Najveće svetske bitke

[Leonard Peltier]

Mislim da ova tema apsolutno zaslužuje svoje mesto na ovom forumu

Svako od članova foruma (koje zanima istorija) može da podeli sa drugima svoje znanje/informacije o poznatim (ili manje poznatim) bitkama

Evo, da počnemo sa najvećom tenkovskom bitkom u istoriji ratovanja

Bitka kod Kurska

Kurska bitka (5. juli - 23. august 1943.) vođena je između sovjetskih i nemačkih snaga tokom leta 1943. godine. To je najveća tenkovska bitka u istoriji ratovanja i najznačajnija saveznička pobeda tokom 1943. godine.

Nemci su, slično kao i prethodne dve godine, za leto na istočnom frontu planirali veliku ofenzivu koja je konačno trebala slomiti Crvenu armiju. No ovaj put su imali daleko manje resursa, pa je obim ofenzive bio još ograničeniji.

Početkom 1943. godine Istočni front se stabilizovao. Jedina tačka fronta koja je odskakala od te stabilizacije bila je izbočina kod mesta Kursk, gde su Sovjetske snage držale poluizolovani džep i namera nemačkih kopnenih snaga (Wehrmacht) bila je da izoluju i potom razbiju taj džep istovremenim udarom sa severa i juga. Tako "poravnati" front bi uštedeo dosta snaga Nemcima za dalji nastavak rata. Ako bi ofanziva dobro krenula, bilo je u planu s juga obuhvatiti Moskvu i naneti odlučujući udarac SSSR-u. Nemci su velike nade polagale u nove tipove tenkova kao što su Panzer VI "Tiger" i Panzer V "Panther".

Ofanziva je planirana da započne tokom maja pod tajnim nazivom Zitadelle (Operation Citadel). Međutim, već je od priprema plan bio osuđen na propast. Sovjetske snage su, posredstvom špijunske mreže u Švajcarskoj (pod tajnim imenom 'Lucy') saznale za planove. Nadalje, Hitler je kontinuirano odgađao ofanzivu dok nova oružja (primarno Panther tenkovi) ne budu spremna da se pridruže u ofanzivi.

Tako je nemačka ofanziva pokrenuta tek 5. jula, do kada su Sovjeti teško utvrdili to područje, pripremivši tri linije odbrane i gurnuvši u džep većinu svoje operativne rezerve.

U bici je s nemačke strane angažovano 50 divizija (od kojih 14 oklopnih i 2 motorizovane) - ukupno oko 800.000 vojnika, 2.700 tenkova i samohodnih topova, 10.000 topova i minobacača, uz podršku oko 2.000 aviona, a sa sovjetske 12 armija (od kojih 2 oklopne). Rusi su imali izvesnu brojčanu nadmoćnost u ljudstvu i naoružanju - 20.000 topova i minobacača, 920 raketnih bacača (kaćuša), 3.600 tenkova, uz podršku 2.400 aviona.

Napad je krenuo istovremenim udarom sa severa pod zapovedništvom Waltera Modela (Grupa armija Centar) i juga pod zapovjedništvom Ericha von Mansteina (Grupa armija Jug). Severni je udar napredovao vrlo slabo, ali je na jugu uspešno probijena sovjetska odbrana.

Međutim, teški otpor, preslabe nemačke snage i česti kvarovi na novoj i neisprobanoj opremi (tenkovi Panzer V Panther) doveli su do usporavanja ofanzive u svega dve sedmice. Kod mesta Prokhorovka, sovjetske snage su lansirale siloviti tenkovski protivudar koji je doveo do golemog sudara tenkova, najvećeg u istoriji. Iako je rezultat bio taktički neodlučan, Sovjeti su sa svojim inferiornijim T-34 tenkovima Nemcima uspeli zadati gubitke koje ovi nisu bili u stanju nadoknaditi. Nemci su nakon toga zastali na dostignutim položajima, ali se vrlo brzo pokazalo kako su toliko iscrpljeni da više nisu u stanju zaustaviti sovjetsku kontraofanzivu, koja je odmah započela, prvo na severu, a mjsec dana kasnije i na jugu.

