Moja Prica

[A6quattro]

Maja je na glavi nosila kapu crvene boje. Robert pomisli kako bi vise voleo da vidi samo njenu kosu. Culo se neko dete, glas ga je podsecao na njegovog sina. Äli to je nemoguce, zakljucio je, sin je kod njegove bivse zene. To je nemoguce. Sagnuo se da sakrije pogled, sto dalje od Majinog. Gledao je dole, u casu crnog vina na stolu.
Vino se penilo slabasnim mehurima koji su brzon nastajali i iscezavali. Nalikovalo je to penusanje onome kako ilustratori SF prica zamisljaju dinamiku paralelnih univerzuma.
Pored te case vina stjala je uska konzerva osvezavajuceg energetskog napitka "Crveni bik". Zasto pijes to sranje, pitao je Maju. Zato sto mi treba energija, nemam vremena da jedem.
Zasto nemas vremena? Pogledaj onu grupicu tamo, rece Maja umesto odgovora. Sta sa njima? To su mi kolege, studenti na akademiji za dizajn. Pa?
Pa ako stanem, oni ce me preteci. Na akademiji se svi takmice i svako je u ratu sa svakim. Svako hoce da ima sto vise radova, da bi uspeo, da bi ga primetili, da bi se probio, rece Maja u zanosu. Ko da vas primeti? "Fimre”? Ma sta vi to u stvari dizajnirate?, upita Robert. Pakovanja, odgovori Maja.
Koja pakovanja? Recimo pakovanja za jogurt, mleko, pivo. Svako ima svoje radove, trudimo se da budemo sto originalniji, da svoje ideje drzimo u tajnosti, objasnjavala je veoma ozbiljno Maja.
I zbog glupih pakovanja ne stizes da jedes, koga je briga za pakovanja, prekinu je Robert. Maja je gledala zapanjano. Ali to je moj poziv, to je moja karijera.
Majo, “uspece” mozda jedan od vas stotinu, sta ce biti sa ostalima, sta ce biti sa tobom ako ne uspes? Reci cu ti, nastavi Robert, imaces trideset godina, bices nezadovoljna i histericna, puna zlobe i zavisti. Zar tako zelis da zivis? Uopste ne razmatram opciju da ne uspem, kaze Maja. Robert pogleda opet u svoje vino sa koga pena bese iscezla.
Negde daleko, cinilo mu se, cuo je kako Maja objasnjava: Stvari su se u ovom svetu Roberte promenile otkada si ti bio skolarac. Danas je: Pojesti ili biti pojeden, svet se vrti oko love i seksa, svako mora da izabere.
Pa dobro, onda seks, rece Robert vracajuci se svesti. Podigao je glavu. Prvo Majin podrugljivi osmeh, a onda, ispod oboda crvene kape gledale su ga one iste drske, plave oci, ali u njima je ovaj put razaznavao samo ocaj.

[A6quattro]

Moj muz je sonja, kaze Marija Robertu, nikada mu nije palo na pamet da izadjemo u ovaj klub, a mene je bilo nekako sramota da odem sama. Robert ne slusa Mariju, zadivljen je organizacijom kluba. Na ulazu je centralni bar u kome su svi veoma elegantno obuceni (Robertu smeta obavezna kravata), zatim garderoba, posle koje su svi elegantno goli ili skoro goli, zatim sobe za hetero sparivanje, pa za homo sparivanje, pa ona sa staklenim zidom za voajere, pa odaja za sadomazohiste u podrumu, zabacena i dobro zvucno izolovana da krici mucenih nebi ometali ostale goste.
Uvek sam zelela da razvijam svoju seksualnost, a on, njega to nije nikada zanimalo, nastavlja Marija svoj lament gledajuci okolo. Paznju joj na cas privlace lepuskasti i polunagi mladici pored njih, a onda nastavlja:

