Zene koje su obelezile istoriju

[blueella]

María Eva Duarte de Perón, takođe Eva Ibarguren, nazvana Evita ["Evalein"] (rođena 7. maja 1919. u Los Toldos; umrla 26. jula 1952. u Buenos Aires), poznatija pod nadimkom Evita, bila je žena argentinskog predsjednika Juana Dominga Perona i prva dama Argentine od 1946. do njezine smrti, 1952.

Rođena u predgrađu Buenos Airesa, bila je peto dijete u obitelji. U dobi od petnaest godina počela je putovati po Buenos Airesu i suočila se s velikim teškoćama zbog nedostatka obrazovanja i veza. Ipak, kasnije je počela dobivati uloge kao glumica u radio-dramama i sapunicama. Tadašnjeg generala, Juana Perona, upoznala je na dobrotvornoj svečanosti održanoj povodom poginulih u potresu na sjeveru zemlje. Vjenčali su se krajem oktobra 1945. godine. Ubrzo nakon objave braka, svi filmovi i serije u kojima je glumila Evita, bili su cenzurirani i zabranjeni.

Aktivno je sudjelovala u sindikatima, osnovala je svoju fundaciju koja je pomogla siromašnima izgradivši na hiljade domova i škola diljem Argentine. Osigurala je zdravstvenu zaštitu i za najbijednije slojeve društva te je bila veliki borac za prava žena.

Iako se vežu i brojne kontroverze na račun njenog života, prije nego što je postala prva dama Argentine, ostat će zapamćena kao jedna od najpopularnijih prvih dama (ali i najmoćnijih žena) u historiji, s velikom karizmom koju je imala među radničkom klasom, ženama i siromašnim slojevima.

[Dejan B]

Hatšepsut

Hatšepsut je egipatska kraljica iz XVIII dinastije koja je vladala Egiptom od 1479. do 1458. godine p. n. e.. Bila je ćerka egipatskog faraona Tutmesa I, a žena svoga polubrata Tutmesa II. Budući da je Tutmes II bio slab vladar koji je često imao zdravstvenih problema, pravu vlast nad Egiptom je imala upravo ona. Kada je on umro, Hatšepsut je za muža uzela svog maloletnog polubrata, Tutmesa III, koji je bio suvladar Tutmesa II. Pošto je ona bila direktna naslednica Tutmesa I, bilo joj je lako da preuzme vlast nad čitavim Egiptom, a za njezinog života Tutmes III je obavljao neke proceduralne poslove.

Kako bi dokazala svoje pravo na presto i svoje božansko poreklo, kao kći Amona i punopravni vladar Egipta, naredila je da se na stenama u blizini hrama u Deir el Bahri, koji je započeo njen otac a ona je završila izgradnju, iskleše predstava njenog rođenja od boga Amona i svoje majke. Svesna svoga prava, ona je svugde nastupala kao zakoniti faraon, u kraljevskoj odori i sa svetom bradicom. U natpisima na hramu je napisano kako ju je Tutmes I proglasio za svoju naslednicu i naredio da se ona kao takva prizna.

Prestiž egipatske moći, a i stvarna njegova vojna moć, koju su postavili i osigurali njezini prethodnici, čuvali su egipatske granice od upada neprijatelja, tako da je ona mogla posvetiti pažnju razvijanju Egipta. Najpoznatiji njen poduhvat je bila ekspedicija u Punt (zemlja za koju se veruje da je bila na teritoriji današnje Somalije). I ranije su vladari obilazili ovu zemlju, ali je od tada prošlo mnogo vremena, tako da su odnosi između ove dve zemlje bili zaboravljeni. Hatšepsut je otpremila pet velikih i dobro opremljenih brodova koji su iz Tebe pošli niz Nil, pa kanalom u Crveno more i dalje na jug u Punt. U Puntu, koji je priznao egipatsku vlast, Egipćani su utovarili brodove raznim smolama, mirođijama, tamjana (pa čak i živa stabla koja su u buradima prenošena kao u saksijama kako bi ih posadili ispred hrama u Deir el Bahri). Osim biljaka i začina, oni su sa sobom poneli i veliki broj raznih životinja. U Egipat su se vratili u pratnji velikog broja puntskih glavešina.

Posle njene smrti, za koju se ne zna da li je bila prirodna ili nasilna, vlast preuzima njen muž i polubrat, Tutmes III, a period tokom kojeg je ona vladala spada među najblistavije u istoriji Egipta.

