Zene koje su obelezile istoriju

[memento]

Baba Anujka banatska trovačica


Događaji čiji je glavni akter bila baba Anujka uneli su u tihe banatske domove nespokojstvo, teško nepoverenje i jezivu viziju smrti. Ne zna se tačno kada je počelo, a trajalo je to sve do maja 1928. godine kada je u Vladimirovcu, nekadašnjem Petrovom Selu, pod okolnostima tajanstvenim, uhapšena devedesetogodišnja starica, vračara Anujka, kojoj je malo ko drugog imena znao. Prema Monografiji opštine Petrovo Selo – Vladimirovac porodica baba-Anujke u Vladimirovac je došla s područja Moriša, iz provincijalske opštine Klopodija, početkom 19. veka.

Nadaleko se pročulo njeno hapšenje. A kako da se i ne pročuje kad se za njeno ime vezivalo bogzna koliko strašnih, podmuklih ubistava. Stvar cela nije nimalo bila prosta. I bilo je potrebno puno napora da se samo delić događaja u kojima je ona bila važan učesnik rasvetli.

Ta čudna starica s izrazom ptice grabljivice, baba Anujka, u svojoj devedeset prvoj godini, kada su druge starice mislile samo o predstojećoj, bliskoj smrti i molitvama ublažavale grehove mladosti, gramzivost sredovečnosti i pakost starosti, trebalo je da pred sudom spere sa sebe tešku sumnju za bezobzirna trovanja koja su joj se pripisala.

Baba Anujka Dee Pištonja, rođena Ana Draksin, od oca Pavla i majke Marte, Rumunka po poreklu i po muževljevom (Jozef Dee) domu, bavila se vračanjem preko pedeset godina. Naravno potajno, jer sve vlasti koje su se za njezina života izmenjale revnosno su proganjale vračare, nesumnjivo poklonice crne magije, družbenice i dosluhnice mračnih sila i njihovog vrhunskog gospodara Lucifera, čija je uža specijalnost iskušavanje.

Ali zar je teško bilo raditi nezapaženo starici koja je pamtila kad su se i najstariji seljaci rodili? Kada su starci u vreme njenog hapšenja bili mladići, baba Anujka je već uživala glas kakav nijedan lekar ni u jednom prečanskom selu otada nije sebi stvorio.

U četvrtak, 29. decembra 1927. godine u Ilandži je umro Gaja Prokin, imućan udovac, čovek iz Dobrice, koji je po opštem uverenju svoj život provodio vrlo veselo. Bio je snažan čovek šezdesetih godina. Svoje ionako pristojno imanje uvećao je bio trogodišnjom pečalbom u Americi. Gaja Prokin je veliki deo svoje imovine podelio dvojici odraslih sinova i sačuvao je tek toliko da obezbedi mirne dane svoje starosti. Preselio se u susednu Ilandžu. Da bi obezbedio stare dane, koje je uveliko trošio jer mu je bilo više od šezdeset godina, raskalašni Gaja poklonio je bio svome sestriću Milanu Ćosiću osam jutara zemlje zadržavajući pravo uživanja toga imanja do svoje smrti.Pošto je na ovaj način obezbedio svoju budućnost, koja je imala izvestan, ali ne i srećan ishod, Gaja je počeo da živi bezbrižnim životom. Ceo dan provodio je u kafani, gde se posvetio svojoj staroj strasti – kartanju. Zatim su počele nesuglasice. Milan Ćosić se plašio da će ovakvim životom Gaja Prokin brzo proćerdati gotovinu i da bi, ako takvim tempom nastavi s kartanjem, mogao i zemlju koja će njemu, Milanu Ćosiću jednog dana pripasti, opteretiti kartaroškim dugom. Želeći da obezbedi svoje dotadašnje troškove i ulaganja, Mita Ćosić, kako su ga zvali, predložio je Gaji da mu prepiše dva jutra zemlje. Međutim, Prokin o ovome nije hteo ni da čuje i izjavljivao je da treba da se pridržavaju prvobitnog dogovora i da pre smrti ne želi da se odrekne ni dela svog imanja. A posle neka bude onako kako su se sporazumeli.
Gaja Prokin je o nesuglasicama sa sestrićem više puta govorio. I pajtašima za kartaroškim stolom se požalio rekavši im da žele da ga liše imetka. Jednoga dana njegovo mesto za stolom u birtu ostalo je prazno i više ga nisu videli. Desilo se to posle jedne noći kada mu je pozlilo. Javili su se bolovi u stomaku, povraćanje i glavobolja. U krevet je dospeo 22. decembra, a za nedelju dana od toga potajna boljka ga je u grob odnela. Uoči nove, 1928. godine Ilandžom se proširila vest da je Gaja Prokin rođen 1861. godine umro, kao i to da tu nisu čista posla jer je verovatno otrovan....

Žandarska patrola je, pošto su dojave o mogućnosti trovanja bile nedvosmislene, vrlo brzo otišla na lice mesta i u prisustvu opštinskog zakletnika nije mogla ništa ustanoviti jer je bio pokojni već istog dana oko 14 časova sahranjen. Patrola je posle njegove sahrane saznala i počela istragu....

Opsežna i komplikovana istraga je otkrila niz neverovatnih događaja koji su jednu devedesotogodišnju staricu stavili u centar sumnje kao pomogača u brojnim ubistvima odnosno nerazjašnjenjim smrtima koja su trajala decenijama..