"Znas, srecna sam, sto ti Roberte imas tako siroka i moderna shvatanja, sto nisi ljubomoran". Stiska ga za ruku. Dlan joj je znojav. Mozda od straha, misli Robert. Ja bih, ja bih, muci se da izusti. Ja bih Roberte da malo sama procunjam.
Nema problema, kaze Robert. Posmatra kako kroz polumrak promicu ljudska tela. Sasvim gole zene koje nose samo cipele sa izuzetno visokim stiklama, nabildovani, mladi muskarci, otromboljeni starci, veoma zrele zene i zene u cvetu mladosti. Robert se sklanja u jendu od soba. Na zidu pise, "upotreba kondoma obavezna". Tamo na sofi,
dva muskarca vode ljubav sa jednom zenom. Ona stenje veoma glasno, a uz zid, nekoliko posmatraca. Neki se sazmozadovoljavaju, neki ocito samo cekaju na svoj red.
Ovda bas vlada disciplina, razmislja Robert. Onda se trgnu. neko ga lupka po ledjima. Njemu nepoznata, plavokosa zena. Zdravo, ja sam Ana, kaze ona. Hoces da se druzis sa manom? Vazi, kaze Robert.
Ona ga vodi u sledecu sobu. Mnogo parova tu vodi ljubav simultano, na strunjacama na podu. Nalaze mesto. Zena je snazna i misicava, malo nervozna. Robert ni o cemu ne razmislja, ne razgovaraju mnogo, ona poseze rukom da proveri ima li on kondom. Spustaju se na strunjacu. Kada se sve zavrsilo, Ana pita da li je bilo dobro. Bilo je jako dobro, kaze Robert. Znam, svi mi to kazu, ja svakog vikenda dolazim u Klub, kaze Ana. Voleo bih da te upoznam Ana, voleo bih da cujem tvoju pricu govori joj Robert. Mozda, odgovari ona. Odmah ustaje i odlazi. Strunjaca je znojava. Svi su toliko sabijeni da bi Robert mogao i da dodirne susedne ljubavnike. Ustaje, ugleda Anu gde jos uvek stoji na izlazu sobe. Daje mu papiric. Moj email, kaze. Sada stvarno idem, nastavlja Ana i odlazi.

Svi odlaze, misli Robert. U glavi mu je nejasno od utisaka, od toliko razlicitih ljudskih vonjeva koji se sire oko njega. Krece ka izlazu. Pored njega prolaze nekave zene u crnom vukuci muskarce na uzicama za pse.
U magnovenju vidi i Mariju kako sedi na jednom kaucu, nasmejana, egzaltirana. Drzi za ruku jednog od onih lepsih mladica. Robert odlazi do garderobe. Oblaci se.
Narucuje u baru jednu casu (preskupog) vina.
Posle pola sata dolazi Marija. Po licu joj se vec vidi da nije bas sasvim zadovoljna uslugom. Kako je bilo? pita Robert. Nista narocito odgovara Marija. Izlaze.
Noc je prohladna, mesec je visoko. Osvetljava put i krosnje. Vazduh je svez, prodire u pluca kao bajonet. Odlaze prema Marijinom automobilu. Ona psuje. Sta je? upita Robert. Ma, oni mladici, to nije besplatno. Oni rade ze klub i naplatili su mi. Opeljesili su me. Marija pali auto, a Robertu se prispavalo. Tolika lova za jedan jedini put, kako sam ispala glupa, mogla sam za te pare da kupim nove cipele, cuje je jos kako gundja gledajuci mracne senke stabala pored puta. Dok se automobil krece, izgledalo je kao da se i Mesec krece zajendo sa njim. Ovo je dobra i cista noc, misli Robert, zevajuci...

[A6quattro]

Telefon je zazvonio. Robert podize slusalicu. S druge strane zice cuo je ozbiljan glas. Halo, molim vas Roberta. Ja sam Robert. Ovde je Tugomir, Marijin muz, da li mozemo da razgovaramo?
Robert je na trenutak zanemeo, ali brzo se povratio. Ako je saznao za ono izmedju Marije i mene, ako je to moralo da se dogodi, neka se onda dogodi, nista nije mucnije od cekanja. Mozemo da se vidimo, nema problema, odgovori Robert.

