1999. godina, bombardovanje Srbije

Lady in red · Član od: 24.05.2006.

Bombardovanje... Veoma bolan period za nasu zemlju i mnoge ljude u njoj. Ipak, dosta ljudi se dobro zabavljalo tada. Podrumi, drustvo, kartanje i sl.

Ja sam tada bila 7 razred osnovne. Svo vreme sam provela u svom selu koje nije bilo izlozeno opasnosti. Dva puta su nam gadjali repetitore koji su na pet kilometara od civilizacije, ali to nije imalo ozbiljne posledice po selo i ljude (sem sto su srusili repetitore naravno). Nas je tada u drustvu bilo oko 12 devojcica. Svaki dan posle rucka pa do 8-9 uvece smo se vozale biciklovima po raznim delovima sela jer je svaka u nekom kraju imala simpatiju, otpadale u parku i tako.... Nama je bilo super. Sta nikada necu zaboraviti? Par drugarica i ja smo isle u hotel na aerobik. Jednog dana instruktorka nas je sacekala i izvinula se sto nece moci da nam odrzi trening, nesto joj nije dobro, ali dala nam je kljuceve da vezbamo same. Tokom nasek samostalnog treninga prozori su poceli da se tresu zesce. Jedna drugarica je izletela glavom bez obzira, otrcala do mene kuci (posto jako blizu zivim) i zvala mamu i tatu da dodju po nju, pri tom ona zivi na 10 min peske od tog hotela. Dok mi nismo skupile stvari............. spakovale se......... izasle napolje...... pa polako prema kuci....... kao da ne padaju bombe nego bombone. Ne znam zasto, nismo se uplasile.

Kako ste vi proveli period bombardovanja? Gde ste bili? Sta ste radili? Sta vam je posebno ostalo u secanju iz tog vremena? Da li ste imate lepa ili ruzna iskustva iz tog vremena?

valter · Član od: 08.05.2006.

-Dok sam, u ta vremena, radio kao konobar moje gazde je pratila takva sreca da u koji god kafic-restoran dodjem i pocnem da ratim, promet se umnogostrucuje. Tako je bilo i te '99. Radio sam u restoranu na Dunavu kod gazde koji je uz njega imao i skelu, i gle cuda posle par dana NATO obori most kod Smedereva posalje ceo saobracaj kod mog gazde (ih sto neki imaju srece) Radio sam kao sumanut, al' sam se zato i ja lepo opario. Bilo je dana sa i po 100-150 DM dnevno, sto baksisa sto sverca.
-Mesto se zove Ram, poznata je i Ramska tvrdjava, mesto gde je Dunav najsiri, i kad je vedro vece izadjem na kraj skele, zapalim cigaru, i gledam kako radi PVO kod Beograda.

Goga · Član od: 08.04.2006.

Ta vremena, ma dobro smo normalni, uzevsi u obzir sta smo sve preturili preko ledja. Za ta vremena me vezuje uspomena na ljude koji su se voleli, cuvali, bili jako bliski, nikad blizi. Na neprospavane noci, kada sam se kao u stara dobra vremena vracala kuci u 6h (izjutra), a igrali smo jamb do u beskonacnost. Pamtima po po obaranju "nevidljivog", sto sam i direktno pratila sa prozora. Pamtim i strah moga oca koji je jedan rat preziveo kao mali. Zemljotres usred bombardovanja, sto me je probudilo - jedva, misao "uh, dobro je to je samo zemljotres". Stres, veliki stres drugara koji je doziveo šok, sta god da je, kada su bombardovali Rumu (on je jedan od onih vojnika koji su se jedva izvukli iz Slovenije, kada je svo sranje i pocelo).. Pamtim krovove zgrada, na koje smo se pentrali kao ludaci da vidimo Beograd, Jakovo, Batajnicu, Novi Sad. Uradila sam to jednom i nikada vise - pogled je bio odlican, kako drugacije da kazem, isuvise dobar, a neko je "tamo" patio. Dosao je kraj. Pamtim, odeljenje radiologije, UZ grudi, potencijalni tumor zbog potiskivanja emocija (čitaj straha). Tada me je "stiglo", kada su mi rekli da je sve OK.
Trudim se da se ne prisecam..

euridika · Član od: 14.08.2006.

