Indijanci

[SQUAW]

APACHE

Mangas Coloradas - Chiricahua Apache

Apači su jedan od najznačajnijih naroda velike etno-lingvističke porodice Athapaskan u području američkog jugozapada.

Podela

Apači se dele na dve glavne geografske grupe, Western (Zapadni) i Eastern (Istočni) Apači. U grupu Zapadnih Apača nazivanih i Coyotero spadaju plemena:

• San Carlos Apache, koji se dalje dele na bande Apache Peaks, Arivaipa (Aravaipa), Pinal i San Carlos vlastiti. Ovo pleme naseljeno je danas na rezervatu San Carlos u Arizoni.
• White Mountain Apači (Belobrdski Apači), nastanjeni su na rezervatu Fort Apache ili White Mountain, takođe u Arizoni.
• Cibecue Apači nekada u području Cibecue, Carrizo i Canyon Creek, a danas žive na rezervatu Fort Apache.
• Pleme Tonto nastanjeno je takođe u Arizoni na rezervatu Tonto Apache. Ove Indijance neki dele na dva Tonto plemena, odnosno na Northern i Southern Tonto.

Sva ova apačka plemena kolektivno su nazivana i San Carlos Apači.

Druga velika grana Apača su Istočni Apači sada nastanjeni na rezervatima u Novom Meksiku i Oklahomi. To su: Jicarilla na rezervatu Jicarilla Apache; Mescalero na rezervatu Mescalero Apache; Lipan Indijanci iz zapadnog Texasa, njihovih potomaka valjda još ima na rezervatu Mescalero Apache ali gube svoj identitet. Lipana ili njihovih potomaka još ima u Texasu, jezik im je izumro.

Pleme Kiowa Apache, ranije nazivani Cataka, od davnih vremena žive udruženi s Kiowa Indijancima. Zajedno s njima su lutali i logorovali i danas zajedno žive u Oklahomi. Svoj su jezik Kiowa Apači ipak sačuvali i nisu preuzeli jezik kiowa. Unutar Kiowa-zajednice nazivani su imenom Semat.

Alchisay (Alchisea, Alchise) - Apache, White Mountain

Pleme Chiricahua, vodilo se pod Zapadne Apače, nakon ratova protiv belaca koje je vodio Geronimo deportovani su na područje Floride gde su mnogi pomrli. Nakon desetak godina dozvoljen im je povratak na Zapad, pa su danas nastanjeni u Oklahomi i u rezervatu Mescalero u New Mexicu.

Najbliži srodnici Apača su Navaho Indijanci, prema njihovoj tradiciji Apači i Navaho bili su nekada jedan narod koji se kasnije podelio. Jezik Navaho Indijanaca vodi se u južnu Athapaskansku skupinu i pripada apačkim jezicima. Srodstvo s njima su verovatno imali i nestala plemena Jano, Jocome i veoma agresivni Toboso Indijanci iz severnog Meksika. Ova plemena su nestala, i uglavnom ih svrstavaju u porodicu Athapaskan.

Ime

Ime "Apache" došlo je verovatno iz Zuñi naziva ápachu, "neprijatelji", oni pak sami sebe nazivaju Inde ili N'de, "ljudi".

Lokacija

Domovina Apača je veliko područje u današnjim državama New Mexico, Arizoni, zapadnom Teksasu i jugoistočnom Coloradu, često prodirali u severni Meksiko.

Istorija

Za Athapaske se kaže da im je postojbina zapadna Kanada i Aljaska odakle su se širili na jug. Deo njih, današnji Pacifički ili Središnji Athapaski, naselili su se u području jugozapadnog Washingtona, jugozapadnog Oregona i severozapadne Kalifornije. Deo je nastavio put na jug gdje ih Coronadova ekspedicija prvi puta susreće 1540. godine. Ońate ih prvi puta naziva Apačima 1598. Mooney je (1928 ) procenio da ih je 1600. godine moglo biti oko 5000. Dolaskom Španaca njihova istorija prepuna je krvavih sukoba i ratova, isprva sa Špancima a kasnije (sredinom 19. veka) i s Amerikancima. Za to vreme Apači su dali niz proslavljenih poglavica, Cochise, Geronimo, Mangas Coloradas i Victorio, jedni su od najpoznatijih.

