Vaše prvo dramatično sećanje...

[Lillith]

PropelerZviz kaže: Auuuu miiileee, a ima jos? Pa ti si garant vec oguglala Sve govori da ces postati placeni ubica

Necem, necem ako me neko ne dira ja sam kao janje

[kissigirl]

Moji roditelji su se razveli nisam imam ni jednu godinu. I secam se kako je moja mama dosla da me vidi, ja sam imala 2 ili 3 godine, ne znam tacno. Uglavnom, mama je stojala na vratima i pruzala je ruke ka meni da bih dosla kod nje. Ali ja sam imala strah od nje, bila mi je nepoznata ta zena koja me doziva...

[Neuhvatljiva_]

Najdramatičnije je definitivno kad sam bila mala i imala sam jedan period problema sa disanjem...i morala sam ici u bolnicu na par dana...
Secam se sedimo u sobi, kao poslednja večera tako neki osecaj...tako neka tužna atmosfera, a ja, još uvek ne znam šta ce se desiti samnom...
Sutradan odlazim u bolnicu, i tako sve neka deca sa njihovim bolestima, pored sobe operaciona sala...
Posle dva dana su me pustili i nikad necu zaboraviti kako sam tati potrčala u naručje...kao da se najgori košmar u mom životu završio...

[SansRomantic]

Heh...draga mama kaže da je to nemoguće, ali ja se sećam da sam se potpuno i apsolutno istraumirala kada se vratila od frizera - ošišana!!!

Imala je divnu dugu kosu, ali joj je nakon porođaja strašno opadala..i opadala...i opadala..i kaže da nisam imala više od 11 meseci (tu negde pred moj prvi rođendan) otišla je da se ošiša...
Nikada više nije pustila kosu...

A ja nisam htela danima da sisam..samo sam plakala...

[Ivana-psy]

I dan danas se secam, bas mi je bilo strasno! Bila sam sa mamom i tatom na moru, mislim da sam imala oko 3 god. Tata mi je kupio camac na naduvavanje, bio je taman za mene, obozavala sam ga do tog dana!

Bili smo u vodi, talasi su bili malo veci nego inace. Tata je bio pored ali se na par sekundi udaljio, dovoljno da me jedan talas poklopi, prevrne camac i mene sa njim, do vraga! Nekoliko sekundi sam bila pod vodom, ali meni je delovalo kao vecnost! Naravno tata je odmah reagovao, nije to bilo ni tako duboko, ali taj osecaj bez kiseonika i toliko progutane vode na mene je ostavilo bas dramaticno iskustvo. Toliko da se i dan danas plasim i manjih talasa!

[Andjelika]

1. 18 meseci....... rodio mi se brat i moji otishli u bolnicu po njega i majku, a mene chuvao deda..... ljudi moji, plakala sam nezaustavivo sve vreme, kao kisha ( slutila sam zlo ) a nikad nisam bila plachljivo dete. Deda muchenik nije znao chime da me zavara i kako da zaustavi toliki plach.

2. 2,5 godine...... setjam se jedne rodjake kako viche na mene i brata jer pravimo haos,a baba lezi na krevetu, neshto joj nije dobro.

3. 3 godine; sahrana gorepomenute rodjake..... ja nisam pila nishta osim soka, ali u opshtoj guzvi niko od mojih ukutjana nije bio tu kad sam trazila da mi daju da pijem neshto. Jedna rodjaka mi da chashu vode, a ja gucnem, ukontam da je voda i onako bezobrazno, iz sveg srca ispljujem onu vodu na tepih, u sred sobe... rodjaka provrishtala..... a onda naishao deda i objasnio im da ne pijem nishta sem sokitja


i tako.......
za sve ostalo sam vetj bila veja pa se i vishe setjam

[_baba_]

Ne secam se bas tacno svih detalja, imam neke fleseve u glavi...u jednom momentu igram fudbal sa bratom, a vec u drugom placem pod vodom i pokusavam da vicem mama, ali ne mogu jer sam potonula i puna sam vode...
Elem, moji nas poveli na pecanje, brat i ja smo igrali fudbal, ustvari kao igramo fudbal, on shuta a ja cichim i pokusavam da stignem loptu. Odjednom sam potrcala i od zabokrecine na vodi sam valjda mislila da je trava i samo je bilo bluc brboc i nema mene. Jedva su me povratili kad su me izvukli.
Eto, to je nesto sto nikad necu zaboraviti.

