Najveće svetske bitke

[memento]

Bitka kod Isa
(333. pne)

Is (Issus) je grad u drevnoj Kilikiji u istoimenom zalivu (danas Iskenderuski zaliv – Iskenderun körfezi) gde je Aleksandar III. Mekedonski naneo poraz persijskom kralju Dariju III. Kodomanu. Tačno mesto gdje se odigrala ta veličanstvena bitka sporno je i protivrečno u postojećim istorijskim izvorima. Bitka se najverovatnije vodila na rečici Pinar (danas Deli Čaj – Deli Cay). Približno Makedonci su brojili oko 30 000 pešaka i oko 5000 konjanika, a Persijanci približno isti broj. Do bitke je došlo nakon što su se prvi put protivnici promašili, zapravo su se greškom mimoišli. Kad su se napokon susreli obe strane morale su prvo okrenuti svoja čela (frontove), a to je bilo izuzetno nepovoljno za Makedonce. Prateći prirodne osobine desne obale rečice Pinar Persijanci su glavninu svoje konjice rasporedili na desnom krilu odmah do ruba obale mora, borbeni raspored Persijanaca nastavili su grčki teški pešaci (hopliti), a nizvodno od njih poredak su formirali Kardaci (najverovatnije Kurdi) koji su takođe bili teški pešaci. Manji deo persijske pešadije prešao je reku i rasporedio se nadirući u ravnicu s namerom da ugroze Makedoncima desni bok kada ovi krenu u napad. Sve u svemu Persijanci su zauzeli klasični odbrambeni položaj oslanjajući se na rečicu Pinar i obalu mora i bilo je dovoljno samo da izdrže i odbiju napad Makedonaca koji bi se potom našli u vrlo teškom položaju, gotovo bezizlaznom. Međutim Aleksandar III. Makedonski prvo je odbacio persijsku isturenu pješadiju, pa je potom sa svojom teškom konjicom krenuo u nasilni prelaz preko reke, dok je njegova pešadija postrojena u falangu krenulo napred u nameri da takođe pregazi reku Pinar. Na makedonskom levom krilu bitka je započela nešto kasnije tek kada je persijska konjica prešla reku i dovelo tesalsku konjicu u vrlo težak položaj. U tom trenutku bitka je bila u kakvoj takvoj ravnoteži jer su obe strane imale gotovo idealnu priliku da udare u otkriveni bok protivnikovog centra. Persijanci to nisu učinili, najverovatnije što je obrambena koncepcija persijskog komandanta zapravo sputala inicijativu persijskom komandantu konjice. Međutim, Aleksandar III. odmah je uočio i iskoristio nastalu situaciju. Privukao je dve takse teške pešadije (pezetera) (taksa broji 128 ratnika – dakle ukupno 256 vojnika, ili jednu sintagmu) i uputio ih je pravo na levi bok persijske falange teške pešadije. Iako ovim njegovim potezom bitka još nije bila rešena, iz neobjašnjivih razloga Darije III. napustio je bitku i time priznao poraz.

[starsica]

Kosovska bitka

Boj na Kosovu ili Kosovska bitka je bitka koja se odigrala između Srba i Turaka na Vidovdan 15. juna 1389. po julijanskom kalendaru, na Kosovu polju. Srpsku vojsku je predvodio knez Lazar Hrebeljanović, a tursku sultan Murat. U ovoj bici su poginula oba vladara, a Srbija je postala turski vazal.

Pozadina

Posle pobede u bici na Marici, Turci nisu odmah počeli sa pravim osvajanjima na Balkanu, nego su, učvrstivši svoje položaje, stali da šire svoj uticaj i da stvaraju uporišta za dalje napredovanje.

Turci nisu hteli da upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hrišćanski savez pre nego postanu sasvim sigurni, nego su se, za početak, zadovoljavali tim da balkanski vladari priznaju njihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na plaćanje danka, kako bi povećali svoja finansijska sredstva.

Zato oni nisu zauzeli Vukašinovu oblast, nego su pristali da u njoj vlada kao kralj, Vukašinov sin i naslednik Marko. Marko je vladao južnom srpskom Makedonijom sa sedištem u utvrđenom gradu Prilepu, koji je imao i prirodni položaj vrlo pogodan za odbranu i od starina izgrađivan kao najtvrđe mesto Pelagonije. U severnom delu Vukašinove kraljevine vlast je imao mlađi Markov brat Andrijaš.