Dosle te bombe, negde podkraj epohe, pred ulazak citavog modernog i bezbriznog sveta u novi milenijum, kao neka vrsta okoncavanja naseg licnog i nacionalnog petnaestogodisnjeg pakla, zatvaranje jednog dela istorije... Ja bih se podsetila i svega sto je prethodilo, koliko smo scena masakra imali cast da pratimo kao mali, i kako smo, gledajuci ih, ostarili, izgubili osmehe, uvukao se neki neizbrisivi nemir, koji me budi i danas, ne znam zasto sam zabrinuta, zamisljena, ali jesam, veoma cesto. Pitaju drage vesele kolege zasto toliko uzdisem i zasto tako glasno, i da treba da vodim racuna kada drzima prezentacije da izbegavam uzdahe, ali teze je to od mene, i nemam vise kontrolu, samo se iskljucim i odlutam. Secam se straha, ogromnog, u pocetku, secam se bezanja u prizemlje svakih pola sata, secam se jednog pokusaja da budem hrabra, i prespavam u svojoj sobi na prvom spratu, bezglavo sam pobegla u podrum posto su prvo popadale bombe a onda zasvirale sirene. Pamtim glas Dragana Colicia (mislim da se tako zove covek) pamtim da je uspevao da me umiri na momente. Teska je slika mojih roditelja koji su van sebe od straha, i mene kako spoznajem da sam ih prerasla, da sam hrabrija, iako neizmerno uplasena, slika dvoje ljudi koji treba da su stubovi oslonci, autoriteti kako postaju mali,najmanji... Pamtim noc kada je ubijena mala Milica Rakic, pamtim posete Viktora Cernomirdina i kako bismo bili nagradjivani novim kompletom razornog materijala u neogranicenim kolicinama svaki puta kada bi gospodin odleteo. Pisala sam mnogo tada, prijateljima dragim koji su se bili rasuli, pobegli u svoja topla utocista, u svoje roditeljske kuce. Pamtim kako sam bila besna na sebe sto se nisam snasla, sto me je sve to zateklo i kako sam bila besna na nas sto smo dozvolili sebi da nam se to desi i besna na citav svet sto je dao sebi za pravo da kroji sudbinu malih obicnih ljudi koji su samo pokusavali da zive svoje zivote u vec dovoljno nemogucim uslovima. Rekla sam sebi tada da cu im sve to reci jednog dana, da cu ih podsetiti, te vesele bezbrizne strance, kako su isprljali svoje ruke i kako su ucestvovali u odredjivanju sudbine drugih, na sta nisu imali nikakvo pravo. Ali, mnogo intenzivnije i teze za mene licno je bilo ono sto je doslo posle bombradovanja, ono slavljenje pobede, onaj medijski teror, lobotomija svesti. Secam se da bih gledla drugi dnevnik i plakala pola sata bez prestanka ne verujuci da se ludilo samo osnazilo... Tu negde se uoblicila moja odluka da ja to ne mogu da pratim, da sam suvise ranjiva, da ce me nepravda i alavost uvek boleti i da je vreme da se razmislja o dizanju jedara... Od bombi, i tih nekih tri meseca u meni se ugradi strah od nekih zvukova, obicno se jako uplasim kada nesto negde tresne, kada protutnji tramvaj u nekoj od evropskih metropla ili u mom dragom Beogradu, ostala uspomena na jedno veliko, potpuno neosnovano zaljubljivanje, putovanja duga beovozom relacija batajnica-pancevo, jeza kada bi se prelazili mostovi, sreca i osecaj pobede kada bi se presli, ostala okrnjena oruzena zgrada generalstaba, tezina zbog izginulih i prevarenih ljudi na rts-u, secanje na sahranu drugara iz osnovne skole, koji je dao zivot za otadzbinu, ostao da spava na tenku na kosrama, samo nas nekolicina bila na toj sahrani jer je to bio jedan stidljiv sirot momak bez mnogo podrske u zivotu, nije mi dozvoljeno da proctam oprostajno pismo decaku jer nije bilo proslo cenzuru samo pocasna paljba i tisina posle, ostalo iskustvo zivotno, i nemir veliki.