Istovremeno, zapadni Saveznici su izvršili invaziju na Siciliju što je dovelo do povlačenja nekih jedinica i još daljnjeg usporavanja ofanzive. Nakon što su tako oslabljene, Nemačke snage nisu bile spremne za sovjetski protivudar koji je usledio. Nakon zaustavljanja nemačkog proboja, ruske snage su izvele uspešan i dugo pripreman protivnapad i do 23. avgusta Nemci su poraženi i bačeni daleko od početnih položaja.

Do kraja 1943. godine, Sovjeti su oslobodili veliki dio Ukrajine, uključujući i Kijev početkom novembra. Pobjedom Crvene armije u ovoj bitci, inicijativa na Istočnom frontu prešla je trajno na sovjetsku stranu. Od tada pa sve do kraja rata nemačke jedinice se nalaze u konstantnoj defanzivi.

Nemci su imali oko 60.000 poginulih i oko 150.000 ranjenih vojnika. Stvarni ruski gubici objelodanjeni su tek 1991. i iznosili su oko 80.000 poginulih, uz velik broj ranjenih i nestalih.

Po nekim podacima u bici kod Kurska gubici su sledeći:

SSSR: 607 737 mrtvih/ranjenih, 1500 tenkova, 1000 aviona
Nemci: 200 000 mrtvih/ranjenih, 500 tenkova, 200 aviona

[SQUAW]

Bitka kod El Alameina
(23.10.- 4.11. 1942.)

Bitka kod El Alameina je bila presudna bitka na Afričkom frontu kada je konačno razbijen mit o nepobedivosti Ervina Romela (Erwin Rommel) i njegovog Nemačkog afričkog korpusa. Inače El Alamein je mali gradić zapadno od Aleksandrije u Egiptu.
Postoje dve bitke kod El Alameina, međutim kad se misli na bitku kod El Alameina obično se misli na drugu bitku.
Bici kod El Alameina je prethodilo niz događaja koji su zajedno doprineli slomu Sila osovine u Africi. Te godine je Engleska mornarica stekla potpunu dominaciju na Sredozemlju i na taj način prekinula linije snabdevanja za Romelove snage. Usled ovog je Romel bio prisiljen na ofanzivu u cilju da što pre slomi otpor Engleza i dočepa se njihovih zaliha, jer svako dalje čekanje značilo je samo još manje šanse za pobedu.
Romel je napao Engleze i slomio ih u Prvoj bici kod El Alameina, ali se nedostatak zaliha već tad osetio što je uzrokovalo slom ofanzive kod Alam Halfe, kada je englesku 8. armiju od Nila Ričija preuzeo Bernand Montgomeri (Bernard Montgomery), gde su se Savezničke snage herojski odbranile. Nakon ovoga Romel je bio prisiljen da pređe na defanzivnu taktiku i stvori liniju fronta. To je i uradio postavljajući minska polja duž linije fronta. Zatim je poslao Hitleru hitnu depešu u kojoj moli za pojačanje i zalihe i odlučio da čeka. Za to vreme Englezi su popunili svoje redove vojnicima iz Komonvelta i spremali se za kontraofanzivu.

Po zamisli Montgomerija, Englezi su koristeći makete vojnika i tenkova naveli fašističku komandu da će glavni napad biti na jugu dok je ustvari glavni napad spreman na severu. Stoga su najače fašističke snage bile smeštene na jugu dok su slabe Italijanske snage bile na severu.
Uoči početka bitke Saveznici su na raspolaganju imali 200000 vojnika, 1030 tenkova, 900 artiljeriskih oružja i 530 aviona, dok su fašističke snage raspolagale sa 100000 vojnika, 500 tenkova, 500 artiljeriskih oružja i 350 aviona.
Uoči same bitke Romel je bio na lečenju u Nemačkoj zbog problema sa jetrom stoga je saveznički napad bio potpuno iznenađenje. Rano u jutro 23. oktobra počela je jaka artiljeriska vatra po položajima Sila osovine koja je unela potpunu pometnju i uništila linije komunikacije. Počela je operacija "Pešadija" ( Lightfoot) iz razloga što je pešadija jurišala sama bez tenkova, zbog antitenkovskih mina za koje je čovekova težina bila suviše mala da je aktivira. Za pešadijom je išla inženjerija koja je čistila put tenkovima. Sve je ovo uslovilo brz napredak saveznika koji su tek uz veliko zalaganje zaustavile nemačke jedinice sa juga.

