Zene koje su obelezile istoriju

[kohili]

Majke,sve one nebrojene,nigde spomenute majke.Znači,žene koje su odgaile decu,koje su noći provodile nad njihovim glavama stavaljajući im obloge.Sve te majke,bilo da su decu čuvale na selu,li gradu,bilo da su bile obrazovane,ili nepismene,mlade,stare,vesele,ili večno utučene.tako bih barem ja odgovorila na ovu temu.Zbilja,da li postoji negde na svetu spomenik podignut 'majci'?

[NSdjanka]

Monahinja Jefimija
(oko 1350. - posle 1405. godine)

Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne. Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine (njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom posete Svetoj Gori 1346. godine). Udala se za Uglješu Mrnjavčevića, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukašinom) za istinskog vladara u južnim oblastima srpskog carstva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Dušanove udovice, carice Jelene potonje monahinje Jelisavete. Despot Jovan Uglješa i despotica Jelena dobili su sina; Ser (grčki Sérres), prestonicu ove južne srpske države na razvalima velikog Dušanovog carstva, Jovan Kantakuzin (vizantijski car i glavni protivnik cara Dušana) naziva "velikim i divnim gradom". Život je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen.


Potom je na ovu sirotu ženu sudbina poslala sve nesreće koje mogu da zadese jedno ljudsko biće: svaku novu težu i mučniju od druge. Umro joj je otac, potom sin, dete mlađe od četiri godine ("mladi mladenac"); u boju kod Černomina (u blizini Jedrene između današnje Grčke i Turske, na polju koji Turci dan danas nazivaju "smrt Srba") 26. septembra 1371. godine poginuo je njen muž, despot Jovan Uglješa; izgubila je porodicu, posede, prihode, državu, društveni dignitet. Po običajima srednjeg veka zamonašila se (nije poznato kada), i došla u državu kneza Lazara, koji joj je pružio utočište. Od mlade vladarke postala je udovica, izbeglica prognanik: sirota monahinja. Ali ni tu nije bio kraj stradanjima: u Kosovskoj bici 1389. godine nestalo je i njenog zaštitnika, kneza Lazara. Čini se da je u deceniji posle boja njen uticaj na kneginju Milicu (supruga kneza Lazara i potonja monahinja Jevgenija) morao da bude veoma veliki: Konstantin Filozof (jedan od poslednjih "univerzalnih naučnika" preturskog pravoslavnog Balkana na dvoru sina kneza Lazara, Stefana Lazarevića; poreklom verovatno Bugarin iz Kosteneca) hvali njenu mudrost i rečitost ("va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti"); Milica (tada već monahinja) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija su bila odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazao lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) "kao neku kulu i pomoć". Godine 1398, u mučnoj misiji koje su preuzele dve monahinje (Jefimija i Milica-Jevgenija) da opravdaju mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota (vladara), koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju, posebno se istakla Jefimija. Kako je bilo ovoj umnoj ženi, sada, u ubogoj monaškoj rizi, da hoda gradom (Ser) u kome je pre skoro trideset godina bila gospodarica, i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i Turke, koji su joj uništili zemaljski život, i sve u tom životu, može samo da se zamisli. Prema Grigoriju Camblaku (srpski monah, koji je kasnije otišao za Rusiju i tamo postao episkop) ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića, imala je i još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke, iz Trnova (bivše prestonice Bugarskog carstva, koje su Turci 1393 konačno prisvojili svojoj državi) u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videći u tome činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: Sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri (ili Sebari, seljački sloj u srednjevekovnoj Srbiji) u Srbiji koji su u ovim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine, kada su mošti Svete Petke prispele u moravsku Srbiju. I u ovoj, naizgled potpuno verskoj akciji, vidimo mudrost nesrećne udovice despota Jovana Uglješe.


Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Poslednji pomen o njoj nalazimo u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili iz ove, za Srbe najsudbonosnije bitke (predanje kaže: u toku samo jednog jedinog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena).


