Knjiga kojoj se stalno vraćam

[Isidor]

"Derviš i smrt" Meše Selimovića...Vraćam se ja njoj i vraća se ona meni. Vremenom smo uspostavili interaktivan odnos. Ona je sa svakim novim iščitavanjem sve prijemčivija, a ja s godinama u sebi sve više pronalazim Ahmeta Nurudina.

[greco]

"Pisma bratu" - knjiga koja me dize kada god sam u krizi i kada mislim da nesto ne mogu da uradim i postignem. Zivjeti tako tezak zivot, a stvoriti toliko prelijepih djela...

[marakimar]

Utkani Svet, zato sto je najlepsa bajka za nas velike...

[neshonja]

Pekicevo Besnilo. Knjiga bez konkurencije

[tibor]

Grof Monte Kristo .........................

[masada]

Erih Marija Remark - Tri ratna druga

[DrinChe]

UBICA

Imao sam tada osam ili devet ili možda čak i punih deset godina (nisam više u potpunosti siguran), u svakom slučaju bio sam još uvek veoma mlad čovek.

Gepio sam očevu vazdušnu pušku (iako mi je otac izričito zabranio svaki kontakt s njom), plus punu šaku dijabola i izašao u dvorište da se malo zajebavam likvidirajući vrapce i tako to. Ali bio sam katastrofalno neefikasan strelac tako da su moja tanad uglavnom odlazila u nepovrat. Tu i tamo, a ponajviše zahvaljujući đavolskoj sreći, uspeo bih da skucam poneki metak u stablo hrasta, ili u zid susedove kuće, ili u dupe nekog psa lutalice - i to je bilo praktično sve.

Isprašio sam dosta municije a živom vrapcu nisam uspeo ni da priđem. Oni očito nisu imali dovoljno razumevanja za potrebe mladog lovca jer su redovno odbijali da uđu u središte nišana: ili su leteli previsoko pritom često naglo menjajući smer, ili su skakutali u cik-cak brzinom svetlosti, ili su, jednostavno, mirno čučali u brezovim krošnjama i bavili se sobom skriveni od svake zemaljske neprijatnosti.

Zaliha dijabola svela mi se na minimum i već sam polako pomišljao da odustanem od lova pre nego što me otac ukeba u društvu vazdušare (otac je bio korektan i odmeren čovek, mada me je, od ovog do onog slučaja, propisno jadio svojim velikim i snažnim rukama). Moglo se i ovaj put lako desiti da ukoliko me otac provali popijem preko pičke, tako da nisam želeo dalje da eksperimentišem i izlažem se bespotrebnom riziku; pošao sam da vratim vazdušaru tamo gde sam je i našao.

Međutim jedan mi se od njih u tom trenutku dosta zgodno nađozio: primetio sam ga - skočio je na neki stari frižider i seo da kulira za svoj groš. Pevušio je nešto i fantazirao. Siroti đavo - sigurno je bio zaljubljen...

Dočekao sam svojih pet minuta, spustio se na kolena, i šunjajući se maksimalno tiho, osvajao teren. Dovoljno sam mu prišao, a onda se primirio. Znao sam da sam neuočljiv za vrapca, i jedine tri stvari koje si pre odlučujućeg momenta mogao da vidiš na frontu ispred starog frižidera bile su - zelena trava, zatim nečije natrćeno dupence u plavim somotskim pantalonicama, plus vrh cevi.

Pažljivo sam nanišanio i povukao oroz. BANG!

I tako, vrabac je prestao da pevuši...

Ura! - rekoh.

Ustao sam, zabacio vazdušaru preko ramena, i u stilu Dejvi Kroketa sa dabrovom šubarom na glavi prišao i podigao ulov sa zemlje. No ono što sam držao na dlanu nije vredelo ne znam koliko: bio je to samo još jedan pišljivi vrabac...

Uzbrzo zatim, osetio sam se na neki način odgovornim (čudan osećaj za dečaka) i ne znajući šta ću - briznuo, jebiga, u žešći plač... Kada sam se do izvesnog mesta doveo u red, kuhinjskom kašikom iskopao sam malenu humku i položio u nju telo mrtvog vrapca a zatim ga prekrio zemljom i kamenčićima.

Naravno, stiglo je i kajanje: stajao sam pokajnički nad tom hrpicom pokušavajući tihom molitvom da ga eventualno dopremim natrag u život. Moja dobra volja međutim nije urodila plodom, i pošto ni nakon duže od trideset minuta on nije oživeo, položio sam grančicu nečega preko vrapčevog groba, vratio vazdušaru u garažu (otac nikad nije provalio), pa otišao da sa ortacima iz kraja pikam lopte.


D.Krstić, iz knjige "JEBEŠ NASLOV"

[Kitty]

Olovka piše srcem

[starsica]

"Ako dozivim sutra" od Sidni Seldona

[yossarian]

А може ли писац? Фром. Сваких пар година прочитам неку његову књигу, чекам да се опоравим, па онда следећу...
А овако... Андрић, Селимовић, Мајстор и Марагарита... чак ми се дешава да ме нека књига превише подсећа на неке ствари или неко време и да не могу да јој се вратим иако бих волео... просто се не усуђујем...