1999. godina, bombardovanje Srbije

[Mish]

Da mi je bilo lepo tih dana, baš i nije. Setim se sa svakom grmljavinom tih sedamdeset i nešto dana.
Ali pamtim neke ljude sa kojima sam upravo tada postala bliska, koji su mi bili (mislim i ostali) prava podrška tih dana, beskrajno dugih telefonskih razgovora, crnog humora, i posete meni dragog lika koji je pod bombama prešao tih 80 kilometara da bi došao kod svoje ratne drugarice na kafu. Zapravo, pamtim naš zajednički napor da jedne druge osokolimo.

[HLEBmaster]

Ajd i ja malo da se ovdi rashirim...

Moje bombardovanje iz '99 .. pochelo je josh krajem Januara. Tada su me trazzili prvi put. Dodji dechko na vojnu vezzbu. Reko, neka hvala, mogu ja da vezzbam i u civilu. Vidim ja kolko je sati pa se lepo nagrbachim ujaku i ujni na kazan i sa chebetom na tavan. A tavan naravno extra sobichak

Tada sam radio u centru Beograda, blizu Kneza. Atmosfera je bila onakva kakvu je svi pamtimo.. Hoce li, nece li, pregovarchki timovi trche pochasni 164-ti krug.. Hoce li gosn' rahmetli Ushke josh jednom zatezati do kraja ili chekati da dobijemo po bulji, ne bi li onda tu istu nashu bulju podmetnuo i postao istovremeno veliki heroj i mirotvorac.

Secam se vecheri bombardovanja. Ne znam da li se neizvesnost stvarno osecala u vazduhu ili sam ja to tripovao. Navikli smo nekako bili da nas sutra cheka josh gore, ali opet ne verujesh da chesh tek tako pravo na dno..

Ljudi su cutali u busu... neke prodavnice su bile prepune.. neke totalno prazne.. negde je bilo redova.. nishta posebno..

Radili smo ko i uvek to veche i komentarisali celo sranje od pochetka do kraja. Sve smo mi znali. I da ce bombardovati i da nece bombardovati. I sve iz pouzdanih izvora...

A onda, zvoni telefon ...zove keva.. - Ta sirena koju smo kao chuli samo je proba.. Kakva sirena bre?!

Jebote sirena bre? Pa to sam zadnji put chuo kad su obelezavali 6.April i ono kad smo proslavljali.. ovaj, obelezavali Titovu smert. Kakav dozzivljaj, sad mi kao svi treba da se smrznemo u mestu. Cela zemlja ima baletsku tachku sa nedostatkom koreografije. Tako su nas uchili u shkolici. A za 6. April kao svi istrchimo sa chasa pa se postrojavamo u shkolskom dvorishtu po odeljenjima.
Danke Deuchland za to istrchavanje sa chasova.. Mi smo deca neba, vishe volemo poljanche neg uchionicu.. A secam se i nekih pamfleta sa znacima za uzbunjivanje koje su nam chike iz civilne odbrane delile po stanovima, i onih tabli koje su nekada visile u svakoj zgradi. Nacrtan zvuchnik i talasi. Meni je to lichilo na - ako dodju avioni, idemo na more.. Valjda tim istim avionima.

Anyway, ono shto sam tada slutio shta te shestoaprilske sirene obelezzavaju malo mi se iz podsvesti vratilo... hteo ne hteo i sad ochekujem onaj zvuk sirena na Shtukama koje su Nemci zapravo montirali na avione da bi plashili narod. Sad ce da nas sravne. Realno znao sam da nece biti tako ni blizu. Al sirena ima takav miris. Sam zvuk je sporedna stvar.

Onda je drmnulo. I boga mi zaatresla se staklena zgrada. Pitaj boga shta je sad ovo. Zove keva. Bombardovali su Kosovo...
Chime bre?! Da je mesec pao na Prishtinu ne bi se chulo do ovde..
Niko nihsta ne zna.. Slushamo vesti. Gadjali Rakovicu i Avalu..

Ja sam i bez vesti znao shta je sledece. Objava ratnog stanja. Sledi opshta mobilizacija. "Kuci" chu ja ko Prle i Tihi.. U ilegali. Samo jedno legitimisanje na ulici i javicu se kuci kevi sa poljskog idukcionog telefona..

