Moja Prica

[A6quattro]

Ja sam bio pravi gad kada sam bio mali. U tom mom vedrom i osuncanom svetu nije bilo mesta ni za koga drugoga osim za mene. Secam se dobro te opsedunotosti sobom, te perspektive, tog pogleda iznutra mene. Drugi me nisu zanimali, njihove patnje, njihov bol. NIsta, oni nisu ni postojali.
Secam se dobro kako sam u prvom razredu osnovne skole isprebijao drugara koji je kasnije postao vazan domaci kriminalac. Ali ja ga nisam zato isprebijao. Isprebijao sam ga zato sto se to Eli svidelo. Sa uzivanjem sam gazio po njegovoj nozi dok je on urlao, a Ela navijala za mene. Bas sam bio veliki gad. Hteo sa da me svi vole.

I to nije bilo sve. Nenavikao na bilo kakav nesklad sveta i sebe, zeleo sam da svet igra po mojim pravilima, da se igraju igre kakve ja volim da igram. Na kolektivne igre nisam davao ni pet para. Fudbal i to... Cak ni omiljena igra u nasem vrticu “Kauboja i Indijanaca” ostavljala me je hladnim. Narocito od kada sam video kako su “Indijanci” jednog uhvacenog “kauboja” naterali da pojede zaboravljeno psece ili ljudsko govno u nekom zavucenom grmu u jednom parku. Dvojica su ga drzala, a jedan je prineo govno na stapu. Ne secam se kako su mu otvorili usta.
Ostalo je da pamtim svoje cudjenje predstavom i zaljuljane grane visokih jela. Shvatio sam tada da je omiljena ljudska zabava nasilje, a da izvan nasilja verovatno nema nicega drugog. Da li sam se potrudio da pomognem zrtvi. Naravno ne, bio sam samo zacudjen, nisam razmisljao kako mu je, nisam ulazio u motive njegovih mucitelja...

Zakljucio sam da je bolje da ostanem po strani od svih igara koje imaju imena, kao “Kauboji i indijanci”, ili “Nemaci i partizani”, ili “fudbal”. Sve su te igre imale svoja pravila, i neko bi u njima na kraju nagrabusio, izgubio. U mojim igrama, u provlacenju po smecu, u paljenju zabranjenih vatri niko nije gubio, sve bese samo misterija, opasnost, istrazivanje nepoznatog. Kao kada smo gradili put, a decaci iz druge ulice porusili sve nase napore. Ili druzenje sa ludom bracom iz M. od kojih je jedan bio dominantan i drugoga kaznjavao teskim i ponizavajucim poslovima kao sto je kotrljanja kamenja i kopanje po smecu. O, kako su samo obojica u tome uzivali. A ja sam samo gledao, donosio zakljucke ne zeleci da ucestvujem u bilo cemu, ne zeleci da ucinim bilo sta.

Moj najbolji drug u to vreme bio je Z. Zajedno smo sabotirali uciteljicu. Dok su svi trebali da crtaju, mi smo zvrljali nebulozne sare po papiru. Kad je trebalo svi da horski pevaju mi smo kvarili pesmu nerazumljivim mumlanjem. To su bila moja najlepsa secanja.
Voleo sam da kvarim drugima igru, da izazivam haos, da pokvarim pravila, da uhvatim loptu rukom ispred gola. Nikada nisam razumeo pravila, nikada nisam shvatao smisao casova “fizicke kluture”, sletove, plesove. Da, plesovi su imali smisao jer to je znacilo bliskost i dodirivanje devojcica sto mi je od malena bilo jako zanimljivo. Sve drugo, bilo mi je uglavnom dosadno i stereotipno. Najvise sam voleo da se provlacIm po misterioznim starim podrumima, da se penjem po krovovima i po drvecu. Moj drugar Z. i ja imali smo citave mape sa ucrtanim podrumima i prolazima, kao i zidovima iz kojih se moglo stici iz jednog u drugo dvoriste. Ali malo ko je hteo sa nama da se igra. Z. je kasnije dusevno oboleo, a ni ja nisam daleko. Kada bolje razmislim moja licnost je jos u to doba pokazala znake devijantnosti koje ce je i odvesti na samu povrsinu drustvene svakodnevnice na kome lezi i danas.

[A6quattro]

Gospodin M. Stize u tacno dogovoreno vreme za intervju. Rukujemo se. Na trenutak, krik galebova prekida gospodina M. u sali na racun polunagih kupacica. Miris ukus i izgled plaze je svuda oko nas. Ljudi promicu noseci peskire. Deca lupaju plasticnim lopaticama i kanticama. Svet leta i razonode. Niko i ne sumnja da se tu pored njih nalazi ziva legenda zavodjenja, jedan od najvecih Kazanova ovdasnjih plaza.Jos malo smo neobavezno caskali, a potom poceli razgvor zbog cega je, zapravo ovaj susret i uprilicen.


