Najređe rase pasa

[gerbes]

BULBARZOJRIJER



Veoma retka rasa ruskih hrtijera koje je još car Ivan Dvaput Grozniji od Groznog koristio za lov na ruske pacove, gde je do videla dolazila sva nespretnost ovih predivno ružnih hrtijera. Neki izvori pišu i o tome da su ih ruski plemići nakon mnogo popijene votke ubijali ašovima i to greškom - ciljajući pacove, nakon čega se bulbarzojrijer oglašavao poluglasnim skvik cviležom, pa ga zato zovu još i skvik sabaka.



Na ovoj ruskoj graviri iz 15. veka vidimo barina sa barzojrijerom u njihovom omiljenom sportu.

Moderno doba ne donosi ništa dobro za ovu pre svega neobičnu rasu. Potisnuti engleskim linijama hrtobulolikih hrtijera rasa skoro iščezava. Nekoliko sredovečnih entuzeista sa oboda Kavkaza okuplja u svoj kolhoz 7 primeraka ove rase i tako nastaje bulbarzojrijer koga danas retko ko može da vidi.

Standard

Opšti izgled: pre svega ostavlja utisak kontroverznog psa veoma nesrazmernih proporcija. Krupan, snažan a ujedno i prefinjenih kostiju i sitnog čela ovaj pas ne izaziva kod posmatrača ni trunku poštovanja, a dužim posmatranjem i sam posmatrač polako gubi samopoštovanje.

Glava: Nesrazmernih konvergentno-divergentnih linija, sa istaknutim nosnikom i to na gore a naročito kod nekih ženki.
Uši se kupaju ali se i kupiraju u zavisnosti koliko na njima ima prljavštine.
Oči su tzv. oči pacova pogotovo ako je pas ulovio jednog pa mu isterao oči i nemo bulji svojim pacovskim pogledom u pacova sa prebijenom kičmom.
Zubi - može a i ne mora.

Visina se menja u zavisnoti da li pas puzi ili stoji na nekom uzvišenju i kreće se: za mužjake 22cm-98cm +-2cm, za ženke uglavnom je obrnuta od visine mužjaka, što zavisi da li je ženka gore ili dole, i iznosi od 35cm-99cm +-10cm.

Telo je vižljasto ali ne previše i pri kretanju sa izraženim govorom tela koji bi se mogao najbolje opisati kao psovanje.

Prednje i zadnje noge: poželjno je da ima sve četiri, a nedostatak tri se smatra manom, dok se psi bez nogu isključuju iz uzgoja jer to treba da im radi neko drugi a ruska tradicija je potpuno suprotna.

Mužjaci moraju odavati utisak da imaju bar jedan testis a ženke često imaju po dva para jajnika spuštenih blizu skrotuma mužjaka pri parenju.

[gerbes]

BOKSERASKI



Veoma stara rasa, danas pomalo zaboravljena i nepravedno formalno napriznata od FCI, ali zato priznata od ICO (Ilegalle Cinologique Organisationue).
Prvi podaci o ovim psima datiraju još iz 14. veka, gde se kaže da na Iberijskom poluostrvu postoje vrlo čudni psi zlokobnog osmeha, kretke njuške i dinamitnog tela koje je spremno da pokuša da povuče mušku osobu, ali mu za to trebaju sanke. Prvi opisi rase pojavljuju dva veka kasnije gde u jednom tajnom dnevniku fratar Hose de Kobajagi piše o svojoj tajnoj ljubavi sa jednom kaluđerkom, gde spominje psa koji mu se zlokobno smeje nakon svakog neuspelog pokušaja defloracije kaluđerke. Dva veka kasnije apsolutno ne čuveni španski slikar Huan la Veljaskez minus Drugi, u svojoj studiji portreta Zrikavog Rikarda prikazuje psa koji bi se mogao smatrati bokseraskijem.


Studija portreta Zrikavog Rikarda

Ime rase potiče od vremena osvajanja španskih konfiskatora u Južnoj Americi, a naročito u Srednjoj, tj. u Meksiku, koji se smatra zemljom porekla rase i propisuje važeći standard i smernice uzgoja, a radi se o složenici boksovanja Unicode pasa iz Španije u pse ASCII koda u Meksiku vazdušnom metodom (box air ASCII - bokseraski), a ne kako mnogi misle zbog ukrštanja boksera i haskija.