Monahinja Jefimija ostavila je tri zapisa koje danas čitamo kao poeziju i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjevekovne književnosti. To su, zapravo, "prinošenija", darovi, koji u sebi zadrže i reči koje je darodavateljka napisala.
Prva od njih, "Tuga za mladencem Uglješom", upisan je u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru Hilandaru. U dvema sintaksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru - ikonici, Moljenje gospodu Isusu Hristu. obraća se Isus Hristosu i Bogorodici; u molitvenu književnost, koja je prema vizantijskoj tradiciji uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton: smrt koju je ugledala na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila ("na roždaših me i na roždanom ot mene mladencu") treba da je vazda podstiče na brigu o odlasku njene vlastite duše, tj. o njenoj sopstvenoj smrti; ona, međutim, ne može kao Hrišćanka da suzdrži bol zbog gubitka sina jer je na to nagoni njena vlastita materinska priroda.
Drugi Jefimijin zapis na zavesi za carske dveri (srednji deo ikonostasa), namenjen ponovo Sabornoj crkvi u Hilandaru, izvezen je "zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i crne boje" (Lazar Marković). Iako se u osnovi ovaj tekst poziva na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, Jefimija ovde s ukusom i osećanjem mere "razvija opšte lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća" (Đorđe Trifunović); zavesa je imala funkciju upravo u okviru tog čina.
I, konačno, u vreme neposredno pred bitku kod Angore (Ankare, 1402. godine), kada su Stefan i Vuk Lazarević kao Bajazitovi vazali otišli preko mora da se bore (tada su Mongoli pod Tamerlanu ili Timur Lenk napali i porazili Turke), Jefimija je sastavila "Pohvalu knezu Lazaru". U prvom delu tog teksta, u duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča "novog mučenika", kneza Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je "propadljivu visotu zemaljskog gopsodstva" i "sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara". "I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga".

U središnom delu "Pohvale", moliteljka traži od kneza da se zauzme i od Boga izmoli pomoć za svoja čeda. Jefimija navodi redom imena Svetih ratnika: Georgija, Dimitrija, Teodora Stratilata, Teodora Tirona, Merkurija i Prokopija: oni treba da budu od pomoći Lazarevim sinovima koji su sa Bajazitom krenuli u bitku protiv Timur Lenka. U poslednjem, trećem delu, Jefimija se mrtvome knezu zahvaljuje na njegovoj dobroti: on je nju, strankinju, primio i ishranjivao "izobilno"; sada ga moli da je ponovo ishrani i da utiša "buru ljutu duše i tela mojega". Strašna glad i nesreće koje su došle na Balkan sa Osmanlijama, o čemu piše neku deceniju ranije monah Isaija Srbin, pojavljuju se i u Jefinijinim rečima: motiv telesne i duševne bure, i prehranjivanja, dolazi iz uboge, gladne stvarnosti u kojoj monahinja veze svoj pokrov.


Samo su antička Grčka i Vizantija imale pesnikinje i spisateljice . Jefimijina tri zapisa spadaju u prva ostvarenja žena-pisaca na evropskom tlu: Francuska će, nešto kasnije, dobiti literarnu parnakinju Jovanke Orleanke, postesu Kristinu de Pizan (1362-1430), a srednjevekovna Rusija svoju pesnikinju: kneginju Jevdokiju, udovicu kneza Dimitrija Donskog.

Pohvala Sv. knezu Lazaru

U krasotama ovog sveta vaspitao si se od mladosti svoje,
O novi mučeniče kneže Lazare,
I krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
Krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
I u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
I mužastvenim srcem i željom pobožnosti Izašao si na zmiju
I neprijatelja božanstvenih crkava,
Rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
Da gleda hrišćane otačastva ti
Ovladane Izmailćanima,
Ne bi li kako ovo postigao:
Da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
I da obagriš krvlju svojom
I sjediniš sa vojnicima nebeskog cara.
I tako dve želje postigao jesi:
I mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
Koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
Jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
Mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
I u mnogim skrbima život provode,
Pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
Te se molimo zajedničkom Vladiki
Za voljena ti čeda,
I za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
Jer oni što jedoše hleb podigoše na njih bunu veliku
I tvoja dobra u zaborav staviše,
O mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
Skrbi i bolezni čeda svojih znaš
I kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
Prekloni kolena pred Vladikom koji te je venčao,
Moli da mnogoletni u dobru život
Voljena ti čeda provode bogougodno,
Moli da pravoslavna vera hrišćanska
Neoskudno stoji u otačastvu ti,
Moli pobeditelja Boga
Da pobedu podari voljenim ti čedima,
Knezu Stefanu i Vuku,
Za nevidljive i vidljive neprijatelje,
Jer ako pomoć primimo s Bogom,
Tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
I sa svima se pomoli proslavitelju Bogu,
Izvesti Georgija,
Pokreni Dimitrija,
Ubedi Teodore,
Uzmi Merkurija i Prokopija
I četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
U čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
Knez Stefan i Vuk,
Moli se da im se poda od Boga pomoć,
Dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
I u mnoga ih uračunaj,
Jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
Već koliko je moguće malome mi razumu,
Pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
Bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
Koliko više u neprolaznom i velikom,
Što primio jesi od Boga,
Jer telesno stranu mene u tuđini
Ishranjivao jesi izobilno,
Te sada te molim oboje:
Da me ishraniš
I da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.

