Rimska vojska za vreme carstva

[Dejan B]

Legije u doba carstva

Legije u početku carstva nisu se mnogo razlikovale od Cezarovih legija. Imale su 9 kohorti sa po 500 ljudi, raspoređenih u 6 centurija od približno 80 ljudi. Prva kohorta imala je 800 ljudi i samo 5 centuriona. Svaka legija nosila je broj, ime (Augusta, Gallica itd.) i nadimak (pile, felix itd.).

Čete pomoćne pešadije, u kojima je bilo i lokalnog stanovništva, bile su raspoređene u pomoćne kohorte (cohortes auxiliariae) sa 500 do 1000 ljudi, podeljenih u centurije.

Avgust je reorganizovao konjicu, koja je od tada imala četiri posebna odreda: mešovite kohorte (od ¼ konjanika i ¾ pešaka); legionarska konjica (u svakoj legiji po 120 do 300 građana koji su bili izvidnici i glasnici); krilna konjica (dobrovoljci, građani i ljudi iz provincije); domaći odredi koji su u slučaju potrebe dopunjavali već pomenute odrede.

U legijama je moglo biti najviše 150 000 ljudi. Pošto je vojni rok trajao 20 godina, dovoljno je bilo svake godine prikupiti 10 000 ljudi.

Onih 28 legija koje su činile "biser vojske" imale su na početku ofanzivne zadatke. Legije su omogućavale nova osvajanja, gušile pobune i sprečavale neprijateljske prodore. Odbrana je poverena pomoćnoj pešadiji raspoređenoj u pograničnim područjima.

Regrutacija

Legije su popunjavali rimskim građanima sposobnim za vojnu službu. Bilo je dovoljno dobrovoljaca za popunjavanje potrebnog ljudstva, tako da je mobilizacija bila retka.

Pomoćni vojnici stiču pravo građanstva po isteku vojne službe, a tada se mogu ženiti. Septimije Sever im je odobrio ženidbu i u toku vojne službe, pa će sinovi vojnika biti prihvaćeni kao "deca čete". Biće predodređeni za vojnu službu, zato će već po rođenju biti građani.

Kako se širilo građanstvo, u vojsku je sve teže bilo pridobiti Italijane. Regrutovalo se uglavnom stanovnuštvo iz provincija, koje je od vojske imalo velike koristi: platu, nagradu na kraju službe (3000 denara i kasnije parče zemlje) i pravo građanstva.

Brojevi koje nose legije

Mnoge legije carstva nastale su za vreme dvadesetogodišnjeg građanskog rata, između 50. i 30. godine pre nove ere. Verovatno su zato neki brojevi dva puta dodeljivani, pa su postojale, tri III legije. Ako bi legija bila desetkovana ili uništena, njen broj se nikada više ne bi dodeljivao. Nikada više nisu nadoknađene tri legije: XVII, XVIII i XIX, koje su stradale u Germaniji za vreme Avgustove vladavine.

[Dejan B]

Pretorijanske i gradske kohorte

Pretorijanska garda

Konzula su najpre štitila dvanaestorica liktora. Oni su sprovodili konzulove odluke i pratili ga dok je bio na dužnosti. Na stegu liktora bio je snop pruća iz kojeg je virilo sečivo sekire, znak konzulove vlasti nad životom i smti građana. Ali, ubrzo će se pokazati da straža od 12 ljudi nije dovoljna, pa je taj posao poveren odabranim vojnicima (extraordinarii).

Trideset godina posle bitke kod Pidne Scipion Emilijan (Afrikanus minor), sastavio je posebnu telesnu stražu od 500 ljudi. Taj skup ljudi nazvana je pretorijanskom, jer je boravila u logoru, uz šator vojskovođe (praetorium). Pri kraju republike, sve vojskovođe koje bi učestvovale u pohodima imale su posebnu stražu, zvanu cohors praetoria.

Careva straža

Avgust je pretorijanske kohorte povećao na 9 (4500 ljudi), od kojih su tri boravile u Rimu i bile pod njegovom komandim. Ostale je poslao u gradove u okolini Rima. Avgust je, 2 godine nove ere, na čelo kohorti postavio dva pretorska zapovednika (praefecti praetorio). Posle 25 godina ostaće samo jedan, a cela pretorijanska straža boraviće u Rimu.

Nova snaga

Počev od 2. veka, bilo je 10 pretorijanskih kohorti. Smestivši vojsku u grad, Avgust je zapravo doveo novu političku snagu koja je to tada držana po strani. Pretorijanska vojska koja je nasledila građanske ratove, ali i svetu dužnost ratovanja (sacramentum), ostala je ono što je i bila: oruđe, dušom i telom verno svom caru. I ubrzo, kad narodne skupštine postaju nemoćne, a senat podeljen, jedino će ta vojska biti dokaz jedinstva i moći. Pretorijanci su bili gradska vojska, tako da je car uz koga bi pristale sprovodio svoju vlast lakše od drugih. Pretorijanci su na vlast postavili Galbu i Otona. Ali, posle Otonovog neuspeha, Vitelije je raspustio pretorijansku i osnovao svoju ličnu stražu od ljudi iz germanskih legija koja je imala 16 000 ljudi, isto kao i tri legije.

Vespazijan je obnovio kohorte, ali bilo ih je svega 9. Domicijan, drugi Vespazijanov sin, povećao ih je na 10 i vratio im je staru moć. Ukinuo ih je konačno Konstantin, 312 godine n.e..

Plata i uniforma

Pretorijanci su, u Neronovo vreme, primali platu koja je bila čak 3.5 puta veća od plate legionara. Primali su i velike nagrade, često u vrednosti petogodišnje plate. Delili bi ih novoizabrani carevi. Nagrada se zvala donativum. Smatralo se da je pohlepa pretorijanaca rasla sa svakim novim carem, ali to je mišljenje osporeno. Zapravo ih je na taj čin navela želja za sjajnim carem, poput Cezara i Avgusta. Budući da su u izboru cara imali velikog udela, moguće je da su zaista predstavljali opasnost. Možda je ipak nepravedno verovati da je tim odabranim i disciplinovanim vojnicima upravljala glad za novcem i moći.

Pretorijanci su imali prepoznatljive stegove sa likom cara i njegove porodice. Nosili su tradicionalnu odeću koja je podsećala na oklop iz vremena republike. Carska straža nije imala prvog centuriona. Logor im je prvobitno bio u predgrađu Rima, a zatim u gradu.