U celom Banatu, po svim selima, po bogataškim kućama i siromašnim ćumezima, znalo se za baba-Anujku, čuvenu vračaru. Znali su je i stari i mladi, a i deca su slušala priče o toj staroj veštici, koja je slala na onaj svet koga god je htela. Ovaj sujeveran strah seljaka umnogome je smetao pravilnom vođenju istrage, jer niko nije hteo da svedoči protiv baba-Anujke, bojeći se njene osvete.

Sama baba Anujka širila je po selima glasine da ona ubija pomoću đavola. U selima je imala svoje agente, koji su se uvlačili u kuće, ispitivali gde ima nevolje, bede i nesloge, i nagovarali ljude i žene da kod baba-Anujke zatraže pomoć. Uverenje da baba Anujka radi pomoću đavola bilo je veliki mamac za one koji su imali kakvog interesa da nekoga smaknu.

NJoj su dolazili mnogi lakoverni ljudi da ih izleči bajanjem i travama. Vračaru su obilazili oni koji su hteli da od nje saznaju svoju sudbinu, sreću ili nesreću. Verovalo se da je baba Anujka u vezi sa đavolom, da raspolaže višim mađijskim silama, a baba je vešto varala sujeverni, prostodušni banatski svet i praznila mu džepove.

U velikoj pohlepi za novcem ova veštica nije se zadovoljila bezopasnim varanjem bezazlene mase, već je posegla i za mnogo opasnijim poslovima, koji su je na kraju i doveli na optuženičku klupu. S jezom se po selima šaputalo da je baba Anujka u stanju da napravi neku čudotvornu vodicu od koje čovek posle petnaest dana neminovno mora umreti, a da nikakav lekar na svetu nije u stanju da pronađe uzrok smrti. Ova strahovita reklama dovodila je baba-Anujki mnoge kojima je zbog mržnje ili iz kog drugog razloga bilo potrebno da umre neko od njihovih bližnjih, često i najrođeniji.

Neko od vračarinih klijenata želeo je da ubrza smrt onoga čije imanje kao nasledstvo priželjkuje, neko da skloni konkurenta u nasleđu, neko da satre suparnika u ljubavi, žene da se otresu pijanih i razvratnih muževa. Baba Anujka je vešto igrala ulogu vračare koja radi u sporazumu s višim silama. Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, i šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremala jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad je pristupala jednom zvoncetu i tri puta zvonila. To je bilo sporazumevanje s đavolom. Opet bi produžila šaputanje i mrmljanje nerazumnih reči praćenih čudnim pokretima i sve to je radila pred očima zaprepašćene mušterije, koja je bila uverena da pred sobom ima čudno biće, koje drži u vlasti i samog đavola.

Vodu u boci davala je mušteriji s uputstvom. Tačno je proricala dan kada će onaj kome je voda namenjena umreti i njen račun nikada je nije izneverio. To je samo govorilo o njenom trovačkom umeću, koje je stekla dugogodišnjom praksom. NJeno proricanje imalo je, naravno, toksikološku podlogu. Ona bi mušterije redovno pitala za težinu problema, da bi na osnovu toga davala i određenu bajanu vodicu, koja nije bila nešto drugo do rastvoreni arsenik. Što je problem bio veći, bilo je i više arsenika, pa pošto je toksična doza vezana za težinu otrova po telesnoj težini, ona nije grešila u prognozama.

Dugo i s velikim interesovanjem očekivana rasprava o baba-Anujki i drugim optuženima za zločine u Ilandži počela je 17. juna 1929. godine. Pred zgradom Okružnog suda još od ranog jutra skupljala se gomila radoznalaca. Pošto je rešeno da se u dvoranu za rasprave puste samo lica s naročitom dozvolom, svako je žurio da na vreme nabavi ulaznice za ovaj nesvakidašnji proces.

U subotu, 6. jula 1929. godine, u Okružnom sudu u Pančevu, pred mnogobrojnom znatiželjnom publikom koja je bila svesna da prisustvuje nesvakidašnjem događaju, pročitana je presuda baba-Anujki Dee, optuženoj za mnogobrojna trovanja po banatskim selima, kao i njenim saučesnicima.

Još za vreme čitanja presude, koje je trajalo čitava dva sata, baba Anujka, kao i ostali optuženi, držali su se pribrano, praveći se da od svega toga što je u pitanju oni ništa ne razumeju. Samo kad je predsednik izrekao da je baba Anujka osuđena na 15 godina robije, ona je kroz plač uzviknula da nije kriva i da su je nevino osudili.

Baba Anujka je osuđena na 15 godina robije samo kao pomagač u izvršavanju krivičnog dela trovanja, dok su Stana Momirov i Sofija Momirov osuđeni na doživotnu tamnicu kao neposredni izršioci dela trovanja. Sima Momirov osuđen je na 15 godina tamnice, LJubina Milankov na osam godina, a Olga Sturza i Danica Stajić oslobođene su optužbe...

Veruje se da je baba Anujka u toku svoje trovačke aktivnosti, koja je trajala preko pedeset godina, poslala na onaj svet nekoliko stotina ljudi uglavnom iz Banata, ali i šire, čime je svakako ušla u red najvećih masovnih ubica svih vremena......

Knjigu o baba Anujki je napisao dr Šimon A. Đarmati, pod nazivom Baba Anujka trovačica iz Vladimirovca, iz koje sam i izeo sav ovaj materijal.