Geronimo

Ratovi s Apačima završili su pred kraj 19. veka. U avgustu 1886. Geronimo i njegovi Chiricahua i Mimbreño Apači (njih 340) poslani su u Fort Marion, na Floridi, gde je veliki deo njih pomro. U oktobru 1894. preostalih 296 članova s Geronimom vratilo se u Oklahomu u Fort Sill, gde su još vođeni kao ratni zarobljenici. Tu je Geronimo umro od pneumonije 1909. godine u osamdesetoj godini. Chiricahue u Fort Sillu, uključujući i one rođene u Floridi i Oklahomi, nakon Geronimovog zarobljavanja vođeni su kao ratni zarobljenici sve do njihovog službenog oslobađanja 1913. Te godine njih 87 dobilo je zemlju u Oklahomi. Deo Chiricahua, kasnije se vratio u New Mexico, gde još žive na Mescalero rezervatu, a deo je ostao živeti u Oklahomi s plemenima Kiowa i Kiowa Apache.

Kultura, život, običaji

Apači su bili nomadi, lovci i sakupljači, organizovani po malenim bandama koje su se bavile lovom i sakupljanjem, značajan deo prihoda poticao je i od pljački susednih Pueblo plemena a kasnije i španskih naseljenika. Nešto obrade zemlje nalazimo kod Zapadnih Apača. Dobivši konje od Španaca postali su veoma vešti jahači i još opasniji ratnici. Klasična nastamba bio je jednostavan zaklon od granja i grmlja, takav zaklon naziva se "wickiup", javlja se kod Chiricahua. Drugi Apači gradili su kolibe oblika kupole s kosturom od topolinog drveta, prekrivene travom, one su nazivane "kowa". Njihovi rođaci Navaho imali su veće nastambe, poznate kao "hogan". Društvo je bilo matrilinearno (poreklo je utvrđivano po majci) i matrilokalno kao i u Hopija i Navaha. Odeća Apača bila je od jelenske kože za muškarce i žene. Kod muškaraca sastojala se od košulje, nogavica "leggings" , obaveznih kecelja i visokih mokasina "moccasins". Jelenske kape s atraktivnim simbolima takođe su se nosile. Žene su nosile suknje od jelenske kože i visoke mokasine od istog materijala. Hranu Apači uglavnom dobijaju lovom. Lovili su jelene, medvede, divlje ćurane (Puebli su ih uzgajali), zečeve, planinske lavove, i drugu divljač, kod nekih prerijskih Apača bilo je i lova na bizone. Ribu Apači nisu lovili ni jeli.

Apači danas

Danas Apači broje oko 50,000 duša a većina prihoda dolazi od turizma, poljoprivrede i kockarnica.

[SQUAW]

Mescalero Apache

San Juan - Mescalero Apache chief

Mescalero je pleme Istočnih Apača nastanjeno na rezervatu Mescalero Apache u Novom Meksiku. Njihovo plemensko područje širilo se između reke Rio Grande i Pecosa, ali i južno u područje Staked Plainsa i Coahuile. 1850. godine bilo ih je između 2,500-3,000. Preživelo ih je na kraju neprijateljstava sa SAD-om (1881) tek 431.

Bande

Od ranih bandi Mooney zapisuje (1897.) sledeće: Nataina, Tuetinini (kod Big Benda, blizu današnje Alpine), Tsihlinainde, Guhlkainde (u Llanu Estacadu i Novom Meksiku, istočno od Pecosa), Tahuunde (u jugozapadnom Teksasu).