Gradske kohorte

Avgust je osnovao i gradske kohorte koje su boravile u gradu. U početku su bile tri, a posle četiri, sa isto toliko ljudi kao i u pretorijanskim kohortama. Njima je zapovedao senator, gradski prefekt (praefecturs urbi). Ta mala senatorska vojska koja je nastala zato da uteši senat i opravda uvođenje gradske carske straže, nikada nije imala značajniji uticaj, pa je u piređenju sa pretorijancima njena uloga bila beznačajna.

Kohorte noćnih redara

Noćni redari, koje je takođe utemeljio Avgust, bili su vojnici tehničari zaduženi za borbu protiv požara. Postojalo je 7 kohorti noćnih redara (po 1000 ljudi u svakoj). Svaka je nadgledala dve od 14 gradskih četvrti.

Noćni redari obilazili su grad i imali ulogu policijske izvidnice. Tim kohortama komanovao je prefekt redara (praefectus vigilum).

[Dejan B]

Legionarski život

Obuka

Regrut je prvo morao da nauči strojev korak. Vojnici bi mesečno imali tri marša od po 30 kilometara, noseći na sebi laku uniformu. Polovinu puta bi prelazili u hodu a drugu polovinu trčeći. Zatim bi učili kako se gradi logor i vežbali dva puta dnevno (dobro uvežbani vojnici bi vežbali samo jednom). Učili bi izbacivanje kamena iz praćke, plivanje i jahanje. Morali su znati da se popnu na konja i da sjašu sa njega pod punom opremom, i to sa obe strane konja, što je pre pojave uzengije bio pravi poduhvat. Ali, najzahtevnija vežba bila je rukovanje oružjem.

Rukovanje oružjem

U zemlju bi zabili drveni stub visine čoveka. Naoružan štitom od vrbinog pletera i drvenim mačem (teškim kao pravi), vojnik navaljuje na stub učeći kako se nanose udarci. Takođe uči kako se dugim, preteškim pilumom gađa stub. Vojnici su vodili bitke drvenim mačevima, a pilumima je oštrica bila presvučena krznom kako bi izbegli ranjavanje.

Legionar tokom vežbe

Vojna služba

Legionari su služili u vojsci 20 godina, za šta su primali platu tri puta veću od plate pomoćnog vojnika (koji su u službi provodili 25 godina). Nakon pobede ili prilikom proglašenja novog cara, dobijali bi velike nagrade.

Pri odlasku u penziju vojnik bi dobijao novčanu naknadu, a u kasnijim vremenima i parče zemlje. Legionari koji su završili službu nastanjivali su se uglavnom u područjima gde su bili u službi.

Insignije

Postojale su tri vrste insignija (signa). Orao (aquila), bila je insignija cele legije. Pojavila se sa stalnom vojskom. U vreme Cezara bila je izrađena od srebra i zlata, a za vreme carstva samo od zlata. Orao je iz logora izlazio samo sa vojskom. Čuvala ju je prva kohorta.

U centurijama su postojale i druge insignije, kao u vreme republike. Legija je nosila carev lik (imago) i oznaku (svaka legija je imala svoju), obično znak zodijaka.

Postojale su i posebne zastavice (vexilla) za jedinice na zadatku, daleko od legije.

Insignije su imale šiljate drške koje su se mogle zabosti u zemlju, i ručice, pomoću kojih su ih izvlačili iz zemlje. Insignije su u logoru čuvali u maloj bogomolji nedaleko od upravnog središta logora (principia). Izgubiti insigniju u bici je bila velika nesreća.

Vera

Rimski vojnici su bili veoma sujeverni. Morali su dobro paziti da ne uvrede nijednu natprirodnu silu koja je upravljala nad njihovim životom. Obožavali su mnoštvo bogova, pa čak i lokalnog boga na području na kome bi podigli logor.

[Dejan B]

Vojna hijerarhija

Centurioni

Legionar se mogao nadati da će tokom službe postati centurion. Obični vojnici postajali su centurioni prošavši petnaestak međučinova.

Te oficire su u vreme republike svake godine birali vojnici. Posle ih je imenovao legat. Iako su ih obično birali iz redova legija, događalo se da ih izaberu i između građana. Cela legija je imala 59 centuriona.

U hijerarhiji centuriona ostali su nazivi iz prethodnih perioda (hastatus, princeps i pilus). Svaka kohorta od 2. do 10. imala je 6 centuriona. Zvali su ih hastatus posterior, hastatus prior, princeps posterior, princeps prior, pilus posterior, pilus prior. Ispred naslova stajao je broj kohorte. Decimus hastatus posterior značilo je: centurion desete kohorte. Kohortom je zapovedao najstariji centurion. Oklop centuriona je izrađen od metalnih pločica, nosili su štitnike za noge, a perjanica na kacigi protezala se od uha do uha. Od oružja su imali mač i bodež.

Mnogi centurioni su bili okrutni, i mnogi legionari su mogli pokazati ožiljke koje je napravila batina od vinove loze. Nju su koristili centurioni za kažnjavanje vojnika. Osim toga, centurioni su rado uzimali novac od legionara koji su želeli da izbegnu neku dužnost. Podmitljivost je toliko uzela maha da joj ni car nije mogao doskočiti. Ponekad je čak morao plaćati vojničke dugove kako bi pridobio vernost vojnika.

Centurion


Centurionov šlem

Tribuni

Iznad centuriona, koji su bili niži oficiri, bili su viši, poluprofesionalni oficiri. To su na prvom mestu tribuni. U legiji ih je uvek bilo 6. Svoj položaj smatrali su vrlo često samo kao međučin potreban za političku karijeru.

Zapovednik tribuna (tribunus laticlavius) bio je plemić iz reda senatora koji bi pre ulaska u senat neko vreme proveo u vojsci. Lako ga je bilo prepoznati po širokoj purpurnoj lenti preko grudi. Druge tribune (tribuni angusticlavii) birao je car iz srednjebogate klase i oni su pomagali legatu u komandovanju. Nosili su tunike ukrašene tankom grimiznom prugom.

Legat i prefekt logora

Legat je iznad tribuna. Često je to senator koga je imenovao car. Prefekt logora (praefectus castrorum) je stariji čovek koji je bio primipil i koji je ceo život proveo u vojsci. Uveo ga je Avgust da bi upravljao stalnim logorima na granicama. U njegovoj nadležnosti je nekoliko legija. U odsustvu legata i prvog tribuna on zapoveda legijom.

