Заборављене личности из историје Србије

[memento]

Нисам пронашао погодну тему у којој бих могао да поставим ове податке за које мислим да су интересантни. Наиме, бој на Равњу је врло мало познат иако је то једна од најхуманијих битака у нашој историји (познат и као српски Термопил) у којој се шачица устаника супротставила далеко бројнијој надирућиј турској војсци да би обезбедила одступницу великом збегу српске нејачи који се повлачио из западне Србије када је Први српски устанак упао у кризу....

Један од српских вођа у тој познатој бици у којој су сви српски борци изгинули је и командант елтне јединице српске војске састављене од Голих Синова (мушкараца којима су Турци побили породице) познатије као Голаћи је био чувени Зека Буљубаша....

Зека Буљубаша

Јован Глигоријевић, познатији као Зека Буљубаша, је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху.
Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша.
Као дете сиромашних родитеља послуживао је у манастиру, где је научио да чита и пише. Затим је служио код турских и српских трговаца, где је добро научио и јахање коња, руковање оружјем и сналажење у беспућима, као и турски говор.

Сукоби са Турцима

Тешко је подносио турске зулуме и због тога је долазио у сукобе са њима. Због тога је променио место боравка и настанио се у Вишеграду. Службовао је код једног виђенијег трговца грађом, који је откупљивао балване, спуштао их сплавовима низ Дрину до Босанске Раче и Сремске Митровице и ту продавао.
У сплаварењу Зека је нашао себе, добро научио да плива, рони и савлађује ћуди ове брзе и плаховите реке. Често сплаварећи, добро је упознао и сваки делић реке посебно њене газове, обале, али и прибежне терене, што му је било од велике користи у току његовог четовања на Дрини у бурним годинама Првог српског устанка.
Зекаје добро упознао тежак и ропски живот српског сељака, турско насиље над њима, слушао приче о српским хајдуцима и прижељкивао да се и он укључи у ту борбу. Зато се и посебно обрадовао вестима о Карађорђевом устанку у Шумадији и ширењу тог пламена по читавој Србији, од Дрине до Тимока.
Чувши да су се на Дрини у Мачви појавили устаници Стојана Чупића који је веома успешно сузбијао турске пљачке из Босне и чувао ослобођену територију, Зека се, уместо у Сремској Митровици, са газдом поздравио у Босанској Рачи, најавивши одлазак међу српске устанике.

Међу устанацима

Стојана Чупића је, после ослобађања Шапца, као најбољег познаваоца стаза и богаза између Дрине и Шапца, послао на Дрину Јаков Ненадовић, да затвара путеве од ове реке ка Шапцу. Он је разместио своје страже покрај Дрине, по њеним врбацима и увалама на широком подручју, од улива Дрине до Жичког потока. Седиште је често мењао: Парашница, ноћајски Салаш, Богатић...
Зека је са другом препливао Дрину. Кренули су у дубину Мачве, али су их зауставила два човека са упереним пушкама и питали где иду. Одговорио је да су Срби којима је додијао турски зулум и да су пошли у Србију да се заједно са својом браћом боре против Турака. Распитивали су се за Стојана Чупића и молили да их њему спроведу. Стража је била Чупићева, па су им предали кубуре и ханџаре које су носили у торбама. Кренули су у Парашницу ка Чупићу.
Стојан их је лепо примио и, после дужег испитивања, стекавши утисак да се ради о снажним, родољубивим и племенитим Србима, прихватио их међу своје момке. Он је имао обичај да провери кондицију и знање у руковању са оружјем новопридошлих момака, па их је, када се уверио да они добро рукују пушком, кубуром и ханџаром, распоредио у једну од својих чета која је чувала Дрину насупрот Босанској Рачи.
Пријем међу Стојановим момцима је био изванредан. Сви су били млади, добро наоружани и одевени. Потицали су углавном из околних мачванских села и били добри познаваоци терена, али је међу њима било и људи из Семберије, Срема, па чек и Херцеговине. Владало је велико другарство и међусобно поштовање, делили су све што су имали. Зека је распоређен у десетину бившег хајдука из Црне Баре Драгоја.
Чете су биле добро обезбеђене од дринског и савског правца стражама и заседама. Уз то, Стојан је, као бивши трговац, развио и веома добру обавештајну мрежу међу прекодринским српским сељацима и Србима у Срему, па су се свакодневно код њега сливали драгоцени подаци.
Поседовањем дринске обале и развијеним обавештајним радом, Стојан је веома успешно чувао ослобођену територију Мачве са западне стране, док је Китошке пролазе у то време чувао прота Никола Смиљанић са својим момцима. У склопу овог обезбеђења је и Зека са друговима, распоређен по сменама, чувао дринске обале.