[Bazarov]

Od pomenutih izdvajam Majku Terezu, Jefimiju, Mariju Kiri i "Majke,sve one nebrojene,nigde spomenute majke", jer se nisu do'vaćale oružja i politike. Dodajem još i žene koje su takođe mnogo toga novog unele u ovaj svet i učinile ga manje ružnim i nesrećnim: Majka Hrabrost, Ana Karenjina, Margarita - Majstorova, Pepeljuga, Snežana, Crvenkapa. A još i jednu:

Агнеш Хелер је рођена 1929. године у Будимпешти, као кћерка јеврејских родитеља. Њен отац и многи чланови породице постају жртве нацистичког терора против јевреја током Другог светског рата. Њој и њеној мајци успева у више наврата, делимично срећом, делимично правовременим скривањем и бегом, избегавање депортације.
После матуре, 1947. уписује физику и хемију на универзитету у Будимпешти, убрзо затим, под утисцима предавања Ђерђа Лукача, мења смер и почиње студирати филозофију. Године 1955. докторира на катедри за филозофију и постаје Лукачев асистент.
После дугогодишњих политичких репресалија у Мађарској, 1977. године Хелер емигрира у Аустралију где, 1978. године на Ле Тробе универзитету у Мелбурну, постаје професор социологије, где остаје до 1983. Као наследница Хане Арент, 1986. године се запошљава на катедри за филозофију на Новој школи за социјална истраживања у Њујорку. Живи у Будимпешти и у Њујорку.
Њених пет принципа (истинске) демократије:
1) принцип слободе;
2) политичке правде;
3) једнакости;
4) непристрасности и
5) правичности.
Рекла је још и једну лепу ствар: да љубавници треба да воде љубав, али не и да је черече.
Уз напомену да је многи сматрају највећом женом-филозофом (да не кажем филозофкињом), препоручујем и њену књигу "Дијалог о љубави".

[Kalina]

Nije je obelezila nicim lepim, niti plemenitim, ali je ipak usla u istoriju i bice zapamcena

Eva Braun

Eva Ana Paul Braun (nem. Eva Anna Paula Braun) (6. februar 1912. Minhen, Nemačka - 30. april 1945.) je dugo bila životna saputnica (i supruga na jedan dan i jednu noć) Adolfa Hitlera.

Rođena je u Minhenu. Bila je kćer školskog učitelja. Obrazovala se u poslovnoj školi, ali je uvek bila posvećena atletici i bavljenju sportom. Nekoliko meseci je radila kao recepcionista u bolnici, i onda je prihvatila posao kao lični asistent nacističkog fotografa Hajnriha Hofmana. Tu je srela Hitlera 1929. godine i zaljubila se u njega na prvi pogled. On joj se predstavio kao „Gospodin Vuk“ (to je ime Adolf Hitler koristio u počecima svog politčkog života radi bezbednosnih razloga). Svojim prijateljicama ga je opisala kao „ljubaznog čoveka u godinama, sa smešnim brkovima i velikim šeširom“. I Adolfova i Evina familija su bili protiv veze. Hitler se zagledao u nju nakon što se njegova rođaka Geli Raubal, kćerka njegove polusestre u koju je bio jako zaljubljen, ubila. Neki nagađaju da ju je Hitler lično ubio, a neki da je naručio ubistvo.

Eva je pokušala samoubistvo 1935. godine, zbog nesuglasica u vezi sa Adolfom Hitlerom. Imala je jak uticaj na Adolfa Hitlera, i neki istoričari tvrde da su neke od najgorih ideja bile njene zamisli koje je saopštila Hitleru. Za vreme rata je živila sa Adolfom i pomagala mu je u ličnim poslovima. Neki od nacista su je hteli ukloniti, jer su je smatrali prevelikim rizikom za Treći Rajh. Kad je počela okupacija Berlina od Sovjetske Crvene armije, vreme je provodila zajedno sa njim u bunkeru.

Ubila se zajedno sa Hitlerom 30. aprila 1945. godine u bunkeru.Njeno telo je spaljeno zajedno sa telom Adolfa Hitlera.

wikipwdia

Firer i Eva



EVA Braun i Hitler upoznali su se krajem 1929, u studiju svog prijatelja, učitelja javnog govorništva i zvaničnog fotografa, naciste Hajnriha Hofmana. Hitler je ušao u trenutku kad je Eva bila na lestvama i slagala robu na policu, pri čemu su joj nehotice bile otkrivene lepo oblikovane noge.

Hiltera je očaralo Evino totalno neznanje o njemu, njegovoj stranci i politici uopšte. I to što je bila veoma zgodna: plavooka plavuša koja je oksiženom blajhala kosu, šminkom isticala svoje otmene crte lica.

Eva je i dalje bila samo jedna od mnogih žena, mada prva koju je Hitler pozvao da zajedno provedu noć.