Gurao sam ja tako desetak dana tavan, GSB, working place.. and obratno...

Cela vamilija se skupila tu kod ujaka. Zajedno smo jachi.. chulo se dve ulice odatle kad vrishtimo Shalim se. Penjali smo se na merdevine da vidimo preko zida kako seva u Batajnici. Baba je kao naj iskusnija na prvi zvuk bombi prva dospevala u shtok vrata, iako ona i slabo chuje i slabo vidi, a i ne krece se neshto.
Baba je imala svoje svetle momente u odrzavanju morala. Iskustvo je chudo..:

-Ne chuju se kerovi... vidish i oni predosecaju!

Sledeche veche:

-Laju kerovi... vidish .. i oni predosecaju !

Za to vreme, ja sam postao vrlo trazzena faca. Svake noci i civilna i vojna policija trazili su me na smenu. Kako mene tako i ostale izostale sa javnog chasa Opshtenarodne odbrane i Drushtvene samozashtite

Chale i stric su sa svoje strane, kao valjani gradjani ove drzzave reshili da se istoj drzzavi i oduzze. Da ne prichamo da je trebalo podrzzati i svijetlog im onog za koga su glasali. Pa majku mu ipak je on predsednik. Zato su mi nediskretno stavili do znanja da bi ipak bilo najpametnije da se i prijavim.

Jel?

Pri tom mi cale pomogne tako shto skine onaj pozivchich kaj su mi veselo nalepili na vrata...Zalepili ljudi pa da ne ispadne da su se dzaba trudili.. a i sav taj selotejp ... znate..

Oduzilo se tih prvih desetak dana. Jebote, samo gledam kad ce da me pokupe sa ulice. Keva vec u nervnom slomu. Svake vecheri dolaze ovi sa spiskom. Vidim ja da je mozda bolje za sve da se ja vratim sa tog sluzzbenog puta iz Crne Gore.

Odo ja u vojni odsek.

Gleda me vojno lice... Beli poziv.. Znash ti kad si trebao da se javish? Reko nisam bio tu... Mislio sam da dodjem al tad je bio Januar, a deda mraz nije proshao na putu ka BG i nisam..Naravno..nisam to rekao..

-Da se javish u VP 5453453543535345bla bla .. areodrom B. .. ulaz tamo neki..

U super Volim vatromete. Imacu priliku da budem jedan od njih.

Srecom VP 5453453543535345 bla bla ulaz u aerodrom taj i taj .. preseljen je u jedno od oblizznjih sela.. Nadjoh se u nekoj shkoli za ometene u razvoju... Tako sam se i osecao. Okolo neka vojska, neki matorci, alkosi .. neshto ovo ono.. ja sam mislio da ovo ne postoji kad izjashesh iz kasarne gde sam 95 sluzzio...

Ispostavilo se da je bilo mudro ne javiti se odmah..Izbegao sam samo grbachenje i evakuaciju aerodroma.

Ne zelim da se secam detalja, ali u glavnom, sutradan mi obukoshe uniformu. E tu sam shvatio vazznost sluzzenja vojnog roka. Tachno sam izabrao chizme koje me neche mnogo zzuljati. Kad sam bio gushter ..jedne su gotovo unishtile noge samo zato shto su mi bile taman...(Savet - uzmi za nijansu vece)

Eeee .. onda sam nakon par dana i prebacivanja iz odeljenja u odeljenje i nakon obilaska cele shire okoline B. najzad dospeo u svoje odeljenje. Smeshtaj do jaja- Farma kokoshki. Eve ti krevet. Tu si svaki treci dan, osstatak si na njivi i 1-2 puta nedeljno idesh kuchi na prenochishte. Brale. Upoznaj se sa kolegama. Chisto da znash ko jede drugo parche tog istog govneta koje jedesh i ti.
Srecom imamo i TV. VOLIMO TE OTADZBINO NASHA svaki dan 24/7.
I naravno neko kome bi i danas prosvirao bullet kroz chelepenku pa mu tu posadio onu hemijsku. Chuveni - "nece se vratiti" -MIki Vujovic. Vidim da se ovih dana ipak vratio. To vam je bilo u fazonu, kad smo svi pukli i na dnu tu je on da vas uveri u sve to. Debil. Nishta lepshe nego probdeti noch napolju bez nade da ce skoro bit normalnog zzivota, a onda doci i na tv videti idiote koji su uzjahali i verglaju jer im sad niko nishta ne mozze..

