Drugar/ica iz vrtića

[yige_gui]

joooo' vrtic ja sam ishla svega godinu dana u vrtic, i to onu godinu pred upis u prvi razred.. do tad me chuvala teta Mica iz ulice, koja je chuvala nas chopor.. to je bila prednost jer smo uvek lunjali ulicom (uauuu, to je bio izlet i po ) igrali se u parku celi dan.. itd.. da ne pricham o tome, jer bi se moglo pretvori u roman..
ta godina dana u vrticu mi je bash ostala u magli, ne znam zashto.. znam da nisam bash neshto bila ljubitelj tog vrtica.. ne secam se ni kako se zvao chak se ni ne secam shta sam imala na svojim vratima od ormarica (svako je bio ili cvet ili zhivotinja) a bash sam mislila da bi tako neshto trebala da upamtim no, secam se moje prve simpatije.. dodushe secam se imena Hrvoje se zvao.. ali nemam blagog pojma kako je to dete izgledalo znam da smo se igrali skupa u jednom coshku, u kojem su uvek bile nabacane igrachke.. ali to je sve shto mi je ostalo u secanju o njemu

[Angus]

YouTube - U, jeb*m ti sunce, kako ružno izgledam!

...ocigledno je...da sam trebao vise da ga bijem dok smo bili deca...

[Sokica]

Imala sam baš mnogo drugarica i drugara u vrtiću koje pamtim i sa kojima sam išla i u osnovnu školu.Sa jednom Branom se nisam igrala jer je bila veća za glavu od mene i za nju sam bila nevidljiva mrva.Ali,naše mame su se družile,pa su one sve dogovorile da mi budemo cimerke kada smo došle u Novi Sad da studiramo...i super smo se družili...Onda je ona jednom priznala da me nije smatrala i doživljavala takvom osobom sa kojom bi se mogla družiti,ali eto,slučaj je hteo da promeni mišljenje...
Danas ona živi u našem rodnom gradu,a ja u Novom Sadu,ali smo ostale u kontaktu i kad odem kući nađemo se i lepo ispričamo...
Ostalima pamtim imena i poneki lik,ali ne znam baš ništa o njima...ali one lepe bezbrižne dane pamtim...

[Kal_el]

naravno da smo u kontaktu ...
čak šta više vidjam ih dosta po gradu i kafenišemo...
a igrali smo šta drugo nego fudbal i tako ceo život

[NSdjanka]

Već duže pokušavam da zaobiđem ovu temu, ali eto...Nekako uvek stignem ovamo... Moja drugarica iz vrtića... Uh, kada samo pokušam da prebrojim godine koje nas od tog perioda dele, zavrti mi se u glavi... Sećam se ogromnih dimenzija naše radne sobe, proslava rođendana, dana "dežurstava", vaspitačice Soke i njenih nezaboravnih toplih dlanova i uvek prisutnog osmeha... S. i ja smo se večito prepirale oko toga koju od nas dve je više puta pomazila ili pogledala u toku dana... Pa sve one dečje gluposti prilikom povratka iz vrtića, kada smo zaustavljale ljude na ulici da bi ih pitale da li je pravilnije da se kaže Indijac ili Indus ili gde se tačno nalazi ulica u kojoj smo obe živele... U osnovnoj školi smo se našle u istom razredu, čak i u istoj klupi... U osmom smo se podžavrljale oko gluposti (čitaj: dečka) i ćutaleeee... Celo leto... Onda se našle na prijemnom ispitu za srednju školu i bile srećne, presrećne što smo se ponovo našle... Možda sam je tek tada zaista dobro upoznala... Možda sam njeno biće tek tada uspela da shvatim... Svu njenu nežnost, ljudskost, veličinu njenog srca... Stigosmo i do fakulteta, opet zajedno, čvrsto ubeđene kako ćemo promeniti svet... O, te radosti kada se zaposlila... Morala sam da odem da vidim taj poseban razred koji je vodila, da mi predstavi svakog svog anđelka i o svakom da kažepo nešto lepo... Znam da sve ovo zvuči pomalo patetično, ali pišem bez preterivanja, zaista je bila takva... Svu sebe je dala toj deci jer svoju nije mogla da ima... Nije klonula duhom ni kada se razbolela... Valjda je tako nasmejana i puna optimizma i otišla... Moja S...