- Godpodine M., vi zene na ulici, na ovoj plazi i uopste svuda, posmatrate kao krdo divljih svinja, a sebe kao lovca?
- Otprilike tako, kaze gospodin M.

Ovakav odgovor nas ne cudi iz njegovih usta, jer gospodin M. je neformalni predsednik jednog malog kluba koji se bavi lovom na ljudsku zenku. Naravno, bez stetnih posledica po lovinu, cak stavise radi se o klubu zavodnika koji se takmici ko ce "osvojiti" sto veci broj zena.

- Kazite nam, jesu li zene ponizene time sto su vasa lovina?
- Ne, naravno da ne. Sve sto zene zele i jeste da budu lovina. Znaci, one su kao zivotinje koje za razliku od ostalih zivotinja sebe ne kamufliraju pred lovcem nego se isticu da bi bile sto uocljivije kao plen. Sve sto zene na ulici zele jeste da budu primecene. Ako nisu dovoljno primecene, onda su jako nesrecne. Onda nastupamo mi iz kluba i "cinimo ih srecnim", dajemo im iluziju da su izuzetne.
-Moze li jedna zena biti izuzetna?
Ne, iz moje perspektive, jedna zena ne znaci nista.
- Kako to?
- Pa pogledajte, primetite jednu zenu na ulici, privuce vas na tren, onda ona se izgubi iz vaseg vidnog polja, naidje druga.
- Da li se secate vase prve zenske?
- Naravno da ne, zene su izmenjive. Jedna, druga, treca, hiljadita. Kao i divlje svinje, zdrebice, sta ti ja znam. Vecina zena je zapravo uz ogradu seksualno prihvatljiva, mada one zive u iluziji da je potrebno da budu estetski savrsene da bi bile seksualno pozeljne. Naravno, svaka bi da bude "najlepsa" sto je smesno. Zamislite kada bi se muskarci opterecivali zeljom da budu najlepsi.
- Ali zene se bas trude u tom smislu?
- Da, one se na njihovu zalost jako trude. U tome im pomaze televizija. Znate, ekonomski je jako profitabilno da zene budu frustrirane i nezadovoljne sobom. Cuce recimo da treba da imaju seksi nozne prste i onda krece cela procedura, specijalna kozmetika, pedikiri, lakovi, posebne vrste cipela. Neke idu i na operacije zbog toga...
- A famozne operacije grudi?
- Gluposti. Muskarci, najvise vole zene u polozaju "cetvoronoske", kada ih uzimaju otpozadi. Njihove grudi, tj. da budemo realni, njihove sise tada vise opusteno, kao na zenki majmuna. I to je sve sto jedan muskarac zeli da vidi. Ja licno jako postujem zene koje ne nose ni grudnjaake ni steznike na ulici. To su zene koje cenim. To su prave zenke.
- Znaci njihova opsesija grudima je neosnovana.
- Da, kao i druge opsesije. Ne sporim da ima infantilnih likova, opsednutih zenskim grudima, ali obicni muskarac je uglavnom zainteresovan za jedan drugi organ...
- Ha, ha...
- Nije smesno. Sve sto zena pokusava da uradi na ulici jeste da se pretvori u lutku. Ko jos jebe lutke? Eto, recimo, izaberite jednu i pogledajte je, pogledajte bilo koji njen deo tela, ako uoci da je gledate pocece nesvesno da popravlja kosu, da se dorteruje, neke prave odredjene grimase. To je taj tajni svet. Muskarci to ne znaju, ali zene su podvojene.
- Smatrate zene shizofrenima?
- Da, generalno gledano, one se plase da izadju u javnost ako nisu "lepe". Ovo rascepljuje njihovo ja. Svaka zena je “Ja lepa, doterana, obucena” i “Ja – zapustena". Ovo stvara podvojenost licnosti koja je narocito uocljiva kod onih smesnih primeraka koje nazivamo "dame".
- Mislite na one zene kojima je svaka vlas na svom mestu?
- Da, i na one "uvek lepa, uvek nasminkana" ili "na ulici gospodja u krevetu kurva". Bolje da su uvek kurve, zesti se gospodin M.