Naravno za to vreme ovi odozgo su heftali po B. samo tako. Uzduzz i popreko. Mi smo imali striktna naredjenja. Da pucamo i da ne pucamo istovremeno. Nishta lepshe od nashe vojske Strava.

Kep me ribo ko majmuna shto recimo nismo pucali na neki meteor sinoc u 2.30 ..a sledeche veche kad je moj nishandzija sprzio 25 komada prema nekom nedostiznom avionu, riban sam kao komandir odeljenja jer sam spichio u nebo granata u vrednosti jednog Yuga. It shit debeli.

Tako smo se vucarali po mrazu i kishi skakali po topu. Pucali po onom shto je micalo po nebu.. i onima shto su prashili po bataji. Nemash radar kao da nemash ochi. Chujesh de grmi i opalish malo ispred. Eto tako je to ishlo. I kad rilja po aerodromu i krene u forsazz vidish mu mlaz motora jedno 20 sekundi i kao za to vreme pucash .. A njemu za to puca..d prostish..

Onda je stigla direktiva ozgo da mozz slobodno da se puca. Za narod. Vazi. Mi volimo narod. Narod je zzeljno ischekivao akciju. Seljaci kao i vecina ljudi tada sedeli su po dvorishtima i zijali u nebo. Mi koji smo znali shta shaljemo gore i shta pada dole i shta tek moze da padne dole zzalili zmo shto nemamo po dva shlema.

Jednog dana chudo.. Uzlece nash avion. I mi MIG-a za rushenje imamo. I MIG-a stvarno imasmo... Prichali su posle da je stigla direktiva iz komande vazduhoplovstva da se jedan avion hitno podigne i suprotstavi grupi neprijateljskih letelica negde oko Shapca... Oficir koji je trebao da prosledi naredjenje potchinjenim pilotima nije to uradio. Lichno je seo u avion. Ispratio sam ga nishanom...Lagano je otishao... Zaboravio sam mu ime na zalost..

Par dana kasnije stopiram ka kuci... Tada su ljudi revnosno stajali vojsci.. Samo podignesh prst i nema problema.. Uz put se isprichamo ko najrodjeniji.. Svi smo jedan tim..
Prolazimo pored aerodroma.. Prolazi veliki shleper natovaren skrshenim avionskim delovima izmeshanim sa zemljom i svezzim granama...

Doca mi je prichao da je ekipa iz B. koja je skupljala po shumi i pilota i avion nashla samo glavu u kacigi... Prichalo se da samo on nije imao dece od cele ekipe .. i zato nije mogao nikom da naredi da svesno ode i pogine...

I i tako. Svaki treci dan sam dolazio kuci da se operem od blata.Onda kada put nije bio u prekidu..Put prolazi tik pored aerodroma a ovi odozgo su uspeli da zaspu bombama i ogradu i put i njive preko puta .. sve ostalo promashishe... Rupe su bile velike kao omanji ribnjaci.. Ogromni krateri..

Nebo nije bilo shkrto na kishi tih dana. A kad grmi bio je to smak sveta. Potochichi blata su nam tekli kroz shator. Kukuruzovina, podmetach ..torba pod glavom i mlaz mulja odmah pored. Onda u 4.15 preko radio uredjaja stigne naredjenje .. neko je video zapaljen prdez juzzno odvde.. ok ne tako al kao najava aviona.. U glavnom smo ustajali ..a po nekad nas je mrzelo.. nismo chuli Po mrklom mraku osetish kako se lepe kilogrami blata sa njive po chizmama.. Sa komplet tim sranjem skachesh i klizash se po topu. Tomahavk! !!! Prvi put na izvolte!! Leti pravolinijski kao shkolska meta YESS! Daj da najzad malo podignemo moral. Nishandzija vrishti u kabini sav srecan hehe... baja iza njega mi prenosi izmerenu daljinu do cilja .. i taman kad je doshao na penal ... iskache nishandzija -jebe grebe sto majki i topu i nishanu klintonu itd.. da ne detaljishem.. Neispravna nocna nishanska sprava se ugasila u kljuchnom momentu hahahaha

Jagoda od brabonjka na ovoj ratnoj torti od blata.