vlado · Član od: 22.06.2006.

Citat:

Lejdi u crvenom kaže:

Sta nikada necu zaboraviti?

Traume koje sam tada dozivljavao

. Tada sam imao svega 6 godina i cinilo se da nista ne moze krenuti po zlu. Al' kada je prva raketa pala na aerodrom "Ladjevci", tacnije par kilometara dalje nesto me je preseklo

Zauvek ce mi u secanju ostati sirena za vazdusnu opasnost i pozivi uznemirenih clanova familije.

Citat:

Lejdi u crvenom kaže:

Gde ste bili?

Pa po podrumima sigurno nisam. Mrzeo sam vlazna, prljava i hladna sklonista. Situacija je bila, u fazonu: ako udari neka udari. Ono sto je najgore od svega toga jeste to sto nikada nismo mogli biti mirni. Svaki cas je sirena oglasavala uzbunu i obratno.. strasno....

Uglavnom, hvala Bogu, sve se dobro zavrsilo al' ja sam u glavnom narednih meseci sanjao rakete kako padaju po meni or something like that.

Mater Vetru · Član od: 19.04.2006.

Te godine sam upisala IV godinu studija, našla predivan stančić na Novom naselju sa još 2 cimerke sa kojima sam redovno pratila isključivo 3K DUR i Esmeraldu na malom portabl tv-u i pokušavala da zaboravim jednog dečka...Dnevnike nismo gledale, štampa se svodila na GIOIA-u i Oriflame kataloge, čule smo za nekakav Rambuje, ali...gde on ono beše i kakve on ono ima veze sa nama...Bile smo bezbrižne...

Moji su svakodnevno zvali sa molbom da se spakujem i dođem za Kikindu, nije dobro, nešto se sprema...Kakvo, bre, bombardovanje, ćale, šta ti je, nemoj da si smešan, samo nas plaše ti veliki i moćni...
A onda...glas prijatelja iz Crne Gore...avioni NATO-a preleću Bokokotorski zaliv...idu na vas...javite se čim budete mogli...klik.

Slede dani uz tv i izveštaji gde su...kada...na koga...koliko...pod okriljem noći...Srbija se brani pesmom...svi smo mi mete...nećeš da nosiš metu na srcu, kakav si ti to čovek...normalan, Bogu hvala...a uz to i žena, ako nisi primetio...druže...

Aprilski rok, odlazim na ispit...u kabinetu ja, drugarica i jedna trudna koleginica...profesor pometen...znate, ako bude uzbuna, moraćemo da odložimo...neće...nemojte...

Žurim na stanicu...odjednom fijuk...drugi...treći...zlokobna tišina, a onda detonacije...trotoar podrhtava...ljudi trče sa decom u naručju...tek onda šizela...bravo, majstori, šta, spavate na poslu...neko sklonište u zgradi na Bulevaru...čiča sa tranzistorom...izgleda su pale u centar...ima mrtvih...vrisak, dečiji plač...ne, nije centar, na Detelinaru su...majku im...

Ostalo su samo parčići sećanja...znate, ono...smešna lupa koja sitne stvari...strah i bespomoćnost u ćaletovim očima...devojčica sa transparentom-nisam pečurkica da rastem u podrumu...mama u histeričnom transu sa "ratnim rasporedom" na radnom mestu...baka koja je srećna jer je porodica, posle toliko vremena,kompletno na okupu,ako je rat...kaže...nije mi prvi...proći će...