[Isahara]

Lu Andreas Salome




Rođena 1861. godine u Sankt Peterburgu kao ćerka carskog generala, Luiza fon Salome, stekla je izuzetno obrazovanje i važila je za ljepoticu. Imala je 21 godinu kada je s majkom stigla u Rim, odakle je mladi jevrejski filozof Paul Re u jednom pismu Fridrihu Ničeu opisao susret sa pametnom i lijepom Ruskinjom.
Niče je i sam ubrzo obreo u Rimu i Lu ga je opčinila i od tada ju je slijepo slijedio nudeći joj brak, koji je ona uporno odbijala. To je, međutim, nije smetalo da vodi živu prepisku s njim i da koketira sa mnogim evropskim intelektualcima koji su je opsjedali.
Majka se složila da je ostavi u zapadnoj Evropi, da u društvu Rea i Ničea „studira” u Beču. Uskoro Lu odlazi da živi u Berlinu sa puno mlađim Reom, što utiče na Ničea da zapadne u jedno od svojih teških psihičkih stanja.
Lu potom odbacuje Rea i vjenčava se sa Fridrihom Karlom Andreasom, za koga ostaje zvanično udata do smrti 1930. godine. To joj, međutim, nije smetalo da ulazi u ljubavne veze i s drugim muškarcima uključujući pjesnika Rajnera Mariju Rilkea, a bila je veoma bliska i sa Sigmundom Fjordom.
U biografiji Lu Salome koju je napisala Žiru, posvećena je posebna pažnja razlozima njenog dugotrajnog odbijanja seksualnih odnosa, da bi kasnije postala jedna od najslobodnijih i najemancipovanijih žena svoga vremena.
To je jedan aspekt Lu Salome koji nikad ranije nije dotaknut iako su se njenim životom bavili mnogi biografi.
http://www.knjizara.co.yu

Evo nešto i njenog vezi sa malo poznatim Viktorom Tauskom, čovekom sa ovih prostora, koji je jedan od rodonačelnika psihoanalize :
Lu Andreas Salome, neobična žena, ovjenčana slavom bliske prijateljice i ljubavnice najumnijih ljudi toga vremena (Niče, Rilke, Martin Buber, Pol Re), došla je u Beč pompezno kako bi kod Frojda učila psihoanalizu. Već pri samom dolasku u krug najbližih Frojdovih saradnika, tvrdi Lu u svom dnevniku, Frojd je počeo da joj se udvara, prati je kući u kasnim satima, šalje joj cvijeće, gubi svoje dragocjeno vrijeme, što je bilo nespojivo sa Frojdom. Svi istoričari psihoanalitičkog pokreta tvrde da je ova veza bila i ostala do kraja samo duhovna. Lu Salome je tražila od svojih muškaraca talenat i genijalnost, i to ju je uglavnom za većinu njih vezivalo. Tipičan primjer je Niče, za kojeg je Lu godinama bila vezana samo «čistim duhom» i istovremeno imala nekog mladog raspusnog ljubavnika, ruskog slikara. U vrijeme kada je srela Viktora, Lu je imala 51 godinu, a on 18 godina manje. Odmah je shvatila da će u Viktoru naći partnera koji objedinjuje i duhovno i tjelesno, ljubavnika koji će joj pružiti sve. Ljubav je bila nagla i žestoka; oboje skloni promiskuitetnom obrascu ponašanja, vrlo brzo su se našli u zagrljaju. Njihova ljubavna veza «ne samo zbog ogromne razlike u godinama» bila je prvorazredna senzacija po salonima i intelektualnim krugovima Srednje Evrope. Kod Frojda je ovo izazvalo ješ veću surevnjivost i ljubomoru prema Tausku, koju je on već počeo ispoljavati, ali na jednom drugom planu - naravno, ljubomoru u vezi s vlastitim dostignućima u psihoanalizi: po mišljenju Frojda, Tausk ih je već počeo značajno ugrožavati. No i pored svega, ovaj trougao je nastavio da traje. Troje ljudi nastavili su intenzivno druženje, okupljanje oko velike ideje psihoanalize, razmjenjivanja misli i ideja, a Lu i Viktor su uz sve to još bili i strastveni ljubavnici.
Hroničari ovog razdoblja smatraju da je Lu bila «tampon» između Frojda i Tauska. Tausk se nadao da će se preko Lu približiti više Frojdu, a Frojd da će nešto više saznati o Tausku. Za Frojda je ovaj trougao prilika da Lu bude izvor informacija o ovom njegovom potencijalno opasnom učeniku, što bi opet olakšalo njegovu kontrolu. Lu je inače bila navikla, jer joj se to često dešavalo, da bude sa dva muškarca istovremeno. Govorilo se da je u Rusiju putovala utroje: Lu, Rilke i njen muž Andreas, s kojim je, inače, prije udaje, napravila ugovor koji je isključivao njihove međusobne seksualne odnose u braku.
Ova šarmantna, inteligentna i ponajviše bizarna žena upoznala se sa psihoanalizom još 1910. godine, kao i Tausk; pročitala je sva Frojdova djela i uspjela da 1911. na poznatom kongresu u Vajmaru bude centralna ličnost. Ona se čak nalazi na fotografiji gdje sjedi centralno postavljena, a iznad nje stoje takve veličine kao što su Frojd, Rank, Ferenci, Adler, itd.
Za Pola Roazena u ovoj vezi «Tausk je očekivao da će mu status ljubavnika fatalne Lu Salome pomoći da u psihologiji znači ono što u filozofiji znači Niče, a u poeziji Rilke».
Napuštajući Tauska - jer Lu je uvijek uzimala i odbacivala muškarce - nije mu dala prostora za melodramatske i histerične rastanke ljubavnika, što je Viktor obožavao. Jednostavno je otišla iz Viktorovog života. Kasnije će o Viktoru govoriti i pisati u svom Dnevniku s velikim uvažavanjem i poštovanjem, ukazujući na svu njegovu dragocjenost, ljudsku i naučničku, ali ga često nije štedila ni pokuda. Na jednom mjestu kaže: «Mislim da je Tausk najiskrenije od svih odan Frojdu», te dalje analizirajući svog bivšeg ljubavnika (i kolegu) govori da je njegova slijepa odanost Frojdu u stvari «stalno praćenje istih puteva traženja rješenja kojima ide i Frojd, a to nije ništa drugo nego Tauskovo pravljenje sina od samog sebe». Hroničari života ovog nesvakidašnjeg para kažu da je njihova veza trajala nešto više od godinu dana. Neki tvrde samo par mjeseci.
http://www.forum.hr/showthread.php?t=304130