- Ok, sad jedno drugo pitanje. Da li su za vas i takozvane "emancipovane zene" takodje deo krda divljih svinja?
- Naravno, emanicpovana zena, moderna zena ili zapadna zena, kako je nazivaju jeste oblik zenke koji sebi namece dodatne muke, one moraju biti i inteligentne i da imaju karijeru i slicno. Medjutim, statisticki posmatrano, on sta radi ekipa iz naseg kluba, gledajuci struklturu zena koje oni zavode i sa kojima potom intimno opste, sve to nema nikakve veze. Jednak je broj “intelektualki” i "studentkinja" kao i pijacnih prodavacica, cistacica. medicinskih sestara, itd.
- Treba li zene da se stide jer ih posmatrate kao krdo lovine? Nije li to malo redukcionisticki pogled na polovinu covecanstva?
- Naravno da ne. Zena koja je svesna da je samo komad mesa, nesavrsen i trosan prolazi daleko bolje u zivotu. Ona vodi ljubav bez neprijatnih blokada u donjem stomaku koje takodje lece clanovi mog kluba. Lovom im iskazujemo postovanje, priznajemo im da su zive za razliku od njihovih muzeva koji ih, cast izuzecima, tretiraju kao mehanicke stvari.
- Mnoge zene kazu da su muskarci fasisti.
- Mnoge od njih mastaju da ih uzima fasista.
- To je dobra konstatacija. Zasto zene trpe takozvano kucno nasilje?
- Vidite, kaze gospodin M.. Sa izuzetkom ljudi kao ja i moja ekipa, muskarci su kukavice. Muskarci su, sonje.
- Zasto?
- Muskarci generalno gori od zena. I ja sam muskarac ali, ja sam jedan human muskarac, sportista, znam sta je poraz, znam sta je bol. Generalno, nervira me vecina muskaraca, narocito onih sredjenih i uspesnih.
- Kako mislite uspesnih?
- Onih sto zaradjuju mnogo novca, oni se vise pale na novac nego na seks. Na karijeru i moc. To su nule, kastrati, otpad. Bolje je biti homoseksualac nego etablirani poslovni covek. Vidite, ja prezirem muskarce koji su vlasnici sveta, oni grade sisteme, bave se takozvanom naukom, kriminalom, slikaju, postaju politicari, pocinju ratove, loze se, caruju, ubijaju mnogo cesce od zena.
- Emnacipovane moderne zene takodje sve cesce ubijaju.
- Da, ali one su samo lose kopije muskaraca... I da nastavim, muskarci su grdne kukavice, sonje. Muskarci us seksualno inferiorni. On "moze" jednom, dvaput, mozda i tri puta dok je mlad. Za zenu je prirodno da cim on okrene ledja nadje drugog i treceg i cetvrtog i stotog. Zene su seksualno superiorne, mi muskarci smo u tom smislu frustrirani. Mi iz kluba naravno nismo jer mi priznajemo svoju inferiornost, mi od zena ne trazimo "vernost". To je hiperglupost, ta vernost.
- Ima dakle istine u poslovici "Sve su zene kurve"?
- Da, a svi muskarci su sonje, dodao bih...

- Sledece pitanje, vezano za temu: Muskarci dakle maltretiraju zene jer su fizicki slabije, a zapravo seksualno i intimno superiorne.
- Da, jedan alkoholicar recimo, upravo zbog svog kukavicluka pije, postaje impotentan, sve impotentniji i paralelno sve vise batina svoju zenu optucujuci je za preljubu.
- Otkuda znate sve to?
- Pricaju mi kolege psihijatri, pricaju mi i zene.
- Sta vam zene jos pricaju?
- Oh, svasta. Znate, ja se u njihovim zivotima uglavnom pojavljujem kao jednokratni ljubavnik koji ih razume. Veoma cesto mi posle ili pre snosaja objasne svoju licnu i porodicnu situaciju. Veoma cesto, radi se o tuznoj prici.

- Vi nikada niste imali porodicu, ali mozete li ipak reci. sta je po vama uzrok problema u braku?
- Nerazumevanje, nekomunikacija. Kada se ljudi ne bi pretvarali, kada bi narocito muskarci imali muda da kazu sta zapravo zele, kada se ne bi zaklanjali iza "opsteg misljenja" i "civilizovanog stava' sve bi bilo jednostavnije i bolje.
- Dakle vasa poruka je da treba razgovarati bez srama u vezi.
- Tako je. Ljude ja sramota od sebe samih i to bez razloga.
- Kako objasnjavate porast broja "internet veza"?
- Usamljenost, otudjenje. Ljudi mastaju o vezama u koje nista nece morati da uloze. Nesto kao kupovina idealnih pantalona. Ne razumem se u to, vreme me je pregazilo. Ja volim direktan kontakt.
- A ono sto se nekada smatralo perverzijom, sve je popularnije, sadomazohizam recimo?
- Ljudi su sve vise frustrirani, od njih se zahteva previse. Svet dozivljavaju jedino kao podredjeni ili potcinjeni.

- Za kraj, sta biste preporucili nasim citaocima, kako zenama, tako i muskarcima?
- Ja bih rekao isto sto i gospodin Isus pre dve hiljade godina, smeska se gospodin M. , radujte se, volite se, jebite se, sta ja znam...