Romel se vratio u Afriku na veče 25 oktobra. Odmah je preuzeo komandu nad svim snagama. Romel je planirao kontra napad i prikupio južne snage u cilju da povrati izgubljene pozicije. Kontranapad je počeo uspešno, no kako zalihe nisu stigle nemački tenkovi su ostali bez benzina nepokretni usred pustine, i napad je propao. Saveznici ipak nisu u potpunosti iskoristili ovu situaciju.

1. novembra počela je operacija "Superjuriš" (Supercharge) kada su Saveznici probili liniju fronta i konačno dobili bitku kod El Alameina. Čerčil je izjavio: "Ovo nije kraj! Nije čak ni početak kraja. Ali je, možda, kraj početka." Tako je i bilo. Fašisti su ostali još pola godine u Africi jer su dobili pojačanje, ali više nisu bili u stanju da naprave išta značajnije u Africi.
U bici Saveznici su izgubili 13500 vojnika i 710 tenkova, a Fašisti 12000 vojnika i 355 tenkova no 25000 vojnika je zarobljeno.

Nakon El Alamejna za Fašiste, Afrika je bila izgubljena.

[Invisibleman]

Варадинска битка (5. август 1716)

У настојању да измени одлуке Карловачког мира Турска је предузела поход на Аустрију. Принц Еуген Савојски дошао је у Футог 9. јула 1716. године са 42.000 пешака (62 батаљона) и 23.000 коњаника (187 компанија). У Петроварадинској тврђави се већ налазило 8.000 војника. Током 26, 27 и 28 јула Велики везир Дамад Али-паша је прешао Саву са око 120.000 војника (око 40.000 јаничара, 30.000 коњаника и пешадија састављена од Албанаца и Влаха) .

Између Петроварадина и Карловаца 2. августа дошло је до сукоба предходница. Гроф Јохан Палфи са 1.300 коњаника и око 500 пешака наишао је на 15.000 турких коњаника. Након вишечасовне битке Палфи се повукао ка Петроварадину. Опколивши Петроварадин турска војске је започела бомбардовање и копање ровова ка тврђави. Са друге стране током ноћи између 4 и 5 августа Еуген је пребацио своје трупе на Сремску страну и у рано јутро напао турску војску која није очекивала напад. Лево крило аустријске војске под командом грофа Александра Виртенберга снажно је ударило на турско десно крило. Заједно са левим крилом аустријски центар је напао јаничаре који се се снажно супротставили и одбили напад и потиснули га у центар. Регруписањем снага у центру Еуген је успео зауставити напад и лево крило је добило отворен пут ка месту где се налазио Дамад Али-паша који је испред свог шатора са највишег брда посматрао битку. Ударом десног крила и резервних трупа аустријске војске турска линија одбране је почела пуцати. Коњица која је требала да помогне јаничарима се окренула и напустила бојиште. Међу турским војницима је настала паника и неред која се пренела и на заповедништво.



Битка је до 11 часова била решена. Турска војска се у паничном бегу повлачила према Београду а Велики везир је погинуо када је са најоданијим припадницима личне гарде. Постоји неколико верзија његове смрти. Једна каже да је видевши безизлазну ситуацију сео на коња и заједно са групом најоданијих бораца улетео у срце битке где је био погођен пушчаним метком док је према другој извршио самоубиство. Беживотно тело Великог везира је пренето у Београдску тврђаву где је сахрањен. Сјајна офанзивна тактика Еугена Савојског и вођење трупа његових генерала решило је битку са двоструко бројчано надмоћнијим непријатељем за четири сата. Аустријски гобици су износили 2212 погинула војника, 2358 рањеника од тога 206 официра. Губици са друге стране процењени су на око 6.000-7.000 војника. Аустијанци су запленили огромну количину ратног материјала. Подаци о заплењеном материјалу су доста различити. Турски извори наводе да је изгубљено 110 топова. Вредност целокупне заплене процењена је на ондашњих 2.500.000 гулдена. Ова велика битка је оставила трагове који се и данас виде у топонима околним брда: Везирац, Алибеговац и Татарско брдо.

Након битке код Петроварадина Еуген је у наредној години освојио Темишвар и Београд чиме су стечени повољни услови за склапање мира Пожаревцу којим је Аустрија добила Банат, Малу Влашку и северни део Србије а отоманска војска више никада није крочила на тло Средње Европе.