Hitler je, međutim, Evu stalno zanemarivao u dužim periodima, a ona je čekala kod kuće, usamljena i dokona. Godine 1932. odlučila je da ga uplaši da bi je shvatio ozbiljno. Uzela je očev revolver od 6.35 kalibara i uperila ga u sebe. Metak je lako izvađen, a Eva je bila zadovoljna što je Hitler, sa cvećem u ruci, posetio u bolnici.

Nedelju dana pošto je 1933. došao na vlast, Eva je napunila dvadeset jednu. Da bi to proslavili, Hitler joj je poklonio komplet jeftinog nakita od turmalina koji je ona do kraja života čuvala kao dragocenost.

NJENI su roditelji 1934. najzad otkrili da je u vezi sa Hitlerom. Otac joj je bio ponižen kad je saznao da je njegova ćerka Hitlerova ljubavnica, ali, imajući u vidu Firerov položaj, malo je toga mogao da učini da bi vezu prekinuo.

Na svoj dvadeset treći rođendan, 6. februara 1935, Eva je počela da vodi dnevnik. U prvoj belešci žalila se da je Hitler poslao ženu svoga ađutanta u Hofmanov studio, s toliko cveća za Evu da je kancelarija mirisala na mrtvačnicu, ali nije joj poklonio ono za čim je čeznula, malog jazavičara da joj pravi društvo za vreme njenih usamljeničkih bdenja.

U maju 1935, Eva je otkrila da ima ozbiljnu suparnicu, Juniti Valkirije Mitford,
prsatu debelonogu ćerku engleskog lorda Redžgejla. Napisala je Hitleru pisamce u kojem mu je dala rok da joj se javi. Kad je rok prošao, progutala je dvadeset četiri tablete za spavanje...

Pokušaji samoubistva privlačili su Hitlerovu pažnju i ubeđivali ga da preduzme nešto. U avgsutu je Evu preselio u njen novi stančić i ukrasio ga izuzetnim slikama koje je "pozajmio" iz nemačkih muzeja ili ukrao iz jevrejskih umetničkih zbirki. Ubrzo je preselio u posebnu kuću, s odlično opremljenim podzemnim bunkerom, u predgrađu Minhena. Naložio je da Eva dobije privatnu telefonsku liniju, "mercesdes benc" sa stalnim šoferom i, kao najbolji poklon, dva škotska terijera.

U APRILU 1945. kraj je bio na vidiku. Hitler se preselio u luksuzni dvospratni bunker ispod Kancelarije Rajha u Berlinu, a Eva mu se tu pridružila. Nastavila je da sređuje nokte i namešta kosu, i da se presvlači nekoliko puta dnevno.

Dok su on i Eva ručkali svoj prvi i poslednji doručak, sad već kao muž i žena, jedan ađutant uručio je Hitleru Rojtersovu depešu u kojoj se izveštavalo da su Musolini i Klara Petači, njegova ljubavnica, uhvaćeni i ubijeni, a onda razvlačeni ulicama Milana na glavnom trgu obešeni glavama nadole. Hitler je bio užasnut. Naredio je da se u bunker donese benzin da bi njegovo i Evino telo bilo spaljeno umesto da ih onako oskrnave.

Kad je došlo vreme za čaj, ona i Hitler su se oprostili i svako se vratio u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije, odjeknuo je pucanj iz pištolja. Hitler se ustrelio pošto je ispio cijanid. Eva je umrla istog trena pošto je takođe popila cijanid.

Tela su odvučena u vrt Kancelarije Rajha, zatim su zalivena benzinom i zapaljena.

Piše: Elizabet Abot

[Cecara]

Kraljica Viktorija

Viktorija (Aleksandrina Viktorija), 24. maj 1819. - 22. januar 1901. je bila britanski monarh. Vladala je od 20. juna 1837. do svoje smrti. Njena šezdesettrogodišnja vladavina je najduža vladavina jednog britanskog monarha. Osim nasledne titule Kraljice Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske, bila je prvi monarh koji je poneo titulu Carice Indije.

Vladavina kraljice Viktorije je obeležena velikom ekspanzijom Britanskog carstva. Viktorijansko doba, na vrhuncu industrijske revolucije, bilo je period velikih socijalnih, ekonomskih i tehnoloških promena u Velikoj Britaniji. Viktorija je bila poslednji monarh Kuće od Hanovera. Njen naslednik pripadao je dinastiji Vindzora (Kuća Saks-Koburg-Gota)

Kraljica Viktorija je bila prvi moderni vladar Britanije. Prethodni vladari su bili aktivni učesnici u procesu vladanja. Serija zakonskih reformi dovela je Donji dom Parlamenta na mnogo uticajniji nivo, na račun monarha i Kuće Lordova - Gornjeg doma Parlamenta. Kraljevska uloga postala je simbolična. Od vremena Viktorijine vladavine pa nadalje, monarh je, po rečima Valtera Bejghoa, imao „pravo da bude konsultovan, da savetuje i upozori“.