[A6quattro]

Prostorija je bila zagusljiva, prepuna, projektor je bio upaljen, polaznici kursa su cutali. Gledali su uglavnom u stolove ili na sat, ili se pretvarali da podesavaju svoje male audio uredjaje. Bilo ih je ocito sramota, jer biti ovde, na ovom kursu, svakako znaci da njihovi zivoti nisu, da tako kazemo u stopostotnoj formi… Bilo je drugacije nego na ostalim kursevima na kojima je Miroslav bio do tada, nije bilo onog entuzijazma i mladalackog elana. I polaznici su bili nekako vec u srednjim godinama, pogureni, muskarci sa prvim znacima debljine i nervozne, uznemirene zene sa podocnjacima...

Kao i uvek i ovoga puta, kurs je sadrzavao prezentaciju napravljenu u programu "Powerline", kompanije "Megasoft". Na prvom slajdu na pozadini na kojoj su bili nacrtani plamenovi, pisalo je belim slovima "Emocije - upravljanje i kontrola". Miroslavu se naravno savet sekretarice Laura da se upise na kurs "Emocionalnog management-a" cinio u prvom momentu nesuvislim, ali pokusavajuci da nabroji emocije koje ga obuzimaju u toku dana, kao sto su savetovali na reklamnom materijalu za kurs, nije mogao ni jedne da se seti. Da li on to mozda nema u sebi nikakve emocije? Ili ih nema niko u kompaniji? Zasto nikada nema vremena da sedne ispred kuce i sa slucajnim prolaznicima porazgovara o tome? I oni svakako uvek negde zure…

Predavac se napokon okrenuo publici. Jako je licio na predavaca kursa "Time management". Miroslav nije mogao da veruje, da li je to isti covek, ili samo njegov brat... Podigao je ruke, a u prostoriju utrcase dvojica uniformisanih lica. Uniforme im behu identicne policijskim, samo sto su bile bele, a na rukavima behu trake sa velikim crvenim srcima. Iz velikih korpi oni su vadili objekte i delili ih prisutnima. Bilo je smao tri vtrste objekata: kocka, piramida i lopta. Ovo su emocionalni objekti ili vasi buddy-objekti, objasnjavao je predavac i svako od vas dobija po jednog u vlasnistvo, to je ukljuceno u cenu kursa. Koncentrisite se na ove objekte, dajte im sve svoje emocije. Ova naucno zasnovana metoda omogucava vam da postanete svesni svojih emocija da izvrsite njihov transfer. Ocekujem da ovi objekti u danima koji dolaze postanu vasi najbolji drugari. Kakve god da su vase emocije, prenesite ih njima, oni ce biti tu, uvek ce imati vremena za vas i vase problem govorio je predavac.

Miroslav bese dobio jednu plasticnu loptu. Nije znao sta ce sa njom. Pokusao je da se koncentrise, davao je sve od sebe da dozove svoje emocije, ali i pored najbolje volje, nije mu polazilo za rukom. Nikako nije mogao da odagna misao o tome da je lopta iznutra suplja, da u noj nema nicega. U prostoriji je vladao muk, culo se samo duboko disanje zanesenih kursista, uzbudjenih sto po prvi put kommuniciraju sa svojim buddy-objektima. Ali Miroslavu su i ti zvuci smetali, sve je zvucalo tako suplje... Onda se seansa sa objektima zavrsila i polaznici su dobili formulare, zapravo neku vrstu dnevnika u kojima ce upisivati vrste emocija koje ih ophrvaju u toku dana. Sledece emocije su bile dopustene i planirane:
- bes
- strah
- osecaj krivice
- tuga
- gorcina
- pomirenost
- ljubav
- radost

Miroslav je posmatrao listu bezuspesno pokusavajuci da upari svoja stanja sa recima na papiru. A onda, sasvim nenadano, predavac podize ruke i povika iz sveg glasa: "Pokazite gde stanuje vasa ljubav"! Miroslav nije znao. Gledao je oko sebe, i ostali su se osvrtali jedni na druge. Vecina je najzad pokazala na srce, nekoliko ljudi na svoje stomake ili grudi, jedan na svoju glavu... Lice predavaca bilo je ozareno. Sa paznjom je posmatrao kursiste kao da nesto trazi. Napokon je upitao Miroslava: "Zasto vi niste pokazali, zar ne znate gde stanuje vasa ljubav?" I dok bi samo nekoliko nedelja ranije i Miroslav posao za vecinom i verovatno, izvinjavajuci se pokazao na svoje srce, kao kakav australski sportista kada slusa himnu te zemlje, ovog puta on je prkosno cutao. Vasa ljubav nije u vasem srcu? Nije u vasoj glavi?, oprezno je zapitkivao predavac odajuci svojim osmehom da je nedavno prosao poznatu kuru izbelivanja zuba "Extensic". Nije, odgovorio mu Miroslav.