[SQUAW]

Bitka na Somi

~ najkrvavija bitka Prvog svetskog rata ~

Vreme: 1. jul 1916 - 18. novembar 1916
Lokacija: Soma, Pikardija, Francuska
Ishod: Pat pozicija
Sukobljene strane: Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kanada, Indija, Njufaundlend, Južna Afrika, Novi Zeland, Australija - Nemačka
Gubici: 419.654 Britanija i kolonije + 204.253 Francuska = 623.907 ukupno (od čega 146.431 poginulih ili nestalih), 100 tenkova i 782 RFC uništenih aviona i Nemačka - 465.000 do 600.000 (od čega 164.055 poginulih ili nestalih)

(Bitke na rekama Marni i Somi i na Verdenu, predstavljaju najmasovnije bitke u istoriji ratovanja. Intenzivna dejstva su se odvijala u kontinuitetu vise od godinu dana. Sa obe strane, na frontu je ucestvovalo vise miliona vojnika. Gubici su bili stravicni. )

Najveca bitka Prvog svetskog rata Bitka za Somu imala je vise od milion zaracenih vojnika izbacenih iz stroja.

Britanske i francuske snage su pokusale da se probiju kroz nemacke linije koje su se protezale duz 40 km dugackog fronta koji je isao sjeverno i juzno od reke Some u sjevernoj Francuskoj.

Jedan od ciljeva ove bitke bio je da odvuce njemacke snage iz bitke za Verden ili popusti njihov pritisak (cilj koji je na kraju i bio ispunjen); ali, na kraju su gubici ove bitke premasili gubitke bitke za Verden.

Secanje na bitku se najvise vezuje za njen prvi dan, 1. juli, 1916. godine, u kojem je iz stroja britanske armije izbaceno 57.470 vojnika, od kojih je bilo 19.240 ubijenih ili umrlih od posljedica ranjavanja. Do danas je ovo dan sa najvecim gubicima u istoriji britanske armije.

Iako je u britanskom pamcenju, Bitka na Somi ostala u stravicnom secanju, ona je takodje bila strahovit udarac za nemacku vojsku; jedan oficir je opisao bitku poznatim recima kao "muljeviti grob nemacke kopnene vojske".

Tokom bitke na Somi, britanske snage su naucile puno lekcija o modernom ratovanju, dok su nemacke snage pretrpele nenadoknadive gubitke. Ostala je zapamcena u istoriji ratovanja i po prvoj borbenoj upotrebi tenkova, 15. septembra 1916. godine, od strane Britanaca i Francuza.

Zvanicni britanski istoricar, Sir Dzejms Edmonds, je izjavio da "nije previse tvrditi da su temelji zavrsne pobede na zapadnom frontu postavljeni tokom bitke na Somi godine 1916."

Ove bitke ce biti upamcene i po masovnoj upotrebi bojnih otrova kao borbenog sredstva za unistavanje i onesposobljavanje neprijateljske zive sile. Bojni otrovi su, inace, toksicne ili otrovne materije koje se od tada, iako je njihova upotreba zabranjena, primjenjuju u ratu. Njihova upotreba u ratne svrhe zabranjena Haskom konvencijom iz 1899. godine, ali su je Nemci prekrsili 22. aprila 1915., na frontu u Belgiji kada su upotrebili hlor, koji je kao oblak, nosen vetrom, otrovao oko 15.000 francuskih vojnika, od kojih je 5.000 umrlo. Nesto kasnije, na reci Ipr, upotrebljen je jedan od veoma opasnih bojnih otrova plikavaca, koji je prema mestu prve upotrebe, nazvan iperit.

[Kalina]

Termopilska bitka



Termopilska bitka (avgust 480. pne.) je bila bitka izmeću saveza grčkih gradova-država i Persijskog carstva.
Daleko brojniji Persijanci su napredovali prema Atini, a Grci su odlučili da ih zadrže u planinskom prolazu Termopile (u prevodu sa grčkog "topla vrata"), da dobiju dovoljno vremena za evakuaciju Atine i da Grci pripreme jaču armiju. Spartanski kralj Leonida je komandovao odbranom. Sa 7.000 vojnika zadržavao je 200.000 Persijanaca. Koristeći povoljan teren, dobru strategiju i dobru obučene vojnike uspevaju da zaustave i izazovu teške gubitke Persijskoj armiji. Osvajanje Termopilskog klanca je dalo Persijancima mogućnost da kontrolišu široke oblasti sve do Korinta, a posebno im je dalo mogućnost napada na Atinu. Iako pobednici Persijanci su pretrpeli gubitak morala zbog teških gubitaka. Ta bitka je deo Grčko-Persijskih ratova.