Vukašinovi naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima, koji su se požurili da im, posle očeve pogibije, okrnje posede. Prizren su preoteli Balšići, a Skoplje Vuk Branković. Otimanje oko Kostura postalo je čak i predmet epske pesme. Kao Marko, tursku vlast su priznali i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. Treći srpski dinast na jugu, Toma Preljubović, držao se u Epiru duže vremena samo kao turski štićenik.

Od osamdesetih godina 14. veka Turci su postali aktivniji i agresivniji. Oni upadaju čak i u oblasti iznad Šare, a njihove se čete zaleću i u zapadne oblasti sve do blizu primorja, i to ne samo u Albaniji nego i u Humu. Ti upadi vršeni su isprava sa malim odelenjima i nisu mogli imati osvajački karakter. Izvođeni su radi pljačke i s namerom da izazivaju nespokojstvo i strah. Ali vremenom ta zaletanja imaju izvidnički karakter i služe kao uvodne akcije za veće pokrete. Srpski letopisi, koji nastaju u ovom vreme, beleže sve češće datume tih upada i sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je 1380, kada je Crep Vukoslavić suzbio Turke na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin grad), da brani nišavsku dolinu od njihova nasrtanja.

U isto doba Turci su prodirali i prema Albaniji, pošto su u južnoj Makedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hrišćanski gospodari tih oblasti išli su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. U tim borbama naročito su bili aktivni članovi Anžujske dinastije iz južne Italije i drugi velikaši poreklom iz Italije, koji su, pomagani delom od svojih zemljaka, održavali svoje ranije vladarske posede na istočnoj obali Jadranskog Mora i u Grčkoj, ili težili da ih prošire, ili da dobiju nove. Od srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Balša Balšić koji je uspeo da ženidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je vodio duge borbe da bi dobio i Drač. Taj vrlo borbeni i nedovoljno razboriti čovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na više strana.

Anžujci su hteli da svakako dobiju Drač kao svoje staro uporište, a za Drač se otimao i Karlo Topija, najmoćniji albanski dinasta. Balša je imao izvesnih trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u čestim podvizima, koji nisu odgovarali njegovoj stvarnoj snazi. Turci su, videći ta trvenja, okrenuli svoje čete i na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Balša je 18. septembra izgubio glavu. Njegova udovica zatražila je potom mletačku zaštitu i s tom pomoći održala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu Mrkši Žarkoviću, sestriću Dragaša Dejanovića.

Iza toga Turci ponavljaju svoje upade u severne i severozapadne oblasti. God. 1386. Turci su osvojili Niš, glavno čvorište na putevima od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera im je bila da posedajući to mesto i kraj bliže prate veze između Srbije i Bugarske. Srpska vojska razbila je Turke kod Pločnika, ali Niš nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i turske čete u Humu. Njihov nenadni i neobični upad izazvao je zaprepašćenje i veliku pometnju; ljudi su, u strahu, bežali sa stokom na dubrovačko zemljište, prema moru. Dve godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali je pretrpela poraz kod Bileće.

Porazi kod Pločnika i Bileće naterali su sultana Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i teško pogođeni porazom na Marici, Srbi su još uvek pretstavljali glavnu vojničku silu Balkana. Turske pripreme za napada vršene su dugo i već u februaru 1389. god. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.

Knez Lazar je stvorio središte u Kruševcu, držeći najbogatiji i najplodniji deo srpske države, ceo sliv Južne i Zapadne Morave. Ispred njega, prema Turcima, nalazilo se u Kosovo pod vlašću Lazarevog zeta Vuka Brankovića, koje je štitilo Srbiju s juga. Lazar se nadao, da će u savezu sa Bosnom i Bugarskom moći obezbediti svoje područje od sudbine južne srpske države.

Pred opasnošću od Turaka, koja se javila u svoj ozbiljnosti, knez Lazar je potražio pomoći kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je držanje ugarskog kralja Žigmunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, pritešnjen od Nikole Altomanovića, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoševe smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu Žigmundovih protivnika. S toga je Lazar imao razloga da se boji od njegove osvete. Da bi ga ublažio, Lazar je, preko svog zeta Nikole Gare, ponovo ponudio Žigmundu da mu postane vazal. Žigmund je to primio, ali do sklapanja ugovora nije došlo, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.

