Indijanci

[Leonard Peltier]

@DrinChe

Very nice

Stvarno ne postoji ni jedan dokaz

[Leonard Peltier]

Native American Poems and Prayers

The Native American Ten Commandments (version 1)

[SQUAW]

NEPISANI ZAKONI APAČA

Suđenja

Kada Indijancu neki član plemena nanese zlo, on može, ukoliko ne želi lično da reši spor, da se požali poglavici. Ukoliko sam nije u stanju da se obračuna sa počiniocem, a smatra da mu je ispod časti da se obrati poglavici, bilo ko u njegovo ime može da obavesti poglavicu o tome; tada je neophodno da se obavi istraga ili suđenje. I optuženi i oštećeni mogu da imaju svedoke. Svedoci se ne prekidaju pitanjima, već oni jednostavno kažu šta žele o slučaju. Svedoci nisu pod zakletvom, zato što se veruje da niko neće lažno da svedoči o stvari koja se tiče sopstvenog naroda.
Poglavica plemena predsedava tokom ovih suđenja, ali ako je stvar ozbiljna, poziva još dvojicu ili trojicu vođa plemena da sede sa njim. Oni određuju da li je čovek kriv. Ukoliko nije kriv, stvar je završena i oštećeni gubi pravo na osvetu, jer ukoliko želi da se lično osveti, to će značiti da se protivi presudi. Ukoliko se optuženi proglasi krivim, oštećena strana određuje kaznu, koju poglavica i njegovi saradnici najčešće prihvate.

Usvajanje dece

Ukoliko zbog rata ili drugih razloga deca ostanu siročići, što znači da su im oba roditelja mrtva, poglavica može da ih usvoji ili da ih da po želji. Odmetnuti Indijanci smeju, ako žele, da vode svoju decu sa sobom, ali ako ih ostave u plemenu, poglavica odlučuje šta će biti sa njima i tada sramota ne prelazi na njih.

Slano jezero

So smo dobijali iz jezera u planinama Hila. To je veoma malo jezero bistre, plitke vode, a u njegovoj sredini se uzdiže brežuljak. Voda je previše slana da bi bila dobra za piće, a dno jezera je prekriveno smeđim naslagama. Kada se ovaj sloj razbije, na njemu se hvataju kristali soli. Ovi kristali mogu da se isperu u jezerskoj vodi, ali se u drugoj vodi brzo rastope.
Prilikom poseta ovom mestu nije nam bilo dozvoljeno da ubijamo divljač ili da napadamo neprijatelja. Sva stvorenja mogu da dolaze na to mesto bez uznemiravanja.

Priprema ratnika

Da bi bio primljen među ratnike, mladić mora četiri puta da krene u ratni pohod uz ratnike svog plemena.
Prvi put dobija samo malo hrane. To mora da prihvati bez gunđanja. Ni na jednom od ovih putovanja nije mu dozvoljeno da bira hranu kao što to mogu drugi ratnici, već mora da jede hranu koja mu je propisana.
Na svakom od ovih pohoda on je u ulozi sluge, stara se za konje, kuva i slično. On sam zna šta treba da se uradi, ne čeka da mu neko to kaže. Nije mu dozvoljeno da govori sa drugim ratnicima osim da odgovara na pitanja ili kada mu je tako rečeno.
Tokom četiri rata, on mora da nauči sveta imena svih stvari koje se koriste u ratu, jer se, kada pleme krene ratnom stazom, obična imena ne koriste za stvari koje se na bilo koji način odnose na rat. Rat je isuviše ozbiljna stvar za to.
Ukoliko su posle ova četiri pohoda ratnici uvereni da je mladić vredan, da je odmeren u svakom pogledu, da je u borbi ispoljio hrabrost, da je bez vajkanja podneo sve teškoće i da nije pokazao nimalo kukavičluka ili bilo kakve slabosti, on glasanjem može da bude primljen u veće ratnika; ali ako neki ratnik na njega ima bilo kakvih primedbi, on se podvrgava daljim probama. Ako ih hrabro izdrži, njegovo ime ponovo može da bude predloženo. Kada pouzdano dokaže da može da podnosi teškoće bez vajkanja i da ne zna za strah, prima se u veće ratnika u najnižem rangu. Posle toga nema formalnih ispita ili unapređenja, ali on zajedničkom odlukom zauzima mesto na bojnom polju, i ako časno obavi zadatak, može da ostane na tom položaju, a od njega može da se traži da pređe na viši položaj, ili on to može sam da ponudi, ali nijedan ratnik ne bi predložio da pređe na viši položaj osim ako vođe plemena nisu uverene da je njegovo držanje na tom položaju vredno hvale.
Od ove tačke naviše, jedini izbor koji veće formalno vrši je izbor poglavice.
Starcima nije dozvoljeno da predvode ratnike u bitkama, ali se njihov savet uvek poštuje. Fizička snaga se gubi sa starošću, a to je kobno za aktivno vođstvo.