Legat

Ostali oficiri

Prema vojnoj hijerarhiji, ispod centuriona su se nalazili centurionovi pomoćnici (principales i optiones). Postojali su još i nosači insignija: orlonoša (aquilifer, po jedan u legiji) i znakonoša (signifer, jedan u centuriji). Bili su tu i trubači u rog (cornicines), oficiri straže (tessearii), dželati i istražitelji (quaestionarii i speculatores), veterinari, lekari, činovnici itd.

Corniciner


Signifer


Vexillarius


Aquilifer

[Dejan B]

Legionarski oklop i kaciga

Oklop

I osamdeset godina posle Cezarove vladavine legionari su nosili žičane košulje (lorica hamata), koji su bili teški preko 13 kilograma. Tek u Tiberijevo vreme (14 – 37. n.e.) pojavila se nova vrsta oklopa: prvi zglobni oklop od metala (lorica segmentata).

Lorica hamata


Lorica segmentata

Grudni deo i gornji delovi bili su na dva načina povezani sa donjim delom oklopa. Na jednom su ti delovi bili zakačeni jedan za drugi sistemom šarki, a drugi način podrazumevao je vezivanje tih delova kaiševima. Uski kaiševi na ramenima, pojasu i leđima bili su okovani.

Kaciga

Posle osvajanja Galije, legije sa severa napuštaju stare tipove kaciga i usvojili su galski tip kacige. One su na sebi imale štitnike za obraze koji su bili pričvršćeni za glavni deo pomoću šarki, a na zadnjem delu imali su izduženje koje je štitilo vrat. Konjički šlemovi su imali duži štitnik za vrat. Kacige su mahom bile izrađivane od bronze i to tehnikom kovanja (nikad livenjem).

Legionarska kaciga

[SilentBob]

Spisak rimskih legija:

Legio I : prvobitno formirana od strane Julija Cezara ili C. Vibusa Pansa Cetronianusa; služila je pod Oktavijanom od 41. g. n.e.; možda je legiji oduzet naziv “Augusta” pošto se osramotila u Španiji 19. g. n.e. Služila je na Rajni od oko 16. g. n.e. do 69. g. sa bazom u Ara Ubiorumu (današnji Keln) od 9. g, kasnije u Boni (današnji Bon); jedna od legija koje su učestvovale u Vitelijevom maršu na Rim; rasformirana 70. g. zbog saradnje sa pobunjenikom Julijem Civilom (lat. Iulius Civilis); možda su neki od njenih vojnika bili uključeni u VII legia Gemina; dobila je ime "Germanica" zbog službe na Rajni .

Legio I Adiutrix (“Pomoćnik”): formirina je od strane Nerona 66. ili 67. g. od mornara u Mizenumu (lat. Misenum); kao formalnu legiju ju je organizovao Galba. Borila se kod Bedriakuma (lat. Bedriacum) – današnje Kremone za Otona, zarobivši orla XXI legije Rapax; Vitelije ju je poslao u Španiju. 70.g. prebačena je u Mogonciakum (lat. Mogontiacum) - [današnji Majnc] u Gornjoj Germaniji, a oko 86. g. u Panoniju. Verovatno je bila poslata u Meziju tokom Domicijanovih pohoda na Decebala, ali je do 97.g. Brigeciu (lat. Brigetio) u Gornjoj Panoniji; Trajan joj je dodelio naziv "pia fidelis" (“odana i verna”); učestvovala je u Dačkim ratovima i možda je ostala kao deo garnizona u Dakiji; verovatno je pratila Trajana u Parćanskom pohodu, a vratila se sa Hadrijanom na Dunav; od oko 120.g. bila je stacionirana u Brigeciu u Gornjoj Panoniji.

Legio I Italica: formirao ju je Neron od Italijana, verovatno 66.g. radi planirane Kaspijske ekspedicije. Poslata je u Galiju 69.g, stacionirana u Lugdunumu (današnji Lion); podržala je Vitelija u drugoj bici kod Bedriakuma; Vespazijan ju je poslao u Meziju; bila je stacionirana u Nove (lat. Novae) - [današnji Svištov, u Bugarskoj].

Legio I Macriana Liberatrix (“Makrijanova oslobodilačka”): formirao ju je L. Klodijus Maker 68.g, pobunjeni guverner rimske provincije Afrike; raspustio ju je Galba.

Legio I Minervia: formirao ju je Domicijan 83.g. sa nazivom Flavia Minerva (Srećna Minerva (Domicijan je posebno poštovao Minervu), od onda je stacionirana u Boni (današnji Bon) u Donjoj Germaniji. Naziv pia fidelis Domitiana (“Domicijanova odana i verna”) joj je dodeljen za lojalnost u ustanku L. Antonija Saturnina (lat. L. Antonius Saturninus), legata Gornje Germanije 89.g. Učestvovala je u Trajanovim Dačkim ratovima i Parćanskom pohodu Lucija Vera (162 – 166.g. ).

Legio I Parthica (“Parćanska”): formirao ju je Septimije Sever pre 197.g. a ime je dobila u čast njegovog Parćanskog pohoda; bila je stacionirana u Mesopotaniji, u Singari.

Legio II Adiutrix (“Pomoćnik”): Vespazijan ju je prihvatio kao zvaničnu legiju od 7. marta 70.g, od kada je nosila naziv pia fidelis (“odana i verna”); najverovatnije se većinom sastojala od mornara koje je prvobitno regrutovao Neron iz flote u Mizenumu, a neke od njih je Vitelije poslao da se suprotstave Vespazijanovom napredovanju, ali su se predali kod Narnia. Borila se protiv Julija Civila (lat. Iulius Civilis) i pratila je Q. Petilliusa Cerialisa do Britanije 71.g; bazirana u Lindumu (današnji Linkoln) i na kraju, do vremena Agrikole, u Devi (današnji Čester). Premeštena je na Dunav oko 87.g. ili kasnije, poznato je da je bila na operacijama u Meziji do 92.g; posle toga je stacionirana u Akvinkumu (lat. Aquincum) (današnja Budimpešta) u Donjoj Panoniji, učestvujući u Trajanovoj invaziji na Dakiju; učestvovala je u Verovom Parćanskom pohodu (162 – 166.g.).

Legio II Augusta: moguće je da ju je osnovao C. Vibius Pansa 43.g.p.H.r.; August ju je ponovo konstituisao, a po njemu je i dobila ime, možda zbog pobede; služila je u Španiji od 30.g. p.H.r, prebačena je u Germaniju posle 9.g; od 17.g. imala je bazu u Argentorateu (dan. Štrazburg); učestvovala je u Klaudijevoj invaziji na Britaniju 43.g; od 74. do 75.g, a bila je za stalno stacionirana u Isci (današnji Kerlion).

