VojvodinaCafe Forum

[nenad.bds]

bellissima kaže: Cuvena bitka pod nazivom "Varadinski rat" odigrala se 05.avgusta 1716. godine u kojoj je austrijska vojska pod komandom Eugena Savojskog potukla brojcano mnogo mocniju Tursku vojsku,sto je ovekoveceno izgradnjom crkve na Tekijama.

Neću o 'Varadinskom ratu', nego o nečem što uz njega ide.

Da li ste znali da postoji ?
Gde je?
Videli?

Spomenik Petrovaradinske bitke

Ja donedavno nisam znao, iako sam rodjeni novosadjanin a jedno vreme sam i stanovao kod autobuske okretnice u Petrovaradinu, znači dosta blizu mesta bitke i crkve na Tekijama podignute u spomen na bitku. A nije ni da sam sasvim neinformisan o gradu i njegovoj istoriji.

Kad sam podatak o spomeniku naišao, počeo da ga tražim.
Posto znam (otprilike) gde se bitka odigrala počeo sam u prolascima prema Karlovcima da se raspitujem.
Naravno bezušpesno. (A nisam nikoga našao ni u crkvi na Tekijama, ni u crkvi sv. Roka na kraju Petrovaradina, gde sam očekivao da se bar oni znati.)

U subotu smo krenuli s namerom da otkrijemo izvor Nila!

Na srecu, krenuvši prema Bukovcu naišli smo, posle nekoliko obraćanja pogrešnima, na jednog autohtonog mestanina koji je znao gde je 'krst'.

'Planinskim' putem i prasnjavim serpentinama uzverasmo se kolima na Vezirac.

Posle još malo vožnje po visoravni - ugledasmo beli krst!

Spomenik je od belog krečnjaka, podignut 1902. godine na mestu gde se nalazio čador zapovednika Turske vojske Damada Ali-paše. Po tome je i brdo izmedju Petrovaradina, sremskih Karlovaca i Bukovca i dobilo ime jer je Ali-paša bio veliki vezir (u sadašnjem značenju bio je predsednik vlade).

Natpisi su na latinskom jeziku.

Ispod zvezde je polumesec sa 'rogovima' okrenutim nagore, ali polomljnim još odavno.

Na jug se vidi TV toranj na Iriškom vencu.




Kada sam od prvog 'komšije' velikog vezira doznao da je tabla postavljena pre dve godine, pala mi je na pamet misao zašto desetak ljudi koje sam pitao nije znalo ništa o spomeniku Petrovaradinske bitke: tekst na spomeniku je na latinskom, pa i većina onih koji su i bili tu verovatno nije znao o čemu se radi.

Da se ne govori o tome da bi takav spomenik zasluživao putokaz bar na jednom od tri pravca kojima se do njega može stići.

U muzeju Grada na Tvrdjavi je slika Petrovaradinske bitke radjena po graviri.
Ne sećam se ni da sam u muzeju video da postoji spomenik.

Inače, Damad Ali-paša je u bitki tečko ranjen i ubrzo je umro. Sahranjen je na Kalemegdanu.

Kovčeg Ali-paše slikan kroz prozor tulbeta.

I pobednik, Eugen Savojski

(Ako je Petrovaradinska tvrdjava u pozadini, onda je pobednik na Vezircu.)

A do spomenika sam stigao sa puta za Bukovac. Petstotinak metara pre početka sela je ukrštanje sa poljskim putevima. Krene se na istočnu stranu (na brdo), posle pedesetak metara se nastavi desnim krakom polljskog puta, pa pored mnogih vikendica se popne na zaravan. Tu se odabere krak puta koji vodi na sever (prema Petrovaradinu) i ubrzo se ugleda spomenik.

Moguće je i ući u prvu ulicu koja ide levo, naviše, par metara posle table sa nazivom mesta, pa se onda posle jednog račvanja ulice ide krakom naviše i ubrzo treba skrenuti na letnji put, ka njivama na bregu.

Mnogo je kraći put sa Puckaroša (skreće posle crkve na Tekijama) ali nam je čovek koji pored spomenika ima vikendicu savetovao da se vratimo putem kojim smo i došli jer je put prema Puckarošu jako razrovan teškim vozilima.

[nenad.bds]

Podgradje Petrovaradinske tvrđave sastavni je deo onoga što uobičajeno zovemo Tvrđava. U podgrađu su bile kuće za stanovanje oficira i glavne službe neophodne za funkcionisanje tako značajnog utvrđenja.