Plesovi

Svi plesovi se smatraju religioznim ceremonijama i njih vode poglavica i vrač. Oni mogu biti društvene ili vojne prirode, ali nikad bez izvesnih verskih karakteristika.

Ples zahvalnosti

Svakog leta brali smo plod juke, mrvili ga i mleli i oblikovali ga kao kolač; pleme se tada okupljalo da bi se gostilo, pevalo i veličalo Usena. Svi su izgovarali molitve zahvalnosti. Kada ples počne, poglavice su nosile te kolače i rečima hvale dopunjavali uobičajene tonove muzike.

Ratni ples

Kada ratno veće donese odluku i počne da se priprema za ratnu stazu, počinje ples. Ovaj ples se sastoji od uobičajene pesme koju pevaju ratnici praćene udaranjem u esadedene, ali je igranje živje a usklici i ratni poklicči često skoro nadjačaju muziku. U ovom plesu učestvuju samo ratnici.

Skalpni ples

Kada se ratnici vrate iz borbe, priređuje se druga vrsta ratnog plesa. Ratnici koji su doneli skalpove iz bitke pokazuju ih plemenu; kada ples počne, ovi skalpovi se stavljaju na koplja ili motke i u toku plesa se nose oko logorskih vatri. Ovaj ples ima nešto više svečanog duha od ratnog plesa. I ovde ima ratnih usklika i pokliča, koji su često praćeni pucanjem iz oružja, ali je sve uvek uzvišenije nego u ratnom plesu. Kada se sklpni ples završi, skalpovi se bacaju. Apači ih nikada ne čuvaju jer se smatraju nečistim.

Društveni ples

Početkom septembra 1905. godine, objavio sam Apačima da moja ćerka Eva, koja se zadevojčila, treba da odbaci dečje stvari i preuzme svoj položaj mlade žene. Trebalo je da bude predstavljena na plemenskom plesu, i tada, ili od tada, ratnici imaju pravo da traže njenu ruku. Svi Apači, kao i mnogi Komanči i Kiove, pozvani su da se prve noći punog meseca u septembru okupe na velikom plesu na poljani na južnoj obali Medisin Krika, u blizini sela u kome se nalazio Naiče, bivši poglavica Čokonen Apača. Trebalo je da svečanosti traju dva dana i dve noći. Tokom priprema nije propušteno ništa što bi moglo doprineti zadovoljstvu gostiju ili savršenstvu verskog obreda.
Da bi zemlja bila pripremljena za ples, trava je pokošena sa velike površine kružnog oblika.
Pesmu je poveo poglavica Naiče a ja sam uz pomoć naših vračeva vodio igru.
Prvo je Eva istupila i odigrala krug oko logorske vatre; a tada je, praćena jednom drugom devojkom, ponovo istupila i odigrala dva kruga oko logorske vatre; pa je sledeći put sa tri devojke odigrala četiri kruga oko vatre; ovaj obred trajao je oko sat vremena. Tada su nastupili vračevi koji su se skinuli do pojasa; tela su im bila čudesno ukrašena; posle njih pojavili su se plesači-lakrdijaši koji su silno zabavljali publiku.
Onda su se članovi plemena uhvatili za ruke i dugo igrali u krugu oko logorske vatre. Svi prijatelji plemena pozvani su da uzmu učešća u ovom plesu; kada se on završio, mnogi stariji ljudi su se povukli i tada je počeo „ljubavni ples“.
Ratnici su stajali u sredini kruga, a žene, dve po dve, igrale su naspram njih i određivale ratnike koji će igrati sa njima. Igralo se unapred i unazad po liniji od sredine do spoljne ivice kruga. Ratnici su stajali licem u lice sa po dve devojke, i kada su one igrale unapred ka sredini oni su išli unazad; zatim su igrale unazad prema spoljnoj ivici, a oni su ih pratili. To je trajalo dva ili tri sata, a onda se muzika promenila. Ratnici su se odmah ponovo okupili u sredini kruga, i ovoga puta svaka dama je birala ratnika za partnera. Ples je bio isti kao i prethodni, samo je sada igralo po dvoje, a ne troje. Tokom ovog plesa, koji je trajao do jutra, ratnik, ako je žena sa kojom igra bila devojka, mogao je da je zaprosi i ako se ona složi, posetio bi njenog oca ubrzo posle plesa i sklopio bi pogodbu za nju.
U prilikama poput ove, kada se ples završi, svaki ratnik daje poklon dami koja ga je odabrala za partnera i igrala sa njim. Ukoliko je ona zadovoljna poklonom, on se oprosti od nje, ali ako nije, pitanje se pokreće pred nekim ko je za to nadlležan (vrač ili poglavica) koji određuje odgovarajući poklon.
Za udate žene vrednost poklona treba da bude dva do tri dolara; poklon za devojku treba da vredi najmanje pet dolara. Međutim, devojke često dobijaju veoma vredne poklone.
Za vreme „ljubavnog plesa“, vrač je prisutan među igračima da bi terao zle duhove.
Možda više nikada neću imati priliku da okupim naš narod na plesu, ali ovi društveni plesovi na mesečini bili su u prošlosti veliki izvor naše radosti i verujem da neće biti zaboravljeni, ili se bar tako nadam.

