1999. godina, bombardovanje Srbije

[dndr]

Nisam obraćao pažnju: hoće li biti bombardovanja, neće li biti bombardovanja.

desilo se bombardovanje, ostao sam u NS, a nisam trebao (i nije mi žao)

Poslije toga sve se promijenilo. Uslijedilo je moj odlazak iz NS...

(i dan danas žalim)


...tako je moralo da bude...




a sve je počelo mnogo ranije, mnogo ranije...

[Invisibleman]

sirokaulica kaže: NATO je 24. marta 1999. godine u 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri... Procenjena materijalna šteta je oko 30 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Naravno, konacan broj zrtava nikada nece biti utvrdjen, jer nisu zrtve samo poginuli i ranjeni.Mnogi su iako zivi poginuli iznutra - dusevno.Neki drugi su umrli iako jos hodaju, pa se cini da su zivi.Treci umiru ili ce umreti od kancera. Mnoga deca su se rodila izdeformisana........

19.55

[Dejan B]

Sećam se svega kao da je bilo juče. Sećam se da je dan pre bombardovanja na pinku trebalo da puste film Blizanci sa Arnoldom Švarcenegerom i Deni de Vitom, ali je umesto njega bio Boj na Kosovu (valjda da nam podignu nivo patriotizma). Tokom filma su objavili da se Jugoslavija nalazi u stanju neposredne ratne opasnosti. Sutradan, pred kraj dnevnika, voditelj je javio vest da je NATO bombardovao Prištinu i da je vazdušna opasnost proglašena i u Beogradu. Nisam znao šta da mislim. U meni se javio osećaj straha, ali ne zbog bombardovanja, već zbog toga što sam mislio da će doći i mobilisati mog oca. To me je najviše plašilo. Nedugo zatim, eksplozija toliko jaka da su se prozori dobro zatresli. Pogledao sam kroz jedan prozor, ništa. Drugi isto. Kroz treći sam video gust i visok dim i vatru kako se dižu, po meni, odmah iza sledećeg reda kuća. Ispostavilo se kasnije da su bombardovali kasarnu u susednom selu, ali je izgledalo tako blizu i zastrašujuće. Izašli smo napolje. Samo smo gledali kako u Batajnici eksplodira jedna bomba za drugom. Gledali smo malo i otišli na spavanje.

Noć kada su oborili nevidljivog mi je takođe ostala u sećanju. Tada sam se osećao kao da sam u nekom SF filmu. Mi napolju a oko nas haos. Na nebu prema Batajnici samo sam video projektile kako idu iz jednog aviona na drugi, što me je podsetilo na scene borbi iz Ratova zvezdi. Odjednom na zapadu je lansirana jedna raketa sa zemlje, pa druga. Putanje su im izgledale veoma neobično, čak sam se mogao zakleti da ide pravo na moju kuću. Samo sam stajao i čekao da grune tu pored mene. Na svu sreću pogodila je pravo u željenu metu, a mene promašila. Sutradan se pola sela klelo kako su te rakete išle baš na njihovu kuću.

Posle nije bilo toliko uzbuđenja sve dok nije došla vojska da postavi radare i dva raketna sistema tipa Neva na 200 metara od moje kuće, a da stvar bude još lepša većinu vozila su parkirali kod mene u dvorištu, pa sam mislio kako je to baš lep vojni cilj za agresora. Sa vojnicima smo lepo postupali, mama im je mesila pite i pravila kolače, a ni ostatak komšiluka nije zaostajao. Noću smo zajedno gledali u nebo. Jedno veče kad je počelo da puca, ja izlazim napolje a oni me odmah upozore da gasim svetlo. Malo kasnije su lansirali rakete. Ujutru su se užurbano pakovali i do 10 sati već ih nije bilo, ali je došao stric i njegov sin. Oni su znali ono što mi nismo, a to je da je vojsci položaj bio otkriven i da je NATO gađao njihove položaje, pa su došli da vide da li smo mi živi a kuća na mestu.