Живи бедем у историји Првог српског устанка посебно место заузимају Зека Буљубаша и његови голаћи, који су даноноћно чували српску границу на Дрини, потпомагали српским устаницима у свим важнијим бојевима са Турцима у Подрињу и Мачви и њиховим офанзивама у Босни. Сви су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.

[memento]

Đakom Avakum
(preuzeto sa www.pravoslavlje.org.yu)

„Srb je Hristov, raduje se smrti!“
urednik Miodrag M. Popović

U mnogim srpskim domovima može se videti plaketa sa ugraviranom molitvom u kojoj se Sveti Vladika Nikolaj Lelićki moli Bogu za mudrost razlikovanja onoga što se može promeniti od onoga što treba prihvatiti. Tu sposobnost razlikovanja, jednu od osnovnih hrišćanskih vodilja u ispravnom postupanju, iskazuje čuvena narodna izreka: „Treba znati stići i uteći i na strašnom mestu postojati“.


U Svetom Pismu i istoriji Hrišćanstva ima mnogo primera ljudskog stradanja. Crkveni kalendar je prepun znanih i neznanih mučenika čija žitija mogu navesti površnog čitaoca na zaključak da smisao Hrišćanstva leži u stradanju njegovih sledbenika. Takva razmišljanja su pogrešna: stradanje nije svrha samome sebi, niti je svako stradanje spasonosno za dušu, već samo stradanje Boga radi. Sveto Predanje obiluje primerima uzaludnog mučeništva onih vernika koji su mimo Božjeg promisla isprovocirali sopstveno stradanje. Pošto su bili nedorasli veličini podviga na koji su se odlučili, njihovi poduhvati su se često završavali sramnim odricanjem od vere, na radost njihovih mučitelja i protivnika Hrišćanstva.

Nasuprot pomenutim slučajevima nerazboritog samoprecenjivanja, stoje primeri istinitih Hristovih mučenika, obdarenih onom mudrošću za koju se moli Sveti Vladika Nikolaj. Među njima je zapisano i ime prepodobnog đakona Avakuma (17/30. decembar). Za mladića rođenog 1794.g. savremenici svedoče: „Divan i dičan kao Apolon, lep i čedan kao prekrasni Josif; dobrota i celomudrije bili su mu ispisani na licu“. U petnaestoj godini života otišao je u manastir Moštanicu (Banjalučka eparhija), gde se zamonašio i primio čin đakona. Pred turskim zulumom moštanička bratija napušta manastir, Avakum prelazi u Srbiju i dolazi u manastir Trnavu kod Čačka, gde zbog uzornog monaškog života, odličnog poznavanja bogosluženja i anđeoski lepog pojanja, postaje miljenik bratije, posebno igumana Pajsija.

Nažalost, manastirska idila je potrajala kratko: Karađorđev ustanak je okončan, Turci ponovo uspostavljaju strahovladu, a Hadži-Prodanova buna daje im odličan povod za odmazdu. Među zarobljenim pobunjenicima našli su se i iguman Pajsije i đakon Avakum. Zarobljenici su dovedeni u Beograd (tadašnji Dar-ul-Džihad) i utamničeni u kulu Nebojšu, odakle su u grupama izvođeni na stratište kod Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta) i nabijani na kolje. Kada je došao dan pogubljenja mladog đakona, Turci, zadivljeni njegovom lepotom, ponude mu oproštaj ako se odrekne Hrista. Na zaprepašćenje prisutnih, prepodobni Avakum odbija ponudu i ispoveda nepokolebljivu veru, jaču i od samog nagona za životom. Mučitelji, zadivljeni mladićevim držanjem, odlučuju da ga poštede dugog izdisanja na kocu: „I duševan Turčin jedan“, veli pesnik, „da uštedi dečku muke, probode mu jataganom mučeničko srce živo“.

Nekome će se, iz perspektive 21. veka, izgledati morbidno podsećanja na doba kada je ubod u srce značio milost; nekome će Avakumove reči „Srb je Hristov, raduje se smrti!“ zazvučati patetično. Srpska Crkva, pak, čuva uspomenu na prepodobnog đakona, dvadesetogodišnjeg mladića obdarenog božanskom mudrošću koju mnogi ne steknu ni za mnogo dužeg života: kada valja „stići“, kad „uteći“, a kada „na strašnom mestu postojati“ i posvedočiti snagu svoje vere.