Diktirao Geronimo (1829-1909) tokom 1905. i 1906. godine, tada ratni zarobljenik u Fort Silu

Apache Wedding Blessing:

Now you will feel no rain, for each of you will shelter to the other. Now you will feel no cold, for each of you will be warmth to the other. Now there is no loneliness for you, now there is no more loneliness. Now you are two persons, but there is one life before you. Go now to your dwelling place to enter into days of your togetherness. And may your days be good and long upon the earth.

[SQUAW]

Žena Slow Bulla, Oglala Lakota

Nacija nije pokorena dok god ima srca njenih žena na zemlji. Onda je gotovo, bez obzira koliko su ratnici hrabri i koliko je njihovo oružje moćno.

Cheyenne proverb

Srce porodice je majka jer život dolazi od nje.

Onondaga proverb

[Isahara]

Evo jednog linka gde se može naći dosta fotografija..

http://www.ushistoricalarchive.com/i...tos/index.html

A ako nekog baš zanima (kao npr Leonarda P.), evo silabusa sa kraćim spiskom literature i osnovnim smernicama mada je ovde akcenat na Mezoamerici.. :

http://web.f.bg.ac.yu/index.php?opti...id=1754&zid=32

[SQUAW]

Smrt i pogrebni običaji

Stav Indijanca prema smrti - koju je smatrao proverom snage samog života - u potpunosti je bio u skladu sa njegovim karakterom i filozofijom. Prema njegovom dubokom uverenju smrt nije bila ništa strašno. Dočekivao ju je sasvim mirno i jedino težio da skonča časno jer je verovao da je to njegov poslednji poklon porodici i potomstvu. Samim tim žudeo je da umre u bici. Sa druge strane, smatrao je da je nečasno biti ubijen u svađi sa saplemenikom. Ako je čovek umirao u svom šatoru, bio je običaj da se njegov krevet iznese napolje da bi njegova duša mogla da napusti telo pod otvorenim nebom.
Ako se zanemari način na koji će umreti, najznačajnije mu je bilo da se oprosti od svojih najdražih, posebno ako je imao malu decu koju je morao da ostavi za sobom da trpe oskudicu. Ljubav koju je Indijanac osećao prema porodici bila je toliko jaka da je duboko žalio za svakim izgubljenim članom iako je bezgranično verovao u duhovnu vezu sa mrtvima.
Spoljašnji znaci žalosti za preminulim bili su daleko prirodniji i uverljiviji od primerene i dobro skrojene crnine karakteristične za civilizaciju belog čoveka. Raspuštali su kosu i sekli je u skladu sa stepenom srodstva sa čovekom koga su oplakivali. Dosledni ideji žrtvovanja lične lepote i ukrasa, odsecali su rese sa odeće i skidali nakit dok su ogrtače i ćebad ponekad skraćivali ili sekli na dva dela. Muškarci su bojili lica u crno a udovice i očajni roditelji preminulog imali su običaj da nanose povrede sami sebi sve dok im ruke i noge ne bi bile prekrivene krvlju. Pošto su se potpuno prepuštali bolu, nisu marili za ovozemaljska dobra i često se događalo da prvom prolazniku poklone svu svoju imovinu - uključujući i krevete na kojima su spavali i šatore u kojima su živeli. Za pokojnikom su naricali bez prestanka sve dok ne bi promukli ili ostali bez glasa. Ovaj melodični i zastrašujući zvuk od koga se cepa srce najviše je ličio na "naricanje" iz keltskih obreda.
