Istorija Crne Gore

[irnik]

Crna Gora se prvi put spominje u povelji kralja Milutina iz 1276. godine. Italijanski je izvori prvi put spominju u izvornom obliku 1348. godine kao Cerna Gora, a dubrovacki 1379. godine kao Cernagora. Preko italijanskog naziva Montenegro usla je u sve zapadnoevropske jezike. Ime Crna Gora je vjerovatno izvedeno prema tome sto su u srednjem vijeku Lovcen, njegova predgorja i podrucja starocrnogorskih planina bili pokriveni gustim "crnim" sumama. Takva popularna etimologija prihvacena je i u dijelu nauke. Pouzdano se moze reci da je na pocetku pojam Crne Gore oznacavao uzu oblast srednjovjekovne Zete, takozvanu podlovcensku Crnu Goru.

DUKLJA

Teritorijalna osnova svih kasnijih faxa drzavno-politicke organizacije Crne Gore bila je slovenska drustvena i drzavna zajednica Duklja (Doklea, naziv nastao po rimskom gradu blizu Podgorice koji je nosio isto ime kao i ilirsko pleme Dokleati), "Sclavinia" - kao sto su je zvali Vizantinci, formirana je na pocetku sedmog stoljeca na teritoriji prethodne rimske provincije Prevalis, unutar granica i pod formalnim suverenitetom Vizantijske carevine. Svojim dolaskom i formiranjem sopstvene drzave, Sloveni su fundamentalno promijenili stanje i demokratski sastav provincije Prevalis. Duklja je osnovana na geografski i istorijski kompaktnoj oblasti koja je obuhvatala siri basen Skadarskog jezera okruzen planinskom oblascu.

Krajem 10. vijeka, Vizantija je Duklji dodijelila status nezavisne drzave, a Vladimir je postao prvi knez Duklje. Narod Duklje stekao je drzavnu nezavisnost 1040. godine, a ona je postala kraljevina 1077. cime je Zeta (ime Zeta je nastalo po slovenskom izrazu zeteoci koji je prenesen iz rodne zemlje Slovena Polablje – Istocna Njemacka) postala je jedna od prvih drzava na Balkanu koja je stekla drzavnu nezavisnost.

ZETA PO NEMANJICIMA I BALSICIMA

Nakon smrti svog prvog vladara iz dinastije Vladimir i Vojislavljevici, Zeta je bila izlozena stalnim politickim sukobima i nejedinstvom medju plemstvom oko pitanja ko ce sjedjeti na tronu, sto je izazvalo ponovnu predominaciju Vizantije, a 1185. godine osvojili su je srpska drzava Raska i njen vladar veliki zupan Nemanja.

Ukljucivanjem "Kraljevine Dioklicije i Dalmacije" u svoju drzavu, Nemanjici nijesu promijenili poredak koji je vladao tokom njenog prethodnog nezavisnog drzavnog zivota, koji se razvio kao posebna drzavna tradicija. U drugoj polovini 14. vijeka Zeta je postala nezavisna i odvojena od vlasti srpske drzave, pod vodjstvom dinastije Balsica i dinastije Crnojevica, a kasnije je postala nezavisna feudalna drzava. Balsici su ostvarili znacajno teritorijalno prosirenje stalnim borbama protiv svojih susjeda: albanskog, bosanskog i srpskog plemstva, kao i protiv Venecije i Turske koje su postojale sve mocnije i mocnije.

USPON CRNOJEVICA

Usponom Crnojevica, Zeta, tj. Crna Gora formirana je kao drzava ciji je drustveni poredak bio mjesavina feudalnih i plemenskih elemenata. Tokom tog perioda, turski napadi su postajali sve cesci i snazniji i zato se teritorija crnogorske drzave smanjila, a narod povukao ka masivu planine Lovcen. Za svoj novi centar Ivan Crnojevic je izabrao Cetinje u kojem je izgradio dvorac i manastir. Cetinje je postalo prijestonica suzene Crne Gore, duhovni i drzavni stozer oslobodilackog pokreta Crnogoraca tokom sljedecih pet vjekova. Za vrijeme vladavine njegovog sina Djurdja, na Cetinju je 1493. godine proradila prva stamparija kod juznih Slovena, u kojoj je 1494. stampana prva knjiga na Balkanu "Oktoih". Nakon kratke Djurdjeve vladavine Crnu Goru su osvojili Turci 1496. godine.