Pozadina

Godinama se Kserks I, kralj Persije pripremao da nastavi rat protiv Grka. To je bio rat, koji je započeo njegov otac Darije Veliki.
Dopremio je ogromnu vojsku i mornaricu u Malu Aziju 484.pne.. Napravio je most od brodova da se pređe Helespont (Dardanele).
Da bi se suprostavili Persiji formira se savez grčkih gradova-država pod vodstvom Sparte, koja je imala najbolje trenirane i opremljene vojnike u Grčkoj. Znajući ishod bitke unapred,spartanski kralj Leonida je uglavnom odabrao vojnike, koji su već imali unuke. Spartanci su znali da je sudelovanje u toj bici sigurna smrt, jer su Persijanci bili daleko brojniji.
Zbog defanzivnog terena, planinski klanac Termopile (u prevodu sa grčkog "topla vrata") odabran je kao najpogodnije mesto za odbranu. Taj prolaz je bio toliko uzak da se dvoja bojna kola nisu mogla mimoići. S jedne strane je bila planina, a sa druge more.
Duž tog planinskog prolaza bila su troja vrata, a kod centralnih vrata Grci su napravili mali zid, da se brane.
U avgustu 480. pne. 6.000 Grka (od kojih 300 Spartanaca) čekalo je persijsku armiju, koja je bila 30 puta brojnija.

Bitka



Kad je persijski car Kserks I čuo koliko ga malena armija čeka mislio je da će se Grci sami povući i pričekao je tri dana.
Četvrtog dana je naredio da se prolaz osvoji. Grci su celi prolaz prekrili falanga formacijom, što znači formacijom međusobno prekrivenih štitova iz kojih vire duga koplja. Ta formacija je slična ježu. Persijanci nisu mogli proći kroz tu defanzivnu formaciju. Persijanci su uglavnom bili laganije naoružani sa slabijim oklopima.
Disciplinovani Spartanci su orkestrirano izveli nekoliko puta malo povlačenje sa brzim povratkom u raniju poziciju zadajući tim brzim manevrima ogromne gubitke lako oklopljenim i naoružanim Perzijancima.
Zbog terena Persijanci nisu mogli da opkole Grke, tako da njihov daleko veći broj nije dolazio do izražaja. Herodot je pisao da su persijske strele zaklanjale nebo.
Drugog dana bitke opet su Grci pobili ogroman broj Persijanaca. Zatim je perzijski car Kserks I odlučio da pošalje legendarne "Persijske besmrtnike" (elitna kraljevska garda). Ali ni oni nisu imali dovoljno snage da razbiju grčku formaciju falanksa. I besmrtnici se povlače sa teškim gubicima.
Posle drugog dana bitke, jedan Grk je pobegao kod Persijanaca i odao je poseban prolaz kroz Termopile, koji Persijanci mogu koristiti da bi prošli. Taj posebni prolaz branilo je 1000 Grka, ali nije se očekivalo da bi Persijanci tuda krenuli.
Iznanađeni persijskim napadom Grci su pružili kratak otpor i povuki se u planine. Persijanci tako prođoše kroz prolaz.
Spartanci i Tespanci
Leonida je zaključio da daljnji otpor neće biti plodan, pa 11. avgusta 480. pne. otpušta sve grčke vojnike osim Spartanaca i Tespanaca.
Bitka je bila izuzetno brutalna. Kad se broj branilaca prolaza smanjio povukli su se na malo brdašce u najužem delu prolaza. Tebanci su se predali Persijancima. Nakon što su im polomljene duga koplja Spartanci i Tespanci su nastavili da se bore sa kratkim mačevima (što su oni izuzetno retko radili). Iako su Grci pobili mnoštvo Persijanaca, Leonida je ubijen. Spartanci nastavljaju bitku da obrane njegovo mrtvo telo. Kada su ostali bez mačeva borili su se kao zveri rukama i zubima. Ostalo je zapisano da su se Persijanci smrtno plašili i nenaoružanih Spartanaca. Zadnje Spartance pobiše kišom strela.
Posle bitke
Kserks I je bio ljut jer je izgubio toliko mnogo vojnika. Zbog toga naređuje da se mrtvo Leonidino telo obezglavi i da se telo zabije na krst. Kasapljenje leša je bilo nešto što je i kod Persijanaca smatrano nedozvoljenim, pa se Kserks I kasnije kaje zbog svog postupka. Iako je to bila taktička pobeda za Persijance, to je bio težak udarac za persijsku armiju zbog ogromnih gubitaka od strane samo hiljade Grka. Bitka je značajno digla grčki moral. Pomorska bitka kod Artemizija završila je bez pobednika, iako su se Grci povukli.
Persijanci posle bitke kontrolišu Egejsko more i celu Grčku severno od Atike. Spartanci se pripremaju za obranu Korinta i Peloponeza. Kserks I upada sveteći se u Atinu, čiji stanovnici su uglavnom pobegli na ostrvo Salaminu. U septembru 480. pne. Grci pobeđuju u pomorskoj bici kod Salamine, koja dovodi do naglog Kserksovog povlačenja. Preostala Persijska armija pod Mardonijem poražena je u bici na Plateji.
Na mestu bitke postavljena je ploča u kojoj je urezan epitaf Simonida sa Keja koji je bio savremenik bitke, a koji pominje i Herodot u svojoj istoriji:
Grčki
Ὦ ξεῖν’, ἀγγέλλειν Λακεδαιμονίοις ὅτι τῇδε
κείμεθα, τοῖς κείνων ῥήμασι πειθόμενοι.
Latinski
Dic, hospes, Spartae nos te hic vidisse iacentes
dum sanctis patriae legibus obsequimur
Srpskohrvatski.
Stranče, javi Lakedemonjanima da ovde
ležimo njihovim se zakonima pokoravajući.