Viktorijina vladavina je postala više simbolična nego politička, sa jakim naglaskom na moralu i porodičnim vrednostima, na suprot seksualnim, finansijskim i ličnim skandalima koji su bili povezivani sa prethodnim članovima Kuće Hanover, koji su diskreditovali monarhiju. Viktorijina vladavina je u Britaniji uspostavila koncept „porodične monarhije“ sa kojom je nastajuća srednja klasa mogla da se poistoveti.

Na međunarodnom nivou, Viktorija je bila veliki igrač, ne samo kao slika vezana za imperijalni uticaj Britanije u njenim kolonijama, nego i zbog porodičnih veza sa mnogim evropskim vladarskim porodicama, koje su joj donele nadimak „baba Evrope“. Kao primer ovog statusa može da se navede činjenica da su tri glavna vladara zaraćenih zemalja u toku Prvog svetskog rata bili Viktorijini unuci ili oženjeni njenim unukama. Osmoro od devetoro njene unučadi udalo se ili oženilo članovima drugih vladarskih porodica u Evropi, a deveta unuka, princeza Luiz, udala se za škotskog vojvodu.



2004, evropski vladari i bivši vladari potekli od Viktorije su:

* Elizabeta II od Ujedinjenog Kraljevstva, kraljica Velike Britanije,
* Harald V od Norveške, kralj Norveške,
* Karl XVI Gustav od Švedske, kralj Švedske,
* Margareta II od Danske, kraljica Danske,
* Huan Karlos I od Španije, kralj Španije,
* Konstantin II od Grčke, kralj Helena, svrgnut s trona,
* Mihael od Rumunije, kralj Rumunije, svrgnut s trona.

2002. godine, BBC je sproveo istraživanje na temu 100 najvećih Britanaca. Viktorija se našla na jedanaestom mestu.

Izumi Viktorijanskog doba uključuju poštanske marke i železnicu.

Kraljica Viktorija je bitanski monarh u čiju je slavu podignuto najviše spomenika na celoj teritoriji Britanske imperije.

Više lokacija u svetu je imenovano prema Viktoriji:

* australijska država Viktorija,
* prestonica Britanske Kolumbije,
* prestonica oblasti Saskačevan u Kanadi,
* najveće jezero u Africi,
* najveći vodopadi na svetu, itd.

izvor: Wikipedia

Neki od pisaca koji su stvarali u njeno doba su: sestre Brontë (Anne, Emily i Charlotte Brontë),Charles Dickens, Oscar Wilde, William Thackeray, Lewis Carroll, Thomas Hardy, Lord Alfred Tennyson, Christina Rossetti, Robert Browning, Elizabeth Barrett Browning, Edward Bulwer-Lytton, Wilkie Collins, Benjamin Disraeli, George Eliot, George Meredith, Elizabeth Gaskell, George Gissing, A. E. Housman, Rudyard Kipling, Robert Louis Stevenson, Bram Stoker, Philip Meadows Taylor, Anthony Trollope, George MacDonald, G.M. Hopkins i mnogi drugi.

[starsica]

Draga Mašin Obrenović

Gornji Milanovac 23. septembar 1861. - Beograd 30. maj 1903. godine

Draga Obrenović, devojačko Lunjevica, je bila kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića. Pre nego što je postala kraljica, Draga je bila udovica inženjera Svetozara Mašina i bila je dvorska dama na dvoru kraljice Natalije Obrenović. Ubijena je zajedno sa suprugom tokom Majskog prevrata 30. maja 1903.

Mladost

Draga Lunjevica je rođena 23. septembra 1867. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelije Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica. Pored Drage, Anđelija i Panta su u braku imali još sinove Nikodija i Nikolu i ćerke Hristinu, Vojku i Anu.

U svojoj devetoj godini, Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovu školu je završila u Beogradu, zatim i "Cermankin zavod", odnosno "Ženski zavod". Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemački jezik. Za vreme boravka u Beogradu, Draga se počela baviti pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac. I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, kao vrlo mlada devojka je počela da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Volela je da čita, a naročito je volela da čita Stendala.

U Beogradu se prvi put zaljubila u studenta Bogdana Popovića, kasnije profesora i teoretičara književnosti, koji je od Drage bio stariji tri godine. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je potpuno daleko od Popovića.

Prva Dragina udaja

Za vreme svog boravka u Beogradu, dok je još stanovala u predgrađu Zemuna, dogodila joj se teška nesreća. Jednom se vraćala po poledici, okliznula se i nezgodno pala. Kasnije je ustanovila da ne može da rađa. Ovu svoju tajnu je dugo brižljivo skrivala, nadajući se da će se pronaći lek za to. Jedino je to rekla kraljici Nataliji Obrenović za vreme svog boravka u Bijaricu, a ova je to iskoristila da u pismima savetuje svog sina da nipošto ne sme da uzme ženu koja je nerotkinja.