Pripreme za bitku

Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo već i po tom, što su na bojno polje krenula i oba vladara lično, knez Lazar i emir Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakubom. U Lazarevoj vojsci jedno krilo vodio je Vuk Branković, a drugo su sačinjavali bosanski odredi pod zapovedništvom pobednika kod Bileće, vojvode Vlatka Vukovića. Sa odredima iz Bosne, došli su u pomoć Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski "krstaši", pod vođstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstaše vitezove Jovanovce. Srpski vlastelini s juga nisu smeli da se u ovom odlučnom času opredele za Lazara, delom iz straha od ogromne turske snage, delom zbog nedostatka svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, a delom i iz sebičnih interesa, ne uviđajući da će Lazarev slom samo otežati i njihov položaj. Konstantin Dejanović je i ugostio tursku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete.

Bitka

Odlučna borba na Kosovu zbila se na Vidovdan, u utorak, 15. juna 1389. po starom, a 28. juna 1389 po novom kalendaru. Pojedinosti o celom toku bitke nisu poznate. Nepoznato je ni kad je poginuo sultan Murat. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji izvor, Konstantin Filozof, kazuje da su jednog srpskog plemića neki zavidnici tužili knezu Lazaru da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda. Kad je došao do sultana, Miloš je zario mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi izvor, Jefimijina Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku 15. veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Treći izvor, "Gerasimov letopis" (Gerasim je brat Vuka Brankovića), kaže da je Miloš probo kopljem Murata. Narodno predanje je razvilo verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih izvora dobija se da Miloš svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače istorijski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od 18. veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine 15. veka. Međutim, turski izvori tvrde da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, dok je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit, brz i odlučan i s toga prozvan "Jilderim" (Munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da li Muratovo turbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče da pogubi brata Jakuba navodno za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga ukloni kao takmaca za presto i da odmah potom krene kući i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje teško je osudilo Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a verovatno mu se nije htelo oprostiti što i on na Kosovu nije našao smrt uz Lazara i ostale srpske vitezove.

Posledice

Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u istoriji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Međutim, po Srbiju posledicu su odmah bile vidljive. Bez Lazara i bez vojske, zemlja je ostala obezglavljena sa ženom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom.

Bajazit I, kao novi sultan, je uzeo za ženu Lazarevu kćerku Oliveru Despinu. Srbi su bili primorani da plaćaju danak Turcima i obavezali su se da ratuju u korist Turske. Lazarev sin Stefan će se boriti na strani Turaka u bici kod Angore između Bajazita i Tamerlanovih Mongola. Mnogo kasnije, nakon dve manje bitke, Turci će 1459. konačno zauzeti ostatke Srbije.

Lazareva pogibija se već krajem 14. veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan srpski vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva žena spisatelj u srpskoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, je izvezla Lazaru na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko proosećanu molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu.

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska bitka se često slavila u srpskoj istoriji i predmet je srpske narodne epske poezije.

izvor Wikipedia

[zmax]

Marička bitka

Marička bitka, isto Boj kod Črnomena, odigrala se na reci Marici 26. septembra 1371. između snaga Osmanlijskog carstva pod vođstvom rumelijskog begler-bega Lala-Šahina i srpskih snaga koje su brojale oko 60.000 ljudi (70.000 po Halkokondilu). Srpsku vojsku predvodili su kralj Vukašin i njegov brat despot Jovan Uglješa i obojica su poginuli u bici.

Pojedini istoričari navode 1367. ili čak i 1363. za godinu bitke, ali svi zajedno tvrde da se bitka odigrala kod Črnomena, danas grčki Ormenio u oblasti Evros, na polju koje Turci navodno dan danas zovu Sirf sindigi, pogiblje Srba.

Vukašina nasleđuje njegov sin Marko, poznatiji kao Marko Kraljević, ali ne uspeva da održi srpske zemlje i nedugo posle bitke postaje turski vazal.

Ova bitka predstavlja početak osmanlijskih osvajanja teritorija kojima je vladao srpski car Dušan.