Meksiko predstavlja riznicu ovih pasa i, premda, već gotovo izumro u Španiji u Meksiku ga uzgajaju letimično, a najzaslužniji za to jeste svakako Ozloglašeno Oznojani Rodrigo de la Puvente, koji je pokušavao ove pse da uzgoji za prevoz sankama preko pustinje. Možda bi uspeo da stvori nešto više primeraka da nije nesrećnim slučajem stradao od toplotnog udara, prvo na testisima, a zatim na plućima i srcu.


Antibareljef Ozloglašeno Oznojanog Rodriga sa jednim od svoji bokseraskija.

Standard
Glava: špicolika samo okruglasta sa kosim očima u predelu gde većina pasa ima oči, kratke njuške čija dužina ne sme prelaziti 2/3 Rodrigovog malog, čija se mera dobija u institutu za Venerične i Opšte Mere u Briselu. Uši su fine, paperjasto postavljene, dozvoljene su velike primese cerumena u levom uhu. Usne se završavaju visoko ispod očiju i odaju utisak zlobnog smejanja.

Prednje noge: Prave sa strmim došapljem pri kretanju ostavljaju utisak nestabilnosti. Peti prst se ne seče, a samo u izuzetnim slučajevima seku se ostala četiri.

Zadnje noge: Dobro uglovane i strme sa kravljim stavom ako se otpozadi natovari teret težine zrelog mužjaka. Peti prst se ne seče a na levoj nogi (nozi, nogi? nozi...?) se ostavljaju i šesti, sedmi i osmi što se posebno ceni.

Leđa: Često ušinuta i labava pri trku, dobro ožuljana sa strane. Nadgrađenost se ne smatra manom a podgrađenost nije poznata samim psima. Posebno se cene šaranasta leđa kod pasa odgojenih u priobalju.

Grudni koš: Širok sa jakim predprsjem, dubok - dopire najmanje do lakata, a kod najboljih primeraka do ispod zemlje tako da se pas odguruje zadnjim nogama a prednje mu vise u vazduhu.

Veličina: postoje tri kategorije, i to za mužjake: bantam: 2.5cm-6cm; averidž: 15cm-22cm i Long Dong: preko 48cm i za ženke: picolo: 1-2; fine: 2-4 i najbolje: preko 5.

Mane: Kod mužjaka ako postojeći testisi nisu okruglastog oblika veće imaju špiceve ili ćoškove, a kod ženke kada dojke stvaraju lažan penis ili čak stvaran. Svako odstupanje od gore navedenog standarda smatra se čudnovatnošću.

[gerbes]

BORDOVSKA VIRŠLA



O ovoj rasi se jako malo zna a standard još uvek nije ustanovljen.

Mnogi pogrešno misle da je ovo francuska rasa. U stvari to je prastara mađarska rasa krvoslednika apsolutno neupotrebljivih u lovu jer se slede kad naiđu na krv. Ime joj potiče od bordovske boje koju ima prvih 4-5 dana po štenjenju, koja kasnije sve više prelazi u peščano crvenkastu, a viršla je zbog svog viršlastog ili vižljastog tela.

Prvi podaci o ovoj rasi pominju se u 16. veku ali prve značajnije tragove nalazimo na gravirama iz perioda vlasti velikog mađarskog vezira Car Ištvana Lofosija, koji je inače bio pasionirani odgajivač bordovskih viršli, pa su mu čak tri takva psa u naletu povredila potkolenice tako da više nikada nije zaigrao čardaš.


17. vek - bordovske viršle napadaju cara Ištvana

Opšti izgled:
Na prvi pogled posmatrač primećuje nešto eoma čudno ako gleda mužjaka koji gleda ženku, ali ne može da kaže šta je to. Izaziva strahopoštovanje naročito prosečnog sveta.

Visina: nije određena standardom ali iznosi otprilike polovinu dužine repa irskog vučje hrta.

Mane: sve što bi ukazivalo na bordovsku salamu, pa čak i safaladu smatra se diskvalifikacionom manom.