Čim je napunila šesnaestu godinu, roditelji su počeli da je spremaju za udaju. Rudarski inženjer Svetozar Mašin je bio dobar poznanik njenog oca, a uz to imao je i bogato poreklo. Svetozar Mašin je bio petnaest godina stariji od Drage. Njegov otac je bio ugledni lekar i služio je na dvoru kod kneza Mihaila i kralja Milana Obrenovića. Dragin dever, a Svetozarov brat, Aleksandar Mašin će kasnije biti jedan od vodećih zaverenika u njenoj likvidaciji, a jedno vreme biće i načelnik generalštaba srpske vojske. Draga Mašin je rekla Bogdanu Popoviću da će se zbog roditljeske prisile udati za Svetozara, ali da tu nema ljubavi, već samo koristi. Tako su se rastali u Beogradu.

Svetozar i Draga su se venčali avgusta 1883. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu. Draga je često je odlazila na dvor kralja Milana Obrenovića, koji je bio odličan prijatelj Svetozara Mašina. U braku sa Svetozarom Mašinom živela je tri godine, a zatim je postala udovica. Nasledila je njegovu penziju i ime. Aleksandar Mašin se toliko protivio ovome, da je kasnije optužio lično Dragu da je ubila njegovog brata.

Za vreme dok je bila udovica, Draga je nastavila da piše romane i pripovetke. Prevela je roman "Mačije oko". Stanovala je u Svetozarevom državnom stanu u Smederevu, sve dok nije bila primorana da se iseli, kada se vratila u Beograd. Za vreme svog boravka u Beogradu, umrli su joj oba roditelja i Draga je morala da se sada stara i o sebi i o svojim najbližima. U Beogradu je bila urednica u časopisu "Domaćica", i član srpskog novinarskog društva.

Zbog teškog materijalnog stanja, Draga Mašin je pokušala da se uda za jednog francuskog inženjera, ali bezuspešno.

Draga u mladjim godinama


Draga kao udovica

Venčanje Aleksandra i Drage

U vreme dok je kralj Milan još uvek imao uticaja u zemlji, oformljena je nova vlada na čelu sa dr Vladanom Đorđevićem. Prvo pitanje koje je Đorđević postavio ministrima bilo je pronalaženje dostojne žene mladome kralju. Kralj Milan je predložio da to bude nemačka princeza Šamburg Lipe, ćerka njegovog velikog prijatelja. U Beogradu se već tada znalo za ljubav Aleksandra i Drage. Draga Mašin je često pozivana na svaki važan prijem. Svi su tada hvalili njenu taktičnost, otmenost, lepotu, pamet i suzdržanost. Kralj Milan je predao presto svome sinu Aleksandru i jedno vreme ostao u Srbiji.

Čitavu Srbiju je uzbunila vest koju je saopštio kralj Aleksandar 8. jula 1900. da je isprosio ruku Drage Lunjevice-Mašin, unuke Nikole Lunjevice, borca u ratovima za oslobođenje Srbije. Patrijarhalni Beograd tada nije bio spreman da prihvati za novu kraljicu ženu koja je dvanaest godina starija od kralja, uz to i udovica. Naročito su se ovome oštro suprostavili ministar policije Đorđe Genčić, koji je odmah iz policijskih arhiva izvadio dvanaest dokumenata o Draginim navodnim ljubavnicima, a iz Rusije se javila kraljica Natalija Obrenović, oštro govoreći protiv Drage da je bila bludnica i da je nerotkinja.

Ženidbi se naročito suprostavio bivši kralj Milan, koji je u znak protesta napustio Srbiju i otputovao za Bukurešt, pa za Beč, gde je naredne godine i umro. Kralj se potpuno okrenuo protiv oca, pa je čak pomilovao i radikale, koji su ležali na robiji zbog Ivanjdanskog atentata na kralja Milana. Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, označivši novu politike da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Vlada je zbog ove kraljeve odluke podnela ostavke, a ministar inostranih poslova Andra Đorđević je otišao kod beogradskog mitropolita da ga moli da ne da blagoslov mladom kralju. Za to vreme Draga Mašin je bila predmet čaršijskih ogovaranja.

Mladi Kralj je otišao kod beogradskog mitropolita da moli blagoslov jer se ženi pravom Srpkinjom, na šta ga je mitropolit odbio. Kralj je zapretio adbikacijom i odlaskom sa Dragom u Bijaric i prepuštanju zemlje bez kralja. Mitropolit je pristao i sve je dogovoreno za venčanje kraljevskog para u Beogradu. Još radosnije vest za Aleksandra je bila vest da će kum na venčanju biti sam do ruski car Nikolaj II Romanov.