Značaj bitke

Termopilska bitka se koristi kao primer u vojnim akademijama kako mala grupa dobro treniranih i dobro vođenih vojnika može da se brani protiv višestruko jačeg protivnika. Važno je napomenuti i značaj terena, da se ta bitka odvijala na otvorenom terenu, Grci bi bili opkoljeni i brzo poraženi. Termopilska bitka se tako koristi kao primer i lekcija značaja povoljnog terena, dobre strategije i dobre obučenosti i discipline.

YouTube - 300 Eroii de la termopile

[Leonard Peltier]

Izvinjavam se unapred članovima foruma što ću morati da skratim tekst, iz prostog razloga što je enormno velik..................

Bitka za Staljingrad

Staljingradska bitka je bila glavna prekretnica u Drugom svetskom ratu, i smatra se najkrvavijom bitkom u ljudskoj istoriji. Bitku su obeležili brutalnost i nebriga za civilne žrtve sa obe strane. Bitka se sastojala iz nemačke opsade južnog ruskog grada Staljingrada (današnji Volgograd), bitke unutar grada, i sovjetske kontra-ofanzive u kojoj su konačno bile zarobljene i uništene nemačke i ostale snage sila Osovine oko grada. Ukupni gubici se procenjuju na između 1 i 2 miliona. Sile Osovine su izgubile oko četvrtine ukupnog ljudstva na istočnom frontu, i nikad se nisu oporavile od ovog poraza. Za Sovjete, koji su izgubili preko milion vojnika i civila za vreme bitke, pobeda kod Staljingrada je značila početak oslobođenja Sovjetskog Saveza, i put ka konačnoj pobedi nad Nacističkom Nemačkom, 1945.

Letnja ofanziva sa kodnim imenom Operacija Plavi (nem. Fall Blau; engl. Case Blue), trebalo je da uključi nemačku 6. i 17. armiju, i 4. i 7. Pancer armiju.
Ipak, Hitler je intervenisao u strateškom planiranju naredivši da se Armijska grupa podeli na dva dela. Armijska grupa Jug (A), pod komandom Eriha fon Manštajna i Evalda fon Klajsta, trebalo je da nastavi sa napredovanjem južno prema Kavkazu po planu. Armijska grupa Jug (B), uključujući Paulusovu 6. armiju i Hotovu 4. Pancer armiju, trebalo je da se kreće ka istoku prema Volgi, i gradu Staljingradu.

Osvajanje Staljingrada je za Hitlera bilo važno iz više razloga. To je bio veliki industrijski grad, lociran na reci Volgi, koja je bila vitalna transportna ruta između Kaspijskog mora i severne Rusije. Njegovo zauzimanje bi obezbedilo levo krilo nemačkih armija prilikom napredovanja ka unutrašnjosti Kavkaza. Konačno, činjenica da je grad nosio ime Hitlerovog arhi-neprijatelja, Josifa Staljina, učinila je osvajanje grada dobrim ideološkim i propagandnim potezom.

