku i prijatnu konverzaciju kad bi otisao popodne po cigarete. Romansa, e to je vec nesto za citanje. Mogao bih biti deo neke ljubavne price. Ustao je i pogledao se u zardjalo ogledalo. Ima samo jedan problem, zasto bi i jedna devojka htela slepog momka? Prokleta psihologija sazaljenja! Mozda bi moglo da se desi neko cudo? To bi vec bilo nesto za knjigu, mislio je.

Vratio se krevetu i kafi. Zapalio je jos jednu cigaretu. Kad je dovrsio crni napitak, obukao je jednu od lepsih majica i ocesljao ono malo kose na glavi. Uzeo je beli stap i krenuo do prodavnice po radnju. Tupkao je kao stapom ispred sebe i koracao dobro poznatim putem. Izbocina, rupa, ograda, zbunje, dzukela laje, dzukela prestaje da laje, krivina, nagib, prodavnica. Usao je unutra. Ona je stojala iza pulta.
"Dobar dan, izvolite.” Dobar - odgovori lik i nastavi: "Treba mi flasa nekog boljeg vina, ali sa obicnim zatvaracem, ne od pluta, nemam ono cudo sto se uvrce." "Vranac, iz 86-e?" Aj' dobro, onda tri flase, rece lik.
"Oh"
"Da"
"Neka zurka?"
"Ahaa."
"Lepo."

Ne mogu unapred reci. Dolaze mi neki prijatelji sa svojim zenama. Nekad bude dobro, nekad prilicno lose. Znas sta je najgore? "Znam".
Tu se malo pogubio. Nije ocekivao taj odgovor. "Znas"? "Da. Desi im se da se posvadjaju u drustvu. Je l’ tako"?
Da, upravo to. Ne mogu da se suzdrze ni u drustvu. Pocnu da se svadjaju oko najbanalnijih stvari. Kako li se tek podnose kad su sami?

Znam o cemu pricas, moja najbolja drugarica se udala pre par meseci. Par meseci, a vec se svadjaju ko pas i macka. I to oko najglupljih sitnica.
Nasmejao se malo obradovan neobicnim razumevanjem. Onda je primetio da je ona malo pocrvenela. Nasmejala se i prekrila lice rukom.
Mislila je da je on ne vidi i ponasala se potpuno slobodno. Kao kad pricate sa nekim telefonom. Pazite na glas, ali mozete da pravite face kakve zelite. Odlucio je da bude prodoran.

Znas, malo mi je nezgodno da te pitam, da li bi htela da dodjes veceras? Bilo bi dobro da i ja imam nekog ako svi pocnu da se svadjaju. Mogli bi se svadjati oko bilo cega. Nacina na koji promasujem pepeljaru kad tresem cigaretu, na primer.
"Ili kako promasujes usta kad pijes kafu, pa prosipas sebi u nedra". Nasmejala se. I on se nasmejao. Nije bilo neprijatnosti. Znaci doci ces?
"Ne".
”Ne?”
"Ne. "
"Zasto?"

Pa, ne znam ni tebe, a kamoli tvoje prijatelje. Bilo bi mi bez veze, odgovorila je prodavacica. Kako se kaze "kamoli" na engleskom?- upitao je lik.
I mene to zanima, uzvratila je. Pa nista onda. Razumem ja. Vidimo se sutra. "Vidimo se, cao". Otapkao je napolje, pa uz put do svoje kuce. Stvarno nije bilo daleko. Izmedju 26 i 29 koraka. Usao je u svoju zamracenu sobu u kojoj je gorelo svetlo. Bilo je hladnije nego napolju na vrucem letnjem danu. Uvalio se u krevet i posmatrao flase vina. Bile su neme.