Tugomir ga je pozvao kod njih, kuci. U cudu je Robert gledao te sobe koje je poznavao iz sasvim druge perspective, kada njegov danasnji domacin nebi bio kod kuce. Ovog puta Marije nije bilo, bese otisla u susedni grad, da trazi odgovarajuce kuhinjske elemente u velikom stovaristu koje je imalo prilicno dobre cene.
Uveo je Tugomir Roberta u svoju sobu, jedinu sobu koju Robert nikada do tada nije video. Tu, pored malog, isposnickog kreveta, na masivnom, ogromnom stolu, nalazila se velika maketa sa nizom malih zeleznickih pruga, tunela, minijaturnih stanica, gradova, sume od plastelina, mostova i umetnih recica.
To je moja maketa, na njoj radim vec deset godina, ponosno kaze Tugomir. Sve je tu, elektronske skretnice, detalji. Robert je uocio cak i minijaturnu figuru "supruge sefa stanice". Tugomir je ukljucio prekidac. Maketa iznenada ozive. mali vozovi pojurise tamo i ovamo. Iz dimnjaka male parnjace izlazio je pravi dim. Skretnice su pomerale uz mehanicko kliktanje, sve se kretalo proracunato, savrseno. Licilo je na pojednostavljenu sliku kosmosa kako je u svojoj povrsnosti obicno i zamisljaju akademski obrazovani ljudi.
Vidite, nastavi Tugomir, nudeci Robertu casu vina. Ja sebe pronalazim u ovom hobiju koji zahteva punu koncentraciju, jednu skoro monasku disciplpinu.
Kada dodjem s posla uglavnom sam ovde, u ovoj sobi. Tu i spavam. Jedva da znam cime se Zlatko bavi u toku dna.
Sta mislite sa koliko strpljenja radim na svojoj maketi, na malim ljudima koji zive u njoj, na infrastrukturi, na prostorijama za osoblje, cak sam i stabla u sumi modelirao individualno. Planiram da uz pomoc jedne pumpe za akvarijum naparavim i pravu malu reku, koja bi tekla ispod onog mostica, pokazivao je Tugomir u zanosu. Jedan maleni vozic bas je izlazio iz tunela i nailazio na pomenuti most. Vidite, kaze Tugomir, taj voz prelazi mostic na svakih trideset i osam sekundi, plus minus pedeset milisekundi. Vec godinama radim na tome da gresku svedem na dvadeset ili mozda cak deset mili sekundi. Tacnost je u danasnjem svetu najvaznija vrlina. Ja sam za apsolutnu tacnost, to je moj ideal nastavlja Tugomir.

Zastaje, potom izusti. Ja sam vas zapravo pozvao da porazgovaramo o Mariji. Robert se sledi. Ocekivao je da se desi nesto sasvim neprijatno.
Meni je moj hobi vazan, ali vazna mi je i moja zena, ne mogu da je ostavim, nastavlja Tugomir. To je moja zena, da li razumete? Da, prosapta Robert jedva cujno.
Onda, da budemo direktni, hocu da vas zamolim da je ponekad izvedete, da joj pravite drustvo. Mozda da odete sa njom u neki muzej, na izlozbu cveca ili knjiga, mozda na neki koncert. Ne bih trazio mnogo od vas. Iz njene price shvatam da vas postuje, da u vas ima poverenja, ona je znate tako smerna kao nevina devojcica. znam da nikada od vas nista ne bi trazila. Razume se da ne bi, odgovori Robert nesigurno.
Tugomir odahnu. Eto vidite, znao sam da cete razumeti. Ja vas eto molim da ponekad izadjete sa njom jer ja ne mogu zbog mog hobija Bice mi zadovoljstvo, odgovori mu Robert.
Da se kucnemo, predlozi Tugomir. Staklo udari o staklo. reski zvuk na cas ispuni sobu, i naglo utihnu.

[A6quattro]

U sobi za sastanke je sumorno i tiho. Robert i Marija sredjuju liste sa primedbama koje je Marija dobila od klijenata. Ona radi tzv. kontakte sa klijentima,sredjuje njihove zelje i reakcije, razgovara sa njima i posle zajedno sa Robertom sistematizuje njihove zahteve. Posao je dosadan, spor, besmislen… Tako i danas. U sobi za okruglim stolom gde je jedini ukras zidni kalendar “Posetite Bali”. Beli se pesak na fotografiji, u daljini se vide palme i sveobuhvatno more se peni i sunce, blista kao da potvrdjuje da je glavni izvozni artikl pomenute turisticke destinacije.