I tako prodje mesec dana.
Dok jedno jutro ne oglasi radio zbor na ekonomiji. Sva odeljenja povratak u bazu. Znao sam da nije podela marende .. keksa i soka.

Konjmandiri odeljenja da do tolko i tolko formiraju kolonu i sva odeljenja spremna za marsh....A to podrazumeva ..utovar odredjenog broja ove i one vrste municije.. i svega shto sleduje odeljenju sa shest vojnika i topom.

Idemo na jug u toplije krajeve. Ko hoce nek se javi kuci.

I javim se naravno. Idem na jug negde .. prema Nishu. Kao.

U sred bela dana vojni konvoj sa sve topovima napushta bazu. Topove ubacujemo u shlepere sa ciradom, a mi nastavljamo put u maskiranim FAP-ovima. Nishki autoput. Maskirna mreza na kamionu moze eventualno da nas sakrije ako nas napadnu Stevie Vonder i Ray Charles.. pa se upetljaju u nju..

Ceo dan peglanje putem.. o ochi ovolke imal aviona. A uz put ..tuga..
Srusheno ovo srusheno ono.. shto smo blize jugu po kucama je vishe crnih barjaka..

Stizemo u Nish pa onda negde u brdo. U shumu. Shkola u shumi i tu cemo prespavati. NAravno .. pretrpana je. Spavacemo mi u kamionu. Nije proshlo 20 minuta .. kad su pocheli da "rokaju" onu stranu brda. Kamioni puni municije su se ljulaji tamo amo. Uniforma leprsha od pritiska.

Mi smo kao oguglali haha.. spavamo pod ciradmo na vrhu gomile sanduka .. srecom nisu nas nashli ..

Ujutru ranom zorom nastavak puta ..idemo pa cemo saznati gde..

Secam se samo da smo se nashli u O. i da je bilo Srba. Da su neke kuce bile spaljene. Secam se onog ogromnog dimnjaka il shta li je.. kao shto ga imaju u atomskim centralama..ono ogromno betosko chudo..

U selu.. simbolichno.. dve prodavnice jedna sa shiptarskim, a druga sa srpskim natpisom. Od prve samo zidovi a ispred druge sedi baja i pije pivo. Pecko pivo!! Doshli smo na izvor jebote.

Pichimo dalje.. saznasmo, u pravcu Dj. Moj inache hrabri i drchni drajver koji mi je celo to vreme zagorchavao zzivot svojim alkoholicharskim svinjarijama nagazio je hrabro gas do panja i stoji u kabini na jednoj nozi ..samo da prodjemo.

Pejsazz .. tuga.. sela u daljini komplet gore.. dim po horizontu.. spaljen autobus na mostu.. .. minaret neke nove dzamije stoji naslonjen na .. onaj drugi deo dzamije..malo je srushen, al se nije dao sasvim.. .. Nema kvadratnog metra na kucama a da nije izbushen.. nema kuche da nije spaljena.. Po putu pobijene ovce.. Smrdi.. Pushtena stoka luta livadama..

Rov..u rovu nashi policajci .. gledaju neko selo preko.. Mi ih pozdravljamo sa po tri prsta. Otpozdravljaju. .. Kunem se da sam na par mesta video prave chetnike iz partizanskih filmova. U glavnom baja sedi ispred kafane. I oni su nam otpzdravljali.

U okolini P. susrecemo i prve Albance.. oni ne smeju ni da nas pogladaju..

... necu vishe..

U okolini i u samom P......u proveli smo ostatak rata... Ne mislim da je josh uvek vreme da se kenja o detaljima. Bitno da niko iz moje blize okoline nije stradao, nikog nisam ubio..i nikog nismo ubili.. Ljudi jesu stradali u blizini..
Bombardovanje je u tom reonu trajalo non stop. I tu su gadjani u glavnom dobro poznati vojni ciljevi pa je sam grad bio poshtedjen bombi. Ali ne i rata.