Konačno je Armijska grupa Jug, koja je prethodno osvojila Ukrajinu, odabrana da prodre kroz južne ruske stepe u Kavkaz, i zauzme ključna sovjetska naftna polja u Bakuu, Groznom i Majkopu, jer je Hitler bio uveren da bi bez njih nemačke oklopne armije izgubile svoju pokretljivost. Više nije bilo pitanje da li će se rat dobiti, već, pre svega da li uopšte da se nastavlja. Ovakvo Hitlerovo razmišljanje nije nimalo čudno ako se ima na umu činjenica da je od 30 miliona tona sirove nafte, koliko je 1938. g. bilo izvađeno u SSSR-u, skoro tri četvrtine poticalo iz regiona oko Bakua, daljih 16 % iz severnokavkaskih naftonosnih polja oko Majkopa, Groznog i Dagestana, a samo jedna desetina je bila proizvedena u drugim delovima Sovjetskog Saveza. Očigledno je da se Hitler spremao za jedan dugotrajan rat — rat protiv anglo-američkih oružanih snaga iza kojih su stajali skoro neiscrpni resursi.

Početak Operacije Plavi planiran je za kraj maja 1942. Ipak, brojne nemačke i rumunske jedinice koje je trebalo da učestvuju u akciji bile su zauzete opsedanjem Sevastopolja na Krimskom poluostrvu. Odlaganja u okončanju opsade pomerila su i datum početka Operacije Plavi nekoliko puta, jer Sevastopolj nije pao do kraja juna. U međuvremenu je preduzeta manja akcija, uklještenja izbačenih sovjetskih položaja južno od Harkova, što je rezultiralo opkoljavanjem velikih sovjetskih snaga, 22. maja.

Operacija je konačno otpočela, kad je Armijska grupa Jug započela svoj napad u južnoj Rusiji 28. juna, 1942. Nemačka ofanziva je dobro započela. Sovjetske snage su pružale slab otpor u širokim i praznim stepama, i počele su da se povlače ka istoku i u neredu. Nekoliko pokušaja da se formiraju odbrambene linije je propalo, kad su druge nemačke jedinice počele da napreduju oko njih koje su formirale dva velika džepa i uništile ih - prvi severoistočno od Harkova, 2. juna, a drugi oko Milerova u Oblasti Rostov, nedelju kasnije.

Početno napredovanje je bilo toliko uspešno - do 3. jula je samo 6. armija zarobila preko 40.000 sovjetskih vojnika - da je Hitler još jednom intervenisao, i doneo je zloglasnu Direktivu br. 45 kojom je naredio 4. Pancer armiji da se pridruži Armijskoj grupi Jug (A) na jugu. Po Hitlerovom viđenju Sovjeti su već bili potučeni. Naredio je da oba sukcesivno nadolazeća cilja treba istovremeno napasti, podelivši oružane snage na jugu Istočnog fronta. Zapravo, 17. armija, 3. rumunska armija, kao i 1. i 4. oklopna armija sada su bile pridružene Grupi armija "A" pod komandom general-feldmaršala Lista, i trebalo je da, preko Rostova, osvoje Kvakaz. Šifrovani naziv tih operacija nazvan je "Runolist" - Edelvajs (nem. Edelweiss). Ovakav plan uopšte nije predviđao formiranje rezervi. Nemački generalštab je bio svestan rizika, ali je ćutao - general-pukovnik fon Paulus takođe.

Do kraja jula, Nemci su odbacili Sovjete preko reke Don, postavivši odbrambene linije uz pomoć njihovih saveznika, italijanskih, mađarskih i rumunskih armija. Šesta armija je bila na samo nekoliko desetina kilometara od Staljingrada, a 4. Pancer armija je sada bila na južno od nje, okrenuvši se ponovo ka severu da pomogne u osvajanju grada.

Do ovog trenutka sovjetskim komandantima su već bile jasne nemačke namere i u julu su načinjeni planovi da se započne odbrana Staljingrada. Trupama koje su se još kretale ka istoku na frontu ka Nemcima naređeno je da uđu u grad, dok su dodatne jedinice dovedene na dalju stranu Volge. Novoformirana 62