I samo podgrađe je bilo utvrđeno i zaštićeno. A uz to, bilo je i svojevrstan 'izlog' Austrije - gradjevine su bile solidne sa estetskim detaljima.

Ovaj post posvećujem južnoj strani glavne ulice podgrađa (sada Beogradske) koja je vodila od Dunava do Beogradske kapije - oko 200 metara.

Naslov posta može da glasi

Osam slika podgrađa

ali je tačnije

ZAPUŠTENO BLAGO

Petrovaradinska tvrđava

Petrovaradinska tvrđava

Petrovaradinska tvrđava

Ako zagledate - na tri zgrade su niše sa kipovima religioznog karaktera; kibic-fensteri, nadprozorni ukrasi, fasadna plastika ('reljefi') ...

Petrovaradinska tvrđava

Petrovaradinska tvrđava

Petrovaradinska tvrđava

[bellissima]

Nazalost, ovaj deo predgradja je veoma zapusten i svi su izgledi da se po tom pitanju skoro nista nece promeniti.

A nekad je jedan deo Petrovaradinskog predgradja izgledao ovako




Prva zeleznicka stanica u blizini,zvala se Dunav - stanica, koja se nalazila kod danasnjeg restorana "Lovoturs",voz je prolazio kroz Strosmajerovu ulicu, a potom preko mosta u Novi Sad.

[Invisibleman]

bellissima kaže: Nakon prelaska Petrovaradina pod vlast Austrije,zapocinje izgradnja njegovih utvrdjenja koja postepeno dobijaju danasnji oblik . Smanjuje se visina kula i bedema , a povecava njihova debljina i povrsina koju tvrdjava zauzima.Grade se bastioni sa vise preloma,koji su sluzili za unakrsnu vatru, ispred grudobrana i bedema. Tako Austrija radi odbrane od Turaka na mestu stare tvrdjave podize ogromno, fortifikacijsko zdanje - danasnju Petrovaradinsku tvrdjavu. Gradnja je pocela 1692.god po sistemu francuskog vojnog arhitekte S.Vobana i sa prekidima trajala do 1780 kada je definitivno zavrsena. Posle tri decenije mirovanja izgradnjom od 1753 do 1780.god donja tvrdjava se prosiruje i na Podgradje,prema Beogradskoj kapiji. Na gornjem platou sazidana je dugacka kasarna ,arsenal Mamula - Topovnjaca i Sahat kula. Sahat kula je posebna atrakcija,jer na njoj velika kazaljka pokazuje sate,a mala minute. To je ucinjeno iz razloga da bi se i iz daljine videlo koliko je sati. Stanovnici Podgradja placali su "stanarinu" neku vrstu poreza za koriscenje sata. Sat potice iz Alzasa , a Petrovaradinu ga je poklonila carica Marija Terezija pocetkom XVIII veka. Tek 1768.god prokopani su lagumi,podzemne galerije u cetiri nivoa,duzina hodnika iznosi oko 16km. I danas je jedna od najvecih,posle Veredna, u Evropi. Od zavrsetka gradnje,pa do 1950.god bila je vojni objekat,kada prelazi u civilnu upravu.

Da ne ulazim previse u detalje... ali sta znaci da je Marija Terezija poklonila sat pocetkom XVIII veka. Nije ni prva polovona XVIII veka. Marija Terezija je rodjena 1717. udala se 1736. sa devetnaest godina a citao sam negde da je to bio njen svadbeni poklon.

Lagumi ili kontraminski sistem sagradjen je u priodu od 1768. do 1776. godine.

Kada se govori o njenoj velicini Petrovaradinska tvrdjava ne moze da se poredi sa Verdenom jer su one razlicitog tipa. Petrovaradinska je najveca i najocuvania tvrdjava u Evropi sagradjena tokom XVIII veka.

Vojni objekat je prestala da bude 1951. godine dok na oko 20% danasnje povrsine tvrdjave vojska je jos uvek prisutna.

[Invisibleman]

Из ког лагума вири Вобан?