Povod

Najstariji srpski izvor, „Zapis monaha Isaije“ kao povod za početak sukoba između Srba i Turaka navodi nameru Despota Uglješe, da zajedno sa svojim bratom kraljem Vukašinom istera Turke iz Makedonije (tj. Romanije (Vizantije) ili po sadašnjem Trakije).

Prema nemačkom istoričaru Cinkajzenu, koji su poziva na turske izvore, rat između Srba i Turaka izbio je zbog zauzeća grada Plovdiva. Prema njemu, zapovednik grada je uspeo da izbegne kralju srpskom i da ga privoli da pokrene vojsku protiv Turaka.

Ondašnji turski izvori pak tvrde da je cilj srpske vojne bio da se zauzme Drenopolje i da se turske snage na Balkanskom poluostrvu, pod komandom begler-bega Lala-Šahina proteraju iz Rumelije (Istočno Rimsko Carstvo) u Anadoliju (Mala Azija).

Savremeni istoričari smatraju da nije postojao konkretan povod za izbijanje neprijateljstava. Prema njima, Despot Uglješa, čija država se prva nalazila na pravcu turskog napredovanja, shvatio je opasnost koju su predstavljala turska osvajanja na Balkanskom poluostrvo. Iako su turske teritorije na Balkanu u to vreme bile neznatne Turci su osvojili nekoliko dobro utvrđenih gradova kao što je Drenopolje i na taj način stvorili mostobran za dalja osvajanja u Evropi. Uglješa je u svojoj mudrosti izabrao idealan trenutak za napad. Sultan Murat se sa vojskom nalazio u Maloj Aziji držeći pod opsadom grad Bigu dok je u Drenopolju bio manji turski granizon pod komandom Lala-Šahina.

Učesnici

Zasigurno se zna da su na srpskoj strani pored vojske Despota Uglješe učestvovale i snage kralja Vukašina. Sporno pitanje je da li su i koji srpski velikaši takođe učestvovali u pohodu na Turke.

Turski izvori navode da su pored despota, kralja i "kraljevih nevernika" u bici učestvovali vojvode i vlastela Bosne, Ugarske i Vlaške. Grčki pisac iz XV veka, Laonik Halkokondil pominje samo Uglješu i Vukašina dok se u zapisima monaha Isaije kaže da je Uglješa digao „sve srpske i grčke vojnike i brata svojega Vukašina kralja“ kao i „mnoge druge velmože,...negde do šestideset tisušt izabrani vojski“.

Prema Stojanu Novakoviću, „srpske velmože“ koji su se pridružili Uglješi i Vukašinu najverovatnije su bili Dejanovići i vojvoda Bogdan. Severna srpska vlastela u ovom boju nije učestvovala. Balšići, koji su bili u dobrim odnosima sa Vukašinom najverovatnije nisu učestovali u bici jer su ubrzo nakon poraza srpskih snaga oteli Prizren od Vukašinovog sina; Nikola Altomanović takođe nije mogao da učestvuju u bici jer je bio u ratu sa Vukašinom; Lazar i Brankovići nisu imali interesa da učestvuju u bici i na taj način učvrste Vukašinov položaj kao kralja i naslednika caru Urošu čiju su vlast, makar i formalno, još uvek poštovali.

Na osnovu raspoloživih izvora može se zaključiti da su srpsku vojsku dale srpske zemlje oko Šar-planine, kao i sve južne srpske zemlje oko Vardara i Strume, zajedno sa grčkim krajevima južne Makedonije (među Vardarom i Strumom), Drame, Mosinopolja i Vodena.

Turske snage kojima je zapovedao rumelijski begler-beg Lala-Šahin bile su četiri puta slabije od srpskih i uglavnom su se svodile na posadu utvrđenog grada Drenopolja. Halkokondil čak navodi da su snage sa kojima je Lala-Šahin napao srpsku vojsku brojale jedva 800 ljudi.

Najčešće zabune u vezi sa učesnicima boja na Marici

Na osnovu izvora koje smo naveli može se zaključiti da je u Maričkoj bici učestovala hrišćanska koalicija sastavljena od Srba, Ugara i Rumuna. Takođe, u engleskoj literaturi se navodi da je u bici sa srpske strane učestovala koalicija sastavljena od Srba, Bugara i Grka.