[Isahara]

KSENIJA ATANASIJEVIĆ



Dvadeseti januar 1922. godine bio je za Univerzitet u Beogradu značajan dan. Pred ispitnim odborom Filozofskog fakulteta koji su činila sve sama velika imena srpske nauke – Branislav Petronijević, Dragiša Đurić, Nikola Popović, Veselin Čajkanović i Milutin Milanković – doktorsku disertaciju je odbranila jedna žena. Bila je to Ksenija Atanasijević, koja će u istoriju beogradskog univerziteta biti upisana kao prva žena koja je na njemu stekla akademsku titulu doktora nauka. Imala je tada samo 28 godina.

Već sledeće, 1923. godine, ova mlada žena je izabrana za docentkinju Filozofskog fakulteta za predmet Istorija klasične filozofije, a u januaru 1924. započela je sa predavanjima. Bila je prva i tada jedina žena u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca koja je kao docent držala predavanja sa univerzitetske katedre.


Ali, na Filozofskom fakultetu mnogi profesori "nisu se mogli toliko uzdići iznad balkanske zaostalosti i neumoljive strogosti orijentalnog patrijarhata, koje su živele u njima uprkos evropskom obrazovanju, da bi iskreno i bez ikakvog podozrenja poklonili poverenje jednoj ženi, kao ravnopravnom saradniku" (Radmila Šajković). Punih osam godina, intrigama i lažima vodili su borbu da Kseniju sklone sa Univerziteta. U neravnopravnoj borbi sa tim moćnicima, dovedena do fizičkog i psihičkog sloma, Ksenija je popustila – podnela je ostavku na zvanje docenta Filozofskog fakulteta. Jedno vreme je radila kao nastavni inspektor Ministarstva prosvete, a tokom Drugog svetskog rata i do penzionisanja 1946. godine, radila je u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci Srbije.

Ksenija Atanasijević je bila protivnik totalitarnih režima. Javno je osudila i fašizam i komunizam. Među prvima je pre rata pisala protiv nemačkog nacionalsocijalizma, zbog čega je za vreme okupacije, u oktobru 1942, posle pretresa stana bila saslušavana od Gestapoa. Nekoliko dana kasnije dr Milan Marković, sa kojim je Ksenija živela, deportovan je sa grupom lekara u Nemačku, gde je ostao u zarobljeništvu do kraja rata. Ni komunisti joj nisu ostali dužni: u avgustu 1945. optužena je da je uticala na svog prijatelja Milana Grola, tadašnjeg člana vlade, da podnese ostavku i tako izazove krizu vlade. Na osnovu te besmislene optužbe bila je uhapšena sa zaprećenom smrtnom kaznom. Nije streljana jer su ljudi u političkom vrhu imali informacije da je bila istaknuti borac protiv fašizma. Ipak, bila je zatvorena od 25. aprila do 17. maja 1946, da bi joj posle puštanja na slobodu bila izrečena zabrana istupanja u javnosti u trajanju od godinu dana.

Ipak, Ksenija će redovno pisati i objavljivati, a na Kolarčevom narodnom univerzitetu kontinuirano držati po nekoliko predavanja godišnje, sve do 1979.

Najveća srpska žena mislilac umrla je 28. septembra 1981. u osamdesetosmoj godini života, u bolnici u Beogradu, u koju je prenesena zbog povrede glave nakon pada u svom stanu u Gospodar Jovanovoj 29. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Nekoliko godina kasnije grobnica Atanasijevića je promenila vlasnika. Ksenijino telo je ostalo u grobnici, ali je njeno ime uklonjeno i nije vraćeno do današnjih dana.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=595618

[memento]

Jovanka Broz

Jovanka Budisavljević Broz (rođena 7. decembra 1924) u Pećanima, selu u Lici, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, današnja Hrvatska) je udovica jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Bili su u braku od 1952. do njegove smrti 1980. Sada živi u Beogradu. Imala je čin majora JNA.

Kao neposredan svedok cele turbulentne epohe u istoriji Balkana, ona je još uvek predmet ogromnog regionalnog medijskog interesovanja. Sa svoje strane, Jovanka se drži u ekstremnoj povučenosti i retko daje intervjue. Većina misli da njen povučen život dolazi kao posledica velikih problema kroz koje je prošla od smrti supruga kada je cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor.