A i mrzi me da se secam i pishem. I ovo je previshe, a i mozda samo meni neshto znachi.

Aj'

[SQUAW]

Uhhh...

U mesecu kad je počelo bombardovanje izgubila sam jednu baku. A zatim i drugu. Istog meseca. Samo što je ta druga sahrana bila pod bombama. Umrla je noć pred bombardovanje. Ponekad mi je drago što obe nisu doživele ponovno bombardovanje ovog grada... a ponekad mislim da bi mi tada bilo lakše da sam ih imala tu negde... bilo mi je jako teško tada, pa i sada dok ovo pišem. Ali trudila sam se da okolina to ne primeti. Imala sam jedno dete koje je imalo jedva malo više od godinu dana, oca, braću i poglavicu po koje su mogli doći svaki čas, roditelje koji su ostali bez roditelja i dedu koji je ostao bez najboljeg druga - moje bake. Jedan nas je već napustio godinu dana pre ovog vatrometa. Nismo otišli u sklonište. Nikada. Nije se smelo sa kućnim ljubimcima, a čupavi nam je bio najbolja sirena. Kad taj krene da se ukopava ispod tepiha, sirenu ili exploziju čuješ za minut do dva. Nije bilo trika da pogreši. Tako da smo mi odlučili da se žrtvujemo zbog jednog četvoronožnog.

Preko puta vojni cilj... iselili ga do poslednjeg detalja, al' pored njega hram... pa valjda neće...

Od tada me miris kokosa ne podseća samo na plaže, palme i koperton. Pravila sam kiflice sa kokosom kao luda. Kad god nisam znala šta ću sa sobom. Krene sirena, a meni krenu ruke u brašno. Pa bogato. U količinama. Plehovi samo izleću. U obližnjoj osmovnoj školi - vojska. Nosila sam i njima u kutijama da jedu. Ko zna odakle su došli. A i kontala sam, ako ove moje muške nekud odvedu, valjda će da se nađe neko i njima da umesi nešto. Nakon toga ih više nikada nisam pravila. Al' za čudo taj miris mi se nije smučio. Volim ga.

Sreća pa smo vezani za prioritet. I to DO JAJA prioritet. Tako da smo uvek imali struju i vodu. Kad očiste prve grafitne koje pobacaju nama stiže struja. Mada smo ponekad sedeli uz sveće iz inata, a i pravili smo atmosferu, puštali muziku iako bi, sudeći po komšiluku, uz tolike tragedije, trebali da žalimo. A i znali smo da nam naše bake neće zameriti. Nekoliko kafića se snabdevalo vodom kod nas.

Nisam spavala 77 dana.

Plakala sam svih 77 dana.

Smejala sam se svih 77 dana.

Sin moje učiteljice je poginuo u RTS-u.

Setim se i društvenih igara... mojih prijatelja koji danima spavaju kod mene, da bi stizali na posao. Pantomime, preferansa, kontra tablića, kanaste, vista i lore i ooo kakve ironije - rizika. Bliskosti. Strepnje i druženja. Navikavanja mališe na nošu. PVO zavese koju sam gledala sa terase. Sejanja panike. Gušenja od prašine kada su gađali generalštab i nekoliko dobrih žurki... mada je nama svaki dan bila žurka.

Sećam se TV-a. I trovanja sa TV-a. Sećam se seljaka sa pijace koji sedi i plače. Ja ga pitam zašto, a on kaže da mu je teško. Kaže, bilo mi je još jednom u životu ovako teško... kada sam odvezao moje blago i pustio jer sam morao da odem iz Knina. Ja ga pitam šta je to blago, a on kaže - moja stoka. A onda je došao na sigurno.

Sećam se kako sam se ponekad osećala jadno. Jebote, bombarduje me neko. I sećam se kako sam tada odlučila da neću pričati o politici nikada. Jer me je naterala da mrzim. A mrzela sam i jebene radikale i jebene espeesovce i jebene julovce. Svakog ko je raspirivao i trovao. I onog ko je izmislio ovo sve. I onog koji je odlučio da bombarduje jedan narod. Ne narod. Decu.

Ostala sam bez gomile prijatelja i rodbine, jer su tada zapalili za inostranstvo. A oni koji su već odavno bili tamo besomučno i svakodnevno su zvali.