Kasnije smo i mi čuli da smo izvukli živu glavu samo zbog spretnosti vojnika koji su tu bili stacionirani. Lokalni lovci su krenuli u potragu za projektilima koji nisu eksplodirali, i ja im se priključim iako sam imao 15 godina. Obilazili smo lokalne njive, livade i odjednom smo počeli da nailazimo na krhotine. Ja sam imao sreću da nađem celo repno krilo, a na nekoliko metara od njega je bila ona. Lovci su naredili da se psi uhvate kako ne bi nehotice izazvali detonaciju. Prišli smo joj. Bila je dugačka oko 3 metra a prečnika oko 40 cm. Odatle i nije izgledala tako strašno.

To je bila jedna, ali po njihovom izveštaju treba da bude još jedna, pa smo nastavili potragu. U jednoj njivi sam primetio gomilu lomljene keramike. Najbliža kuća je udaljena oko 2 km, pa mi je na pamet pala ideja da to nije kojim slučajem neki mali, neistraženi arheološki lokalitet. Napunio sam džepove delovima keramike i nastavio potragu, uz moju nadu da ću se jednoga dana vratiti ovde i otkriti tajne koje krije ta njiva.

Sreća u nesreći je bila što smo u jesen 1998. zaklali bika i dve svinje, tako da je zamrzivač bio pun mesa. Kad god bi došla struja mi bi vadili meso i odmah palili roštilj, sve pod parolom: „Greota da se pokvari, bolje da se pojede“. Tada sam se najeo roštilja za ceo život. I ostatak bombardovanja sam proveo bez velikih trzavica, tako da nemam traume iz tog perioda.

Moram reći da sam zahvalan što niko iz mog okruženja ili familije nije nastradao tokom bombardovanja, a neki nisu bili te sreće. I zbog onih koji nisu bili te sreće mi ne smemo da zaboravimo šta se ovde desilo i ko nam je to radio.

[biterlemon]

I ja se sve vreme nervirao oko odmrznutog zamrzivaca i kako cemo hraniti bebu ako ne bude vise stizalo mleko u prodavnicu.

Najblize bombe su pale na oko 1 km od nase kuce. Moje vece dete se nije probudilo ali posle je pricala o svojim uzasnim snovima.

Ja se sve vreme cudio o skoro smotanim pokusajima da se obrazuje odbrana zemlje od moguce kopnene invazije sa severa.

Odavno sam odlucio da se necu odazvati pozivu u rezervu, jedino u slucaju opste mobilizacije, za koji sam se opet cudio da nije usledilo. Zemlja u ratu, a anarhija na sve strane... Cudno...

I na kraju shvatim, ukoliko bude kopnene intervencije, moja savest i moja teznja opstim ljudskim i moralnim principima ce nalagati da se borim za ocuvanje teritorijalnog integriteta Jugoslavije (SCG).
Umret cu kao Slobin vojnik. A od tog coveka sam samo dvojicu mrzeo vise.

I p...a na kraju potpise kapitulaciju i preda Kosovo i Metojhiju u trenutku kada su poceli da se tope zamrzivaci, kada je zemlji zapretila humanitarna katastrofa i nemiri.

Onda sam poceo da povracam, u tom trenutku sam pogazio sve svoje ideale, i vise ne verujem u politiku, ne verujem u ljudsko dostojanstvo, ne verujem vise ni u sta.

[kuta]

U Martu 1999 sam otisao u vojsku dobrovoljno,jer sam tu obavezu(vojsku)morao da skinem sa vrata sto pre zbog daljnih poslova.
Bombardovanje sam proveo sa puskom u ruci.
kako mi je bilo?Paaaa nije bilo lose,ako se uzme u obzir da nismo imali standardan vojni rok,nego samo kratka obuka i stotine sati terena!
Bilo je jako lepih trenutaka provedenih sa drugovima rame uz rame,a bilo je i ruznih naravno.
Sve u svemu..OK

[Invisibleman]

Da nastavim...

Sećam se da je bilo 19.55 kada je u Novom Sadu grunulo na Majevici.
Baš je počinjao TELEFAKT a ja sam jeo leba i slanine.