Robertu se danas cini da vec decenijama ima ove nedeljne sastanke sa Marijom. Za njega ona ne znaci mnogo, moglo bi se reci da ne znaci za njega nista. Ponekad su istina popricali i o politici ili vremenu, ili o nekim drugom temama, ali uglavnom se radilo o onim, standardnim razgovorima. Marija bi katkada priclala o svojoj vec odrasloj deci, o njihovim problemima, o svojim problemima sa njima ili muzem ili o bolestima. I Robert joj nije nikada zamerao, od zene na pocetku pedesetih nije ni ocekivao nesto drugacije.
Tako je evo, opet, sagnuti su nad njenim laptopom, pretrazjuju bazu podataka. Robertu se spava. Bas tada, u toj tacki u vremenu, Marija iznenada kaze:

“Znas Roberte, volela bih da budemo prijatelji”.

To nije nikakav problem, odgovara Robert i nastavlja sa poslom. Cute. Marijine kretnje postaju sve nervoznije. Mislim da ljudi koji se dugo znaju treba da budu bliski, da budu prijatelji dopiru do njega Marijine reci. Aha, odgovara Robert. Cute. Ti me ne shvatas, nastavlja ona, zelim da budem blika sa tobom. zelim da… Nesto je cudno u Marijnom glasu, nesto sto na trenutak Roberta vraca u stvarnost. Iz prinudne racionalnosti posla u tu sobu, za taj sto, u drustvo te zene koja bi mozda mogla i majka da mu bude. Robrtov um registruje da se nesto neuobicajeno, zabranjeno desava. Da prestaje biti slusalac i postaje protagonista ove scene. Ja hocu… ja hocu, pokusava da izgovori zena. Roberta odjednom obli znoj. Oseca kako ga obuzima neko snazno polje. Iz zene kao da izlazi mlaz energije i pogadja ga pravo u grudi. Jedva dise. Toliko je snaznija zenina volja, ili zelja ili ocaj ili…. Ne moze da misli. Sasvim lagano spusta celo na sto. Krv mu udara u glavu. Misli. Nije mogao ni da sanja. Marija, koju je dozivljavao kao komad namestaja, zena u menopauzi. Odakle joj tolika energija, strast. zelja, ocaj, bilo sta. Toliko je bilo njegovo neiskustvo, da je uvek mislio da je ovako nesto, uz ovakvu razliku u godinama, nemoguce, skoro neprirodno. Ona se primice. grli ga. Od sledece nedelje ce me premesti, necu te vise vidjati, mazno mu govori. Ne bih mogla da izdrzim to. Morala sam. Pomisao da te vise necu sretati, gledati tvoje oci... Roberta obliva hladan znoj. Oseca kako ga prsti grabe. Kako tone u bezmerni ambis. Udise njen vonj. Njena pljuvacka curi po njegovom licu. Ti si moja prilika, poslednja prilika da ne umrem mnogo pre stvarne smrti, tako sam zeljna, tako sam te zeljna... Robert lagano tone pod sto. Zenino telo klizi zajendo sa njegovim. Dugo klizi. Negde dole klizi. Sve pada. Poslednjom snagom Robert isteze ruku i okrce kljuc u bravi. Svest ga lagano napusta. Vidi jos samo onaj kalendar sa belim peskom i palmama. U glavi mu odzvanja refren neke stare, narodne pesmice: “U starom loncu stara koka, od stare koke dobra supa”.



PS
Ovaj sedmi i poslednji deo price "nase stvarnosti", ustvari predstavlja sam pocetak, uvod u nju. Medjutim, s razlogom sam ga ostavio za kraj. Cela prica, iako otuzna, lisena je svake patetike i ona verno oslikava osobu koja nekontrolisano sklizne sa trake univerzalnih vrednosti. Kako to “svrljanje” utice da ljudi upadaju iz gresne u gresniju kombinaciju. Neko ce verovatno primetiti kako su pojedini delovi uvredljivi i bezosecajni. Istina, ali misljenja sam da je to bilo neophodno zbog sto vernije ilustracije odnosa medju ljudima!
.