I prošao...sada nisam sasvim sigurna ni da je bio...šta ako sam sve to sanjala...svi mi...
A ako je stvarno bio...ne ponovio se...nikome...nikada...

Lady in red · Član od: 24.05.2006.

Zao mi je sto svi imate losa iskustva iz tog perioda, sto je i normalno, ipak su to bila ruzna tri meseca. Ja se ipak trudim da se prisecam samo lepih trenutaka, imala sam srece sto sam zivela u selu pa nije bilo toliko traumaticno (ustvari kako kome, svi smo to drugacije prezivljavali). Ja sam i pocela ovu temu sa vedrije strane, ali nije istina da sam svo vreme bila spokojna.
Vece kada je pocelo bombardovanje brat, koji je tada imao 15 godina, i ja smo bili sami kod kuce. Roditelji su otisli u posetu prijateljima. Taj dan se pricalo da ce bombardovanje poceti ali ja nisam verovala u to... ili nisam zelela da verujem... Kada se zacula prva sirena za uzbunu sela sam bratu u krilo i neutesno plakala. Bila sam ubedjena da necu doziveti jutro (uvek imam crne misli a ustvari sam optimista, malo konfuzno

). U suzama sam napisala oprostajno pismo najboljoj drugarici i decku u koga sam tada bila zaljubljena. Ujutru kada sam se probudila i shvatila da sam ziva bila sam presrecna. Svako vece kada legnem da spavam pomislim "sutra ce prestati". Svaki dan sam gledala vesti, plasila sam se za sestre u Beogradu...

Kada sam prvi put posle otisla u Novi Sad i videla ostatke mostova, zaplakala sam, iako tada nisam bila vezana za NS. Samo sam pomislila: kako je ljudima koji su ih svaki dan prelazili, gledali, slikali, pisali o njima...

Najgore je bilo kada su javili da je poginuo sin jednoj od maminih najboljih prijateljica, dva dana pre kraja agresije... Imao je 19 godina... I danas kad je vidim prodje neka jeza kroz mene, prica, smeje se, ali sjaj u ocima zauvek se ugasio... Nekom se nazalost bombardovanje nikada nece zavrsiti...

Bishop · Član od: 07.07.2006.

Bombardovanje ......... mnogo toga je u secanju , druzenje , prkos gluposti kroz zabavu , ljudi i medjusobna briga za sve , a bogme i razne gadosti i gluposti....

No jedno je ipak najjace u secanju .......
...... 3 april 1999 , negde oko osam uvece , moja tadasnja devojka i ja na mostu slobode vracamo se u NS .......

Lady S · Član od: 11.03.2006.

Iskreno, ja sam se baš lepo zabavljala u tom periodu. Čitavo bombardovanje provela sam u gradu kog su od milošte prozvali "Klintongrad", jer ni jedna jedina bomba nije pala u grad.

Uglavnom, svi znaju o kom gradu je reč.

Stoji priča da nikome ne bih poželela traumu bilo koje vrste, ali i stoji da smo u tom periodu, čini mi se, znali da se družimo najbolje, jer nikakve druge obaveze nismo imali.

Eto, verujte mi da ja bombardovanje nisam ni osetila...