Izvešteno je da živi u relativnom siromaštvu kada je 2006. vladina komisija otkrila da njen stan u Beogradu nije održavan od njenog hapšenja. Sada se čine napori da se poboljšaju njeni uslovi za život.Sadržaj

Biografija

Jovanka Broz je rođena 7. decembra 1924. od oca Miće i majke Milice kao drugo dete u porodici. Sa 17 godina je stupila u SKOJ. Godine 1943. u Drugom svetskom ratu je ranjena u nogu i razbolela se od tifusa. U 21. godini je imala dva ordena za hrabrost, a takođe je i nosilac Partizanske spomenice. Josipa Broza Tita je upoznala prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944.

Život sa Titom

Kako je tačno mlada partizanka iz Like postala žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno.

Prema jednoj verziji, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih republičkih podsekretara da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je potvrdio general Đoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontra-obaveštajne službe, prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu.

Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabran Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD-a za Jugoslaviju, odakle verovatno potiče priča koja prikazuje Jovanku kao sovjetskog špijuna.

Sledeća verzija, ovog puta od bivšeg generala JNA Marjana Kranjca, kaže da je Jovanka dodeljena Maršalu već 1945. kao higijeničarka zadužena za kontrolisanje hrane i čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti velike Titove ljubavi Davorjanke Paunović 1946, Jovanka je, prema Kranjcu, postala Titova lična sekretarica.

Početak veze

Tako je šest godina, do 1952. Jovanka bila član Titovog okruženja u nedefinisanoj ulozi ljubavnice/sekretarice/člana posluge, dok je on obavljao svoje uobičajene poslove koji su povremeno uključivali romanse sa drugim ženama kao što je operska pevačica Zinka Kunc.

Milovan Đilas, jedan od vodećih članova i ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki tokom ovog perioda u "Druženje sa Titom". Prema njemu, odnosi sa Titom su bili izuzetno teški za nju.

Tačan datum njihovog venčanja je takođe predmet debata. Ono što je neosporno je da je za Jovanku konačno otkriveno da je više od obične sekretarice, barem u užem Titovom okruženju, tokom njegove epizode sa žučnom kesom 1951. Tajno venčanje se desilo kratko nakon toga u lepoj vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjenim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.

Prema Đilasu, Jovanka nije imala uticaja na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je najviše provodila brinući o domu i svom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije, iako nije ponudio dokaze u prilog takvim optužbama. Ni Đilas nije bio bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljnije, a najviše su se ticale njenog držanja.

Bračni problemi

Odnosi u bračnom paru su počeli da se narušavaju ranih 1970ih. Njihov odnos je postao tema oštrih političkih rasprava. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od raznih agenata - smatrala je deset od jedanaest njegovih državnih sekretara (ministara) za nekakve agente. Njeni protivnici su tvrdili suprotno, da je ona ta koja radi protiv svog supruga.

Prema izveštaju iz 1988. napisanog za Predsedništvo SFRJ, između 1974. i 1988, najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o Jovanci. Ovaj proces je započeo sam Tito 21. januara 1974. kada je naredio Savezu komunista Jugoslavije da osnuje specijalnu komisiju koja će proučavati "slučaj drugarice Jovanke". Komisijom je predsedavao Rato Dugonjić, a u njoj su još bili Stevan Doronjski, Todo Kurtović, Fadilj Hodža, general Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč.

Tih godina je Jovanka bila optuživana da je sovjetski špijun, za odavanje državne tajne, šurovanje sa srpskim generalim, za postavljanje i smenjivanje najviših funkcionera, učestvovanje u zaveri protiv Aleksandra Rankovića, planiranje državnog udara sa generalom Đokom Jovanićem sa ciljem uzurpiranja Maršalove uloge...

Mnogi veruje da je ona žrtva ambicija raznih političara koji su uspeli da manipulišu ostarelog Maršala protiv svoje supruge. Prema Ivi Eteroviću, piscu i fotografu koji je imao decenijski pristup vladajućem jugoslovenskom paru glavn krivci za razlaz Tita i Jovanke su Stane Dolanc i general Nikola Ljubičić.

Konačni razlaz

Do polovine sedamdesetih, Jovanka je postala još udaljenija od Tita, koji je u tom vremenu bio skoro potpuno pod uticajem Staneta Dolanca i Mitje Ribičiča.

Razlaz se odvijao u etapama. Tokom 1975. nije bila prisutna na nekim Titovim inostranim posetama, a počele su da kruže glasine da se često svađaju. Aprila iste godine Tito je napustio njihovu rezidenciju u Užičkoj 15 i sam se preselio u Beli dvor.

Jovanka je zadnji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Kasnije tog leta je uhapšena pod sumnjivim okolnostima. Nije bilo zvaničnog objašnjenja za njeno hapšenje, koje je navodno naredio sam Tito. Nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Na kratko se pojavila u javnosti tokom Titove sahrane početkom maja 1980. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima je bila navedena kao Titova udovica. Iako je stanje između supružnika spomenuto, zvaničan razvod se nikad nije desio.

Posle Titove smrti

27. jula 1980, ni tri meseca od Titove smrti, ljudi iz tajne službe su upali u njen stan u Užičkoj 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Njenoj mlađoj sestri Nadi, koja je bila prisutna dok se sve ovo dešavalo, je prećeno smrću ako kaže bilo kome šta je videla.