[A6quattro]

Jaroslav je smatrao da je danasnja moda rezultat zavere pedofila. Ko bi nego pedofili onako utezao devojcice od cetrnaest da bi licile na zene, i zene od cetrdeset da bi licile na devojcice od cetrnaest. Ili se mozda radi o pederima, oni bi da od zena naprave decake.
Izlozio je svoju pretpostavku jendoj manekenki. Nije ona bila bas top model, ali se slikala za reklamne foldere poznatih robnih kuca. Ipak, bila je ambiciozna i nadala se vecem uspehu.
Recimo, ove plitke pantalone, nisu li ih smislili zapadni pedofili da bi napakostili zenama sa Mediterana, koje su kao sto je poznato dole malo deblje za razliku od svojih severnih sestara?
Nije li moda jedno oruzije u ratu zapada protiv islama? Upita je Jaroslav.
Ne znam, odgovori manekenka. Ono sto znam jeste da sam sinoc pojela kuglu sladoleda i sada moram zbog toga da pretrcim izmedju 14 i 16 kilometara ne bih li odrzala liniju.
Moram da idem rece logorasici slicna devojka i otrca. Jaroslav ostade da se cese. Nesto tu nije stimalo, nesto krupno, i pored sve ociglednosti njemu neshvatljivo i nepoznato.

[A6quattro]

Sve je pocelo sasvim bezazleno, kao ideja o dodatnom izvoru prihoda moje devojke, u vreme kada sam bio ostao bez posla. Jedne veceri, posle zajednicki odgledanog anglosaksonskog filma o intimnosti u kome se sve desavalo neobicno brzo, junaci su bez upoznavanja i ustezanja skakali jedni drugima u zagrlaj i veoma bucno vodili ljubav.
To je na nas ostavilo utisak i dosli smo na ideju, kako da malo potpomognemo svoj kucni budzet. Ne, ni ja niti moja devojka nismo postali porno glumci kako bi neki zluradi ljudi primetili. Nasa ideja je daleko originalnija. Moja devojka je odlucila da se posveti plementom cilju edukacije drugih zena, da im objasni, da ih nauci misterijama predorgazmickog, orgazmickog i postorgazmickog stenjanja i vristanja. Kurs smo nazvali "Vokalno izrazavanje ljubavi".

Naravno, pre svega smo razradili teorijske postavke. Stenjanje i vristanje nije samo vokalno izivljavanje za sinhronizaciju filmova kojim se bave isluzene porno dive. To je vestina, umetnost, nauka. Kao sto se zna veliki broj zena operisan je od uzivanja u seksu. Ne osecaju i gotovo, naravno neke od njih mastaju o "idealnom partner" ali nade cesto nema, nikada one ne nadju tog idealnog, niti dozive romanticni odmor u Parizu. Nihil. Vecina ce umreti, a da ne dozivi nista posebno. Ali, zar da im brakovi zbog toga propadnu, zar da neko pomisli da one nisu zapravo strasne i eksplozivne i culne? Zar one da budu gore od onih sa televizije, od mladih, uspesnih i pametnih, seksipilnih javnih zena koji uz sve svoje prfesionalne uspehe imaju savrsen i harmonicn ljubavni zivot. Ovaj gore prepricani tekst posluzio nam je kao neki uvod, uvod za folder koji smo planirali
da delimo ucenicama. Kada smo ga sastavili, uvideli smo da je stvar daleko slozenija, da zahteva ozbiljnu teorijsku razradu. Shvatili smo da se ne radi o prostoj vokalizacija, da postoji podela.O snovnu materiju podelili smo na tri dela: romanticni ljubavno - vokalni kurs, prljavi ljubavno vokalni i animalni kurs. Hteli smo da na taj nacin razlicite zene dodju do ostvarenja svojih zelja na nacin koji najvise odgovara njihovoj licnosti.

Prvi kurs, naravno, ukljucivao je podosta romantike, stenjanje kao u francuskoj pesmi "Je t'aime moi non plus". Lagano dostizanje vrhunca, nezno, dugo, veoam sporo.
Strpljivo, zadrzavajuci se, glumeci tihu strast, plimu koja nadolazi. Uveriti stenjanjem partnera da ga doticna zena voli, da nije sve samo seks i zivotinjska pozuda i uzivanje (koga takodje nema). "Volim te, volim te, volim te" tiho je grcala moja devojka dok smo vezbali, a ja bih joj rekao da pravi pauze izmedju tih "volim te", da kombinuje "ti si moj", "volim te", sa laganim drhtajima, sa trzajima ruku u kojoj je trebalo drzati partnerovu kosu. U pozadini bi postili neznu muziku (skinuo sam te ljigave pesmice sa interneta) da bi napravili stimung, a na kraju se ispostavilo da tih reci i fraza i nema bas mnogo, da je dovoljno prelistati literaturu (zenske casopise), da tamo pise vec sve. I bilo je jasno da ce taj deo kursa ici najlakse sa stanovista pripreme i logistike.