[ZOE]

Majka Tereza - kratka biografija
Majka Tereza rođena je 27. augusta 1910. kao Agnes Gonxha Bojaxhio u Skopju. Skopje je tada pripadalo Kraljevstvu Slovenaca, Hrvata i Srba. Danas je Skopje glavni grad samostalne Republike Makedonije. Gonxha (jezgro cvijeta) odrasala je u dobrostojećoj albansko-katoličkoj porodici. Roditelji su je odgojili na vrlo religiozan način. Kada joj je bilo deset godina, njen otac je iznenada umro, nakon čega se ona još više posvetila vjeri. Već sa 12 godina ona se odlučila za opatički život. Njena želja se održla, tako da je sa 18 godina molila da je prime u red Loreto.

Ovaj red i njegovi mnogobrojni članovi angažirali su se u Bengalu/Indija i to posebno u školstvu. Ona, ipak, nije odmah mogla početi sa radom u Indiji, već je pozvana u centralu Loreto reda u Irsku. 28. seprembra 1928. godine ona je napustila Skopje i krenula u Irsku. Već nakon dva mjeseca bilo joj je dozvoljeno da ispuni svoju želju i da se priljuči Loreto-redu u Bengalu. U Kalkuti je položila svoj prvi zavjet. Nakon toga je 17 godina bila zaposlena u školi Svete Marije u Kalkuti, nakon čega je imenovana direktoricom.
U toku jedne od mnogobrojnih vožnji 1946. godine kroz Kalkutu, milionski grad, ona je osjetila Božiji poziv da pomogne siromašnima. Tek dvije godine kasnije dobila je dozvolu da napusti svoj red. Tereza je bila eksklauzirana, što znači da je dobila dozvolu da napusti red, ali se nije morala odreći svog opatičkog statusa. Od tada je Tereza živjela među najsiromašnijima od svih sitomašnih u tzv. Slums u Kalkuti. Portret o Majci Terezi objavljen u Magazinu LIFE, donio joj je nadimak "Svetica dobra".
1949. godine ona je postala Indijka i 1950. osnovala je red "Misionari ljubavi prema bližnjem svom". Članovi ovog reda morali su se obavezati na nesklapanje braka, na siromaštvo i na posluh. Kasnije je red priznao i Papa, te ga je kontrolirao. Tereza se sa članovima svog reda brinula, prije svega, o umirućima, siročadima i bolesnima. Njen specijalni angažman pored toga bila je briga i o oboljelima od lepre. Danas preko 3000 sestara i 500 braće u preko 100 zemalja svijeta pripadaju redu Majke Tereze. Za njen nesebični rad dobila je mnogobrojne nagrade. Najznačajnija od njih je svakako Nobelova nagrada za mir 1979. godine.
Njeni suradnici često nisu imali nikakvo ili su imali manjkavo medicinsko znanje, na šta je ona odvraćala: "U vjerovanju nije važan uspjeh, nego vjernost." Pored priznanja koja je dobivala širom svijeta, bila je i kritizirana zbog svog konzervativnog shvatanja svijeta. Tako je u politici mnogih zemalja koja se ticala prava na abortus vidjela najveću prijetnju svjetskom miru". Kada je u Irskoj trebalo biti provedeno glasanje o legalizaciji abortusa, ona je pozvala Irce da glasaju protiv legalizacije.
Nekoliko dana nakon smrti Princeze Dajane, koju je jako žalila, umrla je i majka Tereza, 5. septembra 1997. godine. Sahranjena je u Kalkuti uz prisustvo mnogobrojnih članova svjetske javnosti.

Tekst na vizit-kartici Majke Tereze:

Jednostavan put

Plod tišine je molitva.
Plod molitve je vjera.
Plod vjere je ljubav.
Plod ljubavi je služenje.
Plod služenja je mir!

Beleska Majke Tereze


Molitve Majke Tereze

Majka Tereza nije bila žena od velikih riječi. Kao pripadnici sestrinskog reda njena najjača forma izražavanja bila je molitva. Iz mnogobrojnih molitvi, mi smo napravili mali izbor.