[gerbes]

ŠVAJCARSKI ŠNOPS (Schvajtzariscshë Schsnoptzen Hunde)









Mnogi misle da je to neka vrsta mešanca mopsa i šnaucera, a takođe ga često brkaju sa nemačkim moucerom, ali se radi o dve potpuno nerazličite rase. Vreme nastanka ove rase počinje u vreme velike seobe naroda i svoj ludačko-zbunjen izraz lica duguje, sasvim sigurno, starim keltskim ponijima koji tutnjali kroz čopore pasa – predaka ove rase. Tokom 16.v. rasa je bila na samom rubu izumiranja, ali su je spasli malo čuveni švajcarski gaučosi iz reda Marsonske lože osrednjih Stolara sa srednje lestvice Asimetrične Kocke svečujeće Uvo. Neki podaci ukazuju i na to da su kao obred inicijanizacije ovi gaučosi morali da nateraju svoje supruge da vezanih očiju samo slušajući isheklaju male gaćice, ali da budu po meri, jednom ovakvom psu, što se vidi na sledećoj slici:


Obred inicijanizacije osrednjeg Stolara

Srednji vek postaje vek mračnjaštva i za ove, pre svega izuzetno neplemenite pse. Mnoge jedinke odaju se alkoholu. U Švajcarskoj 1793. godine kraljica Pizz Darija iz Toaleta dobija jednu ženku ove rase na rehabilitacioni program odvikavanja od alkohola, i tu počinje prvo vođenje rodovnih knjiga i vinskih karti za ove pse. Umesto domaće brlje njkv. Pizz Darija uvodi čist švajcarski šnaps, ali zbog govorne mane ona ga zove šnops, pa mnogi smatraju da odatle nastaje i ime ove rase.



Standard
Opšti izgled: mali pas, srednje veličine, neki mužjaci dostižu visino do 1m u grebenu. Svojom pojavom izaziva ogorčenost ali i sažaljenje uz blagi osećaj krivice. Ne sme biti ni jako brkat ako je ženka ni jako ćosav ako je mužjak. Idealan partner svima onima koji imaju svega viška u životu.

Glava: Izbuljenih očiju sa vidnim podočnjacima, unezverenog pogleda, sa starenjem psa dobija sve više bačvastu formu i miris.

Prednje noge: Stojeće, dobro uglovane, u skoku napregnute u formu federa od hemijske olovke.

Zadnje noge: Odstojeće i sedeće, pri vršenju velike nužde napregnute u vidu amortizera najnovije Scania-e.

Visina: više bi se moglo govoriti o nizini i ona se kreće od 38 švajcarskih gaučo-inča (oko 38cm) pa sve do 2 maha koje retko koji švajcarski šnops dosegne.

Boja: dozvoljene su sve boje sisara ali i vodozemaca, mada se najviše ceni tzv. leprozna-antiharlekin varijanta.

Vrline: živo biće koje predstavlja antidepresiv u psećem obliku.

Mane: Duge noge kao u Salukija, duga njuška kao u foksterijera, zubi kao u ovce i beketanje umesto laveža, palež na svrabežu, bež boja bez antiharlekin primesa. Kod mužjaka – obešenost testisa o komšijsku bodljikavu žicu. Neke ženke se razmnožavaju masturbacijom što takođe nije dozvoljeno, a odskora Evropska Urinarija dozvoljava klonjiranje vanmaterično ovaplođenih ženki.

[gerbes]

VELŠKO DALMATINSKI BASMASETIF



Ova prastara rasa basifa potiče sa prostora dna nekadešnjeg Panonskog mora i direktan je potomak canis familiaris matriks II optimae relativae, čuvenog panonskog bakarnog psa zlatne dlake, što se precizno može utvrditi samo Prokofijevim malouvaž testom na iscedku paraanalnih ušnih žlezdastih školjki. Još su stari Feničani gajili ovakve pse po staračkim domovima zarad ostvarenja politike uvek slobodnih mesta. Stari Egipćani ga koriste kao veoma uspešno oružje vajara, a njegova svilenkasto konjska dlaka odlično upija ilovaču nahvatanu između prstiju.