Drugi kurs bio je malo tezi. Resili smo da ga reklamiramo kao kurs za polaznice sa iskustvom, tako da bi im uzeli novac vise nego jednom. Nema jedinstvenog kljuca koji otvara sve brave, a tako je i sa muskarcima. Neki vole romanticne zene, neki bi radije da imaju pohotne, razularene "prljave" i opasne zene mozda "sa dna drustva". Takvi bi da im zene, dok vode ljubav, umesto neznih i romanticnih izjava, na uvo sapucu ili mozda cak i vriste: "To, to, j**bi me, rasturi me, zarij ga, lizi me" i slicno. To smo, moja devojka i ja dobro prostudirali. Razgovarali sa prostitutkama, davali oglase u tzv. muske casopise itd. Kada smo skupili materijal, onda smo vezbali. Danima su nase komsije sa uzivanjem slusale dok je misleci da cemo se sigurno uskoro razici dok je moja devojka vikala: "govnaru", "pedercino", "impotentna svinjo", "seronjo" i sta sve ne. A onda su mislili da ima ljubavnika dok je iz sveg glasa molila "rasturi me", lizi me i slicne fraze.

Treci kurs bio je zasnivan na animalnom vokalizmu. Na nesuvislim glasovima koje je tesko opisati recima. Da budem slikovit, trebalo je odglumiti nesputanu, oslobodnjenu zivotinju, koja se samim orgazmom oslobadja od stega civilizacije. Kuca je ubrzo zvucala kao zooloski vrt kada se zivotinje uznemire pred oluju. Bilo je tu svega, od nesputanih krikova do dugog zavijanja. Kada je moja devojka zavrsilaila sa pripremom bilo mi je jasno da ce svaka njena ucenica moci svom partneru, najcesce nekom new - age intelektualcu koji se pali na Oslobodnjenje moci da pruzi savrseni dozivljaj da je njeno Oslobodnjenje nastupilo bas zbog njega i da ce ta mala laz uciniti njegov ego velikim, a njega zadovoljnim.
Kurs, to jest sva tri dela reklamirali smo u erotskim i zenskim casopisima, lepili smo nalepnice pored sala za fitnes, po pijacama, fakultetima i drugim mestima, gde smo god mogli. I, mogu vam reci da ko seje i zanje, pa i ocekivani uspeh nije izostao. Ostalo je otvoreno jos jedino pitanje zavrsnog ispita, ja sam predlozio mojoj devojci da ja ocenim polaznice na kraju, tako sto bih se zrtvovao i sa svakom vodio ljubav, ali taj predlog ona nije prihvatila rekavsi da ne zeli da me izlozi tolikoj zrtvi samo zbog novca.

A u septembru su kursevi poceli, Moja devojka im je na prvom casu prvo teorijski objasnila da sve sto njihovi partneri zele jeste dobro glumljene odgovarajucih uloga.
Jedna emancipovana zena danas mora biti na ulici dama, na poslu zver, u krevetu kurva, vikendom nekonvencionalna umetnica. (Ovu frazu sam znao napamet i poticala je iz nekog udzbenika za zenske studije koje su vodile razne eminentne intelektualke). Na sledecem casu bi se zenama prikazao po koji porno film, tek da im se malo razbije stid i da se malo oslobode. A onds, negde od treceg casa sve bi pocelo. To jest, pocelo bi stenjanje.
Ja bih se onda lepo zabarikadirao u svoju sobu iz koje sam mogao veoma dobro da cujem odvijanje nastave. Sa hrpom porno i erotskih casopisa dugo i inspirativno bih onanisao slusajuci svo to vristanje i prenemaganje koje je dopiralo iz velike sobe u kojoj se moja devojka u znoju lica svoga trudila da polaznicama objasni sve tajne glume i vokalizovanja ljubavne vestine. Razmisljao sam, onanija je daleko iskrenija nego ono sto nase gosce rade kuci sa svojim muzevima. U onaniji nema glume, sve je cisto, bezopasno i bez emotivnih posledica. Zamisljao sam da vodim ljubav sa svima njima, a one su postajale slike iz csopisa, zamisljao sam da meni sapcu, samo meni, da glume zbog mene kao sto su glumile za ceo svet. I bio sam ceo svet. Ta iskustva, pracena kasnije nepodnosljivim bolom u testiisima zbog neuroticnog, skoro prinudnog zadovoljavanja dobijala su u mojim mislima auru natprirodnog, ezotericnog, vantelesnog. Shvatio sam da ne postoji ljubav, da je sve samo samozadovoljavanje i da svi mi u stvari trazimo sebe u drugima, da je sve samo sebicnost, bas kako danas misli vecina psihologa.