Chato (Mescalero Apache)

Život i običaji

Mescaleri su bili poput drugih Apača nomadski lovci i sakupljači. Žene su im poznate po veštini priprema hrane iz raznih divljih, biljnih vrsta. Svoje ime dobili su zbog običaja sakupljanja i jedenja mescala (agave).

Apači, pa i Mescaleri, praktikovali su obred ritualne izolacije mladih devojaka koje imaju prvu menstruaciju. One su se izolovale na posebna mesta, gde bi obično neka druga žena vodila brigu o takvoj osobi. Hranila je i donosila joj vodu. U nekim slučajevima devojka koja ima prvu menstruaciju uopšte nije smela stati na tlo. Svo posuđe iz kojega je pila i jela moralo se razbiti i zakopati na sigurno mesto da neko ga slučajno ne pronađe, jer bi mogao oboleti i dalje proširiti zarazu. Žene u izolaciji smatrale su se nečistima, a odeća koje su nosile morala se spaliti. Kada se napokon očisti, ona dobija novu odeću, obično se čeka da joj nakon šišanja naraste nova kosa, i tada je postala žena i spremna je za udaju. Ovakvi obredi uvođenja devojaka u svet odraslih žena razlikuju se od mesta do mesta, ali su slični i svode se na isto.

Nastambe Mescalera bila su jednostavna skloništa poznata pod imenom "wickiup".

Odeća je bila je jelenske kože. Tradicionalna nošnja danas se nosi samo na svečanostima; muškarci su pantalone počeli nositi tek od 1898., a uvela ih je američka vlada.

Kod Mescalera, Zapadnih Apača i Chiricahua (Čirikawa) nalazimo proširenu porodicu, porodicu koja se sastoji od oženjenog muškarca, njegove žene i dece, njenih udatih sestara sa svojim porodicama i neoženjene muške dece. Svaka je proširena porodica sadržala više "jezgrenih porodica", što je zavisilo od broja udatih sestara. Kod Chiricahua i Mescalera svaka lokalna grupa sadržavala je oko 30 "proširenih porodica". Svaka lokalna grupa imala je svoga vođu. Žena je kod njih imala viši status u kući. Kod Mescalera je uočeno tek u par porodica da obrađuju zemlju, zato su oni veoma dobri poznavaoci bilja, pa umeju nožem iz suve zemlje iskopati jestivi koren, i tako preživeti u prirodi.

Apačkinja sakuplja meskal (agavu)

Mescaleri su lovci i sakupljači, tokom sezone berbe agave i lova na bizone većina Mescalera je odsutna iz svojih domova. Ono što je netipično za Zapadne Apače i Čirikave, je to da su Mescaleri prihvatili tepee - šator prerijskih Indijanaca.

Mescalero danas

Danas su Mescaleri savremena zajednica aktivna u raznim komercijalnim aktivnostima. Rezervat se nalazi na jugu države Novi Meksiko u okrugu Otero. Utemeljen je 27. maja 1873. izvršnom naredbom predsednika Ulysses S. Granta, prostire se na 720 četvornih milja. Na rezervatu živi između 3,000 i 4,000 Indijanaca iz plemena Mescalero, Lipan i Chiricahua. Prihodi plemena najviše dolaze od poznatog skijališkog centra "Ski Apache" (u planinama Sacramento, na Sierra Blanci), godišnje 30 miliona dolara, i rekreativnom središtu "Inn of the Mountain Gods" sa 20 miliona dolara godišnje i 300 zaposlenih. Golf, ribolov i jahanje, neke su od rekreacija zbog kojih se ovamo dolazi. Tu se takođe nalaze i kockarnice "Casino Apache" i iIna Da Card Room, za osobe željne brze zarade.

Glavno središte plemena i rezervata je gradić Mescalero, u njemu se nalazi mali plemenski muzej i šoping centar. Prema popisu 2000. rezervat ima 3,156 stanovnika.