Egipatski hi-hi-hi jero glif na kome se vidi jedan basmasetif

Novije doba predstavlja iskušenje za ove pse, jer ih kao statusni simbol uzgajaju seoski glumci po Vojvodini, koji ih i dresiraju za posao basifa i rade na gubljenju svake trunke elegancije. Lepa Seša Kumanačka imala je, dvadesetih godina prošlog veka, oko 15 pasa ove rase, ali joj je miljenik i višestruki šampion u rasterivanju gusaka bio pas Glaukomki I de Cummane, koji se smatra i rodonačelnikom tzv. Načela Rode.


Na slici Lepa Seša Kumanačka sa Glaukomkom I

Kada je Seša otišla brodom iz Splita za jugozapadni Albion, sa sobom je povela i dva ovakva psa, i otuda naziv Velško Dalmatinski, zbog brodske karte. U južnom Velsu ovi psi se takmiče sa najboljim tamošnjim masetima i pokazuju se vrlo dobrim u tome, pa se pojedini primerci čak i pare na Velški način, a njihovi potomci, basetardi, rađaju se dugorepi i tako nastaje varijetet Kardan kome se ne mora kupovati lanac.

Opšti izgled: neprimetno simpatičan, deluje kao podeljena ličnost. Lavež umesto "av" više liči na "broć". Kada je tužan onda je očajan a kada je jako veseo onda deluje drogirano. Niskih nogu ali visokih ušiju. Glava je obično veličine prosečne merice za brašno. Nikad suviše suv, naročito nakon male ili pak velike nužde.

Visina: nije propisana standardom ali pas mora biti u svemu raštimovan.
Težina: dovoljna da može preskočiti dečji hulahop kada je oboren na zemlju, i iznosi od 45 do 60 uncofita (tzv. uncuta; 1 uncut~0,232151718kg).

Prednje i zadnje noge: veoma loših uglova koji se zbog kratkoće ne primećuju.

Mane: Mužjaci koji ne nasrću na guske, ženke koje podsećaju na svoje majke.

[gerbes]

MASTILJANO DI KOZA NO STRADA



Stara italijanska rasa kozarskih čuvara nastala od krupnih primeraka čivave dovedenih na teritoriju današnje Italije specijalnim za tu svrhu napravljenim gondolama iz Meksičkih pampurasa. Sama pojava na prvi pogled izaziva sumnju da nešto nije u vinklu, a to je stoga što je ova rasa uvek iskošena u odnosu na vertikalnu osu, najčešće u smeru suprotnom od klatna na zidnom satu, a to je zbog toga što je rasa nastala u okolini Pizze i ovi psi imaju urođen strah da će toranj pasti baš na njih. Prvi podaci spominju se početkom organizovanja tajne organizacije koja se bavila dezorganizovanim kozarstvom, tzv. Koza No Strada, gde su se ovi psi koristili da spreče koze da odu na put i u tu svrhu korišteni su teški, masivni primerci čivave, spremni da se uhvate i sa najupornijim jarčevima u sezoni parenja.


Stvaranje tajne kozarske organizacije 1748. godine gde se vide dva ovakva psa

Krajem 19. veka glava jedne od pet čuvenih kozarskih porodica, don Vitomiro di Faće SKara, radi na naprezanju vena i arterija ovih pasa. Njegova čuvena ženka Donna de Floratio Cacctussi smatra se rodnačelnicom i rodošefovicom rase. Iz odgajivačnice Faće SKara de Floratio izlaze i danas legendarni primerci ovi pasa, kao što su Grandepsina di Faće SKara de Floratio, njena mlađa sestra Akrepina di Faće SKara de Floratio, njihova polusestra rimske krvne linije Ćićolina di Anale Dogo i mnogi drugi.


Don Vitomiro Faće SKara de Floratio

Opšti izled: pas izgleda veoma uopšteno, uvek stoji u šreh i to suprotno od krivog tornja u Pizzi, a samo u slučajevima kad je pas dešnjak u smeru istog. Iako na prvi pogled deluje kao predgrizač, ovaj pas grize posle, što kasnije izaziva grižu savesti. Pri prvom susretu odmah se može pretpostaviti da je pas namenjen čuvanju koza.

Visina: Mužjak: oko metar ako ima redovnu stolicu, Ženka: dva prsta otvorenija ako se tera u jednakim vremenskim intervalima.