U prvom primeru korišćeni su uglavnom turski izvori. Stoga nije čudno što se u njima navodi da su se na srpskoj strani nalazili velikaši i iz Ugarske, Bosne i Vlaške. Na ovaj način turski istoričari su želeli da uveličaju značaj pobede koja je predstavljala trijumf Islama nad Hrišćanstvom oličenim u predstavnicima svih većih hrišćanskih država na Balkanu.

U drugom primeru pogrešno je navedeno da su grčke snage takođe učestovale u ovoj bici. Međutim, u pitanju su snage Uglješe i Vukašina i drugih srpskih velikaša čija se državna teritorija protezala i na grčke zemlje (uključujući i oblast Makedoniju kao deo Grčke). Pravi Grci, tj. tadašnja Vizantijska država ni na koji način nije pomogla Uglješu i Vukašina već je iskoristila srpski poraz da proširi svoju teritoriju.

Što se Bugara tiče, oni se ne spominju ni u jednom od istorijskih izvora koje je koristio Stojan Novaković.

Ono što se sa sigurnošću može tvrditi jeste da su u Maričkoj bici učestovale srpske snage sastavljene od vojske Uglješe i Vukašina i nekih srpskih velikaša. Ukoliko su u bici učestovale i snage neke od prethodno navedenih država, onda su one bile toliko zanemarljive da tadašnji istorijski izvori nisu smatrali za potrebno da ih posebno navedu.

Izvor Wikipedia

[eki123]

Bitka na Bedru


Bitka na Bedru moze se posmatrati historijski i sa stajalista njenog znacaja za islam. neposredan povod za bitku bila je musricka karavana da hiljadu natovarenih deva. Stvarni uzrok i razlog bitke bila je zelja mekkanskih musrika da potpuno uniste muslimane i Muhammeda, sallallahu alejhi ve Sellem, i ta karavana koju su musrici poslali u Siriju bila je u funkciji naoruzavanja i priprema za rat. Iako je karavana utekla muslimanima, Muhammed, sallallahu alejhi ve Sellem, se s vojskom nije odmah vracao u Medinu. Poslanik, sallallahu alejhi ve Sellem, je u tim danima zelio sklopiti veze sa drugim plemenima. Za desetak dana stize vijest o prispjecu mekkanske vojske i Poslanik sallallahu alejhi ve Sellem se odluci s njima suociti, premda su tri puta bili brojniji. Ishod bitke iako su musrici bili naoruzani i tri puta brojniji bio je 10:1 u korist muslimana. Naime, muslimani su imali svega 14 poginulih a musrici 70 mrtvih i 70 zarobljenih pripadnika. Na bojnom polju pade, uz mnoge druge mekkanske glavare i Ebu Dzehel. Ebu Leheb nije sudjelovao u bitci, ali je po obicaju unajmio placenika da se bori umjesto njega. Kako najugledniji mekkanski pravci izgubise na Bedru, gradskim glavarem i prvakom postade Ebu Sufjan, koji je vodio veliku karavanu u Siriju i koi je uspio s njom pobjeci. Tri clana njegove porodice stradali su na Bedru: sin, punac i brat i on zato sebi zadade rijec da se nece pribliziti zeni niti ce se umivati i cesljati dok se ne osveti. Njegova zena Hinda zarece se da ce se najesti jetre onih koji joj ubise oca.
Prije same bitke, Muhammed, sallallahu alejhi ve Sellem, se tu noc savjetuje, dogovara i pravi strategiju i taktiku sa svim ashabima, muhadzirima i ensarijama.
Bitka na Bedru nije samo ostavrena vojna pobjeda vec je to i prva pobjeda tevhida na djelu, islamskog bratstva u ratu, sloge, saradnje i solidarnosti u najvecim iskusenjima. I muhadziri iz Mekke i ensarije iz Medine dali su jednak doprinos pobjedi.
U bitci na Bedru od 312 ashaba kojima nije obecana ni naredjena sveta zemlja, nijedan nije otkazao poslusnost i ucinio veleizdaju. Cilj i smisao bitke objasnjavao je Muhammed, sallallahu alejhi ve Sellem, a svu njenu strategiju i taktiku vodio je Hamza, radijallahu anhu, veliki junak, pravi borac, genijalni strateg, dostojan takticar i ako lovac poznavalac pustinje i ratnih vjestina.