Legio II Italica: sastavio ju je Marko Aurelije od italijanskih regruta oko 165.g, uskoro je postala Norikumski garnizon, stacioniran u Ločici, zatim u Albingu, a od Komodovih napredovanja u Lauriakumu (lat. Lauriacum, današnji Lorh, nem. Lorch). Bila je poznata kao Italica pia (“italijanska odana”) od svog osnivanja; između 192. i 200.g. zaslužila je i naziv fidelis (“verna”).

Legio II Parthica: osnovao ju je Septimije Sever pre 197.g; dobila je ime u čast Parćanskih pohoda; od oko 202.g. stacionirana je u Albanumu, 21 kilometara južno od Rima i bila je prva legija u carskom periodu koja je imala stalnu bazu u Italiji, gde je ostala do 312.g. Putovala je na istok zbog Karakalinog Parćanskog rata; pod Elagabalom je imala imena pia fidelis felix aeterna (“odana, verna, srećna, večna”).

Legio II Traiana Fortis (“Trajnova hrabra”): formirao ju je Trajan, verovatno oko 105.g. i dao joj ime po samom sebi; to je druga legija koju je osnovao car. Kasnije je stacionirana u Siriji, a zatim je prebačena u Egipat oko 125.g, sa bazom u Nikopolisu (lat. Nicopolis), blizu Aleksandrije.

Legio III Augusta: verovatno ju je osnovao C. Vibius Pansa 43.g. p.H.r. ili Oktavijan Avgust 41/40.g.p.H.r; stacionirana u rimskoj provinciji Africi verovatno od 30.g. p.H.r. pa dalje, prvo u Amedari (lat. Ammaedara) - [današnja Haidra], zatim u Tevesteu (lat. Theveste) - [današnja Tebesa] pod Vespazijanom, i konačno (oko 98.g. najkasnije) u Lambesisu (lat. Lambaesis) - današnji Lambese; nosila je svoje ime od neke pobede pod Avgustom; raspustio ju je Gordijan III 238.g. zbog podrške pobunjenom legatu Kapelijanu (lat. Capellianus); Valerijan ju je ponovo konstituisao 253.g.

Legio III Cyrenaica: verovatno ju je osnovao Marko Emilije Lepid ili Marko Antonije pre 30. g. n.e.; bila je stacionirana u Egiptu za vreme ranog perioda Avgustove vladavine; ime je dobila po službi u Kireni. Pri smanjenju Egipatskog garnizona, bila je u bazi u Nikopolisu sa XXII legia Deiotariana; možda je privremeno bila u sastavu prvobitnog garnizona rimeske provincije Arabije, anektirane 106.g, ali je uskoro možda bila zamenjena VI legia Ferrata; učestvovala je u Trajnovom Parćanskom ratu pre nego sto se vratila u Egipat (o čemu svedoči zimovnik iz 119. g.); zatim se preselila u Arabiju (potvrđeno je za godinu 140.), stacionirana je za stalno u Bostri.

Legio III Gallica: osnovao ju je Julije Cezar; kasnije se borila uz Marka Antonija na Istoku; naziv pokazuje da je služila u Galiji 48 – 42. g. n.e. Bila stacionirana u Siriji od 30. g. n.e., pa nadalje. Neron ju je prebacio u Meziju neposredno pre smrti; borila se za Vespazijana u drugoj bici kod Bedriakuma; 70.g. vratila se nazad u Siriju; ne zna se kada je tačno premeštena u bazu u Rafanei (lat. Raphanea), ostajući tamo tokom II veka. Kada je Septimije Sever podelio Siriju, sastavio je Feničanski garnizon; raspuštena je zbog pobune protiv Elagabala u zimu 218/219.g; Marko Aurelije Aleksandar Sever ponovo ju je oformio i premestio u Danabu, blizu Damaska.

Legio III Italica: sastavio ju je Marko Aurelije od italijanskih regruta oko 165. g. i stacionirao je za stalno u Reciji kod Kastra Regina (lat. Castra Regina) - [dan. Regenzburg]; neko vreme nakon svog formiranja nosila je naziv concors (“ujedinjeni”).

Legio III Parthica: formirao ju je Seprimije Sever pre 197.g. Dobila je ime u čast njegovog Parćanskog pohoda; imala je bazu u Mesopotamiji, verovatno u Rezeneu (lat. Rhesaenae).

Legio IV Flavia Felix (“Flavian srećni”'): Vespazijan ju je, od bivše Macedonice ponovo konstituisao 70.g. i stacionirao je kod Burnuma u Dalmaciji; prebačena u Gornju Meziju oko 86.g. stacionirana verovatno kod Singidunuma (Beograd) od oko 86. do 101/102.g. Učestvovala je u Trajanovim Dačkim ratovima; bila je deo Dakijskog garnizona, sa privremenom bazom u Sarmizegetuzi Ulpiji (lat. Sarmizegethusa Ulpia), pre povratka u Meziju, verovatno u vreme rane vladavine Hadrijana, sa stalnom bazu u Singidunimu.

Legio IV Macedonica: sastavio ju je Julije Cezar 48.g. p.H.r. priključena je Oktavijanu Avgustu; naziv ukazuje na raniju službu u Makedoniji; smeštena u Španiji kod današnjeg Herera de Pisuerga od 30.g. p.H. do oko 43.g. Premeštena je u Gornju Germaniju verovatno da zameni XIV legiju Gemina kod Mogonciakuma (lat. Mogontiacum) - [današnji Majnc]. Podržala je Vitelija, a jedan njen deo se borio kod Bedriacuma; ostatak legije se predao Juliju Civilu (lat. Iulius Civilis), a kasnije je raspustioo Vespazijan.

Legio IV Scythica: moguće da ju je osnovao Marko Antonije pre 30.g. p.H.r. Od 30.g. pa nadalje je služila u Makedoniji, i možda je dobila svoj naziv po svom pohodu protiv Skita 29 – 27.g. p.H; od 9.g. bila je deo Mezijskog garnizona; za stalno je prebačena u Siriju 56/57.g; imala je bazu u Zeugmi od Vespazijanove vladavine.