Težina: oko dve trećine špageta sa ćuftama i paradajz sosom za prosečnu italijansku svadbu.

Mane: postoje dve vrste mana: diskvalifikacione, u stilu mani me da te manem i nepodnošljive kada psima nisu isceđene paraanalne žlezde već se same cede.

[gerbes]

VERSKI PLAŠLJIVSKI BULDOG




Poreklo ove stare Poljske rase čak i danas predstavlja odgonetku. Neki tvrde da ovi psi potiču iz Mesopomije, gde su ih ljudi hranili mesom uz dodatak pomija i da otuda dolazi njihova poslovična sočnost koja izaziva gađenje i mučninu u stomaku. Neki pak, kasniji, izvori tvrde da su ih gajili Vavilonjanci, pre svega tamošnji fundamentalisti a kao prilog tome dolaze i stotine fresko-reljefa iz starog Egipta, koje još uvek nisu pronađene, a na kojima se jasno vidi scena napada na piramide bliznakinje u Guuzi, na kojima se nedvosmisleno prikazuju dva – a retko kad – tri vavilonska fundamentalizatora kako jašuči ovakve swastife neuspešno bombarduju blizanke u Guuzi, oponašajući „ptice koje prde u vazduhu“ iz neznanog razloga.


Vavilonski fundametalizatori jašu i mumija iz Guuze koja potvrđuje svaku sumnju da su ovi psi odavnina cenjeni u starom Egiptu

Tridesetih godina prošlog veka uzgajaju ih Poljaci u nadi da više ni jednom Poljaku neće pasti napamet da uzgaja bilo kakvu vrstu canidae, ali brezuspešno. Najveću zaslugu za ovo ima svakako Poljski arheginekolog Pitzoslaw Buljowsky, inače vlasnik čuvenog šampiona u ružnoći i RCACIB za najružniju zverku uopšte – Balawy II von Galiziysky Psek Oduratny. Priča se da mu je trebalo četiri i po meseca da odvikne ovog šampiona slušanja bilo kakve komande. Moto odgajivača ovih pasa tada postaje „Njie Homandovać Mne!!!“.



Pan Pitzoslaw Buljowsky sa svojim legendarnim Balawy II-im

Iako standard za ovu rasu ne postoji, ipak, na prvi pogled javlja se strepnja u smislu „na šta je naleteo vaš bernski planinski pas?“. Glava je blebnuta spreda i uvek stoji dosta niže od repa, koji mora biti uredno kupiran, zavijen u belu ’artiju i odnešen na vrh Tatri. Noge moraju biti obaška rutave, a svaka depilacija se smatra manje-više manom, osim brazilske kada se kod psa mora jasno isticati mesto gde se stavlja toplomer i vrše razne palpacije. Tradicionalno ovi psi se vode na učkurima od pantalona. Rodovnici se pišu hijeroglifima na papirusu i zatim spaljuju radi uništenja dokaza. Pampers pelene su obavezne na izložbama za one jedinke koje imaju rupturirane ili nedovoljno snažne sfinktere – mada se danas radi magnetna rezonanca baš zbog ove pojave čime se jasno dijagnostikuje loš sfinkter, a lečenje je nemoguće. Parenje ovakvih jedinki treba izbegavati jer je mogućnost promašaja često namerna, a neki put i instruirana, a moguća veštačka oplodnja u tom slučaju mora da sačeka neko vreme i pitanje je koliko može biti uspešna.

[gerbes]