Ako bismo danas upitali prosečnog Beograđanina šta zna o đakonu Avakumu i beogradskim mučenicima, odgovor bi najverovatnije bio sleganje ramenima. Da li je Beograd zaboravio svetog mučenika đakona Avakuma, a sa njim i druge beogradske mučenike, počevši od prvih i najstarijih svetih mučenika Ermila i Stratonika, pokazaće vreme. Na nama je da ih vratimo iz zaborava, ne bi li se sadašnja i buduća pokolenja odužila ovim duhovnim gorostasima bar jednim hramom u Beogradu posvećenim njima, jer oni to nesumnjivo zaslužuju.

[memento]

Luka Lazarević


Pop Luka Lazarević (1774—1852) je bio srpski junak, vojvoda, velikan Prvog srpskog ustanka i pravoslavni sveštenik (pop), rodom iz Svileuve.

Bio je na školovanju u Austriji oko tri i po godine, posle čega se oženio i zapopio, a za parohiju dobio je Koceljevu i Ljutice.

Mnogo je voleo dobre konje i oružje, od kojih se nikada nije rastajao. Imao je petnaestak rana, a jedan kuršum u telu i u grob je odneo.

Umro je u Šapcu, 29. aprila 1852. godine. Sahranjen je pored šabačke crkve.

Prvi srpski ustanak


Kada su 1801. godine šabački janičari ubili njegovog brata od strica Ranka, Luki je bilo jasno šta nameravaju. Procenio je da se treba dizati protiv njih.

Prvi je u Šabačkoj nahiji 1804. godine je ustao protiv Turaka, stvorio ustaničku četu i izabran je za vojvodu („postao vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde god bi se sudarili s Turcima“) u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom, Luka se raspopio. Brzo je izbio u prve redove, postavši cenjena i omiljena ličnost u narodu.

Učestvovao je u oslobađanju Sokolske i Užičke nahije. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Od Bega Novljanina, po čijem je nalogu ubijen knez Ranko, Luka je dobio arapskog ata i skupocenu opremu.

U proleće 1806. godine, Turci su upali u Svileuvu i zapalili nekoliko kuća, između ostalih i Lukinu. Luka ih je sačekao u Čučugama i naneo im velike gubitke.

Boj na Mišaru


Učestvovao je u svim bojevima protiv Turaka u Podrinju, ali se naročito istakao u boju na Mišaru (1806. godine). Tad je (zajedno sa Matejom Nenadovićem) komandovao srpskom konjicom koja je na ugovoreni znak vešto izvršila poznati manevar (juriš) i presudno doprinela srpskoj pobedi. U najžešćem okršaju, Luka se u jednom vrbaku kraj rečice Dumače sukobio sa čuvenim Kulin-kapetanom. Tom prilikom pop-Luka je bio ranjen, dok su Kulin-kapetana ubili ustanici.

Komandant šabačke tvrđave

Posle oslobođenja Šapca, vožd Karađorđe ga je postavio za komandanta šabačke tvrđave, i na toj dužnosti je bio od 1807. do 1813. godine. Priča se da se pokazao kao dobar starešina koji se brinuo da zavede red u gradu i da se sudi po pravdi. U proleće 1809. godine, Luka je (sa jedinicama Šabačke nahije) opkolio Turke u Janji i Bijeljini, ali su se ustanici ipak morali povući preko Drine.

Krajem juna 1811. godine, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice. Pod njegovu komandu stavljene su vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.

Emigracija

U vreme propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, pop-Luka je napustio Srbiju i naredne godine proveo je u emigraciji. Isprva je kratko boravio u Sremu u tadašnjoj Austriji: prvo u karantinu u šumama manastira Fenek, zatim u Golubincima, pa u gornjoj tvrđavi u Petrovaradinu. Zatim je odveden u Judenburg u Štajerskoj, gde je živeo skromno i povučeno. Odatle je zajedno sa ostalim ustaničkim starešinama upućen u Hotin u Besarabiji (Rusiju), gde je živeo do 1832. [2] godine. Od ruske vlade primao je 300 dukata godišnje, istovremeno se baveći trgovinom i uzimajući spahiluke u zakup.

Povratak u domovinu

1833. godine vratio se u domovinu s velikim počastima i nastanio se u Šapcu. Knez Miloš postavio ga je za člana šabačkog Magistrata i poklonio mu je kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Pred kraj života našao se u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima. Početkom 1847. godine dobio je penziju.

Bio je veliki protivnik kneza Miloša i dinastije Obrenovića. 1842. godine za vrijeme bune Tome Vučića, po naredbi kneza Mihajla Obrenovića, Luka Lazarević biva uhapšen i smješten u zatvor. Poslije promjene dinastije (kad su Karađorđevići došli na vlast), postao je član Državnog savjeta.

Izvor: Wikipedia