	(#1 (permalink))
Lady in red Epona of The Nosfera Offline Poruke: 1,085 Član od: 24.05.2006. Poslednji login: 12.09.2008 14:40 Pol: Žensko Godine: 23 Lokacija: Novi Sad	1999. godina, bombardovanje Srbije - 20.08.2006, 03:46 Bombardovanje... Veoma bolan period za nasu zemlju i mnoge ljude u njoj. Ipak, dosta ljudi se dobro zabavljalo tada. Podrumi, drustvo, kartanje i sl. Ja sam tada bila 7 razred osnovne. Svo vreme sam provela u svom selu koje nije bilo izlozeno opasnosti. Dva puta su nam gadjali repetitore koji su na pet kilometara od civilizacije, ali to nije imalo ozbiljne posledice po selo i ljude (sem sto su srusili repetitore naravno). Nas je tada u drustvu bilo oko 12 devojcica. Svaki dan posle rucka pa do 8-9 uvece smo se vozale biciklovima po raznim delovima sela jer je svaka u nekom kraju imala simpatiju, otpadale u parku i tako.... Nama je bilo super. Sta nikada necu zaboraviti? Par drugarica i ja smo isle u hotel na aerobik. Jednog dana instruktorka nas je sacekala i izvinula se sto nece moci da nam odrzi trening, nesto joj nije dobro, ali dala nam je kljuceve da vezbamo same. Tokom nasek samostalnog treninga prozori su poceli da se tresu zesce. Jedna drugarica je izletela glavom bez obzira, otrcala do mene kuci (posto jako blizu zivim) i zvala mamu i tatu da dodju po nju, pri tom ona zivi na 10 min peske od tog hotela. Dok mi nismo skupile stvari............. spakovale se......... izasle napolje...... pa polako prema kuci....... kao da ne padaju bombe nego bombone. Ne znam zasto, nismo se uplasile. Kako ste vi proveli period bombardovanja? Gde ste bili? Sta ste radili? Sta vam je posebno ostalo u secanju iz tog vremena? Da li ste imate lepa ili ruzna iskustva iz tog vremena?

	(#2 (permalink))
valter Poznata faca Offline Poruke: 850 Član od: 08.05.2006. Poslednji login: danas 14:02 Pol: Muško Godine: 27	Odgovor: Bombardovanje 1999. - 20.08.2006, 09:32 -Dok sam, u ta vremena, radio kao konobar moje gazde je pratila takva sreca da u koji god kafic-restoran dodjem i pocnem da ratim, promet se umnogostrucuje. Tako je bilo i te '99. Radio sam u restoranu na Dunavu kod gazde koji je uz njega imao i skelu, i gle cuda posle par dana NATO obori most kod Smedereva posalje ceo saobracaj kod mog gazde (ih sto neki imaju srece) Radio sam kao sumanut, al' sam se zato i ja lepo opario. Bilo je dana sa i po 100-150 DM dnevno, sto baksisa sto sverca. -Mesto se zove Ram, poznata je i Ramska tvrdjava, mesto gde je Dunav najsiri, i kad je vedro vece izadjem na kraj skele, zapalim cigaru, i gledam kako radi PVO kod Beograda.

	(#3 (permalink))
Goga Dama Herc Offline Poruke: 11,609 Član od: 08.04.2006. Poslednji login: danas 12:41 Pol: Žensko Godine: 34 Lokacija: ... divljina ...	Odgovor: Bombardovanje 1999. - 20.08.2006, 17:45 Ta vremena, ma dobro smo normalni, uzevsi u obzir sta smo sve preturili preko ledja. Za ta vremena me vezuje uspomena na ljude koji su se voleli, cuvali, bili jako bliski, nikad blizi. Na neprospavane noci, kada sam se kao u stara dobra vremena vracala kuci u 6h (izjutra), a igrali smo jamb do u beskonacnost. Pamtima po po obaranju "nevidljivog", sto sam i direktno pratila sa prozora. Pamtim i strah moga oca koji je jedan rat preziveo kao mali. Zemljotres usred bombardovanja, sto me je probudilo - jedva, misao "uh, dobro je to je samo zemljotres". Stres, veliki stres drugara koji je doziveo šok, sta god da je, kada su bombardovali Rumu (on je jedan od onih vojnika koji su se jedva izvukli iz Slovenije, kada je svo sranje i pocelo).. Pamtim krovove zgrada, na koje smo se pentrali kao ludaci da vidimo Beograd, Jakovo, Batajnicu, Novi Sad. Uradila sam to jednom i nikada vise - pogled je bio odlican, kako drugacije da kazem, isuvise dobar, a neko je "tamo" patio. Dosao je kraj. Pamtim, odeljenje radiologije, UZ grudi, potencijalni tumor zbog potiskivanja emocija (čitaj straha). Tada me je "stiglo", kada su mi rekli da je sve OK. Trudim se da se ne prisecam..

