Azbuka prošlosti

[zmax]

Vavilon

Аntički grad u Mesopotamiji, blizu današnjeg grada Al Hilaha u Iraku, odnosno oko 88 km južno od Bagdada. Vavilon je bio glavni grad Vavilonskog Carstva i jedan od najstarijih kulturnih, političkih i trgovačkih centara. Ime mu potiče od akadske reči Vavilu, što znači "božja kapija", a koja je bila prevod sumerskog imena Kadingira.

Grad su osnovali Sumerani u četvrtom milenijumu pne, a prvi put se pominje na pločici Sargona Akadskog iz 24. veka pne. kada je Sargon Akadski Vavilon proglasio prestonicom svoje države.

[Goga]

Гиљотина





је механичка направа - названа по човеку који је предложио њену употребу (лекар Joseph Ignace Guillotin). Служила је за извршење смртне казне над осуђеницима и то одсецањем главе. Ова механичка справа је била замена за секиру којом се вековима пре тога у Француској вршила егзекуција над осуђеником.
Слична справа је употребљавана у Шкотској од 1564. године до 1708. године и звали су је Шкотска Девица ( Scottish Maiden). А у књизи А.Диме Гроф Монте Кристо слична справа се описује као италијанско оружје смрти – mandaia.
Гиљотина је карактеристична по великом, тешком и оштром сечиву које се, са велике висине, вертикално спушта – пада на потиљак жртве и одсецао јој главу. Идеју о употреби, ради хуманијег начина извршења смртне казне, предложио је 1792. године Joseph - Ignace Guillotin, француски доктор, који је, као посланик у Француској народној скупштини, предложио гиљотину као средство хуманијег извршења смртне казне. Поред овог предлога о гиљотини, Жозеф Гиљотен је поднео и предлог о забрани јавног извршења казне. Предлог је прошао, али само онај о гиљотини, тако да су 1792. године Charles-Henri Sanson главни француски извршилац – крвник и немачки мајстор Тобијас Шмит, направили први прототип гиљотине. Мада многи мисле да је Жозеф Гиљотен човек који је направио гиљотину, он је само издејствовао да закон о гиљотини буде прихваћен у скупштини, а није учествовао у њеној изради и осмишљавању.



Википедија

[broj310]

дунавска бановина

Дунавска бановина је била правна и самоуправна територијална јединица у Краљевини Југославији од 1929. до 1941. Установљена је одлуком краља Александра Карађорђевића од 3. октобра 1929. Међу девет бановина била је највећа после Савске бановине.

Обухватала је Војводину – Банат, Бачку и Барању и већи део Срема, затим целу Шумадију, Пожаревачку Мораву и Стиг. Од великих градова ван Војводне у овој бановини били су Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после енергичних протеста тих срезова припојени Дунавској бановини, јер чине саставни део Војводине.

Београд је са Панчевом и Земуном чинио подручје Управа града Београда. Зато је главни град Дунавске бановине био Нови Сад, а не Београд. Седиште бановинске администрације налазило се у Банској палати.

Формирање бановина није задивољило оне политичке снаге које су тражиле не административну регионализацију, већ стварање федералних јединица од тзв. Историјских покрајина у које је спадала и Војводина. Али повезивање Војводине са Шумадијом наилазило и на повољан пријем, поготово међу Војвођанима у Београду (Вељко Петровић, Станоје Станојевић и др.). Сматрало се да српски живаљ не би имао апсолутну већину да је бановину чинила само територија Војводине.

У време формирања површина Дунавске бановине била је 31.479 km2 са 2.387.495 становника. Било је 56,9% Срба и Хрвата, 18,2% Мађара и 16,3% Немаца, као и известан проценат Словака, Румуна, Русина, Рома и др. Православнo становништво је чинило 54,9% од укупног броја становника, римокатоличко 35,3%, а евангелиста је било 7,9%.