I dok su nase kursistkinje cinile sve da nauce da prezentuju svoju vrelu strast, a sebi i "svom muskarcu" pruze najvise izgleda za srecu u ljubavnom zivotu u meni se nesto menjalo. Postajalo mi je sve teze. Cak i u snu, pricinjavalo mi se da cujem te razularene zene kako hropcu, kako promuklim glasovima dozivaju, kako vriste. Kako me vredjaju ili traze od mene da ih vredjam, kako imitiraju majmune ili zabe, kako se guse u urlicima za koje bi se tesko moglo odrediti pripadaju li zadovoljstvu ili patnji.
Poceo sam da sumnjam u svoju devojku da li je i ona glumila, da li je ikada iko bio iskren prema ikome.

Posao je isao sve bolje, ali u gomilanju novca, u mesecnim ratama koje su kursistkinje isplacivale ja nisam nailazio ni na kakav motiv za dalji zivot. Bezao sam od ljudi. Odlazio bih na bucna mesta, tamo gde tutnje vozovi, gde urlaju fabricke masine, gde se pneumatskim busilicama lomi asfalt, gde je sve sto cujem metalno, neorgansko, mehanicko, zaista mrtvo. Mislio sam na mrtva neosetljiva tela kursistkinja i veliku strast koju odaju njihovi glasovi i sanjalacke oci (lekcija broj sedam). Prestao sam da onanisem. Prestao sam da se dodirujem. Zatim i da se brijem. Kada je stigla jesen, pobegao sam od kuce.

Sada sam klosar. Poznanici me gledaju sa sazaljenjem prepoznaju li me dok zurim u luku da slusam kako tule brodovi, dok zamisljen stojim pored ograda gradilista uzivajuci u zvuku ogromnih vozila. Ti su zvuci za mene tako istiniti, tako prepuni stvarnosti, tako daleki od ljubavi za koju sam shvatio da je samo drugo ime za laz.

[A6quattro]

Vlasnik firme pozvao je Miroslava u svoju kancelariju i saopstio mu da treba jutros da ode do Eme kuci. Ona je na porodiljskom, ali zeli da radi koliko moze, zeli da pokaze da je fleksibilna i Miroslav ce joj instalirati kompjuter i sve potrebne programe.

Imao je muke da pronadje Eminu kucu, ali mu je uspelo da stigne tamo pre deset sati, kako je i dogovoreno. Zvoni na vratima, Ema mu otvara. Ulazi, i vec u hodniku, primecuje stroge, tamne oblike kolonijalnog namestaja i biva iznenadjen kontrastima koji raztu medju belo okrecenim zidovima. Spolja dopire jasno sunce, a unutra, sve je cisto, uredno, na svom mestu. I te police, pune su satova, malih velikih, modernih i starih satova. Svi su navijeni i ispravni i svi pokazuju tacno vreme.
Miroslav je inace prvi put kod Eme. Pita zato, otkuda ti silni satovi, a Ema kaze da je njen muz kolekcionar. Cime se inace bavi muz, pita Miroslav. On je programer, kaze Ema i vodi Miroslava do salona. Nudi mu fotelju. Miroslav seda u udobnu fotelju, a u pozadini ide neka klavirska kompozicija. Sati.
Miroslav se glasno cudi kako Ema, sedam dana posle porodjaja, tako aktivna i prepuna entuzijazma za nove radne poduhvate. Ema je ponosna jer je on to primetio. Malo je podnadula i umorna, ali kaze da hoce da deluje sveze i da misli pozitivno.

