Vaše prvo dramatično sećanje...

[Nenad_DPb]

Imao sam nekih 2 godine, tek prohodao, ostao nasamo s bratom blizancem u sobi. Paznju mi je privukao TV i poceo sam da se penjem na policu na kojoj se on nalazio. Uspeo sam da srusim TV na brata, jedna ivica ga je zakacila i ostavila mu beleg na glavi i na tom mestu mu neraste kosa. Ne secam se sta je bilo posle toga, al slika parketa mi je ostala u secanju.

Sledeci dogadjaj se desio kad sam imao 6 godina, brat i ja smo posli izvan sela da pravimo dedi drustvo dok radi neke poljske radove. U blizini se nalazilo jedno brdo, to nas je privuklo, resili smo da se popnemo na njega sa strmije strane. Brat je krenuo prvi, ja za njim, on je uspeo da se popne, a kod mog poslednjeg metra odronilo se jedan deo zemlje i ja sam ostao da visim i nisam mogao da se popnem, a nisam imao ni snage. E tad sam pomislio da cu poginuti, jer jedino sam mogao da se pustim i da padnem s ne male visine. Brat mi je zatrazio ruku, posle ubedjivanja sam ga poslusao i uspeo je da me izvuce.

Mislim da se iste godine desio i sledeci slucaj, vracajuci se iz skole, bilo je zimsko vreme, sneg je pao kao nikad, i nama klincima je bilo zanimljivo da skacemo u sneg, narocito u kanale pored puta. E prilikom jednog skoka, ja sam nezgodno pao i nisam mogao da ustanem, bio je dubok sneg, noc i sva sreca sto se posle nekog vremena jedan covek pojavio i izvukao me iz snega.

Zatim sledi jedan događaj s letovanja na Srebrnom Jezeru, tad sam bio u osnovnoj skoli, otisao s bratom na pecanje na Dunav, pecali smo sa strmog keja i meni se desilo da skliznem u Dunav, betonski deo u vodi je neverovatno klizio i vukao me u dubinu, pored straha od te vodurine nisam hteo da pustim iz ruke stap koji mi je stric dao pre letovanja, brat je dotrcao i uspeo da me dohvati i izvuce.

Bilo je jos strahova i situacija, al oni su bezazleni i kad sad pogledam pomalo smesni, ali tad su bili neverovatno veliki.

[Savannah]

imala sam otprilike tri godine. otac mi je stigao kuci u pijanom stanju i poceo razbijati oko sebe sve sto mu je doslo pod ruku. na kraju je dohvatio moju majku i poceo ju daviti. secam se da je poplavila u licu i secam se kako je konacno popustio tek kada smo sestra i ja stale izmedju njih. te smo noci spavale u podrumu. nazalost te su scene postale gotovo svakodnevne...

[Leonard Peltier]

Decembar '82..........Hladno je i pada sneg. Nalazimo se na sahrani moga dede koji je inače bio visoko odlikovani oficir (skoro narodni heroj).

Otac me drži uz sebe, svi plaču a meni nije jasno zašto. Jedino što znam da mi je hladno i da mi se piški - hoću kući da gledam crtaće. I gde je sada deda? - pomislih u sebi. Zašto on nije došao da se smrzava sa nama?

Neki likovi u uniformama smaraju sa nekim govorima o nekom čoveku koji je (bar po priči) bio strava. Frustracija u meni raste jer mi nije jasno što svi plaču i tako me tužno gledaju. Počasni vod ispaljuje plotune u vazduh par puta. Svi mi prilaze sa rečima: "Eto ga dedin naslednik". Meni ništa nije jasno i počinje da me hvata nervoza i strah. Od nemoći i nerazumevanja situacije počinjem da plačem.

Kada sam kasnije shvatio šta se izdešavalo i čemu sam prisustvovao........ćutao sam jedan vremenski period.......

Danas sam ili previše brbljiv ili previše ćutljiv - nema sredine . A svi oni koji su govorili:"Eno ga dedin naslednik" su se mnogo prevarili. Naravno, otišao sam u civilnu vojnu službu na šok i zaprepaštenje mnogih ljudi. Medjutim, to tako liči na mene

[coolgirl]

Ne znam tacno koje je godine bilo. Imala sam 2-3 godine. Keva je tad prvi put isla u Njemacku. Ja skoro i nisam bila svjesna da ona ide na 3 mjeseca. I tek kasnije kad sam skontala da je toliko vremena necu cuti,pocela sam da placem...
Isto sam se sa oko 4 godine skotrljala niz stepenice,i,hvala Bogu nista mi nije bilo...

[kerfija]

To je bilo kad sam vozila tocak i sam napravila sudar sa ficom.Sa male ogrebotine sam prosla ali moglo je da bude katastrofalno nije bio brz a ja sam vozila de na jednu stranu pa na drugu a on me je zabelezio .Nisam bila mala 14 godina ali tada nisam bila svjesna da mogu da napravim takvu gresku posto to je bio put kada redze su prolazile kola ali i to se slucuje

[memento]

Moje prvo dramatično sećanje je vezano za jedan davni istorijski događaj. Naime, verujem da spadam u poslednje ili retke osobe mojih (srednjih) godina koja je rasla uz javovorov zvuk gusala. Pošto se moj deda junačio na Solunskom frontu kao dobrovoljac, posle rata je dobio komad zemlje u Vojvodini i relativno kasno, u odnosu na druge slične koloniste, je konačno došao u Banat iz Hercegovine i sa sobom, naravno, doneo i gusle...

E, upravo te gusle su bile uzrok moje prve patnje. Moj ujak je kao dobar sin svog oca bio dosta vešt guslar i meni je kao svom omiljenom nećako često guslao. Prvo su to bile šaljive i nezgrapne hercegovačke pesmice, da bi to vrlo brzo prešlo u narodne junačke pesme i ja sam ih sa uživanjem slušao, posebno one kako Marko tamani svoje neprijatelje...

Ali, jedne večeri, potpuni obrat. Na repertoaru je bila pesme Boj na Kosovu (ili kak se već zvala). Nisam mogao da verujem svojim ušima pošto sam shvatio da su nas Turci potpuno razbili u toj bici. Mojoj patnji nije bilo kraja. Nije pomoglo ni to što je Miloš ubio Murata, kao ni uveravanja roditelja i ujaka da je to bilo jako, jako davno. Plakao sam kao kišna godina i tako sam i zaspao žaleći izginule Jugoviće, Kosančića, Toplicu, kneza Lazara i ostale...