	(#4 (permalink))
euridika severna svetlost Offline Poruke: 935 Član od: 14.08.2006. Poslednji login: juče 20:17 Pol: Žensko Godine: 32	Odgovor: Bombardovanje 1999. - 20.08.2006, 20:51 Dosle te bombe, negde podkraj epohe, pred ulazak citavog modernog i bezbriznog sveta u novi milenijum, kao neka vrsta okoncavanja naseg licnog i nacionalnog petnaestogodisnjeg pakla, zatvaranje jednog dela istorije... Ja bih se podsetila i svega sto je prethodilo, koliko smo scena masakra imali cast da pratimo kao mali, i kako smo, gledajuci ih, ostarili, izgubili osmehe, uvukao se neki neizbrisivi nemir, koji me budi i danas, ne znam zasto sam zabrinuta, zamisljena, ali jesam, veoma cesto. Pitaju drage vesele kolege zasto toliko uzdisem i zasto tako glasno, i da treba da vodim racuna kada drzima prezentacije da izbegavam uzdahe, ali teze je to od mene, i nemam vise kontrolu, samo se iskljucim i odlutam. Secam se straha, ogromnog, u pocetku, secam se bezanja u prizemlje svakih pola sata, secam se jednog pokusaja da budem hrabra, i prespavam u svojoj sobi na prvom spratu, bezglavo sam pobegla u podrum posto su prvo popadale bombe a onda zasvirale sirene. Pamtim glas Dragana Colicia (mislim da se tako zove covek) pamtim da je uspevao da me umiri na momente. Teska je slika mojih roditelja koji su van sebe od straha, i mene kako spoznajem da sam ih prerasla, da sam hrabrija, iako neizmerno uplasena, slika dvoje ljudi koji treba da su stubovi oslonci, autoriteti kako postaju mali,najmanji... Pamtim noc kada je ubijena mala Milica Rakic, pamtim posete Viktora Cernomirdina i kako bismo bili nagradjivani novim kompletom razornog materijala u neogranicenim kolicinama svaki puta kada bi gospodin odleteo. Pisala sam mnogo tada, prijateljima dragim koji su se bili rasuli, pobegli u svoja topla utocista, u svoje roditeljske kuce. Pamtim kako sam bila besna na sebe sto se nisam snasla, sto me je sve to zateklo i kako sam bila besna na nas sto smo dozvolili sebi da nam se to desi i besna na citav svet sto je dao sebi za pravo da kroji sudbinu malih obicnih ljudi koji su samo pokusavali da zive svoje zivote u vec dovoljno nemogucim uslovima. Rekla sam sebi tada da cu im sve to reci jednog dana, da cu ih podsetiti, te vesele bezbrizne strance, kako su isprljali svoje ruke i kako su ucestvovali u odredjivanju sudbine drugih, na sta nisu imali nikakvo pravo. Ali, mnogo intenzivnije i teze za mene licno je bilo ono sto je doslo posle bombradovanja, ono slavljenje pobede, onaj medijski teror, lobotomija svesti. Secam se da bih gledla drugi dnevnik i plakala pola sata bez prestanka ne verujuci da se ludilo samo osnazilo... Tu negde se uoblicila moja odluka da ja to ne mogu da pratim, da sam suvise ranjiva, da ce me nepravda i alavost uvek boleti i da je vreme da se razmislja o dizanju jedara... Od bombi, i tih nekih tri meseca u meni se ugradi strah od nekih zvukova, obicno se jako uplasim kada nesto negde tresne, kada protutnji tramvaj u nekoj od evropskih metropla ili u mom dragom Beogradu, ostala uspomena na jedno veliko, potpuno neosnovano zaljubljivanje, putovanja duga beovozom relacija batajnica-pancevo, jeza kada bi se prelazili mostovi, sreca i osecaj pobede kada bi se presli, ostala okrnjena oruzena zgrada generalstaba, tezina zbog izginulih i prevarenih ljudi na rts-u, secanje na sahranu drugara iz osnovne skole, koji je dao zivot za otadzbinu, ostao da spava na tenku na kosrama, samo nas nekolicina bila na toj sahrani jer je to bio jedan stidljiv sirot momak bez mnogo podrske u zivotu, nije mi dozvoljeno da proctam oprostajno pismo decaku jer nije bilo proslo cenzuru samo pocasna paljba i tisina posle, ostalo iskustvo zivotno, i nemir veliki.