Poslije uspostavljanja turske vlasti, Crna Gora je pripojena Skadarskoj provinciji. Od 1513. godine Crna Gora je organizovana kao posebna teritorijalna i upravna jedinica sa znacajnim stepenom autonomije. Lokalna vlast i pravosudje bili su u rukama domaceg stanovnistva, dok je vojna obaveza sluzena samo na crnogorskoj teritoriji. Medjutim, njen autonomni polozaj ostao je netaknut sve do poslije Kandijskog rata (1645-1669) kada je Crnogorcima vracena puna nezavisnost.

Preuzeto sa www.visit-montenegro.org

[irnik]

PERIOD VLADIKA I DINASTIJE PETROVIC

Vlast nad stanovnistvom i rukovodjenje zemljom, preuzele su Cetinjske vladike, Opstecrnogorski zbor i Skupstina glavara postali su glavni organi drzavne vlasti, a rukovodjenje na nizim nivoima povjereno je zborovima glavara. Godine 1697. Zbor Crnogoraca izabrao je Danila I za vladiku. On je bio osnivac dinastije Petrovica, i od tada, zapoceta je organizovana borba za politicko i vjersko jedinstvo u zemlji koja je cesto bila podijeljena sukobima medju glavarima i islamizacijom stanovnistva.

Jacanjem na tronu Petra I Petrovica (1784-1830) koji je, prema misljenju vecine, bio najznacajnija licnost u crnogorskoj istoriji, Crna Gora je pravila velike korake ka uspostavljanju svoje nezavisnosti. Posebno poslije velikih pobjeda nad nadmocnijom turskom armijom, eliminisan je sav turski uticaj u Crnoj Gori i ona je postala de fakto nezavisna i autonomna drzava. Zaslugom Petra I Crna Gora je prevazisla dugotrajnu krizu. On je ujedinio Crnogorce i njihova plemena. Povecani su uticaj i veze sa crnogorskim primorskim stanovnistvom koje je bilo pod austrijskom dominacijom. U vrijeme vladavine Petra I doneseni su zakoni na osnovu kojih je napustena tradicionalna plemenska organizacija drustva i stvorene osnove za modernu drzavu i vlast evropskih drzava i drugim znacajnim licnostima, cime je Crna Gora stekla ugled sirom Evrope. Zaslugom Njegosa, utvrdjivanje granica poput onog u sporazumu sa Austrijom iz 1841, ucinilo je da velike sile precutno priznaju Crnu Goru kao istinski nezavisnu drzavu sa priznatim granicama i teritorijom.

Njegov nasljednik knjaz Danilo bio je vise orijentisan prema Zapadu, sto je nakon velike vojne pobjede nad Turcima na Grahovcu 1858. godine i uz utvrdjivanje drzavnih granica Crne Gore koje su priznali predstavnici velikih sila na konferenciji u Konstantinopolju 1858, doprinijelo formalnom priznanju suvereniteta Crne Gore.

KRALJ NIKOLA I PETROVIC

Kada je Crna Gora tokom Istocne krize 1875-1878. ostvarila briljantne pobjede nad turskom vojskom (bitke na Vucjem dolu i Fundini) tokom vladavine knjaza i kralja Nikole, ostvareni su neki njeni politicki ciljevi: puno medjunarodno priznanje na Berlinskom kongresu, sticanje dijela morske obale vracanjem Bara i Ulcinja, a gradovi Podgorica, Niksic i Kolasin su takodje vraceni u okvir Crne Gore. Teritorijalno je prosirena i ojacana i ekonomski i po broju stanovnika. Tokom ovih prosirenja i drzava i vojska pokazali su toleranciju prema stanovnistvu, tako da je veliki broj albanskih i muslimanskih stanovnika nastavio da zivi u Crnoj Gori, uzivajuci puna prava, a njihovi lideri dobili su vazne drzavne i vojne polozaje. Borba malog crnogorskog naroda koji se vjekovima jedini na Balkanu uspjesno usprotivio Turskoj imperiji i sacuvao svoju slobodu i autonomiju, stekao je simpatije i podrsku cijele Evrope. To je, izmedju ostalog, omogucilo Crnoj Gori da se proglasi kraljevinom 1910. godine.

Preuzeto sa www.visit-montenegro.org

[irnik]

[irnik]

Двије црногорске химне

Прича о двије црногорске химне: Из календара Краљевине Црне Горе за 1918.