Svake godine Mescaleri u letnjim mesecima priređuju ritualnu ceremoniju "Coming of age", koja se danas svodi na parade, rodeo, i tradicionalne plesove, koje izvode maskirani "gaan"-plesači. Gaan je planinskih duh.

Plemensko veće sastoji se od 8 članova.

[SQUAW]

Predajom Žozefovih (poglavica plemena Nez Perces) Ne-Persea (Probušeni Nosevi) 1877. godine, vojna pobeda nad američkim Indijancima bila je skoro potpuna. Ono što je još ostalo, predstavljalo je više uspostavljanje mira, nego osvajanje i proteglo se na period od još trinaest godina, za koje je vreme vlada saterivala domoroce sa zapada u rezervate i pokazivala im, uz nemilosrdnu upotrebu oružja, da namerava da ih tamo zadrži.

Divlji duhovi članova plemena, koji su želeli slobodu nisu hteli da ostanu zatvoreni; stotine ovih ljudi umiralo je i skapavalo od gladi, dok su uvek iznova bežali, pokušavajući da, kao progonjene životinje, nađu spas od svojih mučitelja. Godine 1878., neuhvatljivi Banok Indijanci, gonjeni su kroz divljinu plemena Ajdahoa. Iste godine, severni Čejeni, koje su prognali u neproduktivni i malarični rezervat u oklahomi, pobegli su u junačkom pokušaju da se vrate do reke Pauder u Montani. Pod vođstvom Tupog Noža i Malog Vuka, kolona izgladnelih, blatnjavih i jadnih muškaraca, žena i dece u ritama, teško se kretala kroz centralne ravnice prema severu, probijajući se skoro na slepo, preko onoga što je postala zemlja belog čoveka, preko reka, železničkih pruga, autoputeva, rančeva i farmi naseljenika, boreći se sa vojskom, koja je pokušavala da ih zaustavi. Kada su neki od njih konačno uhvaćeni i saterani u jednu drugu ispostavu, vlada ih je ostavila bez hrane i vode i neke od njihovih vođa bacila u okove. Ipak, oni su još uvek odbijali da se predaju. Ponovo su pobegli i tvrdoglavo još jednom pohitali prema svojim starim lovištima; ovog puta, kada su ih vojnici sustigli, bili su pokošeni i skoro potpuno uništeni.

Iduće godine, pobunjeni ratnici Jute, smireni su u Koloradu, a u 1880-im godinama, red je došao na žestoke Apače u Novom Meksiku i Arizoni. Bilo je potrebno nekoliko ekspedicija i nekoliko godina potera, žestokih borbi i dugotrajnih savetovanja u planinskim tvrđavama na Jugozapadu, uključujući Meksiko, da bi se Džeronimo i šaka njegovih sledbenika ubedili da ne mogu više slobodno da lutaju. Do 1886. godine oni su bili pod kontrolom i na putu ka Floridi.

Kada je indijanski otpor konačno prestao, puške su zamenjene snovima. Vraćajući se do vremena vizionarskih proroka Pontijaka, Tekumseha i Crnog Jastreba, istorija se ponavljala. Slomljeni i demoralisani, članovi zapadnih plemena sedeli su na svojim ćebadima u rezervatima, pitajući se šta da rade. Posle nekog vremena, do njih je stigla vest iz daleke pustinje Nevade o novom indijanskom proroku, skromnom Pajute Indijancu, po imenu Vovoka, koji je od Velikog duha primio znak otkrovenja. Hrišćanstvo i težnje Indijanaca opet su spojeni, ali u novom obliku. U svom domu u rezervatu reke Voker, Vovoka, krupan i miroljubiv čovek, odgojen u domu jedne duboko religiozne bele porodice, počeo je da čini «čuda». To su bili trikovi šarlatana, ali je on uskoro počeo da veruje u svoje moći i u poruke koje je primao u transu. Pošto se njegova reputacija među plemenima širila, hodočasnici svih poraženih naroda Zapada dolazili su da ga posete.