Legio V Aludae (“Ćubasta ševa”): formirao ju je Julije Cezar 52.g. p.H.r. i to od stanovništva Transalpske Galije; njen naziv slavi krestu od ptičijeg perja koju su imali na šlemovima; ponovo ju je formirao Marko Antonije 44.g. p.H.r. a sastavni deo vojske Oktavijana Avgusta postala je posle bitke kod Akciuma. Bila je u Španiji od 30 – 19.g?. p.H.r, a zatim je premeštena na granicu na Rajni; izgubila je svog orla u Galiji (o čemu nam svedoči delo Veleja Paterkula 2.97), 17.g. p.H; od 14.g. je bila stacionirana u Veteri (današnji Ksanten) u Donjoj Germaniji. Podržala je Vitelija, boreći se u obe bitke kod Bedriakuma; verovatno ju je Vespazijan prebacio u Meziju, iako je možda tada bila raspuštena; ako je preživela, bile je uništena, verovatno pod Domicijanom na Dunavu, oko 85 - 86.g.

Legio V Macedonica: osnovao ju je C. Vibius Pansa 43.g. p.H.r. ili verovatno Oktavijan Avgust 41/40.g. p.H; služila je u Makedoniji od 30.g. p.H.r. do 6.g, po čemu je i dobila naziv, a zatim je prebačena u Meziju; posle 45.g. bila je stacionirana u Eskusu (lat. Oescus); poslata je u Jermeniju 61/62.g, kasnije je služila pod Vespazijanom u Jevrejskom ratu. Prebačena je nazad u Eskus 71.g. i ostala je tamo kao deo garnizona Donje Mezije u podeli provincije 86.g. Tokom ili posle Trajanovih Dačkih ratova premeštena je u Tremzis (lat. Troesmis). Posle učestvovanja u Parćanskom ratu Lucija Vera (162-166.g), bila je prebačena u Potiasu (lat. Potaissa) u Dakiji 167. ili 168.g. Kada je Dakija severno od Dunava bila napuštena 274/275.g. vratila se u Eskus kao garnizon novoosnovane provincije "Priobalne Dakije" (lat. Dacia Ripensis).

Legio VI Ferrata (“Gvozdeno odelo ili gvozdeno obučeni”): osnovao ju je Julije Cezar 52.g. p.H.r. u Cisalpinskoj Galiji; ponovo je formirao Marko Emilije Lepid 44.g. p.H, a uzeo ju je Marko Antonije 43.g. Bila je spojena sa Oktavijanovom vojskom i od tada stacionirana u Siriji, možda kod Rafanee; bila je deo Vespazijanove vojske u maršu na Italiju 69.g, ali se uskoro vratila. Od 72.g. je verovatno bila stacionirana u Samosati. Postala je garnizon nove rimske provincije Arabija jedno vreme, možda zemenjujući III legiju Cyrenaica. Kasnije je bila prebačena u Kaparkotnu (lat. Caparcotna) u Judeji, postajući deo garnizona nove provincije Sirija Palestina. Dobila je naziv fidelis constans (“odana i postojana”) zato sto je podržala Septimija Severa protiv pobunjenog legata Sirije C. Pescenija Nigera 193 - 197.g.; možda je prebačena u provinciju Siriju Fenikiju pod Aleksandrom Severom.

Legio VI Victrix (“Pobednička”): osnovao ju je Oktavijan Avgust 41/40?.g.p.H.r. Bila je u Španiji od 30.g. p.H. do 69.g. 69/70.g. prebačena na rajnsku granicu gde je ponovo izgradila i zauzela logor Novezium (lat. Novaesium) - [današnji Neus, nem. Neuss] u Donjoj Germaniji. Za odanost u pobuni L. Antonija Saturnina 89.g. Domicijan joj je dodelio naziv pia fidelis Domintiana (“Domincijanova odana i verna”). Do 105.g. stacionarana je u Veteri, a zatim prebačena u Britaniju, verovatno 122.g. Za stalno stacionirana u Ebiracumu (današnji Jork).

Legio VII: osnovana je 59.g. p.H. ili ranije, a ponovo ju je formirao Oktavijan Avgust 44.g. p.H.r. Verovatno je služila na Balkanu i od 9.g. je bila deo garnizona rimske provincije Dalmacije, sa bazom u Tiluriumu – dan. Gardun, kod Trilja). Dodeljen joj je naziv Claudia pia fidelis (“Klaudijeva odana i verna”) za odanost tokom pobune L. Aruntiusa Kamilusa Scribonianusa, guvernera Dalmacije, 42.g. Prebačena je u Meziju verovatno 56/57.g. sa bazom u Viminaciumu (današnji Kostolac) od Vespazijanovog vremena, pa na dalje. Podržavala je Vespazijana i borila se u drugoj bici kod Bedriakuma.

Legio VII Hispana (“Španska”): osnovao ju je Galba u Španiji, pa je dobila nadimak Galbiana (o tome nam svedoči Gaj Kornelije Tacit u svom delu "Istorije", 2.86). Pratila je Galbu u Rim, a kasnije se borila za Vespazijana. Ponovo je formirana 70.g. i moguće da je u njoj bilo vojnika iz I legije. Dobila je ime Gemina (“blizanakinja”) i naziv felix (“srećna”) moguće zbog istaknute službe u Gornjoj Germaniji 72/73.g. Do kraja 74.g. poslata je nazad u Španiju, verovatno u Legio (današnji grad Leon), koji je postao njena stalna baza. Pod Septimijem Severom legija je imala nazive: Gemina pia felix (“bliznakinja, odana i srećna”), verovatno zbog odanosti protiv Klodija Septimija Albina, pobunjenog legata Britanije 193 - 197.g.

Legio VIII Augusta: osnovana je 59.g.p.H. ili ranije, a ponovo ju je formirao Oktavijan Avgust 44.g.p.H.r. Od 30.g.p.H. služila je na Balkanu i posle 9.g. stacionirana je u Petoviju (lat. Poetovio) - [današnji Ptuj] u Gornjoj Panoniji. Nosila je svoj naziv od neke pobede izvojevana za vreme Oktavijan AvgustOktavijana Avgusta. 45/46.g. bila je prebačena u Meziju, sa bazom u Nove (lat. Noveae) - [današnji Svištov]. Premeštena je u Gornju Germaniju 70.g. i stacionirana u Argentorateu (dan. Štrazburg).