O Gospodine, Ti si rekao, da će naš Otac na nebu brinuti o nama, onako kako se brine o ljiljanima u polju i o pticama koje nebom lete. Ti, koji nikada nisi imao mjesto na koje bi spustio svoju umornu glavu, Ti budi naš učitelj. Nauči nas da vjerujemo u ono što je Bog prorekao i pomozi nam da savladamo naše ljudske slabosti. Slabost nikada nikog nije učinila sretnim. Daj nam snage da se u potpunosti Tebi predamo, da budemo alatka ispunjenja Tvoje volje. Blagoslovi upotrebu novca na svijetu, da bi gladni bili nahranjeni, da bi goli bili odjenuti, siromašni zbrinuti i bolesni njegovani. O Gospodine, daj nam svoj Sveti duh, da mi kroz vjeru, koju nam propovjedaš, spoznamo da smo mi tebi važniji od svakog lijepog ljiljana i price pjevice u zraku.

Dragi Gospodine, Ti si mi dao hrabrosti iz vjerovanja da Ti pripadam. Dozvoli mi da volim sve one koji su nepoželjni onako kako ti voliš mene. Daj nam dio bogatstva Tvoje ljubavi, jer onda ćemo jedni druge prihvatati.


Najdraži Gospodine, ja te vidim danas i svaki dan utjelovljenog u tijelima bolesnih koje njegujem i dok ih njegujem olakšavam Tvoju bol. Ali ako se i skrivaš pod mantilom ljutitog, izazvanog i nerazumnog, ja te, ipak, prepoznajem i kažem: "Isuse, moj pacijentu, tako je slatko služiti Te." i

Gospodine, daj mi vjere i onda moj rad nikada neće postati muka i ja ću naći novu radost susrećući volje u ispunjenju želja svih siromašnih paćenika. Vi voljeni bolesnici, vi ste mi duplo vjerniji, jer je vaš Isus utjelovljen u meni; a koja je samo milost meni da vas smijem njegovati. Najdraži Gospodine, dozvoli mi da uvidim dostojanstvo mog velikog poziva, sa svim njegovim obavezama.Nikad ne dozvoli da ga postanem nedostojna, pretvarajući se u hladnokrvnost, u nestrpljivost ili u neradovanje. I, o Gospodine, pošto si ti Isus moj pacjent, budi milostivi i moj strpljivi Isus, oprosti mi moje greške i gledaj samo moju volju, koja je usmjerena ka tome da tebe voli i da ti služi dok si u osobi svakog od bolesnika. Gospodine, učvrsti moju vjeru, blagoslovi moj rad sada i uvijek.

[zmax]

Jovanka Orleanka


Jovanka Orleanka, Devica iz Orleana (fr. Jeanne d`Arc, eng. Joan of Arc) je rođena u malom šampanjskom selu Domremiju 6. januara 1412, a umrla (spaljena) u Ruanu 30. maja 1431.
Poticala je iz vrlo siromašne porodice. Majka je bila domaćica, a otac joj je bio sitni seoski zemljoposednik, koji se jedino bavio zemljoradnjom. Imala je još dva brata i dve sestre koji su umrli veoma mladi. Roditelje je izgubila po osvajanju Domremija od strane Engleza. Brigu o njoj je tada poveo njen ujak i njegova žena koji su bili nešto bogatiji.

Kao mlada devojka bila je pastirka i svaki dan je tražila da je njeni staratelji vode u crkvu da se ispoveda. Jovanka Orleanka nikada nije naučila da čita i piše. Bila je siromašno odevena, a oni koji su je poznavali su govorili da bi po ceo dan provodila po planini čuvajući stado i pevušeći pesme.

Bilo joj je 13. godina kada je čula prve nebeske glasove koji su je poručivali da dođe u crkvu i da se pomoli jer će otada početi njena božja misija. To je nesumnjivo za nju predstavljalo nekakvo predskazanje i neki Božji zadatak koji je bio poveren njoj. Već 1428. godine, kako će to kasnije na suđenju izjaviti dobila je božji poziv da pomogne francuskom zapovedniku Robertu Badrikuru i francuskom dofenu (regentu) Karlu VII Pobedniku u bici kod Vakulera. To je malo mestašce koje se svega nekoliko kilometara nalazilo od njenog sela. Orleanka je poletela pravo u srž bitke, odevena u bednu pastirsku nošnju, a zapovednik ju je odmah vratio natrag.