	(#6 (permalink))
Mater Vetru Botino blago Offline Poruke: 304 Član od: 19.04.2006. Poslednji login: 27.08.2008 20:17 Pol: Žensko Godine: 32 Lokacija: ...međ' ludajama i podzemnim vodama...	Odgovor: Bombardovanje 1999. - 21.08.2006, 01:28 Te godine sam upisala IV godinu studija, našla predivan stančić na Novom naselju sa još 2 cimerke sa kojima sam redovno pratila isključivo 3K DUR i Esmeraldu na malom portabl tv-u i pokušavala da zaboravim jednog dečka...Dnevnike nismo gledale, štampa se svodila na GIOIA-u i Oriflame kataloge, čule smo za nekakav Rambuje, ali...gde on ono beše i kakve on ono ima veze sa nama...Bile smo bezbrižne... Moji su svakodnevno zvali sa molbom da se spakujem i dođem za Kikindu, nije dobro, nešto se sprema...Kakvo, bre, bombardovanje, ćale, šta ti je, nemoj da si smešan, samo nas plaše ti veliki i moćni... A onda...glas prijatelja iz Crne Gore...avioni NATO-a preleću Bokokotorski zaliv...idu na vas...javite se čim budete mogli...klik. Slede dani uz tv i izveštaji gde su...kada...na koga...koliko...pod okriljem noći...Srbija se brani pesmom...svi smo mi mete...nećeš da nosiš metu na srcu, kakav si ti to čovek...normalan, Bogu hvala...a uz to i žena, ako nisi primetio...druže... Aprilski rok, odlazim na ispit...u kabinetu ja, drugarica i jedna trudna koleginica...profesor pometen...znate, ako bude uzbuna, moraćemo da odložimo...neće...nemojte... Žurim na stanicu...odjednom fijuk...drugi...treći...zlokobna tišina, a onda detonacije...trotoar podrhtava...ljudi trče sa decom u naručju...tek onda šizela...bravo, majstori, šta, spavate na poslu...neko sklonište u zgradi na Bulevaru...čiča sa tranzistorom...izgleda su pale u centar...ima mrtvih...vrisak, dečiji plač...ne, nije centar, na Detelinaru su...majku im... Ostalo su samo parčići sećanja...znate, ono...smešna lupa koja sitne stvari...strah i bespomoćnost u ćaletovim očima...devojčica sa transparentom-nisam pečurkica da rastem u podrumu...mama u histeričnom transu sa "ratnim rasporedom" na radnom mestu...baka koja je srećna jer je porodica, posle toliko vremena,kompletno na okupu,ako je rat...kaže...nije mi prvi...proći će... I prošao...sada nisam sasvim sigurna ni da je bio...šta ako sam sve to sanjala...svi mi... A ako je stvarno bio...ne ponovio se...nikome...nikada... "Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je ziveti. "

