Винча и њена култура

[yige_gui]

Винча је највеће и најцеловитије истражено неолитско насеље у Европи. На овом месту, где се преко долине Болечице и Дунава разиграни рељеф Шумадије сусреће са банатском равницом, налазила се између 4500. и 3500. г. пре н. е. метропола једне садржајима пребогате културе. Стога је Винча појам којим се данас обележава зенит неолитске културе у Европи.

Културни слој Винче, висок око 10,5 m, пружа необично занимљиву и узбудљиву слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова. Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружја од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, накит од разних врста ретких, скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.




~Културни слој у Винчи, дебео 10,5 метара~

[yige_gui]

Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на хиљаде предмета који данас красе многе музејске збирке, а рад на њиховом поучавању траје с несмањеним интересовањем и данас. На основу тих бројних и веома разноврсних предмета, као и остатака архитектуре и коришћених сировина, може се поуздано реконструисати цела историја Винче, односно материјална и духовна култура бројних генерација које су у њој живеле.

Прво поглавље Винчине историје сачувано је само у фрагментима и отуда је недовољно јасно. На основу скромних остатака најстаријег насеља, откривених на око 10,5 m испод површине, може се закључити да је Винча први пут насељена у тренутку кад је култура средњег неолита (старчевачка култура) већ прешла зенит и почела да се ближи свом крају, вероватно негде око 4800. године старе ере. У то време југословенски део Подунавља био је густо насељен и оснивање првог насеља у Винчи треба вероватно резати за мању групу колониста која је у трагању за слободним њивама и пашњацима напустила неко оближње веће насеље, лоцирано у јужном Банату. Мада је њихово насеље у Винчи било релативно краткотрајно и малог обима и мада у њиховом стваралаштву није могуће открити неки нов, особен израз, ипак су ти досељеници оставили у Винчи један документ, изузетно значајан за упознавање њиховог физичког изгледа и њихове духовне културе. To је велика гробница с прилазом и девет скелета која је у центру најстаријег насеља откривена 1931. године. Овај налаз, јединствен у оквирима неолитске културе југоисточне Европе, показује да су први земљорадници Подунавља припадали једном посебном антрополошком типу у коме се обједињују одлике старе европске популације с одликама грацилних Медитеранаца. Исто сажимање старобалканских, аутохтоних елемената са медитеранским опажа се у старчевачкој култури, односно култури првих становника Винче. Тако најстарија станишта у Винчи имају, као и станишта на осталим насељима овог времена у Подунављу, најчешће елипсоидне основе укопане у лес и шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Ове шаторасте колибе, груписане у најстаријем насељу Винче по одређеном систему око централне колибе, живо подсећају на архитектуру старије подунавске мезолитске културе (култура Лепенског Вира).



~Винча - гроб Бодрогкерестур културе~

[yige_gui]

За исте традиције се повезују и стубасте антропоморфне фигуре овог времена, као и нерашчлањене керамичке посуде чије форме јасно упућују на старије узоре рађене од камена или дрвета. Међутим, поједине орнаменталне технике примењене на керамици (на пример, сликане вазе) као и неки ретки материјали коришћени за накит (спондилус, палигорскит) јасно показују да су носиоци старчевачке културе одржавали везе са становницима егејског и ширег источномедитеранског подручја. Још cу били живљи контакти са областима које леже северније од југословенског Подунавља. Њих потврђују ножићи од вулканског стакла (обсидијана) које cу становници најстаријег насеља у Винчи добављали из горњег Потисја.



~Антропоморфна фигурина из Винче~

[Kalina]

Naselje Vinča kod Beograda, na važnoj rečnoj transverzali, bilo je čitav milenijum, od 5300. do 4300. godine pre nove ere, raskrsnica poznoneolitskih puteva. Naselje za porodice vične poljoprivredi, zanatima, umetnosti i trgovini, smešteno na odličnoj poziciji, steklo je uslove da bude metropola koju naučnici istražuju celo stoleće.

Vreo avgustovski dan, poslednji tokom ovogodišnjeg arheološkog iskopavanja na nalazištu Vinča. Aca Đorđević, kustos Narodnog muzeja, lopatom peska posipa ugao poznoneolitske kuće od lepa, granicu do koje su zagrebale alatke treće generacije istraživača lokaliteta.

Lep od koga je načinjen ugao goreo je u požaru pre 7000 godina, čime je praktično pečen, i na taj način postao je idealan da se iz njega tumači hronologija naselja. Ali i osetljiv na grube spoljašnje faktore.

„Zato mora dobro da se ušuška“, kroz smeh kaže Đorđević.

Jedan deo ekipe kuglicama stiropora popunjava jame od drvenih greda, nekada nosećih stubova porodičnih kuća od stotinak kvadrata, što su se čitav milenijum u ulicama i nivoima uredno pružale na obali Dunava. Zatim površine prostorija prekrivaju komadima geotekstila.