U međuvremenu, situacija za dofena Šarla i njegove feudalce se drastično pogoršavala. Englezi su zauzeli Orlean 12. oktobra 1428, približavajući se Šinonu, gde se nalazilo središte dofenove rezidencije. Orleanka ponovo napušta svoje selo 1429. i ponovo odlazi u Vakuleru. Francuski zapovednik je ponovo pokušao da je udalji. Orleanka je izjavila da je Bog nju poslao da pomoge Francuzima da oteraju Engleze, da se Karlu VII Pobedniku stavi kraljevska kruna i da se zatim ona povlači. Ona je Badrikuru rekla:

"Ja ne znam da jašem. Ne znam ni da se borim. Bog je onaj koji će me voditi i pomoći mi."

I pored sve većeg ismejavanja od strane Francuza, Orleanka je ostala u gradu. Zatim je počela da traži prestolonaslednika jer mu je po božjim zapovestima ona morala pomoći u ratu protiv Engleza. Poručila je da će doći da razgovara sa prestolonaslednikom Karlom. Našla ga je u Šinonu. Kada je dofen čuo za njen dolazak, stavio ju je na probu. Preobukao se u bednog građanina, a postavio svog najboljeg saradnika da bude prestolonaslednik. Orleanka ga je odmah našla i poklonila mu se do zemlje.
Na noćnoj večeri u zamku feudalda Tremoja, svi su negativno mislili o dofenovoj zaštitnici. Smatrali su da je engleski špijun, da je veštica i čarobnica. Orleanka je primljena na razgovor kod dofena i uspela je da tog slabašnog regenta natera na akciju za isterivanje Engleza iz francuske. Da bi francuska aristokratija bila sigurno da je Orleanka devica, kako se u pismima predstavljala, poslala ju je u Poatje gde su je pregladali veći broj francuskih lekara i opatica ne bi li ustanovili da li je devica ili ne. Kada je utvrđeno da je zaitsa devica, vraća se u Šinonu i priprema se za rat.


Istina, pored nje su se stalno nalazili francuski komandanti i veliki broj vojnih stratega, a Orleanka je bila samo tu faktor koji je davao svojom upornošću i željom za isterivanje Engleza dodatni podstrek Francuskoj vojsci. Ponuđen joj je mač dofena, ali ga je ona odbila i jedino je tražila da joj se donese Božja slika pred kojim je stalno ponavljala molitvu upućenoj Devici Mariji. Prva njena akcija je bilo oslobađanje Orleana.

Izdiktirala je pismo koje je poslato gospodinu Rotsleru u Orleanu 22. aprila 1429. godine da mirno napusti Orlean, ili će ga ona uz Božju pomoć sama isterati. 30. aprila uzjahala konja, a pored nje su se stalno nalazila dva do tri francuska viteza i krenula je sa njima ka tvrđavi. Tu je bila i ranjena posred grudi, a Francuzi su 22. maja 1429. isterali Engleze iz grada. Posle oporavka, kao riterka je ponovo uzjahala i krenula sa francuskom vojskom prema Pataju. Postavlja se veliko pitanje da li je Orleanka u borbama učestvovala kao riter ili samo kao vođa. Ona je na suđenju izjavila da nije ubila ni jednog protivničkog vojnika, već da je samo sprovodila božje naredbe i da je duhovno vodila svoju vojsku. Grad Pataj je pao 18. juna 1429, čime je otvoren put za Rems.

U pratnji dofena i njegove dvorske kamarile, odlazi u palatu u Remsu gde je 17. jula 1429. Karlo VII Pobednik krunisan za kralja. Orleanka je stajala pored njega, poklonila mu se i molila ga je otpusti iz vojne službe jer je njena misija završena.

Naročito su protiv toga bili francuski riteri jer im je ona davala duhovnu snagu i prosto ih u svakoj borbi prisiljavala samo na pobedu.

Popularnost Jovanke Orleanke nije nimalo lepo prihvaćena od strane gornjih slojeva francuskog društva. Ona je bila obična seljanka koja je zahvaljujući francuskim riterima uzdignuta do neba. Naročito je bilo interesantno zanimanje kralja Karla za nju. Posle krunisanja, on je jedino novčano pomagao njene najbliže i ništa više.

24. maja 1430. učestvovala je u odbrni Kompinjea od Burgunda. Glavni zapovednik odbrane grada Gijom de Flazi je napravio veliku grešku kada je pred francuskim vojnicima, koji su se povlačili prema tvrđavi naredio da se zatvore vrata. Ispred zatvorenih vrata našla se i Orleanka sa svojim riterima. Burgundi su je oborili s konja i vezali, a ostale vojnike pobili.
Dok je trajala opsada Kompinjea pokušavala je nekoliko puta da pobegne iz tamnice i da pomogne braniocima grada. Verovala je da će je spoasiti njen kralj Šarl i dati ogroman novac za njen otkup. Međutim, umesto otkupa, data je na čuvanje Jovanu Luksemburškom koji ju je za 100.000 zlatnih funti prodao engleskom kralju Henriku VI. Kralj Karlo VII Pobednik nije ništa učinio da bi je oslobodio.