U stara vremena Indijanci iz ravnica sahranjivali su svoje mrtve na drvenim skelama ili na platformama koje su postavljali visoko na drveće. Pošto nisu imali oruđa kojima bi mogli da kopaju primerene grobove, to je bio jedini način da tela preminulih zaštite od divljih životinja. Pokojnike su oblačili u najbolju odeću i zajedno sa nešto malo ličnih stvari i ukrasa uvijali u nekoliko ogrtača, a zatim i u pokrov od neštavljene kože. Kao znak posebnog poštovanja, telo mlade žene ili ratnika ponekad su sahranjivali u novom šatoru zajedno sa stvarima za svakodnevnu upotrebu. Pored ovakvog šatora ostavljali su i činiju sa hranom - ne zbog toga što su verovali da duša može da jede i pije ili koristi ono što je koristila u ovozemaljskom životu, već da bi joj ponudili skromne poklone i na taj način odali poslednju počast. Odmah posle sahrane Indijanci su rasturali logor i odlazili na neko drugo mesto da bi mrtvog čoveka ostavili u dostojanstvenoj tišini i samoći.
Indijanci nisu imali neki poseban pogrebni ritual koji su prihvatala i poštovala sva plemena iako su pogrebnu nosiljku uvek nosili odabrani mladi ljudi, a ukoliko je na njoj ležalo telo istaknutog čoveka i najhrabriji ratnici. Bilo je uobičajeno da se za poslednje boravište preminulog odabere uzvišenje koje dominira okolinom jer se sa takvog uzvišenja pružao veličanstven pogled. Ako je pokojnik poginuo u borbi, Indijanci su po veoma starom običaju prislanjali njegovo telo uz stenu ili drvo; prislanjali su ga u sedećem položaju i to tako da bude okrenuto neprijatelju da bi na taj način istakli neustrašivost svog saplemenika čak i u smrti.
Postoji dirljiv običaj koji je najverovatnije nastao da bi se sećanje na preminulog održalo živim i bliskim u ožalošćenom domaćinstvu. Pramen kose voljenog pokojnika uvijan je u neku lepu tkaninu za koju se pretpostavljalo da bi on ili ona voleli da je nose da su ostali u životu. Ovakav "duhovni zavežljaj", kako su ga Indijanci nazivali, kačen je o tronožno postolje koje je postavljano na određeno mesto u šatoru - ono koje je smatrano počasnim. U vreme obroka posuda sa hranom stavljana je ispod postolja, a neka osoba pokojnikovog pola i starosti morala je da bude pozvana posle toga da tu hranu pojede. Na godišnjicu pokojnikove smrti porodica je pozivala saplemenike i delila im odeću i druge poklone i tom prilikom pramen je sahranjivan uz odgovarajuće ceremonije.
Iako su Indijanci verovali u besmrtnost čovekove duše, nisu razmišljali o uslovima pod kojima ona najverovatnije živi u narednom životu. Ideja o "Večnim lovištima" je novijeg datuma i starosedeoci Amerike su je najverovatnije preuzeli od belog čoveka koji je gotovo sasvim sigurno njen tvorac. Primitivni Indijanac je bio sasvim zadovoljan da živi u uverenju da se duša koju je "Velika tajna" udahnula u čoveka vraća onome koji ju je stvorio. Pošto bi se oslobodila okova tela, duša se nalazi svugde; prožimala je celu prirodu, ali se i pored toga često zadrđžavala u blizini groba ili "duhovnog zavežljaja" da bi ostala u vezi sa svojim prijateljima čije je molitve mogla da čuje. Indijanci su smatrali da duša koja se odvojila od tela zaslužuje tako veliko poštovanje da čak ni ime pokojnika nisu izgovarali glasno.