Петроварадинска тврђава столећима привлачи пажњу, како људи који је окружују, тако и посетилаца из далека. Основне податке о њој у Новом Саду и

околини знају и деца. Све остале приче: научне, званичне, незваничне, митске, кафанске, деценијама стварају какофонију у којој се често поткраду грешке, а честим понављањем улазе у званичну верзију. Једна од њих је и прича о пројектанту.
Када се говори о изградњи Петроварадинске тврђаве увек се помиње Себастијан Вобан (1633 - 1707), француски војни инжењер који се представља као “идејни творац”, “пројектант” или особа по чијим плановима је саграђена тврђава, али је “никада није посетио”.
Коаутор интернет портала њњњ.петроварадинскатврдјава.рс Ненад Шегуљев за “Дневник” каже да да је информација по којој Вобан никад није видео Ђаву тачна.
- Наравно да Вобан никада није видео Петро-варадин! Не постоји шанса ни да би могао бити пројектант или “идејни творац”, пошто Аустрија не би дозволила да јој један Француз пројектује тврђаву у исто време док она ратује с Француском, која, између осталог, саветнике има у отоманској војсци - каже Шегуљев. - Вобан, дакле, нема никакве везе са Петроварадином осим што је током своје каријере, између осталог, усавршио и изградњу тврђава, па су његове системе користили многи други војни инже-њери широм света.
На уштрб промотерима Вобана као проојектанта Ђаве иде и његова изрека: “Тврђаве се не подижу по плановима и системима, већ по здравом људском разму и искуству”.
Шегуљев каже да је Петроварадинска тврђава дело искључиво аустријских војних инжењера, јер – они су је пројектовали! Први план за изградњу Петро-варадинске тврђаве урадио је Матијас Кајзерфелд у мају 1692. године, а камен темељац поставио је принц Крој у октобру исте године.
- У литератури која обрађује Петроварадинску тврђаву веома битне личности за њену историју помињу се само по презимену или, у срећнијем случају, по чину или титули. Тако да смо у ситуацији да не знамо ништа о “чувеним” презименима Крој, Марсили, Вамберг - објашњава Шегуљев.
Петроварадинска тврђа-ва је грађена у периоду од 1692. до 1780. године што не значи да је њена градња била дуга 88 година. Тврђава је грађена у више фаза, а на темпо њене изградње је утицао број расположиве радне снаге, недостатак грађевинског материјала и финансија, али и померање аустријско - турске границе, када су се аустријски војни инжењери потпуно посветили изградњи Београдске тврђаве.
Још једна велика заблуда о Петроварадинској тврђа-ви, каже Шегуљев, је често навођен податак да је од ње једино већа тврђава Верден. Према речима нашег саговорника, заблуда је у неспојивости. Једноставно није могуће да једну артиљеријску тврђаву каква је наша, поредимо с градском твр-ђавом каква је Верден.
Једна од највећих мистерија Петроварадинске тврђа-ве је њен систем подземних ходника. Постоји информација да је подземље грађено на четири спрата у дужини од 16 километара и да се једини дужи систем подзем-ља налази у Антверпену.
- У тој причи некако је изостала чињеница да су системи, такође аустријских тврђава, у данашњој Репуб-лици Чешкој дужи. Мало је познато код нас да је подземље Терезина дугачко 30 километара, а тврђаве Јосефов чак 45 километара - објашњава Шегуљев.
Недостатак информација о подземљу Петро-варадинске тврђаве, њене “највеће атракције”, створило је слику о неистра-женом, неприступачном и мистериозном месту где се људи губе, траже скривена блага, доспевају чак до Футога или преко границе... И то није тачно. Али је плодно тле за претпоставке самозваних научника или истраживача по вокацији, које, у недостатку бољег, полако постају „историјске чињенице“.
н Петар Клаић
Из ког лагума вири Вобан? | www.dnevnik.rs
(Следеће недеље: Тврђава у време Турака)

[Invisibleman]

ЗАБЛУДЕ О ПЕТРОВАРАДИНСКОЈ ТВРЂАВИ:
Слабашну Ђаву прегазили Турци

Период који је Петроварадинска тврђава провела под отоманском влашћу у литератури најчешће се своди на синтагму о “161. години турске владавине”.

Сам њен пад описан је у великом броју различитих извора, од којих су многи били турски. Када се приче са супротстављених страна поклопе, добије се слика утврђења око којег је, пред Мохачку битку, вођен прави мали рат. Једна је од заблуда да је Ђава била “тврд орах”. За разлику од многих утврда тог доба у Европи, Петроварадинској тврђави писци анала не дају прелазну оцену. Стратешки беше важна и једном и другом царству, али се у опсади 1526. године није најбоље показала.