Njegov savet bio je da izvode posebni ples, propraćen pevanjem, koji će pomoći da se svet Indijanaca, onakav kakav je bio pre dolaska belih ljudi, vrati. Vojnici, opunomoćenici, naseljenici – svi osvajači – nestaće, mrtvi indijanski heroji vratiće se u život, a ravnice će još jednom biti pune bizona. Za potištene ratnike to je bila uzbudljiva perspektiva i Vovokina poruka putovala je od plemena do plemena, budeći nove nade i nove snove. Za nekoliko meseci, Arapahoi u Vajomingu, Banok i Šošoni u Ajdahou i Sijuksi u Dakoti tapkali su nogama igrajući u tajanstvenim krugovima, pevajući i kočeći se u dubokom transu, dok su prizivali stara vremena da se vrate i čekali ispruženih ruku na nestanak belaca i povratak bizona.

Ovo je moralo da se završi tragedijom, a to se 1890. godine i dogodilo. Pokret Vovoke bio je miroljubiv, ali njegova tajanstvenost i uticaj na duh domorodaca dovedenih do očajanja učinio je da opunomoćenici u rezervatima i vojne vođe, koji su ovo nazvali «Plesom duhova» (ili Plesom aveti), izgube živce. U sijuškoj ispostavi Stojeća stena U Dakoti pažljivo su pratili Bika Koji Sedi, koji se 1881. godine vratio iz progonstva u Kanadi. Kada je njegov narod počeo da igra, pa čak i da nosi svete «avetinjske košulje», za koje su verovali da će ih zaštititi od pušaka i metaka belaca, izdata je naredba da se stari vrač uhapsi. Kao Ludi Konj, i veliki Hunkpapa se odupro svojim zarobljivačima i tako je u gušanju ubijen. Drugi Sijuksi odmah su pobegli, besomučno jureći ka slobodi. Gonili su ih po snegu i, u takozvanom masakru kod Vundid Nija (Wounded Knee – Ranjeno koleno), u decembru 1895. godine, pod žestokom vatrom iz hočkinsovih brzometnih topova pobijeno je oko tri stotine Indijanaca – muškaraca, žena i dece.

Dugotrajno pokoravanje američkih Indijanaca je okončano. Sa neuspehom Vovokinog plesa i svete zaštite «avetinjskih košulja», ovaj pokret je propao. Nije više bilo borbe. Armija je imala svoje trupe u garnizonima, a problem preživelih članova plemena prešao je u ruke civilnih vladinih agencija.

Istorija Indijanaca nije se završila 1890. godine, a nije završena ni danas. Kada su domoroci prestali da predstavljaju opasnost i kada su saterani daleko od očiju svih, u udaljene i neželjene rezervate, ostali Amerikanci bili su skloni da ih zaborave. Samo oni koji su živeli u blizini rezervata znali su ponešto o Indijancima i uglavnom su ih gledali sa visine i tretirali kao inferiorna bića. Oni sa poraženima nisu imali strpljenja i, iz generacije u generaciju, u odnosima između belaca i Indijanaca bilo je vrlo malo promena, ako ih je uopšte i bilo.

Pismo jedne misionarke

[SQUAW]

Wovoka (Jack Wilson; Wanekia) - Northern Paiute

Nek vračevi objave narodu i svim Indijancima pošalju glas: zaigrajte, Indijanci, igrajte svuda i na svakom mestu, igrajte i dan i noć! Uskoro, u proleće, doći će Veliki Duh. Sa njim će se vratiti naša divljač, divljač svakovrsna i česta kao što je šuma česta. I svi mrtvi Indijanci vratiće se i živeće. I biće snažni i mladi kao što su bili. I stari slepi Indijanci progledaće i radovaće se. Veliki Duh proći će ovuda, a Indijanci će se popeti visoko gore, na vrh planina, daleko od belih ljudi. Doćiće Veliki Duh i belci Indijance više neće mučiti. Indijanci će biti na visinama, a na zemlju će se spustiti potop velikih voda i beli narod će se podaviti i nestati u njima. Vode će se povući i na zemlji će ostati samo Indijanci. Indijanci i divljač svakovrsna i česta kao što je šuma česta. Nek vračevi objave narodu i svim Indijancima pošalju glas: zaigrajte, Indijanci, igrajte svuda i na svakom mestu: igrajte i dan i noć! A, oni koji ne zaigraju i u ovaj glas ne poveruju, neka znaju: porašće samo jednu stopu i zanavek ostaće mali, pretvoriće se u drvo i izgoreće u vatri.