Legio IX Hispana (“Španska”): verovatno je potekla od Cezarove IX legije raspuštene 46/45.g.p.H.r. ili ju je, moguće, osnovao Oktavijan 41/40.g. p.H.r. Dobila je ime zbog službe u Španiji (30 - 19?g.p.H.r); prebačena je u Ilirik, a posle 9.g. služi u Panoniji, možda kod Siscie (lat. Siscia) - [dan. Sisak]. Bile je poznata kao Macedonica u periodu ranog Carstva zbog svoje službe na Balkanu. Bila je privremeno prebačena u rimsku provinciju Afriku, od 20 - 24.g. radi učešća u ratu protiv Takfarijana. Učestvovala je u Klaudijevoj invaziji na Britaniju 43.g. Kasnije je stacionirana u Lindumu (današnji Linkoln). Pretrpela je velike gubitke u Boudikinom ustanku 60 - 61.g.. Pod Vespazijanom, oko 71.g. prebačena je u Eburakum (lat. Eburacum) - [današnji Jork]. Poslednji put se oprobala u Britaniji 108.g. i kasnije je njenu bazu u Jorku zauzela VI legija Victrix. Legija verovatno nije izgubljena u Britaniji, već je bila premeštena na neko drugo mesto, služeći najmanje do srednjih 120-tih godina (po podacima o karijerama senatskih oficira). Postoje nagoveštaji da je nestala u Jevrejskoj pobuni, 132 - 135.g. ili u Parćanskom ratu, 161.g, ali su to samo nagađanja.

Legio X Fretensis (dobila je ime ili od reči fretum [morski tesnac, prim.prev.] ili po kanalu između Italije i Sicilije, sugerišući učešće u pomorskim bitkama): Osnovao ju je Oktavijan Avgust 41/40?g.p.H.r. Služila je u Makedoniji posle 30.g.p.H.r. i najkasnije do 14.g. bila je u Siriji. 17.g. imala je bazu u Kirhusu (lat. Cyrrhus), a kasnije u Zegumi. 66.g. poslana je da se bori u Jevrejskom ratu, učestvovala je u opsadama Jerusalima i Masade. Od onda je stacionirana u Jerusalimu. U drugoj polovini III veka premeštena je u Aleu na Crvenom moru.

Legio X Gemina (“Bliznakinja”): osnovana je 59.g. ili ranije. Obnovio ju je Marko Emilije Lepid 44.g.p.H.r, a preuzeo ju je Marko Antonije 43.g.p.H.r. Kao naslednica Cezarove X legije bila je priključena Oktavijanovoj armiji posle bitke kod Akciuma. Tada je u njoj možda bilo trupa iz drugih legija. Od 30.g.p.H.r. stacionirana je u Španiji, verovatno kod Petavoniuma (dan. Rosinos de Vidriales). Prebačena je u Karnuntum (lat. Carnuntum), u Gornju Panoniju, 63.g. da bi bila vraćena u Španiju 68.g. Premeštena je u Donju Germaniju 70.g. stacioniravši se u Noviomaguzu (lat. Noviomagus) - [dan.Nijmegen, hol. Niwmegen]. Dobila je naziv pia fidelis Domitiana (“Domicijanova odana i verna”) za lojalnost u ustanku L. Antonije Saturnin 89.g. Prebačena je u Donju Panoniju oko 103.g. i bila je, prvo u Akvinkumu (lat. Aquincum) - [današnja Budimpešta], a potom Vindoboni (današnji Beč).

Legio XI: nije moguće tačno utvrditi njeno poreklo, a verovatno da je potekla od Cezarove XI legije, osnovane 58.g.p.H.r., ali je možda i novoformirana Oktavijanova legija iz 41/40.g.p.H.r. Posle službe na Balkanu od 9.g. stacionirana je u rimskoj provinciji Dalmaciji, kod Burnuma – (dan. Ivoševci, kod Kistanje). Dobila je naziv Claudia pia fidelis (“Klaudijeva odana i verna”) za lojalnost tokom pobune L. Arunitiusa Kamillusa Skribonianusa, guvernera Dalmacije, 42.g. Podržavala je Vespazijana u drugoj bici kod Bedriakuma. 70.g. poslana je u Gornju Germaniju da pomogne da se uguši ustanak Julija Civila (lat. Iulius Civilis); imala je bazu kod Vindonise (lat. Vindonissa) - [dananašnji Vindih, nem. Windich]. Premeštena je u Gornju Panoniju oko 101.g. i stacionirana kod Brigecia (lat. Brigetio). Kasnije je prebačena u Donju Meziju, sa bazom u Durostorumu (današnja Silistrija, u Bugarskoj).

Legio XII Fluminata (“Naoružana gromovima”): ona je verovatno potekla od XII legije, koju je osnovao Julije Cezar 58.g.p.H.r. Obnovljena je 44/43.g.p.H.r. i služila je sa Markom Antonijem na Istoku. Oktavijan Avgust ju je verovatno poslao u Egipat. Do kraja njegove vladavine bila je u Siriji. Služila je sa L. Cesenniusom Petusom u Jermeniji, ali se osramotila predajom kod Randenie (lat. Rhandeia) i vraćena je u Siriju. Jedno vreme imala je bazu u Rafaneu; borila se u Jevrejskom ratu i možda je privremeno izgubila svog orla u povlačenju Cestija Gala, legata Sirije, iz Jerusalima 66.g. 70.g. je prebačena u rimsku provinciju Kapadokiju (lat. Cappadocia), a baza joj je bila u Malitenu. Priča o neobičnoj oluji, ako je istinita, koja je, navodno, spasla dvanaestu legiju u vreme pohoda Marka Aurelija na Kvade 172.g. odnosi se na odred legije. Dobila je naziv certa constans (“čvrsta i postojana”) od Marka Aurelija za odanost u pobuni legata u Siriji, Avidija Kasija 175 - 176.g., inače zaslužnog za gušenje seljačkog ustanka u Egiptu, tzv. ustanka 'Bukola' 172.g.

Legio XIII Gemina (“Bliznakinja”): ne zna joj se poreklo. Možda je potekla od Cezarove XIII legije, osnovane 57.g.p.H.r. ili ju je oformio Oktavijan Avgust 41/40.g.p.H.r. i spojio je sa nekom drugom legijom posle bitka kod Akcija. Služila je u Iliriku u periodu ranog carstva. Posle 9.g. preselila se na Rajnu,a potom je bila kod Vindonise (lat. Vindonissa) - [današnji Vindih, nem. Widisch] u Gornjoj Germaniji. Prebačena je u Gornju Panoniju oko 45.g. sa bazom u Petoviju (lat.Poetoviu) - [današnji Ptuj]. Verovatno ju je Domicijan preselio u Vindobonu (današnji Beč). Učestvovala je u Trajanovom Drugom dačkom ratu, a verovatno i u Prvom, postajući deo prvog dačkog garnizona, sa stalnom bazom u Apulumu. Kada je Dakija preko Dunava napuštena 274/275.g. ova legija je prebačena u Raciariu (lat. Ratiaria) u novoj provinciji "Priobalna Dakija" (lat. Dacia Ripensis ).