Тицијанов портрет Сулејмана Првог

Коаутор интернет странице њњњ.петроварадинскатврдјава.нет Ненад Шегуљев каже да је Сулејман Први (1494-1566) током похода на Мохачко поље, војску зауставио испред Петроварадинске тврђаве.
- О судбини која је чекала тврђаву пише путописац Евлија Челебија: „У месецу реџепу 932. године, идући лично у бој на Мохачко поље, султан Сулејман-хан је рекао: Било би непојмљиво ићи напред остављајући у позадини неосвојен овај град Варадин“ – објашњава Шегуљев.
У Петроварадинској тврђави крајем, прича Шегуљев, 1525. године било је око 4000 војника. Пред опасношћу од Турака, заповедништво над одбраном града преузео је Пал Тимори, ранији заповедник Будимског града чији су захтеви за помоћ остали неиспуњени. Од краља Лајоша Другог добио је само наређење да заповедништво преда Ђорђу Алапију, а да се са главним снагама повуче на леву обалу Дунава. Под зидине Петроварадина, док се Сулејман улогорио са главнином својих снага код Илока, појавила се војска од 40.000 људи под командом великог везира Ибрахимом. Након двонедељне опсаде Турци су успели да освоје тврђаву чији су готово сви браниоци изгинули.
Савремени турски историчар Кемал-Паша Заде, помало бајковито, описао је опсаду Петроварадинске тврђаве:
„Убојни војвода, који гони душмане, виспрени паша у смислу непроменљиве заповести сретнога султана са румелијском војском и беговима, са својом војском и Јаничарима, који њему придодани беху, као силна река пође и 3. шевала стигне под споменути славни град (Варадин) и опколи га. Од црвених застава превоверних бораца тако се променуше околне пољане, као да су се претвориле и саме леје од лала. ... Како је отпочела ватра из топова, отпоче ратно море да се узбуркава, крокодили подигоше главе своје из бојног мора, тигри појурише из брдине борбе... Када пера од стрела, као црни облак покрише хоризонат, те се на белом длану не може видети ни светлост сунчева, ни других небеских тела, те од белог дана постаде црна ноћ за очи душманске; тад у лагумима барут запалише. Чим се барут запалио и под земљом би пуно ватре град, који је досада тако чврсто стајао као планина, на први мах се пољуља из темеља а ђаурима се претвори дан у црну ноћ.“
- Један савремени опис каже да се, након рушења спољног градског бедема, 90 преживелих чланова посаде повукло у унутрашњи град с намером да се боре на живот и смрт, а да је на градској пијаци крв допирала до чланака. Видевши одлучну борбу бранилаца, Турци су им понудули предају и могућност да слободно напусте тврђаву – каже Шегуљев.
Турски извори ту епизоду описују овако: Премудри војвода и паша, душманоубица пак у духу божијег закона прихвати стари обичај пророков, те удеси свој поступак према прастаром канону султана и напослетку помисливши на ову изреку: „помиловање је милостиња победе“ – опрости тим срамним грешницима заблуду им. ...
Многобројни извори кажу, објашњава Шегуљев, да је само неколицина преживела и да су пуштени на слободу. Кемал Паша-Заде пише да је у Петроварадину остала посада снабдевена оружјем и другим потребним ратним материјалом. Црква је претворена у џамију: „Идолима подигнуте храмове у џамије су претворили“.
Кемал Паши су, каже Шегуљев, и иначе сви градови у извештајима били јаки. Сви остали историјски извори кажу друго: Петроварадинска тврђава била је слаба.
О изгледу Петроварадина током 17. века, Евлија Челебија записао је: „Град Варадин лежи на обали реке Дунав; његова цитадела има шестоугаони облик а налази се на једном високом брду које се диже небу под облаке. То је шеддадовски чврст, неприступачан и уистину стар град. Град има седам великих кула; сви бастиони изграђени су складно. Са стране града налази се једна капија. У тврђави постоји свега две стотине даском покривених кућа, без ограда и башча. Затим Сулејман-ханова џамија, складиште муниције и житни амбари... Градски опком, међутим, ... На југоисточној страни налазе се само брегови и по њима све сами виногради. Будући да овом граду прети опасност с оне стране на којој се налазе виногради, то је та страна јако утврђена бедемом дебелим тридесет стопа и великим дубоким опкопом зиданим од камена шкриљца, тако да се с те стране град не може уопште минирати нити поткопати.“
Петроварадин под турском влашћу остаје све до Великог бечког рата док главнина царске аустријске војске, коју су чинили 27 батаљона пешадије и 77 ескадрона коњице није стигла је у Петроварадин 18. јула 1688. године. Али, то је нека друга прича.

Петар Клаић
Следеће недеље:
Почетак градње Гибралтара на Дунаву