• Химне Црне Горе
• Убавој нам Црној Гори
• Онамо, 'намо
• Прича о двије црногорске химне: Из државног календара Краљевине Црне Горе за 1918.

Онамо, 'намо - Убавој нам Црној Гори

Глас Црногорца, Подгорица, 19. октобар 1999, стр. 14

Приредио: Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња

Умјесто велике приче и "крупних" расправа интересантно је знати што су писали они за чијег живота је коришћена црногорска химна. За вријеме егзила краља Николе у Француској у издању краљевског министарства просвјете и црквених послова, поред "Гласа Црногорца" као службеног органа Краљевине Црне Горе, излазио је и "Државни календар". У Паризу је на Благовјести 1918. изашао "Државни календар Краљевине Црне Горе за 1918. - Almanach du rohaume de Montenegro 1918." који је донио два прилога "Химна црногорска" и "педесетодишњица српске Марсељезе "Онамо, 'намо!...".

У прилогу на страни 108. под насловом "Химна црногорска" пише сљедеће:

Химна црногорска: Пјесма "Убавој нам Црној Гори"... од које прву строфу саопштавамо на првом мјесту ове књиге, јесте државна, званична химна Краљевине Црне Горе. Осим ње, има још једна химна црногорска, не званична, но прва народна химна, која је, и стихом и мелодијом, постала националном химном цијелог Српства, а то је чувена патриотска пјесма нашег узвишеног Краља Господара "Онамо, 'намо!..." у којој, као српској Марсељези наш први чланак помиње педесетогодишњицу. У тој пјесми нашла је свој класичан израз општа жеља српског народа за ослобођењем српских земаља и као таква, данас је она добила опет актуелан значај. Пјесму је компоновао српски музичар Даворин Јенко узевши донекле за мотив своје композиције чувену убојну пјесму у Гарибалдијевих јунака. "Siscopron le tombe, Si levani i morti" ("Отварају се гробови, Дижу се мртви"). Како је јако политичко осјећање главни мотив те пјесме то се, из дипломатских обзира, она није могла употребљавати у званичним моментима, и стога је за државну химну одређена пјесма "Убавој нам..." од српског пјесника Јована Сундечића, свештеника, и секретара књажевог, који је 1900, у својој 75. години умро у Котору, као професор Цетињске богословије. Она се пјевала исто као и црквена пјесма светосавска. "Усклинимо с љубављу!". Коначну музичку форму дао јој је црногорски омладинац Јово Иванишевић, родом из Доњега Краја, села крај Цетиња. Иванишевић, који већ у младим годинама показиваше особит дар за музику, постао је студент чешког Конзерваторијума у Прагу, гдје је у најљепшем цвијету своје младости несрећно завршио живот 1889. када се тоциљао по залеђеној ријеци Влтави, лед се под њим пробије и он потону у леденим таласима њеним.

"Прије 29 година" тако са солунског војишта дописује Видак Омавић у 9. броју Забавника "Српских Новина" од 15. јануара 1918. "био сам учитељ на Његушима", и тада ми је, уз званичан акт Надзорништва црногорских основних школа, послана химна у нотама од Јована Иванишевића. У том акту Министарство Просвјете наређиваше учитељима предсједницима пјевачких друштава Гимназији и Богословско-учитељској школи, да се химна мора пјевати, свирати и предавати по композицији Иванишевићевој...

У прилогу на стр. 33 и 34 под насловом "педесетогодишњица српске Марсељезе "Онамо, 'намо!..." пише сљедеће:

Минуло је педесет година од оних дана када је, у полету своје идеалне младости, занесен завјетном мишљу Прве српске омладине, млади књаз црногорски 1867. испјевао витешку пјесму, која ће се, као поклич војне трубе заорити са планина црногорских, а отуд, као свесрпска химна, одјекнути до иза дунавских оданде натраг до плава Јадрана, широм земље Србинове. За пола стољећа та пјесма бјеше барјак српском одушевљењу, бјеше програм српском национализму, бјеше њежан израз српској чежњи, српског срџби и пркосу. Она нам је то и данас, данас већма но игда, јер нема нас ни једнога којему душа није испуњена њеним ријечима:

С огњишта мила бјежи, куго,
Зајам ти морам враћати већ!