Pa gde je vasa ljubav? Da nije negde u ovoj sobi?, bio je uporan predavac, na sta se nekoliko sredovecnih gospodja malo uspravi u naslonima svojih stolica. Moja ljubav nije u ovoj sobi, u ovoj sobi nema nikakve ljubavi, nema je ni u ovoj zgradi, ni u ovom gradu, a i da je ima, da li bi ljubav mogla da bude moja ili vasa, od kada se ljubav poseduje? Predavac je bio malo iznenadjen, ali se nije dao zbuniti. Podigao je desnu ruku i pokretom iskusnog rutinera pokusao da smiri publiku koja se vec po malo bese uskomesala.

Naravno, naravno, to su filozofska pitanja, ali da znate odgovor na njih, da znate kako stoje stvari sa vasim emocijama ne biste ni uplatili ovaj kurs. Da li se ljubav da kupiti i prodati, to vam je cista metafizika, pa ljudi razbijaju glavu o tme hiljadama godina, ali nas, vas, vas zanimaju dnevne stvari, recimo kako da izdrzite na poslu a da ne poludite, kako da ne traumirate zenu kada vas podseti da joj nijste doneli sve neophodno sa marketa, kako da odrzite vezu, brak, kako da mirno spavate, kako da se ne ubijete, kako da uspete u zivotu... Napravio je pauzu. Poljuljani autoritet bese ovim carobnim recima ponovo uspostavljen. Predavac je nastavio: "Vi cete nauciti da kontrolisete emocije, vi cete nauciti, vi cete uspeti"... Tapsao rukama i vikao: "Ja kontrolisem emocije, ja znam gde je moja ljubav". Deklamovao je, a sala ga je pratila: "Ja kontrolisem emocije, ja znam gde je moja ljubav".

Kao TV propovednik, predavac nastavi svoju pripovest. "Emocije, emocije, emocije", gusio se u toj reci Miroslav, davio se u moru reci "emocija" dok su se nekima iz zenskog dela publike oci ovlazile suzama. Epizoda sa prebivalistem ljubavi bese zaboravljena, potisnuta, i Miroslav je svoju sumnju u odnosu na zamislivi svet oko sebe osecao snazno kao nikad do tada. Polako se iskrao kao lopov i zatvorio vrata za sobom. U hodniku je bilo mirno i hladno. U ruci je jos uvek drzao zutu plasticnu loptu, svoj buddy-objekat. Spustio je loptu nezno u kantu za djubre, kao da se plasi da je ne probudi.

[Uriel]

Vreme događaja: Predivno popodne u ono pradoba kada su ljudska bića
tek ovladala veštinom govora i činila prve korake u nastojanju
da međusobno komuniciraju ispuštanjem glasova.
Mesto događaja: Nekadašnje korito Panonskog mora Blago brdovita nizija
obrasla travom i niskim rastinjem.
Mali crni automobil juri na putu broj 65 i u njemu putuju dva ljudska bića.
-Mužjak i ženka.