Eto tako sam ga ja osetila. A to se po meni nije moglo videti. I nije to sve. Al' ne mogu više da pišem.

I da ne bude da je post bez smajlija. Evo jednog.

[ribat]

Ja sam tada bio 5. razred.U pocetku mi je bila frka, ali lepo vreme i fudbal po ceo dan su ucinili svoje.Pa pamticu ga po tome sto su nam profesori masovno poklanjali ocene, najduzem raspustu i po tome sto sam kraj rata docekao u bolnickoj postelji.
Toliko od mene

[dufko]

Kad se samo setim. Bio sam šesti razred i bolelo me je dupe za politiku, Miloševića, Šiptare, NATO i ostale gluposti. Verovatno zato sad ne mogu da izdržim ni jedan dan a da ne čujem vesti. Što je sigurno - sigurno.

Elem, dan pre bombardovanja nam saopšte u školi da sutradan imamo pismeni iz srpskog, pismeni iz matematike i sviranje neke pesmice iz muzičkog za ocenu. Sećam se, kao da je juče bilo, kako sam psovao dok sam išao kući što ću celo popodne da učim k'o mamlaz. To veče, kad sam sve završio, legao sam u krevet da gledam "Esmeraldu" na Pinku i čuo sam kako su proletela dva aviona. Naravno, nije me to uzbuđivalo, jer sam od detinjstva slušao i gledao avione, šta ću kad sam imao detinjstvo u ratnim godinama. Taman sam se zagledao u seriju kad nestade slike. Džaba sam ja njakao antenu, ništa. Odem kod keve u sobu, keva, naravno je*e sve po spisku što prekinuše seriju, i vidimo na BK neke slike, nešto gori u NS-u, kao počelo bombardovanje. Kaže keva, nema šanse, mi smo samo 35 km od grada, čuli bi nešto. Budim ja ćaleta, ćale konta da ga neko traži (ćale mi je veterinar), ja mu kažem "Poč'o rat!", a on će meni, "Zabole me, ugasi svetlo da mogu da spavam." Posle par trenutaka izleće ćale iz sobe, u pidžami, verovatno je shvatio šta sam mu rekao. Džabe smo tražili na radiju neke vesti, jer na TV-u su bili škrti. Na Pinku su pustili neki film, a drugi kanali su nam se gubili. Setih se ja, prebacim na satelitsku, na CNN i Sky News i vidim šta se dešava. Imao sam kurs engleskog tih 77 dana kao niko na svetu.
Oko 22 svira sirena na Vatrogasnom domu, prekoputa moje kuće. Bogami, naslušao sam se sirene ... Zove sestra od tetke iz grada, pita šta ima ovde, jesmo li živi. Zvala je kući, kaže da je njen ćale oterao u pm što ga je probudila i da nema pojma o čemu se radi.
Sutra ja otišao u školu, spremam se za pismeni, sintisajzer ispod stola za sledeći čas. Dolazi nastavnik iz tehničkog i kaže nam da idemo kući, neće biti škole do, mislim, 9. aprila. Naravno, moje želje su se tad jedini put obistinile i škole nije bilo do 1. septembra.
Popodne dolaze nam neki rođaci iz NS-a, imaju tu kuću. Mislim da se tada broj stanovnika u selu dosta povećao, jer su mahom svi iz grada pobegli. Ja, kao najstariji od dece, sa 13 godina, sam dobio ratni zadatak da čuvam decu tih rođaka, dok su oni išli da rade na njivu.
Inače, kod mene u selu je za vreme bombardovanja tipična slika bila ovakva:
-ustajanje, obično oko 5-6, zavisi kad svira prestanak opasnosti.
-prepodne, tu i tamo, neki podgrejani doručak, na butan-boci,
-ručak, kako kad, onda na igralište, gde je svaki dan bilo, da se ne lažemo, na stotine dece, kako iz grada tako i iz sela, od 2-3 godine pa do 15-16 godina. Svirala je i sirena, neki su samo zapušili uši, drugi su se i dalje igrali
-ako je ružno vreme a ima struje, onda se razvaljivala Sega ili Play station, ili se gledao Cartoon Network, jer su naši puštali samo neke partizanske filmove.
-uveče, iznesu se stolice ispred kuće, ulična rasveta nije radila nekakvo "zamračenje", i gledamo kako deluje PVO nad Fruškom Gorom, Novim Sadom, Bačkom Palankom, Vrbasom, Kulom ...