Велики рат, који је Европом прегрмио као земљотрес, који је ољуштио стару трулу кору и пролио море крви, да би се човјечанство могло одјенути новом одјећом - "он ће ера бити страшна људскијема кољенима". Настаће, мораће настати, нова ера и нова уредба међу народе; нови ће се идеали засновати и искрснути из врелих срдаца, и заподјенуће се нове неке борбе. А из времена "прије великога рата" много и много штошта изгубиће се и заборавити, многе наше идеје, принципи и теорије, које нам прије рата бијаху разни родови оружја у борби за ово ново човјечанство, остаће нам успомена, литература, историјски документ свога доба. Све ћемо их ставити на сахрану у библиотеке, гдје ће их потомство хранити, као свету реликвију која је своју задаћу поштено и потпуно извршила.

Жудимо за тим даном када ћемо моћи рећи да је и пјесма "Онамо, 'намо!" испунила задатак, те да и њу, као војска своју стару заставу и оружје иза срећно довршене војне, ставимо у цркву и музеј, међу друге часне реликвије, успомене и иконе. Хоћеш ли нам икада сванути, бијели дане? Кад нећемо морати више и када неће морати дјеца наша жедњети за осветом ни кукати за слободом, ни чезнути за Косовом и за Дечанима - када нећемо морати више потраживати своје, и кад Србине, нећеш никад никоме више ни пријетити нит икога клети. Тамо је моје! Зајам ти морам враћати већ!

Сјећајући се свесрпске пјесме с дубоким уздахом - с уздахом, јер гласно појати је, данас, не можемо да славимо њен јубилеј - ми поздрављамо од свега срца и пјесника јој. Дај, Боже, сиједом краљу, а уза њ и цијелом народу српском, да дочека да се испуни оно што је млади књаз снивао, оно чему је свога вијека служио, оно за што је војевао, и за што живио, јер:

Покоја души добићу тада,
кад Србин више не буде роб.

Химне Црне Горе

Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, Химне Србије и Црне Горе, Београд 1999, стр. 247

Приредио мр Саво Андрић, музејски савјетник, Историјски музеј Србије

Настанак химне у Црној Гори везује се за име српског песника Јована Сундечића, од 1864. године секретара књаза Николе, који је у извесном смислу настављао дела Симе Милутиновића, у складу са тада важећим идејама о ослобођењу и уједињењу васколиког Српства и у духу својих стихова: "Поцјепан народ - скрхано цјело, / Суха је клада и мртво тијело", испевао песму "Убавој нам Црној Гори". Песма која је тада објављена у "Орлићу" 1865, први пут је јавно изведена 17. октобра 1870. године у Цетињској читаоници, после чега ју је књаз Никола I Петровић прогласио државном химном. Химну је на "премијери" певало Српско певачко друштво "Јединство" из Котора. Мелодија је сличног ритма као "Светосавска химна", а за хор ју је дотерао Антон Шулц, предводник овог певачког друштва. Претпоставља се да је Сундечић, пишући песму, имао на уму мелодију химне Светом Сави, "Ускликнимо с љубављу", и прилагођавао јој се колико год је било могуће.

У Црној Гори је дубљи химнички белег оставила и песма "Онамо, 'намо...". Овај патриотски спев, с мотивима из борбе за ослобођење од Турака, написао је 1867. године књаз Никола I Петровић. Мелодију за ову песму приредио је Фрањо Вимер, цетињски капелник чешког порекла, по узору на једну песму о Гарибалдију.


Убавој нам Црној Гори

Убавој нам Црној Гори с поноситим брдима,
Отаџбини што не двори, коју нашим мишицама
Ми бранимо и држимо презирући невољу, -
Добри Боже, сви Т' молимо: живи Књаза Николу!

Здрава, срећна, моћна, славна, - обћем врагу на ужас,
Врлим претцим' у свем равна, свом народу на украс;
Добрим блага, злијем строга; крста, дома, слободе
Заштитника ревноснога, - храни нам Га, Господе!

Од коварства и напасти чувај Њег' и Његов Дом;
Који сније Њем' пропасти - нека буде пропаст том!
А коју му вјеру крши, - правда тог укротила,
Крјепки Боже, све растр'си што нам злоба ротила.

Куд Он с нама, свуд' ми с Њиме крв смо љеват готови
за Њ' за вјеру, наше име и за браћу у окови!
Томе ћемо свету дугу одзивати се сваки час, -
Боже, свеј нам буд'у у кругу, благосиљај Њег' и нас!


Онамо, 'намо

Онамо, онамо...за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, онамо...да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, онамо...са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
"С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!"

Онамо, онамо...за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, онамо...за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, онамо...за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
"У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!"

Онамо, онамо...сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, онамо...за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.