Wovoka, mesija iz plemena Pijuta

Lakota "avetinjska košulja"

Ples aveti

[SQUAW]

WOUNDED KNEE MASSACRE

(Masakr kod Ranjenog Kolena)

Na zemlji više nije bilo nade, Bog kao da je bio zaboravio na nas. Jedni su govorili da su videli Sina Božijeg, a drugi da nisu videli Sina Božijeg. Da je uistinu sišao na zemlju, On bi učinio velike stvari kao što je činio i nekada. Sumnjali smo da je Bog došao, jer nismo videli ni Njega ni Njegova dela. Indijanci nisu znali šta je istina, a nisu ni hajali za istinu. Njima je bila potrebna nada i oni su se za nadu hvatali kao davljenik za slamku. Urlali su kao ludi moleći Boga za milost i verovali u spasenje koje im je obećao.
Beli ljudi su se uplašili i pozvali vojnike. Mi smo se molili za svoje živote, a oni su mislili da pretimo njihovim životima. Čuli smo da dolaze vojnici. I nismo se bojali. Hteli smo da im ispričamo svoje jade i nadali se da će nam oni pomoći. Jedan beli čovek rekao je da će nas vojnici pobiti. Nismo mu verovali, ali su se neki naši ljudi na kraju uplašili i iz straha pobegli u Pustoline.

Crveni oblak (Red Cloud)

Vojnik US armije na bojnom polju kod Ranjenog Kolena, južna Dakota




Smrznuti leševi koje prevoze u masovnu grobnicu



Smrznuto telo vođe Sijuksa, sedamdesetogodišnjeg Big Foot-a



Pokopavanje Lakota mrtvih u masovnu grobnicu



"Milosrdni anđeli"

Tada još nisam znao čemu je sve došao kraj. Ali kad danas sa ovog visokog brda moje starosti gledam unazad, vidim pobijene žene i pobijenu decu: leže na gomili ili razbacani po rubovima vijugave jaruge; vidim ih isto tako jasno kao što sam ih video i onda kad su moje oči bile mlade. I vidim kako je u krvavom blatu umrlo još nešto, kako je još nešto sahranjeno u mećavi. Kod Ranjenog Kolena umro je i san, lep san jednog naroda... obruč naroda je prekinut i rasut na sve strane. Nema više njegovog središta, mrtvo je sveto drvo.

Crni Los (Black Elk 1863-1950) Sioux

[SQUAW]

Satanta, poglavica Kiowa

Čujem, hoćete da nas smestite u rezervat. A ja ne želim da se smestim. Volim da lutam prerijama, jer sam u njima slobodan i srećan. Čim se smestimo, mi Indijanci kopnimo i umiremo. Odbacio sam i koplje i luk i štit, ali se u vašem prisustvu osećam siguran. Rekao sam vam istinu. U meni se ne kriju sitne laži, a da li se kriju u članovima komisije, to ne znam. Da li su i oni tako nevini kao ja? Nekada davno, ova zemlja pripadala je našim dedovima i očevima; a kad danas izađem na reku, vidim na njenim obalama logore vojnika. Ti vojnici seku moje drveće i ubijaju moje bizone. Kad to vidim, srce mi se cepa i moja je žalost neizmerna... Zar je beli čovek podetinjio kad tako bezobzirno ubija ono što ne jede? Kad crveni ljudi ubijaju divljač, oni to čine zato da bi opstali, da ne bi skapali od gladi.