Englezi su protiv nje organizovali crkveno suđenje u gradu Ruanu, koji se tada nalazio pod protektoratom Burgundije. Za glavnog sudiju je izabran episkom Buvea Pjer Košon (fra. Caushon - Svinja). Orleanka je bila zatočena u starom zamku u Ruanu. Tražila je da bude premeštena u crkvenu tamnicu i da joj se obezbedi sveštenik da bi se ispovedala.

Prvi put se pojavila pred porotom 21. februara 1431. Optužena je kao lažni prorok, čarobnjak, veštica i jeretik. Optužena je da je izvršila masovni zločin ubijajući engleske vojnike u borbi i da je naređivala zverstva. 29. maja sudsko veće od 37 sudija je odlučilo da je proglasi krivom kao jeretika i lažnog vernika. Presuda je donesena 30. maja 1431. po kojoj je osuđena na lomaču. Pre samog čina spaljivanja, u tamnici su je posetili svih 37 sudija i rekli joj da se njima može slobodno ispovediti. Tada je Orleanka izjavila da više ne čuje božje glasove.

Spaljena je tačno u podne 30. maja 1431. na gradskom trgu pred masom ljudi. Bila je obučena u posebnu nošnju na kojoj su bili ušiveni crveni đavoli, pošto je tu bluzu nosio svaki jeretik koji je osuđen na lomaču. Za vreme spaljivanja, oko nje su kružili crkvenjaci sa knjigama i čitali molitve za spas ljudskih duša od ovakvih jeretika. Njeni ostaci su zatim bačeni u Senu.

Četvrt veka kasnije 1456. godine, pokrenut je novi postupak za njenu rehabilitaciju u Parizu uz saglasnost Svete stolice.Posle ispitivanja nekih svedoka i pregleda celokupnog materijala, presuda Košona je bila poništena i Orleanka je bila rehabilitovana, ali ne i beatifikovana. To se dogodilo 1909. godine, a kanonizovana je 1920. u vreme pontifikata pape Benedikta XV. Danas se smatra za jednog od najpopularnijih svetaca u Rimokatoličkoj crkvi.

[yossarian]

Царица Теодора

извод са:
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%...%BD%D0%B0_I%29
Удаја

Теодорина прошлост и порекло нису били тајна у Цариграду, као и њене симпатије према монофизитима. Јустинијан је изгледа искрено заволео Теодору, али је стари закон Константина I онемогућавао особама из сенаторског сталежа да ступе у брак са бившим глумицама и робињама које су законски биле дефинисане као „жене без части“. Поред тога, и супруга цара Јустина, строга Еуфемија оштро се противила Јустинијановој женидби, не толико због Теодориног порекла, пошто је и сама била у младости робиња која је променила неколико господара, већ можда због склоности ка монофизитизму Јустинијанове изабранице [11]. Међутим, стара царица је умрла 524. године и Константинов закон је укинут већ 525. године. Теодора се убрзо затим удала за Јустинијана са којим је већ живела у цариградској Хормиздиној палати. Када се Јустиново здравље бесповратно погоршало, стари цар је 1. априла 527. крунисао Јустинијана и Теодору. Јустин је преминуо 1. августа исте године а Јустинијан је постао нови август.

Двор: савезници и непријатељи
Јустинијан I, детаљ мозаика „Цар Јустинијан и његова свита“ у цркви Сан Витале у Равени (547). Теодорина моћ почивала је на власти и попустљивости њеног супруга.
Јустинијан I, детаљ мозаика „Цар Јустинијан и његова свита“ у цркви Сан Витале у Равени (547). Теодорина моћ почивала је на власти и попустљивости њеног супруга.