U decembru 1985. u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala kako se sve izdešavalo: "Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti."

Od tada Jovanka živi povučeno. Nedavno, u intervjuu koji je dala 2003. je porekla Titovu odgovornost za ono što joj se dešavalo, kazavši da je uradio sve da joj spase život. U istom intervjuu je istakla Staneta Dolanca i generala Ljubičića kao glavne razloge zašto je bila na ivici provalije krajem 1970ih i ranih 1980ih.

Preuzeto sa sajta:
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Јованка_Будисављевић_Броз

[memento]

Valerija Mesalina
rimska lolita

Kada se jedan ne naročito pametan i privlačan muškarac zaljubi u veoma privlačnu i inteligentnu petnaestogodišnju devojku, onda je obično “gotov”
Iz knjige “Ja, Kaludije”, Robert Grevs

Rimsko carstvo je stvorilo neke od politički najlukavijih i najambicioznijih žena u istoriji čovečanstva. Među njih spadaju i takve ličnosti kao šta su Livija Avgusta, zlobnica, žena velikog Cezara Avgusta; Popeja, izdajnica, druga žena cara Nerona; i naravno, krvoločna vučica, Agripina Mlađa. Ali, sinonim za sve zlo i grešnost ženskog roda, već vekovima predstavlja ime Valerije Mesaline. Ona je pravi fenomen i zbog toga što je tako lošu reputaciju stekla za veoma kratko vreme, jer je kada se upoznala s carem Klaudijem i udala se za njega, imala tek petnaest godina, a samo dvadeset dve kada je umrla.

Valerija Mesalina je bila treća žena Tiberija Klaudija Cezara, koji je postao car nakon što je njegov nećak Kaligula ubijen 41 g. n.e. Pre nego što je Klaudije došao na tron, niko ga nije smatrao značajnom ličnošću, pre svega zbog fizičkih mana koje je imao od rođenja. Neki današnji istoričari smatranju da je bolovao od cerebralne paralize, ali su ga njegovi savremenici jednostavno smatrali glupakom i bogaljem, što ga je verovatno i spasilo kada su, nakon Kaligulinog smaknuća, vojnici krenuli u ,,čišćenje” carske palate od svih njegovih saradnika i rođaka. Ali, budući da je Klaudije bio plemenitog porekla, uživao je podršku nekih grupa Pretorijanske garde i zahvaljujući tome uspeo je nekako da sa svojom ženom, Mesalinom, preživi taj pokolj.

I Mesalina je bila plemenitog porekla i imala slavne pretke. Njena majka je bila Domita Lepida (unuka Marka Antonija), a otac slavni rimski konzul, Valerije Mesala Barbat. Budući da je imala takve roditelje, Mesalina je imala puno privilegija, a naročito onu da je bila Kaligulina dvoranka. Zato je i razumljivo što je rastući u takvom okruženju postala potpuno svesna intriga koje su se dagađale na carskom dvoru i nesigurnosti života, naročito pripadnika vladajuće klase, u vreme Kaliguline tiranije. Tokom svoje vladavine, Kaligula je uživao u tome da gleda krvave gladijatorske borbe koje su se održavsle u rimskim amfiteatrima. I u carskoj palati je bilo puno krvoprolića, kao i različitih surovosti i zlikovačkog ponašanja. Mesalinin budući suprug, Tiberije Klaudije, je u to vreme bio samo jedna neprimetna senka koja se kretala u pozadini – neko ko je uživao u jelu i posmatranju političkih spletki koje su se neprekidno događale na dvoru. Nikome nije bilo ni na kraj pameti da bi on mogao postati važna ličnost, a kamoli da će doći na presto, pa se Mesalina za njega najverovatnije udala zbog toga što je želela da postane član moćne porodice, a ne zato što se nadala će on postati car.

Valerija Mesalina je, bila Klaudijeva treća žena. Prethodne dve (verenice) su bile Emilija Lepida, praunuka cara Avgusta, a druga, Livija Medulina. Mesalina i Klaudije su se upoznali kada je on imao pedeset godina, a ona petnaest. Malo je verovatno da je za Mesalinu to bila idealna prilika, ali je Robert Grevs, u prvom tomu Klaudijeve izmišljene autobiografije, tu devojku ovako opisao:" Mesalina je bila izuzetno lepa devojka – mršava i žustra, s crnim očima s gustom, kovrdžavom kosom. Skoro uopšte nije pričala, već se samo zagonetno smeškala zbog čega sam, naprosto, poludeo za njom."

Koliko god bila nezrela, ona je sigurna zazirala, a možda se čak i plašila toga da se uda i spava s Klaudijem. Uprkos tome, oni su oko 38. g. stupili u brak, povodom čega je napravljeno jedno skromno venčanje. Ubrzo nakon toga, 39. g. Mesalina je rodila ćerku, Oktaviju. Posle Kaligulinog ubistva, 41.g. Klaudije je postavljen za cara i ona je postala carica. Mesalina se s puna žara i samopouzdanja prihvatila te funkcije i uživala je u njoj, učvrstivši svoje pozicije time što je 4l. g. Klaudiju rodila sina Britanika. Kao majka naslednika prestola, imala je još veći uticaj i na muža i na njegov dvor. Mesalina je verovatno bila zanosna, jer je čak i na početku braka s Klaudijem bila okružena pažnjom više Ijubavnika. Njen uticaj na muža bio je toliki da se on godinama pravio da ne primećuje njenu razvratnost i gramzivost. Čak i kada je posumnjao da ona vodi takav život, pošto je bio jako plašljiv čovek, nije ništa preduzimao, i ispunjavao joj je svaki hir.