Satanta, Kiowa

Ten bears (Para-Va-Samen), Comanche

Moj narod nije prvi odapeo strelu i nije prvi ispalio metak na bele ljude. Moji mladići zaigrali su ratnu igru tek kad su se poremetili odnosi crvenog i belog naroda. Sukob nismo započeli mi. Vi ste nama poslali prvog vojnika, a mi smo onda vama poslali drugog. Pre dve godine sam, loveći bizona da bi moje žene i moja deca imali jedre obraze i topla tela, izašao na drum. Ali vojnici su odmah pripucali u nas, začula se buka slična grmljavini, i mi nismo znali kuda da se uputimo. Tako je bilo na Kanadskoj reci. Nisu nam dozvolili čak ni da plačemo na miru. Vojnici u plavim šinjelima i pleme Jut pojavili su se jedne noći kad je bilo tiho i mračno i svojim logorskim vatrama osvetlili naše šatore. Umesto da love divlje životinje, oni su pobili moje junake, a oni preživeli su, žaleći mrtve, isekli kose. Tako je bilo u Teksasu. Vojnici su našim logorima doneli tešku tugu, i mi smo za njima krenuli kao što mužjaci bizonskog stada kreću za onima što su im napali ženke. A kad smo te vojnike pronašli, mi smo ih poubijali, i njihovi skalpovi vise i danas u našim šatorima. Komanči nisu slabići, Komanči nisu slepci i nisu psići od sedam dana. Komanči su jaki i dalekovidi, oni su kao odrasli, snažni konji. Izašli smo na drum vojnika i nastavili da idemo njime. Bele žene su plakale, naše žene su se smejale.

Vi ste mi rekli neke stvari koje mi se nimalo ne dopadaju. Vaše reči nisu slatke kao šećer, one su gorke kao tikve. Rekli ste da ćete nas smestiti u rezervat, da ćete nam sagraditi kuće i podići šatore u kojima će nas lečiti vaši vidari. Meni sve to ne treba. Ja sam rođen u preriji gde vetar slobodno duva i gde ništa ne zaklanja svetlost sunca. I tamo gde sam rođen nije bilo ograda i sve je slobodno disalo. Rođen sam u preriji i želim da umrem u preriji a ne okružen zidovima. Znam svaki potok i svaku šumu između reka Rio Grande i Arkanzas. U toj sam zemlji lovio i živeo. Živeo onako kako su pre mene u njoj živeli i moji preci, živeo srećno, kao i oni.

Kad sam bio u Vašingtonu, Veliki Beli Otac mi je rekao da je zemlja Komanča naša zemlja i da nas niko neće ometati da u njoj spokojno živimo. Zašto, dakle, tražite sad od nas da napustimo reke, da napustimo sunce, da napustimo vetar, i da živimo u kućama? Ne tražite od nas da se odreknemo bizona i da bizone zamenimo ovcama. Naši mladi ratnici su čuli priče o tome, i te priče su ih rastužile i razgnevile. Ne govorite više o tome...

Da su se Teksašani klonili moje zemlje, mir bi bio sačuvan. Zemlja koju nam vi danas nudite suviše je mala. Teksašani su nam oduzeli pašnjake sa najgušćom travom i najbujnijim drvećem. Da su nam ostavili tu zemlju, možda bismo danas i učinili ono što od nas tražite. Sada je suviše kasno. Beli čovek zaposeo je zemlju koju smo voleli. U nama je živa još samo jedna želja - da lutamo prerijom sve dok ne umremo.

Deset Medveda, poglavica Komanča

[bobby]

Verujem da zivimo vise zivota. Mozda si u jednom od njih bila veoma vazna licnost u nekom vremenu indijanaca. Interesuju me tvoji snovi do sada. Da li si sanjala nesto na napisanu temu. Ako jesi, koje je tvoje mesto u tim snovima?