Legio XIV Gemina (“Bliznakinja”): ni njoj nije određeno poreklo. Možda je potekla od Cezarove XIV legije, osnovane 53.g.p.H.r. ili je novooformljena legija Oktavijana Avgusta iz 41/40.g.p.H. Moguće je da je posle Akciuma bila spojena sa nekom drugom legijom. Tokom ranog Carstva služila je u Iliriku, a od 9.g. kod Mogonciakuma (lat. Mogontiacuma) - [današnji Majnc] u Gornjoj Germaniji. Učestvovala je u Klaudijevoj invaziji na Britaniju 43.g. Kasnije joj je baza bila kod Virokoniuma (lat. Viroconium) - [današnji Rokseter, eng. Wroxeter]. Naziv martia victrix (“ratoborna i pobednička”) dobila je pošto je porazila Boudiku 60 - 61.g. Ponovo ju je oformio Neron 67.g. za nameravani pohod na Istok. Vitelije ju je vratio nazad u Britaniju, a 70.g. prebačena je na Rajnu zbog akcije protiv Julija Civila (lat. Iulius Civilis), stacionirana kod Majnca. Pošto je podržala L. Antonija Saturnina 89.g. preseljana je na Dunava 92/93.g. i to moguće blizu Murse (tada u Gornjoj Meziji). Oko 101.g. prebačena je do Vindobone (današnji Beč) u Gornjoj Panoniji. Jedan njen deo učestvovao je u Dačkim ratovima, i do 114.g. legija je imala bazu u Karnuntumu (lat. Carnuntum) u Gornjoj Panoniji.

Legio XV Apollinaris (“Apolonova”): formirao ju je Oktavijan Avgust 41/40.g.p.H.r. ili ranije. Služila je u Iliriku u doba ranog Carstva, a posle 9.g. u Panoniji, moguće sa bazom u Emoni, a potom u Savarii. Bila je stacionirana u Karnuntumu (lat. Carnuntum), možda u vreme rane vladavine Tiberija, ali sigurno najkasnije do Klaudijevog doba. Zbog pohoda Cn. Domitiusa Korbuloa premeštena je na Istok 63.g. i borila se u Jevrejskom ratu (66 - 70.g). Vratila se u Karnuntum 71.g. Jedan njen deo je učestvovao u Trajanovim Dačkim ratovima, a zatim je legija verovatno prebačena na Istok zbog carevih Parćanskih pohoda. Posle 117.g. bila je stacionirana u Satali u rimskoj provinciji Kapadokiji.

Legio XVI: oformio ju je Oktavijan Avgust 41/40.g. p.H.r. Bila je na rajnskoj granici od 30.g. p.H.r, pa nadalje. Nosila je naziv Gallica zbog službe u Galiji; vreme te službe nije određeno. Posle 9.g. stacionirana je u Mogonciakumu (lat. Mogontiacum) - [današnji Majnc] u Gornjoj Germaniji. Klaudije ju je prebacio u Novezium (lat. Novaesium) - [današnji Neus, nem. Neuss] u Donjoj Germaniji. Deo legije je učestvovao u Vitelijevoj invaziji na Italiju. Ostatak vojske je osramoćen predajom Juliju Civilu (lat. Iulius Civilis) i legiju je potom raspustio Vespazijan, koji ju je ponovo osnovao kao XVI legiju Flavia Firma.

Legio XVI Flavia Firma (“Flavijanova postojana”): Vespazijan je novooformljenu legiju poslao na Istok i služila je u Siriji 75.g. Kasnije je premeštena u Satalu u Kapadokiji. Trajno je stacionirana u Sirija|Siriji, kod Samosate posle Trajanovog Parćanskog rata.

Legio XVII, XVIII i XIX: osnovao ih je Oktavijan Avgust, moguće 41/40.g.p.H.r, iako nema podataka o njihovim aktivnostima tokom građanskih ratova. Verovatno su bile stacionirane na Rajni od 30.g.p.H.r, pa nadalje. Sve su uništene 9.g. (iako XVII legija nije posebno pomenuta) u vojnoj katastrofi u Teutoburškoj šumi; njihov zapovednik, Publije Kvincilije Var (lat. . Publius Quintilius Varus), je izvršio samoubistvo. Brojevi ovih legija nisu više korišćeni, iako je orao XIX i još jedne legije bio povraćen tokom Germanikovog pohoda (15 - 16. g.), a jedan preostali je vraćen 42.g. ( o time nas izveštavaju Tacit u svojim "Analima". 1.60, 2.25; i Dion Kasije 60.8).

Legio XX Valeria Victrix: formirao ju je Oktavijan Avgust 41/40.g.p.H.r, ali je moguće da je osnovana i posle Akciuma. Bila je u Španiji 30–20?g.p.H.r, a zatim u Iliriku kod Burnuma – (današnji Ivaševci, kod Kistanja) sve do 9.g. Prebačena je u Ara Ubiorum (dan. Keln) u Donjoj Germaniji. Prebačena je u Novezium (lat. Novesium) - [današnji Neus, nem. Neuss] tokom Tiberijeve vladavine, učestvovala je u invaziji na Britaniju 43.g. Prvu bazu je imala u Kamulodunumu (lat. Camulodunumu) - [dan. Kolčester], a od 49.g. blizu današnjeg Gloučestera (lat. Gelvum). Odigrala je vrlo važnu ulogu u pohodima Gneja Julija Agrikole i možda je gradila tvrđavu Inčtutil (eng. Inchtuthil) od oko 83 do 87.g. Pri povlačenju II legije Adiutrix iz Britanije, Inčtutil je bio evakuisan i Valeria Victrix je bila stacionirana kod Deve (današnji Čester, eng. Chester). Ime ove legije možda može da se prevede kao “vredna pobednička” zbog njene uloge u porazu Boudike od 60 - 61.g.