[euridika]

Pa nije baš dramatično, meni bilo super, skotrljala sam se niz betonske stepenice, nekih 20-ak komada, u rođenoj kući, pamtim mamu koja stoji na dnu istih i vrišti, i strinu koja stoji pored nje i drži se za glavu bez reči.

A pravo dramatično su barikade, leto 90-te, 91-ve ne sećam se više, vozimo se kolima moji roditelji i ja, iz jednog mestašca na jadranskoj obali i ulazimo u naše nekadašnje selo, pored Knina, mrak, tišina, presečeno stablo na putu i iz žbunja izlazi naoružan čovek. Moj tata otvara prozor od kola i izgovara famoznu rečenicu:"Mi smo ti i ti (naše prezime koje je skroz prepoznatljivo srpsko prezime)". Čovek govori da smo dobro došli i uz pomoć kolege sklanja stablo sa puta. Znam samo da sam posle toga pitala tatu šta bi bilo da je čovek sa puškom, možda bio njihov a ne naš? Neverovatno kako mozak ljudima može da otkaže u nekim važnim situacijama... Dramatičan je bio i dan posle kada je zvanično proglašeno ratno stanje, zvonjava crkvenih zvona, preplašeni ljudi, žene koje plaču, zaboravljaju decu, skrivanje u brdima tu noć...

[Aca1983]

Bilo je leto 1986godine, ja klinac oko 3 godine, a ćale mi kupio igračku automatske puške, koja je imala mehanizam za stvaranje ogromne buke-imitirajući pravu pušku-(naravno tiše). Ulicom je prolazio svaki dan prodavac lubenica-neki čiča s’ konjskom zapregom kojom je vukao prikolicu (špediter) punu lubenica. Rešim ja da dok ćale spava istrčim na ulicu iz kuće, i upucam konja. Tako je i bilo. Izleteo ja na put, pravo ispred konja, i počeo da pucam (tj.da drčim igračkom). Konj se uplašio (više od iznenedjenja što sam ja banuo pravo pred njega nego li od buke) i propeo se na dve noge, počeo da njišti , a ja navalio još brže da pucam, i da mu se podvlačim pod noge kako bi mu lakše pucao u stomak - jer vidim da ga još nisam ubio (naravno igračka samo drči, a nigde nema ni „m“ od metkića). Prednje noge mu prolazile i mahale tik pored moje glave .Gazda u panici povuče uzde, i konj poče da pada, a ko za baksuz ja mu se baš u tom momentu provukao na stranu na koju on pada . Čiča više tu ništa nije mogao da odradi. Medjutim, nekom srećom nije me zakačio pri padu (dobra životinja-verovatno je I sama nadljudski pokušavala da me izbegne). Ja sav ponosan što sam upucao konja, gledam u ćaleta koji trči da me pomeri od konja koji mlatara nogama i pokušava da se pridigne, roveći kopitama zemlju. Prikolica preturena u kanalu pokraj puta, lubenice se rasule , mnoge i popucale, a čiča pao s’ prikolice, digo se i počeo da se dere na mene iz sveg glasa , i da mi .... sve po spisku. Što je najgore, i ćale mu se pridružio, i dobio sam i po . To mi je ostalo u sećanju kao jedan od najstarijih dramatičnih dogadjaja kojeg se sećam. A bilo je i pre toga dosta drameatičnih situacija, al’ ja ih ne pamtim, samo ih znam iz priča koje su mi roditelji i rodbina pričali-objašnjavajući mi kakav sam Nestaško bio .