Када је 26. августа 1939. дошло до споразума Цветковић-Мачек и стварања Бановине Хрватске, у њу се укључене Савска и Приморска бановина, али и Шидски и Илочки срез који су одвојени од Дунавске бановине. После Априлског рата, распада Краљевине Југославије и укључења Бачке и Барање у окупациону зону Мађарске, а Срема у тзв. Независну државу Хрватску, крња Дунавска бановина (Банат и Шумадија) је само формално постојала као управна јединица, њено средиште се налазило у Смедереву, а власт је била у рукама немачке окупационе управе

извор: википедија

[zmax]

Đura Daničić

Rođen je pod imenom Đorđe J. Popović, kao četvrti sin novosadskog sveštenika Jovana Popovića, u Novom Sadu, 1825. Prve škole učio je u Novom Sadu i Požunu, a pravne nauke u Pešti i Beču, gde je došao 1845. Pod uticajem Karadžića i Miklošiča počeo je da se bavi slovenskom filologijom, kojoj je kasnije, a naročito proučavanju srpskog jezika, posvetio ceo život. Za vreme studija materijalno su ga pomagali Knez Mihajlo Obrenović i Jovan Gavrilović. Godine 1856. postao je bibliotekar Narodne biblioteke u Beogradu i sekretar Društva srpske slovesnosti, a 1859. profesor Liceja (Velike škole). Godine 1865. ostavio je profesuru, i na kratko vreme postao činovnik Uprave pošta, a 1866. otišao je u Zagreb za sekretara tada osnovane Jugoslovenske Akademije. 1873. se vratio na katedru srpskog jezika u Veliku školu u Beogradu, predavajući u njoj do 1877. Otišao je zatim na odmor u Zagreb da produži rad na započetom velikom Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika. Na tom poslu ga je i zatekla smrt. Njegovo telo preneseno je novembra iste godine (1882) u Beograd i tu je sahranjeno na Markovom groblju.

Svoje prezime zamenio je 1847. prezimenom Daničić, kojim se potpisao na prvom svom naučno-polemičkom radu Rat za srpski jezik i pravopis, i pri tom prezimenu je posle stalno ostao.

Vikipedija

[broj310]

еуридика

Еуридика, (грч. Ευρυδίκη) (лат. Eurydica) је у била нимфа и Орфејова жена.

Осим Орфејове жене Еуридике, у грчкој митологији је било још неколико Еуридика:

Еуридика - жена немејског краља Ликурга
Еуридика - жена тебанског краља Креонта
Еуридика - жена пилског краља Нестора
Име Еуридика долази од грчких речи - Eurys или Широк и Dikê или Правда.
и, наравно, наша драга еуридика, светлост севера. дивно једно биће коју много волем

Еуридика и Орфеј
Федерико ЋервелиКада је Орфеј упознао најлепшу од свих нимфи - Еуридику, одлучио да се смири и да са њом проведе остатак свог живота. Орфеј је знао, када је угледао Еуридику у друштву њених дружбеницама, а видевши њену изузетну лепоту, да ће њих двоје постати једно.

Не дуго затим, прекрасна Еуридика, са очима боје нарциса и дугом плавом косом, постала је његова жена.

Брачна срећа Еуридике и Орфеја није дуго трајала јер је Еуридика, док је, кроз густу и високу траву бежала од Аристеја који је у својој похотости желео силовати, нагазила на змију која је ујела. Еуридика је на лицу места остала мртва.

Неутешан у својој боли, Орфеј се одлучио на невероватан подухват не би ли поново био са Еуридиком. Одлучио је да сиђе у подземни свет - свет мртвих. На самом улазу у Хад својом је лиром зачарао троглавог Кербера, а затим изашао пред бога Хада и његову жену Перзефону, владаре света мртвих, и запевао песму о избављењу Еуридике из подземља. Дирнути песмом и огромном Орфејовом љубављу, Хад и Перзефона су одлучили да пусте Еуридику, али под једним условом. Када се буду враћали у свет светлости, Орфеј се несме окренути и не сме погледати Еуридику, која је требала да прати његове стопе.

Орфеј је кренуо лаганим и тихим кораком, а мучен великом чежњом и забринут јер није чуо кораке своје Еуридике, прекршио је задати услов и окренуо се. Еуридика је у том тренутку заувек потонула у свет сенки, пружајући ка Орфеју своје руке.

Седам дана је Орфеј оплакивао и туговао на обалама подземних река, али су овога пута бог Хад и Перзефона били неумољиви.

По повратку из света сенки на светлост дана, Орфеј је, неутешан у својој љубави одбијао све љубави других жена и своју љубав је поклањао само лепим младићима

википедија

[Monaliza]

Zikica Jovanovic Spanac-ispalio prvu pusku u Beloj Crkvi 7.jula

[cvishna]

Zlata Živadinović, srpski pisac, rođena je 12. marta 1935. godine u selu Bačina. Posle školovanja, radila je u Beogradu do 1965. godine. Od tada živi i radi u Parizu, gde je udajom prihvatila francusko državljanstvo, ne odričući se