Ona:////////////////////////-Dragi, zašto ćutiš?
On misli i zbori:////////-Sjajno, opet se dosađuje.Pa šta da ti pričam?
Ona:////////////////////////-Nećeš samnom da pričaš.
On misli i zbori:////////-Blagi bože vidovita je. Hoću maco ali o čemu?
Ona:////////////////////////-Pa neznam, sigurno o nečemu razmišljaš.
On misli i zbori:////////-Kako su lepa ona brda tamo. Ma jok samo vozim.
Ona:////////////////////////-Tako si mi zamišljen...
On misli i zbori:////////-Zašto u ovim automobilima ne prave odvojen prostor
/////////////////////////////////za vozače, i zvučno izoliran prostor, posebno za saputnike?
////////////////////////////////Nisam maco samo ti se čini.
Ona: ////////////////////////-Znaš razmišljala sam o nečemu...
On misli i zbori:////////-Ona razmišlja... Strašno, strašno! Da?
Ona: ////////////////////////-Mogli bismo one zavese iz dnevne sobe da premestimo
/////////////////////////////////u kupatilo a da za dnevnu sobu kupimo nove.Videla sam
/////////////////////////////////juče u Ikei na sniženju neke lepe koje baš odgovaraju po
/////////////////////////////////dužini, a boja im je fenomenalna. Onako su breskva-boje
/////////////////////////////////sa nekim izvezenim cvetićima dole...a možda nisu cvetići
/////////////////////////////////...sve jedno - nešto je izvezeno. jako su slatke.
On misli i zbori: ////////-Aha... super!...zapali mi jednu cigaretu, molim te.
Ona: ////////////////////////-Kada bismo stavili te nove zavese, mogli bismo odmah
/////////////////////////////////da promenimo i jastučiće na trosedu.Videla sam od istog
/////////////////////////////////materijala jako lepe jastučiće sa izvezenim cvetićima ili
/////////////////////////////////tako tom mustrom. Nisu ni skupi a izračunala sam da nam
/////////////////////////////////treba svega osam komada.
On misli i zbori: ////////-Oću li ja dobiti već jednom tu blagoslovenu cigaru?
/////////////////////////////////Maco zapali mi jednu cigaru, molim te.
Ona: ////////////////////////-A mogli bismo već da izbacimo i onu posranu komodu
/////////////////////////////////tamo pored prozora iovako su fioke već do pola odvaljene.
/////////////////////////////////Mogao bi da je odneseš u šupu i napraviš kavez za zečeve
/////////////////////////////////od nje.Svakako si hteo da nabaviš zečeve pa onda barem
/////////////////////////////////o kavezu ne moraš da razmišljaš.
On misli i zbori: //////// -Zečevi u komodi...kakav komoditet. Oduvek sam želeo,
///////////////////////////////// zečeve držati u komodi. Mali spljošteni zecovi
/////////////////////////////////stišnjeni u plitke fioke koji vremenom izgube svaku
/////////////////////////////////nadu za trećom dimenzijom. Kreću se samo po X-osi,
/////////////////////////////////a pare se postrance. Kakav bizzaran prizor.
/////////////////////////////////Maco gde su nam cigarete?
Ona: ////////////////////////-Na mesto komode mogli bismo da stavimo jednu lepu
/////////////////////////////////stajaću lampu, samo ne onu tanku što je tamo u ćošku
/////////////////////////////////sada, nego nešto masivnije. Videla sam u antikvarnici
/////////////////////////////////jednu fantastičnu onako iz doba recesije sa livenim
/////////////////////////////////stubom od bronze. Gornji deo je od vitraža sa nekim
/////////////////////////////////cvetićima. Možda i nisu baš cvetići ali neka šara je sigurno
On misli i zbori: ////////-Peta generacija zečeva bi sigurno već totalno izgubila
///////////////////////////////// noge umesto njih bi garant izrasli nekakvi pipci kao kod
/////////////////////////////////morskih ježeva a uši bi im rasle na stomaku da što bolje
/////////////////////////////////mogu da primaju vibracije iz poda fioke.
/////////////////////////////////Da, da dušo u pravu si..nego mogao bih baš sada da zapalim jednu.
/////////////////////////////////Šta ti misliš o tome? Oćemo da zapalimo
/////////////////////////////////jednu dobru cigaricu? Ja mislim da je to sjajna ideja.
Ona: (jako glasno)////// -Viiidiii tamo!
On misli i zbori://////////-Bože umalo fras da dobijem. Zašto mora uvek ovako da
/////////////////////////////////se prodere. Gde?...Šta?...Šta da vidim?
Ona: //////////////////////// -Pa taaaamooo! Gledaj!
On misli i zbori: //////// -Sada ako je ugledala leteći tanjir ili nosoroga u žitu
/////////////////////////////////onda ću joj oprostiti. Gde bubo? ne vidim ništa.
Ona: //////////////////////// -Ma sad je otišla već. Dok se ti setiš...
On misli i zbori://///////-Videla je svetu Mariju. Garant je videla svetu Mariju.
/////////////////////////////////Šta je bilo dušo da stanem? da se vratimo? Jel nam tu
/////////////////////////////////foto aparat?
Ona: //////////////////////// -Ma nema veze...........Bila je neka ptica. Mala braon ptica.
On misli i zbori://////////-Zašto? zašto?...zašto mene? Eto dušo sada sam se tako
/////////////////////////////////iznervirao što nisam video tu pticu, da odmah moram
/////////////////////////////////zapaliti jednu cigaretu, jako sam potresen.
Ona: //////////////////////// -Šta ti misliš o tome?
On misli i zbori: ////////-Oću cigaru...oću cigaru...oću...Pa nisam je video dušo.
/////////////////////////////////Šta da mislim o jednoj ptici, koju nisam ni video?
Ona: //////////////////////// -Ma ne o ptici nego o onome što sam ti pričala.
On misli i zbori: ////////-Nešto mi je trućala o zečevima ali da me udari grom
/////////////////////////////////ako znam šta je tačno rekla. Da dušo mislim da je to
/////////////////////////////////savršeno. Ni ja nebih bolje smislio. Nego ajde pogledaj
/////////////////////////////////molim te gde su mi cigarete, pa mi zapali jednu.
Ona: //////////////////////// -Baš sam sretna što ti se sviđa moja ideja. Videćeš da
/////////////////////////////////nije ni skupo a biće prelepo.
On misli i zbori: ////////-Od kada se ona pali toliko na zečeve? a i nemam pojma
/////////////////////////////////čega ima prelepog u spljoštenim beznogim zecovima
/////////////////////////////////koji vegetiraju u fiokama i seru male braon kockice.
/////////////////////////////////Naravno dušo čim stignemo kući, odma ćemo se dati
/////////////////////////////////na posao ali dotle, ajde da se opustimo malo, gledamo
/////////////////////////////////pejzaž, ZAPALIMO PO JEDNU!...
Ona: //////////////////////// -Jel imaš još benzina?
On misli i zbori://///////-Benzin? Pumpa...WC...piški joj se opet.
/////////////////////////////////Imamo benzina dušo moja, do mongolije i nazad.
Ona: //////////////////////// -Ali tako si davno točio. Nemoj da nam stane auto negde.
On misli i zbori://///////-Kako je sada zabrinuta za benzin a kada ide da pazari
/////////////////////////////////onda joj lampica rezerve, što trepće, ne bode oči.
/////////////////////////////////Staćemo na sledećoj pumpi da popijemo kafu. U redu?
Ona: //////////////////////// -A odkud znaš gde je sledeća pumpa?
On misli i zbori://///////-Dok bude piškila, drmnuću jednu duplu lozu i uzeti žvake
/////////////////////////////////da ne oseti.Bubice pumpa je tu negde napred pored puta
/////////////////////////////////sa leve ili desne strane. Taman zapalimo jednu, i već smo
/////////////////////////////////tamo.
Ona: //////////////////////// (Ćuti, jer joj se već jako piški.)
On misli:////////////////////-Sad tek čujem da je radio uključen. Kako to do sada
///////////////////////////////// nisam primetio?
Ona://////////////////////////(Ćuti i dalje, počinje da cupka i podešava sedište.)
On pevuši u mislima jer na radiju ide jedna od njegovih omiljenih pesama
od Queen-a : -Aj vont tu brejk friii aj vont tu brejk friiiiiii
Ona: (vrišti)/////////////-Viiiidiiii! Viiidiiii taaaamooo!!!
On pevuši:////////////Aj vont tu brejk friiiii from tis lajf...aj vont tu brejk friiii.
Ona: (vrišti i dalje)/////Ali gledaaaaj tamoooo! Brzo pogledaj! Ptiiiicaaa!
On misli://////////////////-Ma jebala te ptica kad peva Fredi!
Ona:////////////////////////-Ali ova je bila veća. Što je nisi pogledao?