Pevuše neku veselu pesmicu kojoj poseban ritam daju monotono izgovorene reči „gornja granica... prekinuta...“

To članovi tima, Predrag Dakić, apsolvent arheologije, i Kristina Penezić, uskoro nosilac doktorske titule, totalnom stanicom beleže kote temeljnog rova. U digitalni trigonometrijski račun mešaju im se oštećenja i ostatak zida kuće iz prethodnog naraštaja.

Đubrovnici, špahtle, ašovi, budaci i finiji alat su uveliko spakovani. Kao i flotaciona aparatura za odvajanje zemlje od komada kostiju, lepa i keramike.

Nenad Tasić, arheolog, rukovodilac iskopavanja od 1998. godine i njihov profesor, nadgleda trijažu i pakovanje keramike. Zapravo koristi priliku da se još malo divi njenoj prefinjenoj izradi – glatkoj i sjajnoj površini, tamnim zarezima na tananim, „kao zift“ crnim zidovima.

„Ovako delikatno izrađene posude pravljene su tek nakon pronalaska vitla, mnogo vekova kasnije“, kaže Tasić, prebirajući po komadima spremnim za dalje analize.

Za nekoliko sati više neće moći ni da se nasluti da je na ovom mestu otkrivena „metropola“, raskrsnica puteva od Bliskog istoka do slabije razvijenih severa i zapada, tokom hiljadu godina mira i prosperiteta, od 5300. do 4300. godine pre nove ere.

I potonje kulture su cenile dobar geostrateški položaj naselja, sve dok u IX veku ovde nije osnovano groblje.

Ali, za poznoneolitske ljude ova lokacija je bila od neprocenjivog značaja.

Greben na okuci Dunava, danas poznat po imenu Belo brdo, bio je odlična osmatračnica, zaštićen od vetrova gustom šumom koja se protezala sve do Avale. Planine pune cinabarita, živinog sulfida, od kojeg je spravljan purpurnocrveni pigment cinober, dragocen za bojenje kuća, tkanina i glinenog posuđa. Avala je Vinčancima davala i malahit, od kojeg su pravili nakit. Bolečica im je služila da sirovine dopreme u grad, ali i da prolećnim nanosima nađubri polja, pa Vinčanci više nisu imali potrebu stalnog seljakanja.

Naselje je bilo i na trasi soli, transportovane iz Tuzle duž Save. Vulkansko staklo, od koga su pravljeni izuzetno oštri odbici, prenošeno je Morišom, Tisom i Dunavom sa Karpata.

U središtu „mape“ reka bila je Vinča, centar velikog kulturnog uticaja, prema kome su gravitirala susedna naselja i hrlili trgovci iz svih krajeva.
S obzirom na to da su proizvodili dovoljno hrane, mogli su da se posvete zanatima, umetnosti i trgovini.

„Grnčarstvo je cvetalo, ostavljajući na hiljade posuda čije fragmente sada, posle toliko vremena, pronalazimo na teritoriji mnogo većoj od današnje Srbije“, primećuje Tasić, ne bez ponosa.

Proizvodnja je bila „standardizovana“, ali je poticala od lokalnih majstora, nastanjenih od Tuzle do Sofije, i od Transilvanije do Skopskog polja. Sav taj prostor je pokrivala Vinčanska kultura, nazvana po najznačajnijem od više stotina arheoloških nalazišta.

Vikend je vreme za organizovane posete turista. Arheolog Dragan Janković, kustos Muzeja grada Beograda, čeka ih kod prvog profila koji je pre 100 godina otkrio profesor Miloje Vasić, prvi istraživač lokaliteta.

„Intenzivan život Vinče ostavio je više od devet metara kulturnog sloja, dok su ostala stoleća ostavila samo dva“, objašnjava im, vodeći ih stepenicama usečenim u lesni breg, do današnjeg nivoa tla.

Provodi ih kroz muzej, neugledan u odnosu na značaj nalazišta, sa skromnim vitrinama i pohabanim panoima na zidovima.

Pokazujući oruđe i oružje od kosti i kamena, podvlači da su poznavali tajne metalurgije, odnosno preradu bakra, ili su sa njom eksperimentisali.

„Ali, nisu ratovali“, gotovo pobedonosno kaže Janković.

Trgovci su, objašnjava, bili veoma cenjeni jer sa dalekih putovanja nisu donosili samo morske školjke spondilus, tadašnju univerzalnu monetu, i druge dragocenosti, već i informacije iz dalekih krajeva.

Iz danas nepoznatih razloga Vinčanci su nestali. Nisu preživeli tranziciju u metalno doba.

U ogromnoj masi otkrivenih poznoneolitskih kuća na kompletnoj teritoriji vinčanske kulture pronađene su samo dve nekropole, Botoš kod Zrenjanina i Gomolava kod Hrtkovaca u Sremu sa vrlo malo pratećeg „inventara“ pokojnika ili grobnih priloga.

Zato se još uvek ne zna ko su zapravo bili Vinčanci, kako su se pojavili na obali Dunava i kako su iščezli, ostavljajući u potonjim kulturama odličan komad zemlje, a naučnicima dešifrovanje tajne.

izvor:NGM Srbija