Na dan venčanja, pred kućom Drage Mašin pojavili su se hiljade građana, koji su nosili njene slike i klicali joj. Povorka je krenula prema Sabornoj crkvi, gde se trebao obaviti čin venčanja. Sveštenici su od ranog jutra iznosili ikone, kandila i sveće. Kralj Aleksandar se pojavio tog jutra na venčanju u vojnoj uniformi, ca epoletama i odlikovanjima, a Draga Mašin u venčanici od bele čipke sa brilijantskom dijademom na glavi. U crkvi su čin venčanja obavila dva mitropolita, episkopi i dvadeset šest arhimandrita. Počasnu pratnju su činili oficiri srpske vojske, među njima i Dragutin Dimitrijević Apis, sa činom kapetana. Posle obavljenog venčanja, po izlazu iz crkve, narod je uzvikivao: „Živeo Kralj! Živela Kraljica Draga!“

Kralj je održao svečani govor gde je rekao da se od danas prekidaju bliske veze koje je bivši kralj Milan činio sa Austro-Ugarskom i da se Srbija okreće miru i blagostanju. Međutim, kraljica Natalija se javno u pismu odrekla svoga sina i zažalila je što ga je rodila, a kralj Milan se javio iz Beča i poručio da njegova noga više neće kročiti u sramotnu Srbiju kojom vlada njegov sin i žena koja je deset godina starija od njega. Uveče, posle venčanja, održana je svečanost u Dvoru i napravljen je počasni bal, a jedno kolo koje je tada odigrano, po želji kralja Aleksandra, nazvano je „Kolo Kraljice Drage“.

Venčana fotografija kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović

Kraljica Draga Obrenović

Nije prošlo ni godinu dana od venčanja kraljevskog para, a već 8. maja 1901. Kralj Aleksandar je saopštio da je kraljica Draga trudna i da će Srbija da dobije potomka Obrenovića. Pre samog objavljivanja, Draga se nalazila u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, kada je stigao doktor Kole iz Pariza i saopštio joj da je u blagoslovenom stanju. Kao prvu akciju za ovu radosnu vest, kralj Aleksandar je pomilovao sve političke zatvorenike, naročito radikale i one koji su se protivili njegovoj ženidbi. Tako su tada na slobodu pušteni Nikola Pašić, Đorđe Genčić i mnogi drugi. Kralj je u čast kraljičine trudnoće priredio besplatni bal gde su se sakupili 800 gostiju. Kraljica Draga se pojavila u svečanoj ampir haljini i pozdravila sve prisutne i dobronamerne ljude koji su došli i rekla je da se radi održavanja trudnoće nalazi u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, da malo jede, da se malo kreće i da po ceo dan čita i piše. Draga je baš tada započela da piše svoje autobiografsko delo „Ja Draga“, koju su posle njene smrti odneli zaverenici sa sobom.

Kum Nikolaj Romanov je u znak dobrih vesti iz Srbije kupio i poslao za Srbiju zlatnu kolevku za budućeg naslednika. U čitavoj radosti oko kraljičine trudnoće, kralj je dobio vest da je njegov otac umro u Beču. Kraljicu Dragu je pogodilo to što je želeo da bude sahranjen izvan Srbije, jer je bio ljut na nju i kralja. Kralj Aleksandar je poslao svoje izaslanike na sahranu, a u pomen svoga oca održao je molevstvije za pokoj duše u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde se u crnini pojavila i Draga. Međutim, sve snove o nasledniku je raspršio ugledni ruski lekar Snjegirev, koga je zajedno sa profesorom Gubarevom, po nagovoru kraljice Natalije, u Srbiju poslao Nikolaj Romanov da potvrdi nalaze doktora Kolea. Konzilijum lekara je došao u maju 1901. u Smederevo i pregledao Dragu. Nalaz je bio da trudnoće nema, niti je ikada i bilo. Ovakva vest je zaprepastila Aleksandra, koji je od ađutanta zatražio pištolj da ubije ginekologe, jer je verovao da su oni prekinuli trudnoću.

Kao znak pažnje prema svojoj ženi, on je izdao zapovest da se 4. konjički puk kralja Milana od 23. maja zove "Konjički puk kraljice Drage." Kralj se morao pomiriti sa odlukom da trudnoće nije bilo i zajedno sa Dragom se vratio u Beograd. Otada je ličnost kraljice Drage bila srozana u narodu.