Tog popodneva negde u nedođiji Panonske nizije pored puta 65
Po prvi put se na planetu Zemlju spustila letelica sa vanzemaljskom
inteligencijom. Iz neobičnog broda koji je ličio na ogromnu braon
pticu, izašla su dva čudna bića. Podsećali su na dva velika kockasta
zeca bez nogu i ušiju. Nisu govorili ništa. Samo su se zaljubljeno
gledali. Jedno od njih je pušilo cigaretu dok je drugo otišlo u žbunje
da na brzinu obavi nešto. Niko nije primetio da su se zaustavili na tren
u Sunčevom sistemu. Ili ih je možda ipak neko primetio?


E... a sad ću najzad da zapalim.

[A6quattro]

Poput nekih politicara i Miroslav je voleo macke. U neku ruku, one su i bile nejgovi jedini prijatelji. Radeci svoj besmisleni posao, cesto bi zato odlutao u veseli i razigrani svet svojih macaka. Kako im je sada tamo, samima u stanu? Jesu li tuzne ili se igraju? - pitao se Miroslav.

U mislima, i on se igrao sa njima. One su imale imena i ljudske karaktere. Sve su zapravo bile stanovnici jednog tajnog grada - "Macijeg-grada". Medju stanovnicima ovog grada bilo je svega, kao i medju ljudima: spletki, ljubavi, neznosti, preljube prijateljstava, dobrih poslova na univerzitetu, mirnih poslova u macijem toaletu na zeleznickoj stanici "Macijeg-grada". Bilo je u njemu lopova i plemstva, operskih pevacica i kurvi. Velikih porodica sa po pedeset malih razigranih macica, kao i gordih usamljenika. I svi su oni za razliku od ljudskog sveta behu gonjeni stvarnim porivima i strastima, nalazeci motiv za svoje postupke jedni u drugima. Macke televizija ne zanima, to svako zna. Eto, o njima, svojim mackama, razmisljao je Miroslav otaljavajuci svoj posao, besmislen i ponizavajuci kao i posao svakog ljudskog bica. I kada se mucenje konacno zavrsilo, pohrlio je kuci, svojim mackama.