Legio XXI Rapax (“Predatorska”): osnovao ju je Oktavijan Avgust 41/40.g.p.H.r, ali je moguće da je formirana i posle Akciuma; možda je imala bazu u Reciji u doba ranog Carstva. Posle 9.g. prebačena je u Veteru (današnji Ksanten) u Donjoj Germaniji, a u Vindonisu (lat. Vindoniss) - [današnji Vindih, nem. Windisch] u Gornjoj Germaniji oko 46.g. Učestvovala je u Vitelijevoj invaziji na Italiju, kada joj je I legija Adiutrix zarobila orla, a zatim se borila protiv Julija Civila (lat. Iulius Civilis) 70.g, pre zauzimanja svog mesta u Boni (današnji Bon) u Donjoj Germaniji. Prebačena je Mogonciakum (lat.Mogontiacum ) - [današnji Majnc], u Gornjoj Germnaiji 83.g. Pošto je podržala L. Antonija Saturnina 89.g, poslata su je na Dunav; posle toga je uništena, verovatno u borbi protiv Sarmata 92.g.

Legio XXII Deiotariana: formirao ju je kralj Dejotarijus od Galatije. Obučavana je i opremljena po rimskom modelu. Oktavijan Avgust ju je priključio rimskoj vojsci, verovatno pre 25.g.p.H.r. i bila je stacionirana u Egiptu, kod Nikopolisa. Sudbina ove legije je nejasna; možda je uništena u Jevrejskom ustanku od 132 - 135.g.

Legio XXII Primigenia (“Prvorođena”): nastala je zajedno sa XV legijom Primigenia i bila je stacionirana kod Mogonciakuma (lat.Mogontiacum ) - [današnji Majnc], u Gornjoj Germaniji oko 43.g. Pratila je Vitelija u njegovom maršu na Rim; na kraće vreme je bila prebačena u Karnuntum (lat. Carnuntum), i do 71.g. je na novoj poziciji kod Vetere (dan. Ksanten) u Donjoj Germaniji. Dobila je naziv pia fidelis Domitiana (“Domicijanova odana i verna”) za lojalnost pokazanu 89. i 92/93.g. Pri prebacivanju XIV legije Gemina na Dunav, , XXII legija Primigenia je bila premeštena u Majnc.

Legio XXX Ulpia Victrix (“Ulpijanova pobednička”): osnovao ju je Trajan i dao joj ime po sebi (Marko Ulpije Trajan) oko 105.g; njen broj pokazuje da je bila trideseta legija u vojsci. Bila je stacionirana u Brigeciu (lat. Brigetio) u Gornjoj Panoniji. Učestvovala je u Drugom dačkom ratu pre 122.g. kada je bila prebačena u Veteru (dan. Ksanten) u Donjoj Germaniji - tada je VI legija Victrix bila poslana u Britaniju.

[Dejan B]

Legionarska oprema

Štit

Legionari su upotrebljavali scutum, drveni štit presvučen kožom, dugačak 120 cm i širok 80 cm. Taj štit je izrađen od tri sloja drvenih letvica debelih oko 2 mm, slepljenih u zakrivljenu ploču. Donji rub je ojačan drvetom. Drška je napravljena od deblje poprečne letvice, a sa spoljne strane je imao izbočinu (umbo) čija funkcija je da odbija strele i sprečava njihovo zabadanje u štit. Sve bi obmotali u kožu, a prednju stranu bi previli tkaninom. Rubovi su bili od neobrađene kože pričvršćene za drvo (u I i II veku ti rubovi su bili od bronze). Ovi štitovi su često ukrašeni, što je verovatno služilo za raspoznavanje vojnika iz različitih jedinica

Legionarski štit sa zaobljenim krajevima


Legionarski štit sa oštrim krajevima

Opasači

Početkom I veka, mač i nož su visili na dva kaiša, koje su nosili kao kauboji. Napred je visila pregača izrađena od metalnih pločica pričvršćenih na komad kože.

Posle su imali samo jedan opasač i za nož i za pregaču, a mač bi visio na svom kaišu. Ti opasači su bili prekriveni posrebrenim bronzanim pločicama.

Rimski opasač

Sandale

Vojničke sandale (calligae) bile su napravljene od komada kože koji se obmotavao oko noge i vezivao na skočnom zglobu. Đon se sastojao od nekoliko slojeva kože spojenih metalnim nitnama.

Caligae

Pilum

Pilum je bacačko oružje koje je imao svaki legionar. Postojali su veći i manji (veći su nosili legionari, a on je bio dugačak 2 metra i težak oko 1200 g, a manji su nosili veliti). On je bio sastavljen iz dva dela: gvozdenog (dužine 1 metar), koji je bio zašiljen na vrhu, i drvenog (isto 1 metar). Njegova namena je bila da se razrede neprijateljski redovi pre nego što se pređe u borbu prsa u prsa, pošto je, ako bi se bacio pomoću izbacivača (amentum) mogao da odleti čak 30 do 60 metara. Kako bi se onemogućilo da neprijatelj baci pilume nazad i iskoristi ih protiv njih, oni su pribegavali malim trikovima. Jedan se sastojao u tome da prilikom izrade gvozdenog dela jedan deo ostane neokaljen, čime nije dobio dovoljnu čvrstinu, i prilikom udara on se na tom delu krivi i postaje neupotrebljiv. Drugi način je rađen tako što bi prilikom spajanja metalnog i drvenog dela (spajao se pomoću dve nitne) jedna nitna bila od gvožđa a druga od drveta. Pošto je drvo slabo, pri udaru ta nitna bi pukla i pilum bi izgubio optimalan oblik za ponovno bacanje. Sredinom I veka na spoju drvenog i metalnog dela se javlja olovna kugla kako bu pilum dobio težinu.

Pilum

Mač

Počevši od III veka p.n.e., Rimljani trguju sa španskim proizvođačima oružja. Toliko su bili oduševljeni njime da su u većoj meri zamenili svoje oružje njihovim. Posebna vrsta kratkog mača (gladius hispaniensis) je nazvan španski mač. On je zbog svoje male dužine (oko 60 cm) bio idealan za borbe u zbijenim redovima kakve su bile makedonske falange. Posle poraza makedonaca, kada su se borba prenela u Galiju i Germaniju, počeo se koristiti dugački mač paralelnih ivica, koji je na vrhu bio zašiljen (spatha).

Gladius hispaniensis


Spatha

Bodež

Bodeži (pugio) su bili različitih oblika. Korice su bile od bronze ili gvožđa, vrlo često ukrašene srebrom. Bodež je nestao iz upotrebe krajem I veka.

Pugio