Interesantao je to što je prvi znak njene zmijske prirode isprovocirala ljubomora. Stupivši na presto, blagi i razboriti Klaudije dao je do znanja da bi želeo da se njegove dve nećake (Britanikove kćeri), Agripina Mlađa i Julija Livila, vrate iz izgnanstva u Pontiji, gde ih je poslao car Tiberije, nakon što ih je njihov brat, Kaligula, silovao. Upbrzo je lepa i zavodljiva Julija bila likvidirana i to je gotovo sigurno Mesalinin prvi zločin, a motiv je bio ljubomora, jer je primetila da je njen uticaj na muža i cara počeo da slabi, za šta je okrivila nesretnu Juliju.

Jedan od prvih koji su naleteli nja osvetničku prirodu bio je i Apije Silan, inače muž Meslinine majke, Domicije Lepide i prijatelj cara Klaudija. Silan je, zapravo, bio izuzetno omiljen čovek, koji je trebao da bude na nekoj visokoj funkciji, ali ga je, kada mu je mlada Mesalina dala do znanja da joj se sviđa to kao moralan čovek odbio. Povređena Mesalina je nagovorila slugu, Narcisa, da caru ispriča da je usnio san u kome je video kako ga Silan ubada bodežom u srce. Da bi dodala ulje na vatru, i sama je ispričala Klaudiju kako je sanjala da je Silan probrao da ubije cara da bi došao na presto. Pošto je bio jako sujeveran, Klaudije je shvatio sa nema drugog izbora, i naredio je da se Silan pogubi.

Ovaj događaj je Bio je to događaj koji je podstakao nekoliko članova Senata da skuju zavera protiv Klaudija i njegove žene, intrigantkinje, kako bi ih zbacili s trona i na presto postavili ya imperatora Dalmacija. Međutim, Mesalina je to osetila i naložila da se ti ljudi pogube, kao i svi oni koji su na bilo koji način bili umešani u zaveru, a imovina da im se konfiskuje. U cilju zadovoljenja svoje pohlepe, počela je da izvlači materijalnu korist iz svoje pozicije rimske carice, prodajući svoj uticaj svakom ko je to mogao da plati. Prodavala je pravo građanstva, izdavala dozvole za gradnju ljudima koji bi davali najveća mita i postavljala na visoke funkcije sve koji su bili u stanju da joj zlatom napune kesu.

Mesalina je, nažalost, prezirala tradiciju i nikada nije dostigla standarde koje je postavila njena prethodnica, Avgustova žena Livija Druzila. Štaviše, ona je bila njena sušta suprotnost. Spisak poroka koji su joj pripisivani bio je dugačak i neslavan, a na njemu je pohlepa uz razvratnost svakako zauzimala jedno od najistaknutijih mesta. Mesalina je, na primer, čeznula za Lukulovim vrtovima, koji su se nalazili na Kolisu Hartorumu (rimskom brdu vrtova). To je bilo parče zemlje čuveno po svojoj izuzetnoj lepoti, a pripadalo je jednom od najpoznatijih rimskih senatora, Valeriju Azijatiku. Znajući da do tih vrtova ne može doći drugačije do na prevaru, Mesalina je optužila Azijatika da kuje zaveru čiji je cilj bio ubistvo Klaudija. Dokazi za to su bili veoma klimavi ako ih je uopšte i bilo, ali je Mesalina naterala Klaudija da poveruje svakoj njenoj reči. Azijatik je bio osuđen na smrt. Jedini ustupak koji je Klaudije napravio tom nesretniku bio je da ga pusti da se sam ubije, a Azijatik je odabrao da to učini upravo u Lukulovim vrtovima. Naložio je lekarima da mu iseku jednu venu na nozi i tako je, u kadi punoj vode, iskrvario na smrt.

Afere su se nizale jedna za drugom. Poznata je ona sa slavnim rimskim plesačem, Mnesterom, koji je svojom pojavom očarao Mesalinu.
Mnester je poreklom bio seljak. U detinjstvu je bio pastir, ali je daleko dogurao. Kada je stigao do Rima, bio je već poznat igrač. Njegovo ime je postalo sinonim za kvalitet u umetnosti, kao što je to bio slučaj i s glumcem Roscijem. Mesalina je bila opčinjena njime. Postavila je njegove statue po celom gradu i carskoj palati i angažovala pesnike da pišu ode o njegovom fizičkom izgledu.
Ali plašeći se posledica stupanja u vezu sa caricom iza leđa njenog muža, Mnester ju je odbio.Mesalina je, međutim, nastavila da mu se udvara sve dok mladić nije rekao da će uraditi sve što ona bude tražila od njega, ali samo ako se njen muž s tim slaže. Priča se da je Mesalina istog časa otišla do Klaudija i rekla mu da je mladić odbio da uradi ono što mu je ona naredila. Želela je da Klaudije svima da do znanja da njena naređenja moraju da se poštuju. Ovaj je to i učinio. Pozvao je igrača i naredio mu da uradi tačno ono što je njegova žena tražila od njega. Tako je Mnester postao Mesalinin ljubavnik – i to ispred carevog nosa.