Eddie Plenty Holes, Sioux
1899
Fotograf: Heyn Herman

Fotografije Richarda Throssela:

http://xroads.virginia.edu/~MA02/dan...fessional.html

[SQUAW]

Fil Fontejn

Kanadski premijer Stiven Harper zvanično se, u ime vlade, izvinio starosedeocima Kanade zbog prakse odvođenja dece domorodaca od njihovih porodica radi školovanja.

Harper je, govoreći u parlamentu, rekao da je takvo postupanje prema deci tužno poglavlje kanadske istorije. "Žao nam je", rekao je kanadski premijer. U Kanadi je više od 150.000 dece domorodaca bilo primorano da pohađa državne hrišćanske škole od XIX veka pa sve do 70-ih godina XX veka, kao deo programa asimilacije u kanadsko društvo.
"Vlada Kanade sada priznaje da je pogrešno na silu odvoditi decu iz njihovih domova, i mi se izvinjavamo", rekao je Harper u govoru prenošenom na televizijama širom Kanade.
Mnogo dece je bilo fizički, mentalno i seksualno zlostavljano. Više od 80.000 đaka koji su pohađali te škole i dalje je živo.
Stotine njih su pozvane u Otavu da prisustvuju onome što domorodački lideri nazivaju ključnim trenutkom za jedan milion starosedelaca koji danas čine najsiromašniju i najobespravljeniju društvenu grupu u Kanadi.
Izvinjenju u parlamentu prisustvovalo je u poslaničkim klupama 11 lidera starosedelaca, dok je više stotina njih bilo u galeriji.
"Konačno, čuli smo da Kanada kaže da joj je žao", rekao je lider Skupštine prvih naroda Fil Fontejn, koji je bio u kanadskom parlametu.
Izvinjenje Kanade usledilo je nekoliko meseci nakon što je australijski premijer Kevin Rad učinio sličan gest takozvanoj ukradenoj generaciji - hiljadama Aboridžina koji su kao deca silom odvedeni iz svojih porodica u okviru politike asimilacije između 1910. i 1970. godine.

B92

[nenad.bds]

SQUAW kaže: Ja mislim da znam i gde se koji poglavlje nalazi, onako odokativno, eto toliko sam je puta pročitala. (SQUAW je u citatu pričala o knijzi Vinetu - moje pojašnjenje, Nenad.bds.)

Ne znam baš dobro šta sadašnji klinci čitaju (sem Harry Potter-a), ali i ja sam 'potrošio' do neprepoznatljivosti korica Vinetua, Kožnu Čarapu, Poslednjeg Mohikanca, uz Toma Sojera, naravno.

S druge strane, stari filmovi 'kaubojci' (do 60-tih praktično bez izuzetka) bili su izrazit primer opravdavanja genocida koji je bio tada u završnoj fazi.

Pored toga, tek sredinom 60-tih je ozakonjeno ukidanje rasne segregacije. Zvanična jugoslevenska politka tog doba je negativan odnos amerikanaca prema Crncima i Indijancima koristila za kritiku stanja u SAD kao odgovor na kritike za nedostatak (na zapadni način shvatane) demokratije u socijalističkim zemljama. Louis Armstrong, Pletersi i drugi crni muzičari su bili medju prvim stranim umetnicima kod nas; džez, kao dominantno crnačka muzika je bio 'in'; dolazili su i mnogi crni sportisti...

To je svakako doprinelo do razvijanja simpatija prema ovim narodima, čak i uz jako malo stvarnog znanja o njima. Uz to (a valjda je to i prirodno) svrstavali smo se na stranu slabijeg, onoga ko je žrtva nepravde, onoga ko se sada naziva gubitnik. Možda je to i naš prirodan stav naslonjen na Kosovski mit. Možda je tu i deo uzroka što je kod nas teško - počev od sporta - izgraditi pobednički mentalitet?!

SQUAW kaže: IROQUOIS Konfederacija Iroquois -Iroquois League U vreme Američke revolucije većina Irokeza bila je na engleskoj strani, no Amerikanci su dobili rat pa su morali otići u Ontarijo, gdje još mnogi žive... Plemena Cayuga. " Mohawk. Oneida. Onondaga.