Većinu vremena sam proveo odvaljen od svega lakoga i alkohola.

Izašao sam iz jedne prostorije na keju 15min pre nego što su roknuli most na Dunavu a sobu ispunila srča izvaljenog prozora.

[shacky]

...nije mi bilo upecatljivo prvo vece koliko prvo jutro...
...elem, bila je u toku prijava ispita za aprilski rok i ja sam bila cvrsto resila da bez obzira na bombe i sirene odem na fakultet da prijavim ispit....
...cim sam iskoracila iz autobusa zacula se sirena, ljudi oko mene pocinju nekud da beze, trce a ja stojim i gledam u nebo ...
...posle 20-tak minuta je tata dosao po mene kolima pa smo svratili u industrijsku zonu da vidimo gde je pala bomba prethodno vece...
...i tako, bilo je strasno, ali moram priznati da se komsiluk jako zblizio i od tada nekako bolje funkcionisemo, postali smo bliski...

[zdenkavuk]

proslo je i neponovilo se nikad vise.Secanja polako blede,ali ostaje negde duboko u srcu,rusenje mostova,skela prelazak Dunava na kojekakve nacine,strah i tuga, mrznja i bes, nemozes nista da uradis, redovi... Samo da se ne ponovi nikad vise...

[morrib]

Posle određene vremenske distance neke slike izgledaju drugačije. Svako ima svoju sliku i svoje viđenje a u zavisnosti od ličnosti, blizine, ili učestvovanja u događajima koji bili sve samo ne prijatni. Po meni mnoge stvari su ostale nejasne, mada je imalo dosta vremena da se razjasne, bar one koje mogu iz našeg ugla gledanja i od naših dostupnih informacija. Imam utisak da mnogima nije u interesu da se izvedu kompletni izveštaji a prema dostupnosti informacija. I dan danas nemamo kompletan izveštaj o broju mrtvih, ranjenih;o broju uništenih i oštećenih objekata, o ukupnoj materijalnoj šteti. Nemamo ni podatke o broju oborenih aviona agresora, o uništenim bespilotnim letilicama, o uništenim helihopterima i ostalim oruđima i oružjima. Sve ovo se svodi na jedno krajnje neodgovorno i cinično ponašanje, iz koga prozilazi zaključak(ne moj): trebali smo biti bombardovani, zaslužili smo i maltene ono najciničnije još su trebali da nas bombarduju. A dalje ispada da ti "neki" koji se tako ponašaju nisu odavde, oni su iz neke druge zemlje i ovo nije njihov narod. Dali će im buduće generacije to oprostiti ako počnu drugačije da razmišljaju o ovoj zemlji i njihovom narodu u njoj? Ja se nadam da će to ubrzo doći, u smislu realnog sagledavanja dali smo zaslužili to bombardovanje, od celog sveta, a zbog jednog čoveka i par ljudi oko njega. Nije li postojalo daleko jednostavnije rešenje i mnogo manje bolno za kompletan narod, a u svakom slučaju bolno za jednog čoveka i par ljudi oko njega!
I sve više provejava istina da bombardovanje nije bilo zbog Miloševića, Kosovskih Šiptara i našeg ponašanja, već za ostvarenje nekih širih i tuđih ciljeva zavijenih u poruci aviona kao "milosrdni anđeo", gde ćeš veći cinizam.

[believer]

moj prvi izlazak posle porodjaja....kod prijateljice na rodjendanu....postavljen sto....perverzije na njemu.....chudo.....mi cirkamo martini .....ja se radujem perverzijama na stolu...ali jako,jako se radujem......onda odjednom na vestima cujemo objavu pocetka bombardovanja....kuma i ja se smesta dizemo i navlacimo jakne....ostavljam nepopijeni martini na stolu......bacam jedan ceznjiv pogled na postavljen sto.....i onda izlecemo ko lude i trcimo kroz grad....ona svojim tinejdzerima,ja svom prvorodjenom od pet nedelja........

ko bez duse sam dosla kuci....

...ostatak bombardovanja....uglavnom smo ga proveli po kafanama,u bastama.....