Ali to nije u poređenju šta se desilo sa jednim od sledećih Mesalininih ljubavnika, konzulom Gajom Silijiem, za koga se govorilo da je najlepši čovek u Rimu. Priča se da se Mesalina fatalno zaljubila u Silija. Tacit je u svojim "Analima" to ovako opisao:

"Ona [Mesalina] se slepo zaljubila u Gaja Silija, najlepšeg mladog plemića Rima, i iz njegovog kreveta isterala Juniju Silanu, ženu takođe plemenitog porekla, u potpunosti prisvojivši njenog dotadašnjeg ljubavnika. Silije nije imao pojma u kakvoj je opasnosti, mada je bio svestan da bi ako odbije Mesalinu za njega to značilo smrt što je on nekako želeo da izbegne. Cena za to je bila previsoka, ali je on priželjkivao budućnost uživajući u sadašnjosti. Što se tiče Mesaline, ona je, ne krijućii se, s njim odlazila njegovoj kući Sledila ga u stopu, obasipala ga bogatstvom i počastima i na kraju je izgledalo kao da je presto promenio vlasnika, jer su se carevi robovi, slobodnjaci, pa čak i njegov nameštaj našli kod ljubavnika."

Mesalinina veza sa Gajem Silijem je i za tadašnje prilike otišla predaleko. Već neko vreme je Klaudije, shvatajući da su Mesalinine aktivnosti i sumanuta pohlepnost i seksualna nezajažljivost postale ozbiljna opasnost i po sam prestol, dozvoljavao likvidacije prijatelja i ljubavnika svoje žene, kako bi se nekako sakrili tragovi njenog razvratništva.

Ali, postojala opasnost da car postane predmet ismejavanja. Narod Rima je njegov položaj smatrao polusvetim, i mada je Klaudije svoje političke dužnosti obavljao veoma inteligentno, Mesalinino tvrdoglavo i nepromišljeno ponašanje počelo je da ga vuče na dno. Ljudi su govorili da je za katastrofalnu reputaciju njegove žene glavni krivac on, jer je slabić. Bilo je potrebno nešto uraditi, i nakon sedam godina sve gorih Mesalininih izopačenosti, ona mu je najzad, dala perfektan povod kada je odlučila da se uda za svog poslednjeg ljubavnika, Gaja Silija.
Govori se da je ceremonija održana u vreme dok je Klaudije bio u zvaničnoj poseti Ostiji, gde je otišao da bi podneo žrtvu bogovima. Popijeno je mnogo vina, svirala je muzika a Mesalina i njen novi "muž" Silije, koji je bio krunisan jednim lepo ispletenim vencem od bršljana, su sve vreme igrali. Kada se Klaudije vratio u Rim, obavestili su ga šta se dogodilo, ali on ni tada nije verovao da je Mesalina kriva. On nije voleo da ide protiv svoje žene, i tek kada ga je jedan od njegovih odanih savetnika ubedio da mora da okrene drugi list, odlučio je da se obračuna s njom.
Pal je bio Klaudijev najdraži sluga, a kasnije je postao i njegov ministar finansija. U vreme Mesalininog debakla, on je bio vrlo blizak saveznik Agripine Mlađe, koja je imala ambiciju da se uda za Klaudija. Agripina i Pal su špijunirali Mesalinu. Kada se Klaudije vratio iz Ostije, Pal i jedan drugi Agripinin saveznik, Narcis, obavili su svoju dužnost i obavestili cara o nepromišljenim postupcima njegove žene.
Bilo je mnogo muke i problema da se konačno Klaudije odluči da privede postupak likvidacije kraju. Nisu pomogle ni svi Mesalinine molbe i pokušaju da se preko dece utiče na Klaudija. Svi učesnici i gosti njene „svadbe“ su pobijeni, a Mesalini je omogućeno da se sama ubije, što je onda bilo znak velike milosti prema osuđenom na smrt. Međutim i pri tome joj je „pripomogao“ jedan centurion pretorijanske garde.
Momentalno su sve Mesalinine statue uklonjene iz čitavog Rima. Uprkos činjemci da su njena deca sigurno tugovala za njom, Klaudije ni u jednom trenutku nije zažalio što ju je likvidirao. Iako se zakleo da se nikada više neće oženiti nije prošlo mnogo vremena do trenutka kada je počeo da obraća pažnju na Agripinu Mlađu, Mesalininu nekadašnju suparnicu, koja mu je bila i nećaka. Ali, kako je Tacit pokušavao to da objasni: "Na narednom zasedanju Senata, Klaudije je ubedio jednu grupu senatora da kažu kako je u opštem interesu da se brak između njih dvoje hitno sklopi; da i drugi stričevi mogu slobodno da se venčavaju sa svojim nećakama, iako se ta nekada smatralo incestom."

Interesantan je i jedan podatak o Mesalini kako je izazvala na dvoboj jednu od čuvenih rimskih prostitutki na čudan dvoboj: koja će spavati sa više muškaraca u toku jednog dana. Danas bi to rekli – redaljka. Trebali reći da je carica pobedila...

Mesalina nije ni lako, a ni brzo zaboravljena. Ona je, za života, svojim sramotnim ponašanjem zaprepašćivala i fascinirala stanovnike starog Rima, a njene intrige i surovost obezbedile su joj mesto u sećanju ljudi još dugo nakon njene smrti.