Na Bedru su formule vjere, ratne strategije i taktike i namjere muslimana isle zajedno i harmonicno sa formulama zivota. Slucaj bitke na Bedru gdje se muslimani svi do jednoga bore zajedno sa Poslanikom, sallallhu alejhi ve Sellem, potvrdjuje bitnu cinjenicu da je Muhammed, sallallahu alejhi ve Sellem, prvi covjek i prvi vjerovejsnik uopce koji je ostvario ummet ili zajednicu muslimana u vim likovima i situacijama u zivotu pa i u ralu. Dakle, Bedr je potvrda i ostvarenje ummeta, dzemaata-zajednice muslimana i stvaranja islamske drzave.
Pored toga sto je na strani musrika bila oprema, naoruzanje, brojnije ljudstvo, vojne kote, polozaji i logistika, catrnja puna vode u pustinji i hiljadu prema 312 muslimana, Muhammed, sallallahu alejhi ve Sellem, je po Allahovoj Objavi i uputstvu u okviru mu'dzize muslimanima unaprijed obecao od dvoje-jedno, zaplijenu karavane ili pobjedu u borbi.

Bitka na Bedru je prekretnica u historiji humaniziranja ratovanja. Ona uspostavlja pravilan postupak u podjeli ratnog plijena. Jedna petina pripada drzavi, po prvi put se ne ubiajju ratni zarobljenici, ubijeni protivnici sahranjuju se po njihovim obredim pa cak i pagani. Mjenja se odnos muslimana prema znanosti i obrazovanju u ratu, jer svaki zarobljeni musrik koji je bio pismen, da bi se oslobodio, bio duzan opismeniti deset muslimana. Imucni musrici su se mogli otkupiti a siromasni i nepismeni pagani su oslobadjani bez otkupa.
Bitka na Bedru ostaje trajni i nezastarivi primjer oraganizovanosti, ponsanja, postupanja, odnosa i djelovanaj muslimana u ratu. Ona je Fethu-l-Ekber-najcistija i najveca pobjeda u historiji svijeta, muslimana osobito. Porazu musricke vojske doprinjelo je i to sto njihove brojne redove uoci bitke napusti odred plemena Zuhra, plemena Poslanikove, sallallahu alejhi ve Sellem majke. Zatim nije bilo pripadnika roda Adi, Omera, radijallahu anhu. Humani odnos prema zarobljenim musrickim vojnicima Poslanik, sallallahu alejhi ve Sellem, je protegao na zene, djecu, starce, iznemogle, ranjenike i robove.
Bedr kao presudna bitka i pobjeda muslimana ucvrsti islmsku vjersko-politicku zajednicu.
U musrickim redovima poslije Bitke na Bedru nastao je bijes i ocaj. Bilo je zabranjeno spominjati i tugovati za poginulim. U pocetku odlucise da ne otkupljuju zarobljenike da se ne bi muslimani obogatili ali brzo izmejnise odluku, jer su otkupom povecavali i broj vojnika osvetnika. Ebu Sufjan predlozi da svu zaradu od karavane, 250 hiljada dirhema, uloze za rat. Radi osvetnickih priprema u Medinu potajno dolazi iz Mekke Ebu Sufjan i sastaje se sa Benu nazirskim Zidovima i nosi im plan osvete nad muslimanima sto zidovi sa radoscu primaju. Na povratku u Mekku on i njegovi ljudi ubise dva muslimana. Kao revanms, Muhammed, sallallahu alejhi ve Sellem, salje cetu pod vodjstvom Zejd ibn Harisa u Nedzd koja presrete musricku karavanu i oduze joj 100 hiljada dirhema.
Iako bitka na Bedru po broju ucesnika nije bila velika bitka, sa stajalista islama i muslimana je najpresudnija i najvaznija bitka u historiji svijeta.