Oko osam sati neko je pozvonio. Otvorio je vrata i ugledao nju. Ipak sam dosla, rekla je. Drago mi je, rece lik. Uveo ju je unutra i ponudio da sedne na krevet. Ona je gledala malo unaokolo, orman, stolic, krevet, slike na zidovima, gramofon, dvoje vrata. Neka zena je sedela u uglu.
Dobro vece, javila se zeni u narandzastoj letnjoj haljini. "Ne cuje ona tebe, gluva je." Zena se nasmejala i rekla: "Dobro vece."
Znas, to je moja tetka, ona zivi sa mnom od kad je ogluvela. Muz joj se napio i udarao joj glavu o ragasto dok nije ogluvela. A prijatelji? Jos nisu stigli? Nemam prijatelja. Izmislio sam zurku da bi ti dosla ovamo. Sela je na stolicu i izvadila jednu flasu iz kese. Gde su otvarac i case?
Pogledaj kod frizidera. Ali ovde nema nikakvog frizidera. Je l'? Dovraga, onda mora da sam hladio pivo u gramofonu. Nasmejala se. Duhovit si, rece. Ne previse, izusti lik. To je dobro, odgovorila je. Zena u narandzastoj letnjoj haljini je ustala i isetala napolje.
Je l’ ona uvek ovako tiha? Ne koliko mi njoj. Opet se nasmejala. Duhovit si. "Ponekad preterujem." Nije strasno - dobacila mu je.

Zasto si dosla? - pitao je lik. Tesko je reci, rece devojka. "Sazaljevas me?" "Ne, ne preterano." Dobro je, jer ja nisam slep. Samo se pretvaram. Ljudi se ponasaju iskrenije kad misle da ih ne vidis. I ja to radim ponekad, rece devojka.
Skinuo je naocare i pogledao je. Imala je pune usne i kratku kosu. Bila bi lepsa sa duzom kosom pomisli. "Hoces li sesti pored mene?"
Ustala je i sela pored njega. Sedeli su jedno pored drugog i pricali do kasno u noc. Mnogo su se smejali, a on je nekoliko puta promasio pepeljaru iz fazona. Na posletku su zaspali naslonjeni jedno na drugo, onako obuceni, drzeci se za ruke, dok napolju su plamene zore palile grad, a u sobi su tri flase vina i dalje cutale na stolu. Pune.

[A6quattro]

Tri su joj stvari smetale kod njega. Letargija, kukavicluk i ponavljanje izbledelih fazona. Tri stvari je volela kod njega, i problemi su poceli kad vise nije mogla da se seti koje su to tri stvari.

"Istocnu hemisferu je zahvatio ciklon hladnog vazduha". Rekla je odmerena voditeljica vremenske prognoze.
"Tako pocinju"- rekao je. "Sa vremenskom prognozom, pa onda na vesti u jedanaest".
"Vreme sutra, pretezno oblacno sa mestimicnim padavinama u pre podnevnim casovima".
"Zar ne mogu to da kazu jednostavnije? Na primer: ujtru kisa. Ponegde. Ovako samo trose i svoje i nase vreme. I teze ih razumeti. Od svega prave nauku".
On nije puno pricao. Samo dok gleda televiziju. Ustala je sa kreveta.
"Kuda ces? Sada ce poceti". "Hocu jos kafe".
"Je si dobro"?
"Tezak dan na poslu".
"Sta je bilo"?
"Jedna zena umire, njen muz sedi konstantno u njenoj sobi, ne mozemo da ga izbacimo".
"Sto bi ga izbacivali"?
"Nemam snage da se raspravljam sa tobom oko toga sada".

Nije rekao vise ni rec, a ona je pripremila jos jednu kafu. Vratila se i sela pored njega. Stavio joj je ruku preko ramena. Smetalo joj je. Trpela je.
"Sta bi ti radio kad bi ja umirala"? Pogledao ju je. "Plakao bih".
Cutala je. Nije joj se svideo odgovor. Nije htela da umre.
"A sta bi ti radila kad bih ja umirao"?
"Ne znam", rekla je. Znala je da to nije pravi odgovor. Nije, medjutim, znala koji je pravi.

On ju je malo duze posmatrao, kao da ocenjuje koliko ga ona voli. Znala je da ne moze da prodje taj test. Serija je pocela.
"Pocinje", srknula je kafu.
On je skrenuo pogled sa nje i usmerio ka televizoru. Nije je vise pogledao do kraja te cetrdesete epizode. Onda su prebacivali po kanalima.
"Sta si ti radio"?
"Bio je Miroslav. Rekao je dvadeset devet puta "tamte vamte"."Koji lik". "Udavio me".
"Bar si se zanimao brojanjem njegovih uzrecica".
"Ma da".
"A posao"?
"Bice"...

Nastavak na sledecoj strani!