Kraljica se sa Aleksandrom nastanila u Starom Kraljevskom Dvoru, gde je jednu sobu uredila po svome ukusu i naručila mnoštvo stvari iz Francuske i Švajcarske. Imala je svoju pratnju, spremačicu, krojačicu i dizajnerku i često je odlazila na svečane balove i prijeme. Odlazila je u klub književnika, čiji je bila nekadašnji član, stipendirala mlade književnike, pomagala dečijem sirotištu i uvela je veliku štednju na dvoru. Uz to, veoma je cenila Branislava Nušića i postavila ga za upravnika Narodnog pozorišta, a Jovanu Skerliću je plaćala studiranje u Ženevi. Pored toga, kraljica Draga je finansirala Zmajev Neven i spomenik Vojislavu Iliću.

U to vreme, kralj je bio zauzet političkim problemima u zemlji. Stalno je donosio Ustave, da bi ih preko noći obarao. Menjao je vlade prema svom nahođenju. Pored oficirske zavere, koja se tada javila u glavama mladih oficira zbog srozavanja zemlje minulim događajima, prvi otvoreni protest protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage dogodio se 23. marta 1902. kada su na ulice izašli socijalisti predvođeni Dimitrijem Tucovićem i Ljubomirom Jovanovićem, jer im je vlada Dimitrija Cincar-Markovića zabranila marksistički skup. Demonstranti su krenuli prema Terazijama, u nameri da se stignu do Kraljevskog dvora. Tu je došlo do sukoba sa žandarmerijom, gde su dva protestanta stradala.

Kraljica Draga je počinjala da sve više bude nezadovoljna. Predložila je da se povuče iz kraljevog života i da se on oženi ženom koja može da mu rodi naslednika, ali ju je kralj odvratio od takvih predloga i tražio da ostane s njim.

Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović

Narodno nezadovoljstvo je iskoristila zaverenička organizacija da još više ubrza izvođenje atentata. Povod za završetak odlaganja je bilo ubistvo u Smederevu jednog srpskog žandarma od strane Draginog rođenog brata Nikole Lunjevice, dok se nalazio u pijanom stanju. Zaverenicima se priključio i pukovnik Aleksandar Mašin. Kao dan za početak akcije određena je noć između 29. i 30. maja 1903, jer se tada u Dvoru nalazila zaverenička grupa na dužnostima. Te večeri, kralj i kraljica su se vratili sa večere kod kraljičine rodbine i otšli na spavanje. Zaverenička akcija je počela tačno deset minuta posle ponoći. Zahvaljujući zaverenicima u Dvoru, oficiri su brzo uleteli u sobu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na 80. strani.

Oficiri su pretražili celu sobu, otvarali ormane i prevrtali stvari, ali nisu uspeli da pronađi kralja i kraljicu. Pre samog čina pronalaženja skrivenog kraljevskog para, oficiri su zarobili Draginu braću, potporučnike Nikolu i Nikodija Lunjevicu i odveli ih u mesnu komandu grada, gde ih je po naređenju pukovnika Mašina, izveo u jedno dvorište potporučnik Voja Tankosić i streljao. Dragine sestre Ana, Vojka i Hristina su otpremljene na železničku stanicu i poslate za Minhen.

Posle većih natezanja, zaverenici su doveli kraljevog ađutanta Lazu Petrovića da otkrije gde su se kralj i kraljica sakrili. Tada su se u kraljevskoj sobi nalazili pored Petrovića i poručnik Đorđe Ristić, potporučnik Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Potporučnik Vemić je pronašao zarez na jednim vratima i uzvuknuo: „Sekiru!“ „Evo vrata!“ Konačno su se pojavili iza skrivenih vrata kralj i kraljica u belim pidžamama, vidno uplašeni i pripijeni jedno uz drugo.

Nišlija, kapetan Mihailo Ristić bio je taj koji je usmrtio kralja, pa kraljicu, koja se na prvi pucanj bacila da svojim telom zaštiti kralja. Potom su i ostali zaverenici pucali, praznili revolvere i sabljama boli ubijena tela, a onda su ih bacili kroz prozor u dvorište, odakle su ih odvukli u obližnju prizemnu sobu, gde su pripremljeni za sahranu, koja je obavljena iduće noći, u Markovoj crkvi. U trenutku kad se ovaj atentat desio, bilo je tačno 3:50 minuta izjutra.

Tela kralja i kraljice su stavljena u limene kovčege i pod najvećom tajnošću prevezena kočijama ka starom beogradskom groblju. Kočije su stigle iza ponoći u crkvi Svetog Marka, opkoljena vojnicima. Činu sahranjivanja su prisustvovala dvojica zaverenika. Kovčezi su spušteni, jedan pored drugog, u grobnicu kraljeve babe Anke Obrenović, koja je zajedno sa knezom Mihailom poginula u Košutnjaku 29. maja 1868. Nakon nemačkog zauzeća Beograda u Prvom svetskom ratu, u oktobru 1915, Makenzenovi vojnici su podigli spomenik nad njihovom grobnicom, obeležili ga, ali je on posle rata bio uklonjen.

izvor: Wikipedia