[Wednesday]

Bitka kod Kane
Конули те године били су Гај Теренције Вар и Луције Емилије Паул.
Одлучили су да се боре са 8 легија што никада раније није било забележено.
Свака легија је имала око 5000 војника не рачунајући савезнике.
Сваки конзул је добио пола савезничке војске и две легије.
Када је Емилије видео да је околина равна и без растиња, рекао је да не би требало да се сукобљавају са непријатељем јер је моћнији у коњици већ га треба навући на терен где ће исход сукоба одлучити пешадија.
Међутим, Гај је био другачијег мишљења.
С обзиром да је команда над војском сваког дана у рукама другог конзула, Гај је преузевши команду, дигао логор и кренуо са жељом да се приближи непријатељу.
Ханибал је кренуо у сусрет са лако наоружаним пешацима и коњаницима, изненадивши Гаја на маршу.
Римљани су успели да издрже први напад захваљујући тешко наоружаној пешадији.
Када се смркло војске су се разишле.
Сутрадан се Луције са 2/3 војске улогорио уз реку Ауфрид, а трећем делу војске је подигао логор и поставио га преко реке нешто даље од непријатељског логора.
Ханибал је сместа дигао логор и поставио га на ису обалу Ауфрида и поставио га на обалу где се налазио већи римски логор.
Сутрадан је Ханибал постројио војнике у бојни ред и чекао непријатеља.
Луције је мировао и безбедио логоре заштитницама.
Ханибал је дуже време чекао, а затим послао војску назад у логор.
Нумиђане је послао да нападну водоноше из мањег римског логора.
Нумиђани су долазили до самог логора и онемогућавали снабдевање водом, што је разбеснело Гаја.
Чим је преузео команду, Гај је извео војску из оба логора истовремено па је војску из већег пребацио преко реке и одмах развио бојни ред.
До њих, у истом реду, поставио је војнике из другог логора, окренувши све према југу.
Рмску коњицу је поставио уз саму реку, на десно крило, а до њих у истој линији пешаке.
Манипули су били гушћи него обично.
Рмске восковође су свој главне снаге, пешадију, поставили у средину у неколико линија.
Са стране на десном крилу налазила се римска коњица, а на левом бројнија савезничка.
Ханибалова војска, распоређена у мање групе савезника, распоредила се на неуобичајен начин.
У прве редове, Ханибал је поставио 8000 Балеарских праћкаша.
Иза њих се налазила главна трупа, Иберска и Келтска пешадија, распоређена у полукружниј формацији ка римској војсци.
Нешто иза пешадије на врховима полукруга, са сваке стране налазиле су се трупе Африканаца, лаке пешадије.
Нешто издвојени, сасвим са леве стране, положај су имали Иберски и Келтски коњаници.
Крајње десно крило заузимала је Нумиђанска коњица.

Десним римским крилом командовао је Емилије, а левим Гај.
У средини су се налазили прошлогодишњи конзули Марко и Гнеј.
Код Картагињана, Хаздрубал је водио лево крило, а Ханон десно.
У средини се налазио Ханибал са братом Магноном.

ТОК БИТКЕ:

Битка је отпочела фронталним нападим Римљана на центар Ханибалове војске.
Балеарски праћкаши су нанели прве, али не велике губитке.
Одмах потом прећкаши су се брзо повукли назад, кроз редове пешадије.
Скоро истовремено, много лакше наорзужани келтски и иберски пешаци су се повукли назад не ступајући у контакт с Римљанима.
Њихов поредак се из полуместечастрог веома брзо преобликовао у праву линију па даљу у нови полумесец, овог пута са врховима окренутим римској војсци.
Истовремено, са покретом пешадије у центру, Афричка лака пешадија је кренула напред опкољујући римску војску с крила.
Римска коњица фронтално је напала коњицу Ханибала на крилима, али како су Ханибалове трупе биле бројније, римљани су убрзо одбијени, прво на левом крилу.
Тада је Иберска и Келтска коњица, са левог крила, прошла иза римских трупа у напредовању и задала одлучујући ударац коњици римских савезника, нападом с леђа.
Римске трупе су се нашле полу опкоњене и остају без помоћи коњице с крила.
Тада је распоред следећи:
Са предње стране их нападају келтски и иберски пешаци, који су се после повлачења зауставили и окренули ка Римљанима.
Римске трупе су биле збуњнњ и у хаосу па су изгубиле борбени поредак.
Потпуно окружење Римљана и тачку на било какво одступање ставила је Хаздрубалова коњица.
Он им је нсарнуо са леђа.
Само мали број је успео да побегне у Велузију, а међу њима и Гај Теренције.