O, drage moje, jeste li bile same? Pitao ih je glasno, otkljucavajuci vrata. Kada je usao i upalio svetlo, odahnuo je, jer nista se u macijem svetu ne bese promenilo u njegovom odsustvu. Sa sviih strana gledale su ga draga, macija lica. Ti likovi, verni, uvek postojano prisutni i umiljati. Kakvih je tu sve macaka bilo - malih nespretnih, belih macica, sarenih i prepredenih macketina, jedan debeli macak zmirkavog pogleda, macke lovci, macke solo, macke u drustvu drugih macaka...

Miroslav je legao na krevet i opustio se. Osecao se prijatno kao i svako kad je u drustvu prijatelja. nekoliko minuta je lezao zatvorenih ociju, a kada ih je otvorio one su i dalje gledale u njega, i dalje u istim, nepromenjenim pozama. Kao da su se zamrzle u nekom svom macijem vremenu.
Na zidovima njegove sobe visilo je naime mnostvo slika macaka isecenih iz nekog starog kalendara.

[A6quattro]

Pred zoru su me probudili neki cudni krici. Nesto nalik vristanju. Zvucalo je kao da neka zena uzima dah i da se istovremeno gusi od plime energije, da se bezuslovno prepusta zadovoljstvu, da se grli i znoji zajedno sa jos nekim, voleci ga i mrzeci ga istovremeno. Da joj telo gori i da plamen kao nesuvislo roptanje kulja iz njenog grla. Dugo. Dugo je to trajalo.

Pomislio sam kako sam eto ja svedok, kako neka zena u zoru dozivljava svoj megaorgazam, orgazam sa velikim O, kako o tome pisu zenski casopisi koji lazu zene. Vristanje je teklo u kontinuitetu. Pitao sam se kako je ovo moguce, sta li to rade i ko je partner te zene, kakve su to njegove moci, mozda bi trebalo da mu cestitam i tako mu ukazem prosto genitalno divljenje...

Najednom, nesto se promeni u harmoniji krikova, zvuk predje u kliktanje u neki podrugljivi smeh. Ono sto sam cuo nije moglo iznedriti ljudsko grlo.
Bili su to galebovi, kao i u svakom gradu na obalama mora. Kako sam mogao da budem tako glup. U ovom gradu svi otplacuju uredno kredite, na “sirotinjsku zabavu” niko i ne misli poznajuci tako sofisticirane oblike zadovoljstva.

A galebovi. Oni i dalje lete, eno ih dole u luci svakoga dana su prisutni. Primetno su pohlepni i divlji poput razbojnika dok nasrcu na brzu hranu cije otpatke ostavljaju horde nervoznih turista. Njihovo kliktanje izmamljuje pogled dok lete slobodni prepustajuci se nebu.

[SQUAW]

Iako napisana pre nekoliko godina, neka je i sada, u ovom vremenu, umesto svih onih tema na politici i društvu na koje mi je muka odgovarati.

Dojezdili su na balvanima rusijanskih močvara, zaodenuti slobodoumljem i ljubavlju, noseći u ruci hleb i so, tražeći neku bolju budućnost od ravne Panonije do Jadrana, od snežnih Alpa do Egeja, neka čudna i mila plemena Slavena, ona koja svoje ponosno poreklo sačuvaše u hrišćanskom poštenju i junaštvu, gradeći neke nove mostove na balkanskom praskozorju dugih i predugih vekova.

Kao išarana tkanica uvezana o pojasu patrijahalne stege sezali su putevi od Evrope ka Orijentu, od Krstaštva prema Islamu, taman preko nas i naših zidina neimarstva, da bi svaki put srušili kamen naših kula, i da bi poslali zrno peska za neki novi minaret usred naših čistih duša slavenstva.

Majka je svako veče po smiraju Sunca okupljala decu kraj ognjišta, pričajući im priču o složnoj braći. Svakom detetu na licu se iskradao delić majčinog lika, tako milog i plemenitog, vrednog i ispaćenog, gordog i nežnog, koji je uvek u sebi imao tako duboku poruku: da čuvaju ono parče hleba i da samo po malo namoče u so. Ta so imala je u sebi neke posebne slasti i davala je braći isti ukus neke bliskosti i snage. Majka Istorija umela je tako na pređi i preslici da isplete šaru po kojoj bi braća ličila jedan na drugog kao jaje jajetu, kao dete majci, i sve do jednog kobnog časa, kad majka zauvek nestade i ode pod humku balkanskih visova.

Braća se posle ubrisanih suza zagledaše u neke čudne vidike, ali svako na svoju stranu, tako da zaboraviše šta im majka reče pre svoje smrti. Evropejski mirisi omamiše u misi osećanja decu nutkajući im parče Bečkog kolača, mameći ih plavim pramenovima novih tokova sa izvorišta Alpa. Druga pak ostadoše nemušta i usamljena, ali krepka i rumena kao što i