Prelaze na posao. Ema donosi svoj laptop. Instaliraju programme. Ona na cas ustaje i donosi keks i caj. To je skup, eko - bioloski keks bez sintetickih aditiva kakav jedu bogati. Ukusan je. Miroslavu su puna usta. Emi su, takodje, puna usta keksa, zamazana je cokoladom.
Ema se smeje, iz usta joj ispadaju male mrvice koje ona nervozno hvata i baca u pepeljaru. Uvek sam gladna od porodjaja, kaze, kao da se opravdava. I uvek navracam u kuhinju, smeje se opet. Otvara usta. Vide joj se vecina blistavih zuba. Odjednom, Miroslav cuje neki zvuk. Cuje deciji plac. Beba place, kaze Miroslav. Neka place, odgovara Ema, nije on gladan Kako znate da nije, pita je on. Dajemo mu hranu na cetri sata, ne na tri. Pitali smo lekara, nista mu nece biti. Zasto na cetri, a ne na tri, upita Miroslav naivno.
Pa, zato sto necemo sve vreme da se bavimo flasicama, odgovara Ema jednostavno, i dodaje: “jedva cekam da se vratim na posao, dosta mi je ove neaktivnosti. Ne razumem zene koje posle porodjaja sede godinu dana kuci i samo se bave bebama”.

Beba i dalje place. Miroslavu postaje neprijatno, skoro nepodnosljivo. Pocinje da zamuckuje. Gresi pri instaliranju programa. Moraju sve da ponove.
Odjednom se oglasavaju satovi. neki daju zvuk gonga, neki kukavice. Miroslav ponovo gresi... Resetuju laptop. Ako treba nesto da uradis oko bebe, sacekacu ja, kaze nervozno Emi. Ne, samo ti zavrsi posao, kaze Ema. Miroslav na brzinu objasnjava. Zuri mu se. Osecao se krivim sto je prisutan. Da nije, mozda bi majka otisla da pogleda bebu.
Ili mozda ne bi?

Na posletku, kada je posao zavrsen. Miroslav se pozdravlja i zurno izlazi na ulicu. Lakse mu je. Pozudno udise svez vazduh. Odahnuo je.
Ulica u kojoj se nasao je puna lepih porodicnih kuca slicnih jednih drugima. Jutro je i nikog nema napolju. Svi rade, razmislja Miroslav.
Nogu pred nogu krece se ka automobilu, razmisljajuci. Gleda prozore kraj kojih prolazi. Pita se koliko ima dece po ovim kucama, i ambicioznih i poletnih majki.
Da li su njihovi muzevi takodje programeri ili mozda lekari i sakupljaju li u slobodno vreme takodje satove, minerale ili se radije igraju modelima zeleznica.

[Kill Bill]

Pokushavshi da odagna svoju potrebu za "hartijom" samo bi povecavala svoju bol...
Nakupljene reci bi ubujale njen slobodni duh i ona bi sve vishe klonula...
Preduge noci nepisanja,hvatanja i ispushtanja sopstvenih misli ostavishe vidne tragove na njenom licu...I tamo gde je nekada kraj svake reci bio iskricav osmejah sada poprimi neku zbunjenu,konfuznu sliku mucenishtva...
Napokon poce zapisivati najpre samo neobichno lepe sklopove recenica i stihove ne zadrzavajuci ih i ne gubeci ih u mislima svojim..
najposle hrabro i gotovo drchno odluci da se prepusti tom bozanskom daru i osecaju i tada nikoshe najlepshi stihovi ikad izgovoreni...Prepustivshi se potpuno je utonula u svoja chula i svoju unutrashnju lepotu poce da oslobadja neizmernom silinom i snagom sopstvenog duha...
potpuno se prepustila "hartiji",dozvolila joj da je vuche granicama beznadza,bunila i spoznaje...
Pisanje ju je ubrzo potpuno opchinilo,neko bi rekao chak i zaludelo,ali je u tome nashla svoju srecu...
pisala je besomuchno,ne samo nocu kako je to bivalo isprva...
u naletima inspiracije nikoshe izvanredna dela svetskih razmera...
Toliko vremena bi provodila pisajuci da je jedva stizala da podmiri i svoje najosnovnije potrebe,ne pomichuci se od svoje "hartije"...ispisivala bi citave pergamente u koje je unosila i deo sebe dakako...
I to je trajalo dosta dugo, no nimalo je nije iscrpelo niti je njen dar ikada potpuno ishcileo...
Samo je bila primorana da pishe slabijim tempom,ali ne i manje vrednim...
Iza sebe je ostavila ogroman trag i napisala sjajna dela u tom svom zanosu, ili kako bi neki rekli bunilu...
Sada sedi pod svojim niskim prozorchetom u svojoj sobici predgradj