IRSKI JAREĆI TRT



Možda najneplemenitiji u trtećem svetu. Mnogi ga brkaju i sa škotskim srnećim trtom, ali i sa daleko poznatijim irskim crvenkapinim trtom, srodnikom irskog vučjeg trta – samo se ovaj prvi ne hrani bakama. Naravno ova rasa je osobena iz sebi nepoznatih razloga u odnosu na ostale tri gorepomenute. Na prvi pogled čini se da je teško oboleli erdel terijer, ali se tek kada mu se pogleda zubalo shvata da nije u pitanju konj. Za odgoj ovih grozota možemo zahvaliti jedino irskom klanu O’Maleni. Oni su prvi organizovali pseće trte na Smaragdnom Ostrvu. Najuspešniji u ovakvoj vrsti trtanja bili su psi iz klana O’Malenih ljudi sa braon pegama (svejedno, i ljudi i pasa). Zabeležen je i slučaj šampiona Rorry-ja, 1754. godine, koji je uspeo da trti bez prestanka celih 48 sati. Istorijat trta ovakvih pasa seže u 14. vek, kada su kao vid čudnovate irske gostoljubivosti izvođeni razni rituali ostavljanja utiska na goste. Sledeći bakrorez predstavlja scenu ostavljanja utiska na kralja Trriperdejla, koji se zatekao u Erinu 1324. godine pozamljujući ugalj od tamošnjeg stanovništva.


Scena ostavljanja utiska na njkv. Trriperdejla iz 1324. godine.

Na ovom bakrorezu se, pored scena posledica bunika u pasulju, vide i dva irska jareća trta kako uživaju u glodanju koski. Ovakav način ishrane dugo ih je svrstavao u grupu glodara, dok naučnici nisu otkrili šta u stvari glođu glodari, a takođe i činjenicu da među psima gotovo da i nema pušača.
U srednjem veku nekoliko ovakvih pasa dospeva u Italiju, ali im se tu gubi svaki trag, verovatno zbog kontinentalnog načina trtanja pasa, koji se u srži razlikuje od trtanja na ostrvima, pogotovo severnijim – sa blagim povetarcem i drhtavicom koja pojačava efekat pri trtanju.
Novi vek predstavlja očajnički pokušaj ostatka klana O’Malenih da očuvaju ovu drogobatnu rasu pasa. Šest preostalih primeraka trtaju se među sobom i od najuspešnijih vrši se selekcija. Tako da i danas postoje psi koji se trtaju po Irskoj.


Šon O’Maleni sa svojom Suprugom Merion i šampionom u trtanju Blejzing Botom-om.

STANDARD
Opšti izgled: u svakom slučaju predstavlja pojavu. Divna svilenkasta bradica, često ulepljena od masti i pege po leđima i sapima koje ostavljaju utisak alopecije, razdvojeni prsti na šapama koji ostavljaju utisak artritisa i uši koje prosto uzvikuju „NE ČUJEMO NIŠTA“ stvaraju kompletnu idioznu kreaturu oličenu u mašini za trtanje – Irskom Jarećem Trtu.

Visina – težina: visina za mužjake iznosi od -108cm do -79cm, i meri se tradicionalno od grebena do zemlje u kojoj se pas trtao, a za ženke je od -100cm do -74cm, isto u zavisnosti gde se kučka trtala.

Glava: mora da odaje utisak stajanja u pušnici jedno tri nedelje ili više, bez primesa masti, osim na brkovima i bradi. Uši su šiljate, uspravne ali ne bodu, pri trtanju zabačene što je više unazad, a idealno iza članaka. Oči su troglaste ali više u obliku okruglog trougla sa osnovom romboida. Nosnik je oboren kada je pas tužan jer je izgubio u trtanju ili se uopšte nije trtao. Zubalo je poželjno da bude štemajzlasto, eventualno šrafcigerasto a samo u retkim slučajevima cvikcanglasto ili u obliku kesera.

Noge: Moraju da ostavljaju utisak da pas stoji na njima, i sa jakim mišićima da izdrže i najžešće trtanje.

Leđa: konjska. Jaka i prava sa udobnim udubljenjem. Moraju biti takva da mogu da izdrže jahanje bucmastog leprikona prilikom trtanja.

Rep: blago povijen, sa donje strane obrastao nežnom, mekom, zastavičastom dlakom koja predstavlja prirodni toalet papir i još lakše se s njim obriše. Pri trtanju mužjaci ga koriste za usmeravanje, a kučke ga podižu ili spuštaju u zavisnosti od ambicija u konkretnom trtanju.

Napomena: mužjaci moraju imati najmanje dva testisa spuštena u skrotum, a ženke eventualno isto dva koji vise u zubima, ako su u nekom od trtanja došle do trofeja. Ženke se trtaju isključivo u teranju, jer kad ih potera žure da što pre ztavrše trtu, a mužjacima se zabranjuje trtanje ako su uzimali doping.