Sečam se da je nekako krajem aprila, moja baba uspela da zakači nekog krpelja pa smo morali da je vozimo u Pasterov zavod u NS. Slika dima iz rafinerije, srušeni mostovi, mislim da će mi uvek ostati u sećanju. Kao i da smo za vreme vazdušne opasnosti bili jedini debili koji nisu otišli u sklonište nego krenuli kući u selo.

A kad se setim kupanja u hladnoj vodi ... Po osam sati nije bilo struje pa su onda palili neki agregat u vodovodu da bi imali vodu. A keva mi nije dala da se kupam na ribnjaku, kao, nemoj, sine, 'ladno je.

Keva je bila posebna priča, čim čuje sirenu, odmah se meša čaša vode sa pola kile šećera, popije se po koji demetrin i bensedin i tako svaki dan. Nije ni čudo što su joj danas otišli živci.
Ćale je bio i ostao takva 'ladovina, da ne mogu da verujem. On se istrošio kad je bio rat u HR jer mu je ostala imovina s one strane i sad ga je bolelo uvo za sve. Pošto je bio u godinama nisu ga zvali na vežbe, već je imao dežurstva u Mesnoj Kancelariji, ona fora, "Alo, Požega, javi se". Kad mu jave preko radija, ode u Vatrogsni i uključi sirenu. Uveče, kad su svi bili na ulicama on je spavao kao beba.

Šta još reći o tom vremenu, osim da sam naučio engleski i da vozim kola. tek kad se završilo bombardovanje setili smo se da nismo snimali kamerom PVO i slično. Jbg, nikome nije ni padalo na pamet. Znam samo da imam snimak iz '98. kad sam prvi i poslednji put išao peške preko pokojnog Varadinskog mosta, a na njega se nadovezuje snimak iz novembra '99. kad sam ga snimio u drugom izdanju. I Žeželjev i skelu i čamce i Kamenički i mnoge druge stvari ...
Nekako, ima dosta lepih sećanja iz tog vremena, meni je to kao detetu sve izgledalo zanimljivo, iako sam sa 13 godina imao sede dlake u kosi. Sad me polako sustiže taj stres, a verovatno će sve više godinama. Ja, kao i dosta mojih vršnjaka iz Vojvodine imamo problema sa zubima još od Černobilja. Pitam se tek šta će moja deca doživeti od ovog bombardovanja.

A možda je to sve bilo jer je moj rođendan te godine bio petak 13.

[dufko]

E, da, što se tiče "Esmeralde", nju sam odgledao na HRT-u za vreme bombardovanja, pa sam posle prepričavao onima koji su čekali da ponovo krene na Pinku.

[makilli]

Slabo se secam tog perioda,valjda iz razloga sto zelim sto pre to ruzno iskustvo da potisnem iz secanja,mada dobro pamtim ispijanje piva ispred skole,okupljanja u sitne sate i zurenje u nebo i najbolje zurke(te godine smo slavili punoletstva,eh...).Bar je svako dobio po jednu granatu za rodjendan...

[sirokaulica]

Bishop kaže: Bombardovanje ......... mnogo toga je u secanju , druzenje , prkos gluposti kroz zabavu , ljudi i medjusobna briga za sve , a bogme i razne gadosti i gluposti.... No jedno je ipak najjace u secanju ....... ...... 3 april 1999 , negde oko osam uvece , moja tadasnja devojka i ja na mostu slobode vracamo se u NS .......

NATO je 24. marta 1999. godine u 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri...

Procenjena materijalna šteta je oko 30 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih.
Naravno, konacan broj zrtava nikada nece biti utvrdjen, jer nisu zrtve samo poginuli i ranjeni.Mnogi su iako zivi poginuli iznutra - dusevno.Neki drugi su umrli iako jos hodaju, pa se cini da su zivi.Treci umiru ili ce umreti od kancera. Mnoga deca su se rodila izdeformisana........