Након што јој је муж крунисан, Теодора је добила титулу августе, уобичајну за царске супруге и сестре. Сама титула је била симболична, али у време царева слабих личности, попут Аркадија или Теодосија II, царице су преузимале важну улогу у политици, администрацији и верским пословима. Сада су се на престолу нашле две амбициозне и властољубиве особе, често супростављених погледа по многим питањима, али исто тако и пуне обостраног поштовања [12]. Као царев саветник, Теодора је била драгоцена пре свега из два разлога. Познавала је начин живота и размишљања цариградске светине, најнижих слојева престонице. Са друге стране, још пре 527. постала је заштитник монофизита, следбеника јеретичког учења осуђеног 451. у Халкидону на Четвртом васељенском сабору. Јустин I је покренуо прогон монофизита у источним провинцијама, док је његов наследник Јустинијан, иако убеђени присталица православља, прижељкивао компромис. Као доброчинитељ монофизита Теодора је имала важну улогу у одржавању крхке равнотеже и омекшавању царске политике.

По ступању на престо, Теодора, ћерка забављача и супруга потомка балканских сељака, осетила је непријатељство и презир старе престоничке аристократије. Међутим, ни по успону до царске круне, није заборавила своје старе пријатеље. Сестру Комито богато је удала за војсковођу Сита, а стару пријатељицу Антонину за будућег освајача Вандалске краљевине, Велизара. Своју ванбрачну ћерку удала је за једног од припадника породице некадашњег цара Анастасија I, Јустиновог претходника. На двор је са собом довела и своје три другарице, некадашње глумице. Међу Теодорине верне сараднике спадао је и евнух Нарзес, надзорник царске ложнице. Ипак, царица је имала и неколико противника, пре свих Јована Кападокијског, способног и бескрупулозног Јустинијановог „министра финансија“, човека који се није устручавао да све каже царском пару у лице. Поред тога, Теодора није имала поверења у људе који су имали огромно богатство, утицај и славу попут Јована Кападокијског, Велизара и војсковође Германа, Јустинијановог брата од тетке. У случају Германа, који је био најочигледнији Јустинијанов наследник, Теодора се потрудила да спречи његову децу да склопе брачне везе са супружницима сличног друштвеног статуса како не би могли једног дана да се надмеђу са њеном породицом.

Допринос царевом законодавству

На цариградском двору Теодора је увела врло строг и крут церемонијал. Јустинијан је ценио њен савет и изгледа да ју је третирао као свог савладара. У новели 51 из 535. Теодора је названа „нашом најпобожнијом супругом коју нам је даровао Бог“. Великодостојници су по ступању на дужност полагали заклетву верности и августу и августи. Церемонијал који је уведен од Јустинијановог доласка на престо предвиђао је да сви сенатори, без обзира на ранг, приликом сусрета са царским паром падају на ничице. Теодора је наводно инсистирала да се уместо традиционалних титула цара и царице тј василевса и василисе, сви редом обраћају њој и њеном мужу као деспини и деспоту тј господарици и господару.

Јустинијан је био велики законодавац и неколико закона које су у његово време били донесени у циљу заштите жена можда су управо били инспирисани од стране његове супруге. Глумице које су напустиле сцену нису могле бите силом задржаване, жене су добиле право да поседују и наслеђују имовину, а будући мужеви су морали да обезбеде својим невестама дар у висини вредности њиховох мираза. Закон из 535. забранио је проституцију у Цариграду, трговину женама, протерао је подводаче из града и наложио затварање јавних кућа. Теодора је, по хроничару Јовану Малали, сазвала трговце робљем, откупила све жене и поделила им ситне дарове у одећи и новцу. Сама царица је подигла на азијској обали Босфора манастир назван Покајање у коме су бивше проститутке живеле као монахиње.

У Историји Јустинијанових ратова Прокопије је забележио да је у Теодориној природи било да помаже несрећним женама. Када је Јустинијанов брат од тетке Борајд умро, његову имовину је наследи његов рођени брат Герман, док је покојникова ћерка добила само законски минимум очеве имовине. Супротно жељама Германа, цар је интервенисао у корист Борајдове супруге и ћерке, вероватно на нсистирање Теодоре која, као што је поменуто, није волела Германа и његову породицу. Са друге стране, удовичена Јустинијанова сестричина Прајекта је 546. пожелела да се уда за војсковођу јерменског порекла Артавана. Цар је Артавана позвао у престоницу, поставио га за врховног заповедника војске при двору и за конзула, али се убрзо показало да је Јерменин већ ожењен. Његова супруга је допутовала у Цариград из далеке постојбине и затражила помоћ царице Теодоре. Укратко, Теодора је демонстрирала да по римском праву, важећем у земљи где је Артаван остварио блиставу каријеру, нема правних основа да напусти своју нежељену супругу. Артав&