[A6quattro]

... Bio je tako letargican. Lenj. Mrzovoljno je ustao i otisao do WCa. Sedela je sama i osecala se dobro. Svuda oko nje bio je vazduh. Disala je lakse. Odlucila je da je doslo vreme da ga ostavi. Vratio se i seo pored nje.
Da, bila je sigurna. Njegovo prisustvo ju je gusilo. Bilo joj je jako zao, ali nije videla drugi izlaz. Mozda da se razidju na neko vreme, pa vide kako ce im biti. Uvek je znala da nove civilizovane tvorevine u ljubavi nisu nikad pokazivale rezultate, ali bio bi to, ako nista drugo, bezbolniji kraj.

Ujutro je otisla na posao. Posle posla se nije vratila kuci.
Prvo vece provedeno u hotelskoj sobi setila prve stvari koju je kod Njega volela.
Drugo vece je neki dasa hteo da je vodi na veceru, pa se setila druge stvari koje je kod Njega volela.
Trece vece su imali incident u bolnici, pa se setila i trece stvari koju je kod Njega volela.

Cetvrtog dana je otisla kuci.
Otvorio je vrata.
"Zdravo".
"Zdravo".
"Je l' mogu da udjem"?
"Mozes". Sklonio se sa vrata i ona je usla.
“Skini naocare.”
Skinuo je naocare. Ona je ugasila je svetlo i podigla roletne.
"Zasto to radis"?
"Zato sto sam se vratila kuci".
"Samo tako"?
"Nije samo tako. Razmisljala sam. Pokajala sam se. Vratila sam se da trazim tvoje oprostenje".
"Ali umesto toga, pocela si da pravis razmestaj po kuci".
"Samo sam podigla roletne".
"Zar mislis da se moze lako preci preko toga"?
"Ne moze".
"Dabome da ne moze. Mogao sam se ubiti juce".
"Drago mi je da nisi".
"Sta bi radila da jesam"?
Ucutala je. Onda mu je prisla i cvrsto ga zagrlila.

[A6quattro]

Sedela je na klupi i jela cips. Onda se pojavio On i seo pored nje. Pogledala ga je. Bio je kao neki frajer, sta li.
"Sta si ti"? upitala ga je.
"Znam sta nisam".
"Sta"?
"Najbrzi mis u celom Meksiku".
"Los fazon".
"Ja sam los, bejbe. Ja sam los".
"Vidim".
"A ti si neka opasna klinka"?
"Aha".
"Sta radis sama na groblju"?
"Sahranila sam roditelje".
"Sta im se desilo"?
"Jako su se voleli".
Zacutao je.
"A zasto si ti na groblju"? – upita Ona. Ipak je izgledao nekako fin pomislila je...
"Ne znam kako da objasnim”. Nije neki jednostavan razlog k’o tvoj"...
"Blago meni".
Opet je zacutao, ali posle malo tisine progovori.
"Dosao sam da pitam mrtve da mi daju neki savet. Oni su se naziveli i znaju dosta toga, pa sam mislio da mi objasne dve - tri".
"A ako budu mogli i cetiri" - rekla je. Bio je to fazon njenog oca, a i on ga je maznuo od nekoga.
"Cetiri zvuci ok".
"Dobro, pa je su li ti rekli sto god"?
"Ne".
"Dobro je".
"Jeste".
"Mogu li da ti kazem nesto iskreno?"
"Shoot".
"Molim”?
"Kazem reci".
"Malo sam se pogubila. I used to know someone who used to say things like that".
"Verovatno je gledao previse americkih filmova, kao i ja".
"Jeste".
"I"?
"Sta i"?
“Sta si htela da mi kazes?”
“Da si opicen".
“A to”.
"Da, opicen sam".
"Pa, znam.”
"Vidim da znas".
"Ti sve vidis"?
"Hm, to mi je neka losa navika sa kevine strane".
"I sta ces sad bez matorih"?
"Ne znam, a sta ti radis"?
"Kradem".
"Bogu dane"?
"Izmedju ostalog".
"Sta je ostalo"?
"Ostalo je pola sata do ponoci, podjimo pre nego sto se vampiri prikljuce razgovoru".
"Bojis se"?
"Naravno".
Pogledala ga je ponovo, bas joj je nekako delovao fin. Ali mnogo smotan.
Mislim da cu se zaljubiti u njega - smesila se dok su drzeci se za ruke nestajali u obrisima zvezdane noci.