	(#7 (permalink))
Lady in red Epona of The Nosfera Offline Poruke: 1,085 Član od: 24.05.2006. Poslednji login: 12.09.2008 14:40 Pol: Žensko Godine: 23 Lokacija: Novi Sad	Odgovor: Bombardovanje 1999. - 21.08.2006, 02:16 Zao mi je sto svi imate losa iskustva iz tog perioda, sto je i normalno, ipak su to bila ruzna tri meseca. Ja se ipak trudim da se prisecam samo lepih trenutaka, imala sam srece sto sam zivela u selu pa nije bilo toliko traumaticno (ustvari kako kome, svi smo to drugacije prezivljavali). Ja sam i pocela ovu temu sa vedrije strane, ali nije istina da sam svo vreme bila spokojna. Vece kada je pocelo bombardovanje brat, koji je tada imao 15 godina, i ja smo bili sami kod kuce. Roditelji su otisli u posetu prijateljima. Taj dan se pricalo da ce bombardovanje poceti ali ja nisam verovala u to... ili nisam zelela da verujem... Kada se zacula prva sirena za uzbunu sela sam bratu u krilo i neutesno plakala. Bila sam ubedjena da necu doziveti jutro (uvek imam crne misli a ustvari sam optimista, malo konfuzno ). U suzama sam napisala oprostajno pismo najboljoj drugarici i decku u koga sam tada bila zaljubljena. Ujutru kada sam se probudila i shvatila da sam ziva bila sam presrecna. Svako vece kada legnem da spavam pomislim "sutra ce prestati". Svaki dan sam gledala vesti, plasila sam se za sestre u Beogradu... Kada sam prvi put posle otisla u Novi Sad i videla ostatke mostova, zaplakala sam, iako tada nisam bila vezana za NS. Samo sam pomislila: kako je ljudima koji su ih svaki dan prelazili, gledali, slikali, pisali o njima... Najgore je bilo kada su javili da je poginuo sin jednoj od maminih najboljih prijateljica, dva dana pre kraja agresije... Imao je 19 godina... I danas kad je vidim prodje neka jeza kroz mene, prica, smeje se, ali sjaj u ocima zauvek se ugasio... Nekom se nazalost bombardovanje nikada nece zavrsiti...

	(#8 (permalink))
Bishop Iskusni forumdžija Offline Poruke: 458 Član od: 07.07.2006. Poslednji login: 04.11.2007 15:32 Pol: Muško Godine: 31 Lokacija: Vojvodina/Novi Sad	Odgovor: Bombardovanje 1999. - 21.08.2006, 16:05 Bombardovanje ......... mnogo toga je u secanju , druzenje , prkos gluposti kroz zabavu , ljudi i medjusobna briga za sve , a bogme i razne gadosti i gluposti.... No jedno je ipak najjace u secanju ....... ...... 3 april 1999 , negde oko osam uvece , moja tadasnja devojka i ja na mostu slobode vracamo se u NS ....... Possibility of dream come true makes life worth living.....

	(#9 (permalink))
Lady S Administrator Offline Poruke: 1,763 Član od: 11.03.2006. Poslednji login: 29.09.2008 10:22 Pol: Žensko Godine: 26 Lokacija: Novi Sad	Odgovor: Bombardovanje 1999. - 24.08.2006, 03:57 Iskreno, ja sam se baš lepo zabavljala u tom periodu. Čitavo bombardovanje provela sam u gradu kog su od milošte prozvali "Klintongrad", jer ni jedna jedina bomba nije pala u grad. Uglavnom, svi znaju o kom gradu je reč. Stoji priča da nikome ne bih poželela traumu bilo koje vrste, ali i stoji da smo u tom periodu, čini mi se, znali da se družimo najbolje, jer nikakve druge obaveze nismo imali. Eto, verujte mi da ja bombardovanje nisam ni osetila...